НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Добротољубље » ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ II

ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ II

 

ДОБРОТОЉУБЉЕ
ПРЕПОДОБНИ НИЛ СИНАЈСКИ

АСКЕТСКЕ ПОУКЕ ПРЕПОДОБНОГ НИЛА СИНАЈСКОГ

 

V

МИСЛИ СЛИЧНЕ ПРЕТХОДНИМ, ИЗВУЧЕНЕ ИЗ ДРУГИХ ДЕЛА ПРЕПОДОБНОГ НИЛА
1. Храброст врлина је похвална и у време мира, али је још више за похвалу у време борбе.
2. Врлина се јавља не само на делу, него и у невољама које јој се супротстављају.
3. Бестрасан је онај ко је однео победу, подносећи страдања у многим борбама. Ко, пак, говори да је стекао врлину без борбе, још је страстан.
4. Срце у коме нема борбе остаје без могућности да покаже врлину. Јер, врлина је добила име од врлинских подвига који се делом пројављују у борби.
5. Одлучно одбијајмо да се наслађујемо помислима и обраћајмо се на њих са гневом како, иначе, не бисмо постали саосећајни и ка предметима [које представљају].
6. Душа човека који не живи у безмолвију води борбу са утисцима чула, а љубитељ безмолвија, који чува чула, води борбу са помислима.
7. Они који су од благодати примили силу за подвижничке напоре нека се чувају од мисли да је имају по природи. Виновник свега доброг у нама јесте Онај који је дао реч о заповестима, као што је виновник свега рђавог лукави подметач прелести. Стога, ма какво добро учинио, принеси благодарност Виновнику добра. Зло, пак, које ти досађује призивима, приписуј родоначелнику свега рђавог.
8. На крају сваког труда (тешкоће, скорби) принеси благодарност Богу – Доброчинитељу како би твојим искреним благодарењем била посрамљена злоба непријатеља. Онај ко делу припоји благодарност имаће некрадиву скривницу срца, сазидавши против греха двоструки зид са пушкарницама.
9. Достојан је похвале човек који је са делатним животом спојио умни, како би душа, орошавана из оба источника, обилније рађала врлине. Јер, умозрење окриљује умну суштину ка сагледавању савршених ствари, а врлина умртвљује удове … који су на земљи: блуд, нечистоту, страст, злу похоту (Кол.3,5). Стога, онај ко се опаше са оклопом делања и умозрења већ успешно наступа на демонско лукавство.
10. Демони са душом ратују помислима. Њима се, пак, супротставља трпљење, које они осећају врло снажно. Видећи тог моћног предводника битке, они већ са страшљивошћу ступају у борбу.
11. Ако хоћеш успешно да водиш борбу са војском демона врата своје душе (чула) затварај усамљеничким безмолвијем и своје уво окрећи ка отачким речима. Тада ћеш их, научивши се да лакше препознајеш трње помисли, спаљивати гневом и одбијањем.
12. Пазећи на савете отаца, немој бити судија њихових дела, већ схватај и изучавај њихове изреке.
13. Непријатељи имају обичај да пажњу онога ко пита скрећу на дела онога који саветује како би га, начинивши га строгим судијом, лишили корисног савета.
14. Немој одбацивати савет који ти се нуди, чак и ако ти је већ познат.
15. Ко не слуша отачку заповест, преслушаће и заповест закона.
16. O успесима отаца немој разговарати само ради свог задовољства, већ се потруди да и сам пођеш њиховим стопама.
17. Онај ко се марљиво стара да позна коме се подвигу која помисао супротставља постаће искусан у борби са непријатељском прелешћу.
18. Знај да се на место подвига који недостаје у целини твојих трудова поткрала помисао која га је поткрала и која му се обично противи.
19. Са благоразумношћу се у својим подвижничким напорима сећај да чуваш срце како те заборав на старање о добрим стварима не би предао у ропство помислима. Јер, заборав на ропство се договара са злобом (непријатељем) да лоповски уђе у ум и опустоши га како хоће чим га он покраде.
20. [Дешава се] да један воли да слуша како други оговара неког трећег. Тада обојица служе као оруђа два духа који потпомажу један другог. Јер, слушање увреда распаљује оговарање, а оговарање изазива слушање зла. Они, на погибао свог срца, воле један другог.
21. Затварај слух свој пред осуђивањима да не би двојако грешио: и тиме што се навикаваш на погубну страст, и тиме што друге не опомињеш због брбљивости.
22. Онај ко воли да се подсмехује разбојнички поткрада душу бољих (од себе), клеветама прокопавајући слаби слух.
23. Онај ко бежи од језика који злослови ближњега, прогони и своје сопствено оговарање.
24. Онај ко са задовољством слуша клеветника ушима усисава отров звери.
25. Нека твоје уво не окуша од тог отрова да и ти другоме не би принео такву сплачину.
26. Не оптерећуј свој слух осуђивањем да не би, продавши се тој страсти, постао роб многих страсти. Јер, нашавши у теби место, једна страст ће у исто гнездо увести и друге. Владалачки ум постаје роб многих страсти када се спрегне са неком страшћу и сасвим одбаци подвижничке напоре.
27. Оно што може да изазове завист марљиво сакривај од онога који може да падне у завист.
28. Ако се твој пријатељ, сматрајући добру славу твојих дела за своје понижење, рани завишћу и чак умисли да је неким прекором помрачи, буди на опрезу да се и сам не раниш, пустивши да се у твоју душу улије горак отров огорчења. Јер, сатана се баш о томе брине да њега распали завишћу, а тебе изједе огорчењем.
29. Боље jе да се смириш и да чашћу такве учиниш већим од себе (Рим.12,10), постаравши се да и трпезом укротиш њихов дух који је постао зверолик због зависти.
30. Једног трпељивог пустиножитељног старца неко је покушавао да изведе из пустиње због његове дубоке старости. Међутим, старац му је рекао: „Престани да ме принуђаваш на то стога што за мене, злочинца, још није престао рок изгнанства“.
31. Када сам га замолио да ми каже поучну реч, он је одговорио: „Трудољубиво најпре ишти да се у твоје срце укорени страх Божији. Тада ћеш већ у себи увек наћи потребну реч која човека учи разуму“.
32. Упитан о стицању страха, тај старац је рекао: „Ко брижљиво пази на сећање на смрт, биће руковођен и ка страху од суда“.
33. Побуђиван страхом, бићеш свакодневни сабеседник Божанствених Писама. Кроз разговор са њима ти ћеш истерати беседу за туђим помислима.
34. Онај ко из Божанствених Писама у срце сабира ризницу духовног познања биће у стању да из њега лако изагна помисли.
35. При ноћном читању на бдењу, слушајући Божанствена Писма, немојмо сном оптерећивати слух, нити душу предавати у ропство помислима. Напротив, жаоком Писма рањавајмо срца како бисмо, дошавши у скрушеност, стекли ревност за спасење и пресекли непријатељску лењост.
36. Онај ко гори љубављу према Богу сећањем на небеско из мисли изгони свако човекоугађање.
37. Сведока твојих дела, тј. своју савест, немој слати помисли која презире пад и која о њему говори слаткоречиво.
38. Телесне страсти нећеш угасити уколико свом телу не пружиш лек подвижничких трудова. Ни душевне страсти нећеш угасити уколико претходно своје срце не напуниш плодовима љубави.
39. Телесне страсти свој зачетак имају у природним потребама тела. Против њих је неопходно уздржање. Душевне, пак, страсти се рађају од душевних потреба и против њих је неопходна молитва.
40. Љубав је пунота бестрашћа – потирање страсти: она доноси дуготрпељивост, хлади гнев који кипти, саветује смирење, смирује гордост.
41. Љубав у ствари нема ништа осим Бога, будући да је Бог љубав.
42. Страхом Божијим се обуци преко страха од вечних мука, како би страхом од геенског огња у себи запалио неугасиви пламен (за дело богоугађања) и брже се умудрио против злобе помисли. Јер, страх је почетак премудрости.
43. Онога који из искуства објашњава варке помисли неће сви познати, већ само они који су и сами искусни. Јер, постоји само један пут (заједнички за све) за њихово познање – искуство.
44. Школа опитног познања јесте делатни живот. Прихвативши га марљиво, ми ћемо и себе упознати, и помисли почети да разликујемо, и Бога познати.
45. Нека дела буду сила којом ћеш умиривати своје помисли. Јер, делатност је мудрија од познања и изговарања, као што је и тежа. При делатности речи севају као муње, а без дела оне не севају силом дејствености.
46. Бодући душевно око, помисли нас ослепљују како бисмо ми и најбоље заповести користили на најгори начин.
47. Демони се љуте на оне (од братије) који се одликују повиновањем свом ави и на њих шкргућу зубима, будући да су они са потчињавањем спојили и безбрижно одрицање од света.
48. Код оних који су послушни свом оцу демони на сваки начин покушавају да изазову огорчење према њему, проналазећи разне поводе. У случају да их покрену на гнев, они у њима изазивају и срдитост, да би, затим, мало по мало, изродили и мржњу према њему због тога што, наводно, неправедно кажњава и што је лицемер. Демони то чине стога да би на разне начине поколебали душу и отели је из отачког наручја.
49. Понекад демони величају подвижничке напоре у помислима, а понекад их омаловажавају као ништавне како би негде положили високоумље, а негде посејали очајање. Они величају напоре оних које не могу довести до лењости како би их бацили у високоумље, а онима који се не саглашавају са високоумљем наговештавају да су им подвизи ништавни, како би их, довевши их до лењости, вргли у очајање.
50. Када нам помисли буду величале наше подвижничке напоре, понизимо своју душу, одбацивши их са презиром, а када буду подцењивале наш труд као ништаван похвалимо колико год можемо Христово милосрђе.
51. По мери злопаћења тела испитуј и своју савест. Упознавај самог себе пратећи тајну крађу помисли како не би, остајући неосетљив према тајном поткрадању, доживео помрачење од мисли да се врлине жању само суровошћу живота.
52. Као што се злато слабе каквоте прочишћава када се стави у топионицу, тако монах почетник, претапајући своју нарав у обитељи, постаје светлији посредством искуства трпљења. Наредбама братије он се васпитава у послушању, а казнама онога који кажњава (аве или старца) стиче основу дуготрпљења. Уколико он буде са радошћу примао увреде и уколико буде заволео смирење у понижењима, по мери све веће силе коју му даје благодат почеће да умножава врлине, поставши виши од супротних страсти.
53. Ум ће осетити спокојство када, одсекавши узроке страсти, ступи у сагледавање. До одсецања страсти он ће осећати и напор и опасност, неутврђеном ногом ступајући у борбу са супарницима.
54. Старци веома одобравају отшелништво које бива у своје време, тј. када му неко приступа пошто се усавршио у врлинама у општежићу. Па ипак, и човек нека се у почетку испита да ли са успехом може да живи у отшелништву. Ако, пак, нађе да то није у стању услед недостатка снаге, нека се врати у општежиће како се, иначе, немајући силе да одоли лукавим помислима, не би лишио ума.
55. Као што удовици која плаче синови служе као утеха, тако и подвижнички напори који расејавају помисли очајања, продубљују верујуће покајање, обзнањују Христово милосрђе и изглађују учињене грехе утеху представљају палој души.
56. Као што млади пас покушава да узме хлеб од детета, тако лукава помисао покушава да срцу одузме разум. Стога немојмо као деца гледати на лукавство непријатељских сила како им не бисмо предали душу на разграбљење.
57. Као што светлећа скупина звезда осветљава небо, тако и истина Божанствених речи просвећује човека и као да у њега уноси светиљку. Стога сви носимо један исти образ истине, будући да Господ једномислене усељава у дом (Пс.67,7).
58. Као што се сунце светлозарним лучама осмехује свој земљи, тако љубав светлозарним делима поздравља сваку душу. Уколико је стекнемо угасићемо страсти и засијаћемо до небеса. Остварићеш сваки труд чим стекнеш свету љубав. А кад ње нема, изостаје сваки успех. Онда и гнев бесни, и нарав огрубљује, и уз труд се, због високоумља, прилепљује таштина.
59. Најпре треба да се ухватимо у коштац са страстима и да са великим трезвоумљем предамо сећању оно што је било за време борбе. Затим, по испитаноме на себи, треба и другима да саопштимо правила борбе како би њихову победу учинили лакшом, указујући им унапред на начин како да воде борбу. Понеки су у себи и савладали страсти дуговременим строгим животом али не знају начин победе стога што су, као у ноћној битки, занемарили да прате своје дејствовање, услед чега њихов ум није познао непријатељску подмуклост.
60. Онај ко је окусио безмолвије и ко је колико толико започео да упражњава сагледавање, неће се сагласити да свој ум веже за бриге о телесном, нити да га, одвојивши га од духовног познања, обрати ка земаљским делима, будући да већим делом ходи по висинама.
61. Када су страсти покорене непријатељи нас више не узнемиравају и више нема потребе да се употребљава одбрамбено оружје. Тада се већ може приступити неговању и других душа. Међутим, док још владају страсти, и док се борба са мудровањем тела продужује, не треба одвајати руке од оружја, већ га непрестано имати под рукама, како злобни непријатељи наше спокојство не би обратили у прилику за напад и како нас не би заробили без проливања крви.
62. Свети Мојсије Израиљу даје савет да, по уласку у обећану земљу и савлађивању тамошњих народа, пази на себе и да не следује за њима пошто их савлада (Пон.Зак.12,30). Тај савет веома приличи и онима који, по одсецању страсти, не обраћају марљиву пажњу на своје срце. Јер, у том случају у њима почињу да, као неки изданци, ничу ликови из прошлости. Онај ко им буде дао слободу да често западају у владалачки ум, не бранећи им улаз, поново открива у себи гнездо за страсти иако их је већ победио, при чему његов живот опет долази у опасност од борбе. Јер, страстима које су већ укроћене је својствено да, слично воловима који су приучени да једу сено, услед немарности укротитеља поново постану дивље и да доспеју до зверске свирепости.
63. Нека је проклет онај који положи идола у тајности (Пон.Зак.27,15). Није једно исто нешто за свагда скрити у земљу и положити у тајности. Оно што се сакрије у земљу и више се не појављује чулима са временом се изглађује из сећања. Положено, пак, у тајности се сакрива од других, али га онај ко га је положио често виђа и обнавља сећање на њега. Такав идол који се полаже у тајности представља свака срамна помисао која се образује у мисли и не избацује, већ тајно задржава. Ко тако чини, подвргава се казни која је прописана у закону, будући да је неговање срамне помисли исто што и поклоњење идолу.
64. Не треба да дозволимо да срцу приступају представе које оштећују помисао. Јер, срце које падне у помрачење нечистим помислима већ насилно и против воље запада у страсно дело.
65. Дух Свети је написао житија светих како би свако који проводи неки [подвижнички] начин живота истинским примерима могао да буде узведен ка истини.
66. Они који су се тек недавно ослободили од светског метежа треба да пребивају у безмолвију (унутар зидова обитељи или дома) како честим изласцима и чулним утисцима не би повредили ране срца, те старим греховним кумирима додали нове кипове. То безмолвије је тешко за оне који су се недавно одрекли од света. Јер, тада сећање приводи у покрет све што се чува у њему. Раније то није стизало услед мноштва дела која су се непрекидно ређала једно за другим. Међутим, тако бива само у почетку. Временом ће безмолвије, наоружавши се трпљењем, потпуно ослободити ум од смућења скверним помислима.
67. Ум онога који се тек одвојио од греха личи на тело које је почело да обнавља снаге после дуготрајне болести. За њега, који се још није потпуно укрепио, и најмањи повод бива узрок повратка болести. Његове силе су још слабе. Стога постоји бојазан да се страст врати уколико јој неко да повод да се раздражи и уколико се не избегава лутање у народној гомили. Укрепљени и сазрели подвижници могу и ту да смело ступе у борбу. Ко, пак, још није у стању да се бори нека у безмолвију, остајући код куће, налази безбедно прибежиште.
68. Када је у унутрашњости истинска тишина замиру не само страсни покрети, него и сећање на њих. Тада душа, мирно пребивајући у себи, има могућност да унапред примети представу и ликове који се крију у њој, да ступи у борбу са сваким од њих и да их истргне из срца. Када ликови долазе један за другим није могуће да се изгладе претходни утисци стога што је мисао заузета новим образима који, при непрестаном привлачењу, помрачују душевни поглед. Они који желе да виде суво корито реке немају никакве користи уколико ваде воду са места на коме, по њиховом мњењу, лежи оно што траже, будући да одмах долази друга вода и заузима место претходне. Уколико, пак, заграде ток воде одозго, без труда се одмах открива дно, будући да преостала вода сама отиче и оставља суву земљу која се може по жељи истражити. Исто тако је лако избацити запечаћене утиске страсти уколико чула више ништа не достављају споља. А уколико, пак, слично потоку, дају све нове и нове утиске, биће не само тешко, већ и немогуће да се душа очисти од страсних ликова и покрета.
69. Пророк наређује: Истребите сејача из Вавилона (Јер.50,16). За нас се савет састоји у томе да истребљујемо образе још док се налазе у чулима, пре него што падну на земљу срца и дају изданке, напајани кишом честог разговора са њима и пре него што донесу плодове зла. Други пророк ублажава оне који не чекају да страсти сазру, већ их истребљују док још личе на младенце који се хране из дојки, говорећи: Блажен је онај који шчепа и смрска о стену твоју дечицу (Пс.136,9). Нешто слично значи и оно што је рекао Јов: Мраволав гине немајући лова (Јов 4,11). Очигледно је да је велики Јов, желећи да изобрази подмуклост страсти, изабрао сложеницу (мрав и лав), саставивши је из имена најсилнијег лава и најнемоћнијег од свих створења – мрава. Прилози страсти, наиме, започињу тананим помислима, неприметно се прокрадајући слично мравима, да би се затим разрасли и за онога ко се подвргава њиховом утицају постали једнако опасни као напад лава. Стога подвижник треба да се бори са страстима још док оне приступају као мрави, као подстицај имајући њихову ништавност. Јер, уколико успеју да достигну силу лава већ постају непобедиве и силно узнемиравају. Стога им и не треба давати хране. А њихова храна су, као што је већ више пута било речено, образи страсти који улазе посредством чула. Они хране страсти, при чему сваки против душе наоружава свог кумира.
70. И на храму је Законодавац устројио окна са решеткама (Јез.41,16). Тиме се истиче да онај ко намерава да своје срце сачува чистим као храм треба, слично храму на коме се решеткама на окнима спречава улазак било чега нечистог, своја чула да огради страхом Будућег суда као решетком која би спречавала улаз нечистих ликова који се изнова рађају и гурају унутра.
71. Онај ко је за време борбе са призором који раздражује (страсне покрете) у стању да, страхом од будућих казни које прете, себе доведе у напрегнуту борбу, слично ономе који се у мору бори са таласима, без напора ће савладати оне који га нападају, не осећајући ударце које му наносе и рећи ће: Тукли су ме и не одболовах, ругали су ми се и ја не разумех (Прич.23,35), тј. они су ме тукли, мислећи да ми се наругају, а ја нисам осећао ударце зато што су њихове ране постале од стрела нејаких (Пс.63,8). Ја нисам обратио пажњу на њихову превару и нисам показао да уопште примећујем њихово присуство.
72. Они који не остају при својој решености немају користи од одрицања од светских дела, будући да се поново заводе и попуштају помисли и будући да се често враћају ка остављеноме, показујући своје пристрашће, слично Лотовој жени која је, погледавши назад, постала слани стуб, на уразумљење људи са сличним [расположењем]. Честа наклоност према ономе од чега сmo се удаљили без сумње ће повући назад од још неутврђене навике у добру. Слабећи стремљење напред, оно ће опет у потпуности привући к себи и приморати нас да се вратимо ранијим рђавим делима. Стара рђава навика ће се од тога још више учврстити, спречавајући да се поново вратимо ка започетом навикавању на добру нарав. Јер, од обичаја долази навика, која, опет, прелази у природу. Изменити, међутим, и преокренути природу уопште није лако. Погледај на душу која иде за својим навикама: она заседа на своје идоле као да је окована за њих – Не могу, говори, устати јер ме је задесило оно што бива код жена (Пост.31,35). Дуго времена умиривана на житејским делима, душа већ заседа на њих као на идоле. Она се прикива за њих, при чему више не може и неће да се растави од њих.
73. Светитељи Божији су бежали од градова знајући да је општење са развратним људима много штетније од заразне болести. Оставивши Јудеју, Илија је обитавао у пустој Кармилској гори, пуној звериња. У пустинољубљу је свог учитеља подражавао и Јелисеј. И Јован је живео у Јорданској пустињи, хранећи се биљем и дивљим медом, показујући да није тешко задовољити потребе телесног живота. Може бити да је и Мојсије нешто слично провозглашавао дајући Израиљцима закон да ману саберу само за један дан. Тиме је наговештавао да бригу о људском издржавању треба ограничити само на један дан. Та, и сви свети, којих свет не бијаше достојан, оставивши насељену васељену, потуцаху се по пустињама (Јев.11,37-38), бежећи од леполиких људских порока, како силом њиховог стремљења, као потоком, не би били увучени у ток погубног светског живота.
74. Ми смо створени по образу Божијем да бисмо сачували његове црте и да бисмо онима који гледају на нас изузетним животом представили јасне одлике богоподобија. Ја сам, говори Бог, штедар и милостив, дуготрпељив и многомилостив (Пс.102,8; Јоил 2,13) и држим се правде. Ето црта Божанског образа. По њима ће се препознати и душа која се причестила богоподобијем и која се ородила са Божанством. Из љубави према Богу поревновавши за пуноту богоподобног савршенства и ометана узама тела које везује, душа предузима труд у стремљењу да се очисти и да стекне оно чиме се одликује Божанска природа, тј. благост, дуготрпљење, доброта и човекољубље. И тада она постаје нешто мало мања од анђела (Пс.8,6).
75. Онај ко бежи од светског метежа не дозвољава да му се приближе немири житејске сујете. Он се удаљује од општења са лакомисленим и неутврђеним људима, и већи део времена проводи у кући у безмолвним молитвама, у изучавању Речи Божијих. При ретким изласцима из дома њега виде као умереног, кротког, нераздражљивог, саосећајног, братољубивог. Ко таквог неће назвати правим Божијим ревнитељем, истинским образом и подобијем Божијим, озареним Божанственим лучама Божије благости. Он своје уподобљење Богу пројављује врлинама као неким најпривлачнијим цветовима.
76. Особене црте Бога и човека који ревнује за уподобљење Богу су: тихост, незлобивост, негневљивост, независтљивост, благотворност, саосећајност, незлопамћење, доброљубље, доброта, указивање части, брига о користи других, дружељубље, услужност, нечастољубивост, кратко речено, све у чему јавља обиље благости Бог који својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима (Мт.5,45). По тим цртама ће се препознати онај ко се стара да подражава Бога.
77. И ово указање је довољно да се благопослушни науче савршеном животу. Знајући, међутим, како се понеки са трудом приводе ка томе, свети Павле се стара да нас многим саветима искусно одвоји од сујете, побуђујући нашу ревност разним похвалним именовањима. Он час говори: Ви сте храм Божији (1.Кор.З,16), час: Владајте се као деца светлости (Еф.5,8), час: Живите достојно јеванђеља Христова (Фил.1,27), час: Телеса ваша су удови Христови (1.Кор.6,15). На једном месту нас назива светим и непорочним (Еф.1,4), а на другом – беспрекорним и честитим, децом Божијом непорочном (Фил.2,15). Он о свему томе говори као о присутном код нас, премда тога код нас још нема, са циљем да бисмо се ми, ужаснувши се пред могућношћу да нам се такве похвале не преокрену у прекор и подсмех уколико се не покажемо такви, узревновали свом усрдношћу да постанемо и останемо такви. Стога се свети апостол не ограничава само на те похвале, већ наводи и разне начине и мере помоћу којих се може доћи до степена човека савршена, у меру раста пуноте Христове (Еф.4,13).
78. Он, пре свега, захтева да умремо и да се разапнемо свету, како ни мало не бисмо осећали ни светске насладе ни скорби. Умресте, говори, и ваш је живот сакривен са Христом у Богу (Кол.3,3), желећи да покаже како живе они који устају са Христом, који траже оно што је горе и који мисле о ономе што је горе, који су умрли за стихије света и више не живе по њима. Он још говори: Него предајте себе Богу, као оживљени из мртвих (Рим.6,13), желећи да, са једне стране, ми умремо управо за оно чиме се телесне страсти, ратујући против духа, приводе у дејство, и са друге стране, да живимо ониме чиме се врше дела врлина којима се угађа Богу. Стога он и назива живом жртвом оне који су умртвили удове који су на земљи (Рим.12,1; Кол.3,5), и који ходе у новом животу (Рим.6,4), који се не крећу ка рђавом након жртвеног умртвљења, и који не остају бесплодни у добрим делима. Као жива жртва, они нису изгубили силу, већ је, као расцветалу и младу, користе против издавна непријатељског мудровања тела, остајући неуловљени неразумним жељама, будући да су савршено прешли из телесног живота у духовни, и будући да не живе телом, него духом.
79. О онима који су, иако обложени телом, престали да буду узнемиравани његовим неуредним захтевима, апостол говори: Ви нисте по телу, него по Духу (Рим.8,9). Наиме, у њиховом умртвљеном телу више не царује грех, нити их насилно принуђава да слушају његове наредбе, противећи се закону ума и заробљавајући их неким законом који се налази у удовима. Напротив, у њима се зацарио закон духа живота у Христу Исусу, који их подстиче на потпуну послушност Христовим заповестима. У том настројењу они не само да се наслађују добром по унутрашњем човеку, већ се са готовошћу напорима око врлине свете телу за сваку ранију непослушност коју су допустили угађајући му. О тој освети и начину њеног остваривања апостол учи: Као што давасте уде своје да робују нечистоти и безакоњу за безакоње, тако сада дајте уде своје да служе правди за освећење (Рим.6,19). Како је то велики труд знају они који су, побеђивани обичајем, принуђени да рђаву навику преобразе у добру. Велики је то труд у коме успевају они који, благодаћу Божијом, не жале себе. После многих одступања и многобројних устремљења напред, они најзад успевају да сасвим одступе од рђавих стремљења којима су били предани, те да све расположење у потпуности окрену од рђавог ка добром, како би све удове употребљавали против непријатељских страсти, од оруђа неправде учинивши их оруђима правде.
80. Побрините се о покретима мисли, пратећи како производе сећања о стварима и како пристрасно или беспристрасно у себе примају њихове представе. Многи попуштају страстима више у помислима, неголи у дејствима, невидљиво се са њима саглашавајући и наслађујући. Они су у унутрашњости пали, премда се споља не види њихов пад. Тако се дешава да је неко по спољашњости беспрекоран, иако сам зна за сакривену унутрашњу поквареност и стиди се због тога што је невидљиво супротно са видљивим. Тако истина противречи поштованој спољашњости, приморавајући праведно савест да се стиди. Чиме се такав разликује од гроба када му душа помишља о неприличном и када је пуна срамних осећања? Гробови на кратко у себи садрже смрад, тј. све док у телу остаје влага. Међутим, чим се сокови истроше, прекраћује се и смрад. Срце, пак, испуњено срамним помислима свагда изазива гнушање, будући да је смрадније од тела које се распада. Једино се оно само наслађује својом срамотом.
81. Задовољство и туга иду за жељом (једно по испуњењу, а друго по неиспуњењу), а жеља се буди осећањем (утисцима од спољашњих ствари, или помислима о њима). Онај, пак, ко не допушта последње (утисак, помисао), не даје места ни првима (жељи и задовољству или тузи). Онај ко згњечи главу змије коју је прикљештио вратима оставља иза врата читаво њено тело које би, свакако, ушло у собу да је глава која претходи нашла слободан пролаз. Такав је закон пажње или трезвоумља.
82. За онога ко жели нешто рђаво подједнако је штетно и да га стекне и да га не стекне, тј. штетна је и радост у првом случају, и туга у другом. Јер, та туга није жалост по Богу која, по речима светог Павла, доноси покајање за спасење (2.Кор.7,10), и та радост није радост у Господу, којом се радују они који су добре савести (Фил.4,4). Та радост је извесна душевна превара коју подмеће демон: она не зависи од окушања природног добра, него од заведености његовим призраком.
83. [Навешћемо] особене црте начина на који врлина онога који јој је привржен умудрује да иде ка напретку. Напредак се не представља као сувише удаљен како се не би показало као да врлина хоће да заплаши великом удаљеношћу, али не стоји ни непокретан да не би био лако уловљен гониоцем како он до смрти не би прекидао своје усрђе, већ како би читав свој живот увећавао усрдност, распростирући је на све.
84. Ни време целог живота није довољно за старање о врлини. Онима који се подвизавају потребно је велико трезвоумље због удова који се противе. Уколико смо, пак, расејани и промењивих мисли, како ћемо успешно проћи тако дуги и тешки пут и сачувати се од замки противника који су многобројни и невидљиви, и који као оружје против нас употребљавају наше страсти и чула, обарајући нас баш оним чиме нас је Божија благост наоружала за борбу против њих? Због тога треба да смо пажљиви и да се не заваравамо оним што нашим противницима помаже у борби против нас. Очигледно је: оно што нам не помаже да стекнемо успех у подвигу, служи на корист нашим непријатељима.
85. Каквим помислима треба да се руководе они који намеравају да дају правилан ход својим мислима? Пази. Давид је на једном месту рекао: Мисао мога срца [говориће] разумно (Пс.48,4), на другом: Бавићу се твојим одредбама (Пс.118,16), и опет: И поучићу се свим делима твојим и говорићу о поступцима твојим (Пс.76,13). Чини тако и вечно покретни ум твој неће имати времена да се заноси ка неприличном, већ ће се неодступно занимати оним што доноси сладост и велику корист, што весели чула виђењем и душу сагледавањем.
 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *