НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Добротољубље » ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ II

ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ II

 

ДОБРОТОЉУБЉЕ
ПРЕПОДОБНИ ЈОВАН ЛЕСТВИЧНИК

I

ОПШТА НАЧЕЛА ПОДВИЖНИШТВА
1. Бог је живот и спас свих који су обдарени слободом.
2. Монах припада анђеоском чину и [води] анђеоски живот, који се остварује у вештаственом и прљавом телу. Монах је човек који се држи само Божијих заповести и речи, у свако време, на сваком месту, у сваком послу. Бити монах значи непрестано приморавати природу и неуморно бдети над својим чулима. Монах има посвећено тело, очишћена уста и просвећен ум. Монах је преболна душа, стално обузета сећањем на смрт, било да бди или да спава. Одвајање од света јесте хотимична мржња на оно што људи у свету хвале, и порицање природе ради постигнућа оног што је натприродно.
3. Сви они који су спремно одбацили оно што припада овом животу, свакако беху подстакнути [жељом] за будућим Царством, или обиљем грехова, или, пак, љубављу према Богу. Ако се ни једним од споменутих циљева нису руководили, њихово је напуштање света бесмислено. Само, и у том случају, добри наш Судија очекује да види какав ће бити крај њиховог животног пута.
4. Свима нама што хоћемо да изађемо из Египта и побегнемо од фараона, безусловно је потребан неки Мојсије, посредник по Богу између нас и Бога, који би, ревностан у делању и сагледавању, за нас пружао руке к Богу, како бисмо под његовим вођством прешли море грехова и Амалика страсти натерали у бекство.
5. Људима који су се подухватили да се са телом попну на небо, потребан је заиста крајњи напор, праћен безграничном патњом (нарочито у почетку љиховог одрицања), док се сластољубива наша нарав и неосетљиво срце помоћу правога плача не претворе у богољубље и чистоту. Јер, кајање, дубоко кајање, и велика, невидљива горчина су неизбежни у овом подухвату, а највише онима који живе површно, све док наш ум, то бесно и халапљиво псето, кроз простоту, дубоку кротост и марљиви труд не постане будан стражар чистоте. Но, будимо храбри, сви страсни и немоћни, и непоколебивом вером, као десницом, принесимо и признајмо Христу немоћ и слабост своје душе. Он ће нам неизоставно помоћи чак и више него што заслужујемо, само ако се непрестано држимо дубоког смиреноумља.
6. Они који започињу овај подвиг, да би поставили сигуран темељ, треба свега да се одрекну, треба све да презру, све да исмеју, све да одбаце. Чврст, троструки и тростубни темељ чине: безазленост, пост и целомудреност.
7. Одлучан почетак биће нам од користи и кад потом наступи малаксалост: храбру душу, сусталу у подвигу, подстиче сећање на првобитну ревност као бодило. Неки су се, захваљујући томе, често подизали.
8. Када душа, издајући саму себе, изгуби блажену и милу топлину, нека брижљиво испита из каквог узрока се је лишила, па нека свом снагом и ревношћу настоји да га отклони. Ту топлину је немогуће вратити кроз друга врата осим кроз она на која је и изашла.
9. У самим почецима подвига одрицања од света, врлине се, свакако, стичу трудом и муком. Напредујући даље, постајемо неосетљиви за тешкоће, или их осећамо још само мало. А када ревност потпуно обузме и освоји нашу телесну природу, врлине већ стичемо потпуно прожети радошћу, чежњом и Божанским пламеном.
10. Неки од оних што воде површан живот у свету, поставили су ми следеће питање: „Како се можемо приближити монашком животу и поред својих жена и пословних брига“. Одговорио сам им: „Свако добро дело које можете учинити, учините. Никога немојте ружити. Никога не пљачкајте. Никога немојте лагати. Не правите се важни ни пред ким. Никога немојте мрзети. Често посећујте цркву. Будите милосрдни према сиротињи. Никога не саблажњавајте. Туђе се жене не дотичите: нека вам буде довољна ваша. Ако тако будете поступали, нећете бити далеко од Царства небеског“.
11. Кренимо са радошћу и страхом Божијим на овај дивни подвиг, не плашећи се наших непријатеља. Јер, они, мада невидљиви, пажљиво посматрају лице наше душе. Кад виде да се променило од страха, они се још жешће окомљују на нас, јер опажају, лукави, да смо се препали. Спремимо се храбро за борбу са њима: нико не сме да се супротстави ономе који се својски бори.
12. Они који су решили да озбиљно служе Христу, пре свега треба да се постарају како би уз помоћ духовних отаца и на основу свог сопственог сазнања изабрали себи одговарајуће место, начин подвига и занимање. Није за сваког општежиће, нарочито не за оне који су склони сластољубљу, нити је за сваког испосница, јер испоснички усамљенички живот садржи много повода за гнев. Сваки треба да размисли који му начин живота најбоље одговара.
13. На три најглавније врсте подвига своди се читав монашки живот: на подвижничко напуштање света и самоћу, на подвиг безмолвија са једним или највише са двојицом, и најзад, на трпељиво живљење у општежићу.
14. Човек који одиста воли Господа и стварно иште будуће Царство, човек који заиста пати због својих грехова и кога су стварно испуниле мисли о муци и Суду вечном, човек који озбиљно страхује при помисли на своју смрт – више није у стању да води рачуна о имовини, новцу и слави овога света, о родитељима, пријатељима, браћи, нити о било чему земаљском. Преставши сасвим да се брине о томе, омрзнувши сваку помисао на то, па чак и своје сопствено тело, слободан од свега, безбрижан, он одважно иде за Христом и стално гледа у небо, од њега очекујући помоћ, по речима светога: Припила се душа моја уз тебе (Пс.62,9), и као што рече и други незаборавни: А ја се неуморих пратећи те, и не зажелех дана нити одмора људског, Господе (Јер.17,16).
15. За нас је највећа срамота да мислимо на нешто што нам у часу невоље, тј. смрти, не може добра донети, када смо већ све поменуто оставили на позив којим нас је Господ а не човек позвао. То је баш оно што рече Господ: освртати се за собом, и не бити достојним Царства небеског.
16. Да чујемо шта је Господ рекао младићу који је скоро све заповести извршио: Још ти једно недостаје – да продаш све и раздаш сиромасима (Лк.18,22; Мт.19,21), те да сам постанеш сиромах који прима милостињу.
17. Припазимо, да се не нађемо у заблуди говорећи како идемо узаним и тесним путем, док, у ствари, ходимо по широком и пространом путу. Узани пут се препознаје по морењу стомака, свеноћном стајању, ограниченом узимању воде, оскудевању у хлебу, очишћавајућем пићу срамоте, подсмеха, поруге и грдње, одсецању својих прохтева, трпљењу увреда, подношењу презира без роптања; препознаје се по томе – ако се не срдиш када те клеветају, ако се не љутиш када те понижавају, ако си смирен када те осуђују. Благо онима што иду путем који је овде показан, јер је њихово Царство небеско!
18. Ко је омрзнуо свет, умакао је од туге. А ко је остао привржен било чему видљивом, још се од туге није избавио.
19. У луци се може наћи спасење, али и пропаст. То добро знају они који плове по духовном мору. Жалостан је то призор, када у самој луци претрпи бродолом онај који се са пучине већ био спасао.
20. Кад си се одвојио од света, не дотичи га се више, јер се страсти лако враћају.
21. Бежи од прилике за грех као од бича: плод који се не види – толико се и не жели.
22. Потрудимо се да будемо као Лот, а не као жена његова (уп. Пост.9,26). Јер, душа која се врати тамо одакле је изашла, постаће као со која је изгубила свој укус (Мт.5,13), и остаће и даље неспособна да напредује. Бежи из Египта главом без обзира! Срца која су се тамо вратила, не угледаше Јерусалим, земљу бестрашћа.
23. Нека ти отац буде човек који може и хоће да се помучи са тобом, како би се растеретио бремена својих грехова. А мати нека ти буде – умилење, које те може опрати од нечистоте. Брат нека ти је сатрудник и саревнитељ на стази која се пење горе, ка ономе што је на небу. За нераздвојну другарицу узми сећање на смрт. А деца твоја мила нека ти буду уздисаји срца. Роб нека ти буде твоје тело, а пријатељи – свете небеске силе, које ти, ако ти постану блиски, могу користити у часу исхода душе. Такав је род оних који траже Господа (Пс.23,6).
24. Удаљавајући се од света, треба да изаберемо најскромније место, у коме нема ничега што би нас тешило или наводило на гордост. Иначе, ми носимо са собом и своје страсти.
25. Као што је немогуће гледати једним оком на небо а другим на земљу, тако ни онај који се душом и телом није потпуно одвојио од свих сродника и несродника не може а да душу своју не изложи великој опасности.
26. С великим трудом и подвигом стиче се поштена и сређена нарав. Оно, пак, што је са великом муком стечено може се изгубити у једном магновењу. Јер, зли разговори кваре добре обичаје (1.Кор.15,33).
 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *