НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Добротољубље » ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ II

ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ II

 

ДОБРОТОЉУБЉЕ

ПРЕПОДОБНИ ЈЕФРЕМ СИРИН

 

Кратко саопштење о њему
 
Свети Јефрем се родио од сиромашних родитеља, у граду Нисибији или у његовој околини, првих година четвртог века. Родитељи су га васпитали у страху Божијем. Међутим, године младости су га одвукле у извесна наравствена саплитања. Због тога је почела да се помрачује његова вера у Божији промисао: он је почео да мисли да се све у нашем животу дешава случајно.
Ипак, Божији промисао га је од таквог душевног настројења излечио на веома дирљив начин. Њега су окривили за крађу оваца и сместили у тамницу. Истовремено су заједно са њим у тамницу вргнули још једног [окривљеног], а у затвору су нашли и трећег окривљеног. Сва тројица су, у ствари, били осуђени као невини. Провевши у затвору седам дана. свети Јефрем је у сну чуо глас који му је објаснио да страда због ранијих грехова, премда у овом случају није крив. Исто тако и она два човека који су затворени заједно са њим страдају због ранијих грехова. Пробудивши се, он је испричао сан другој двојици окривљених. И они су, преиспитавши прошло време свога живота, закључили да су у прошлом периоду живота заиста учинили слична рђава дела и да су прошли без последица. Судија је оправдао светог Јефрема, као што му је опет било предсказано у саном виђењу.
Васпоставивши у његовом срцу потпуну веру у бдијуће око промисла Божијег, овај догађај га је тако поразио да је он одмах напустио свет и повукао се у околне горе ка отшелницима где је постао ученик светог Јакова, касније великог нисибијског епископа. Свети Јефрем се под његовим руководством упражњавао у подвизима побожности и изучавању Речи Божије, и под њиховим утицајем је у потпуности променио нарав. Уместо гневљивог и колебивог младића, свети Јефрем је постао смирен и скрушен пустињак, савршено предан путевима промисла Божијег, који дан и ноћ оплакује своје грехе.
Када је постао епископ, свети Јаков се, знајући високу вредност свога ученика, користио његовим способностима у делу управљања Црквом, поверавајући му проповед Речи Божије и обучавање деце у школи. Водио га је са собом и на I Васељенски сабор у Никеју. После повратка свети Јаков га је узео за помоћника у својим подухватима и молитвама ради избављања града од напада персијског цара Сапора (337. године).
После кончине светог Јакова (338. године), свети Јефрем је зажелео да посети отаџбину своје мајке, град Амиду, који се такође налази у Месопотамији. У њему је провео неко време. Одатле је зажелео да иде у Едесу да се поклони тамошњим светињама: тамо се чувао одговор који је Господ послао цару Авгару, из кога се сазнало за Нерукотворени Образ Христов; ту су биле мошти светог апостола Тадеја који је вером просветио цара, град и сву земљу; а у околини града је цветао монашки живот. Свети Јефрем је дошао у град и остао у њему. Немајући од чега да живи, он се запослио као најамник код газде који је држао купатило. Тај посао, међутим, није одговарао његовом настројењу и циљевима. Ипак, он је чекао указање одозго, које је убрзо и добио. Кад је био слободан од посла и молитве он је разговарао са незнабошцима. За време једне од таквих беседа њега је случајно чуо један старац пустињак. Он је, судећи по узвишености тих беседа, праведно закључио да свети Јефрем није на правом месту. Због тога је, дочекавши крај беседе, ступио са њим у разговор. Сазнавши за његова подвижничка стремљења, он му је предложио да ступи у неки од околних манастира. Свети Јефрем је одмах пристао.
Удаљивши се у горе, он је нашао све што је његова душа тражила. Тамо је било много великих подвижника који су сав свој живот проводили у молитвама, певању Псалама и славословљењу Бога. Они нису имали другог склоништа, осим пећине. Нису употребљавали чак ни уобичајену храну, него су се хранили једино биљкама. Видећи све то, свети Јефрем је са свим усрђем примио такав поредак живота, додајући молитвеним и подвижничким трудовима још и неуморно изучавање Речи Божије. Убрзо се његова душа зближила са тим љубитељима пустиње. Ипак, он се нарочито спријатељио са подвижником Јулијаном, који је, као и он, био скрушеног духа, и који је такође волео да изучава Божанствено Писмо.
Непрестано се бавећи изучавањем Речи Божије, свети Јефрем је црпео умилење и мудрост. Међутим, ризнице његовог познања су, највећим делом, остајале сакривене од других, или због његовог смирења, или можда због тога што су још увек биле плод његових сопствених умних напора, а не нарочитог дара учитељства, који не воли да се сакрива, него иште да се учење разлива на друге.
Убрзо му је тај дар и био дарован. То је било откривено оном истом прозорљивом старцу који га је извео из града Едесе. Он је видео светлог анђела који је светом Јефрему у уста ставио неку тајанствену књигу. Од тог времена је његова душа, напуњена живом водом познања Бога и Божанских ствари, почела да излива незадржив поток умилних поука. Загрејане истинским осећањем, и изговорене из пуноте срца које је освећено благодаћу Божијом, његове речи су биле пуне духовног помазања. У његовим устима су се чудесно рађали најубедљивији савети, дирљива самоизобличења и изобличења других, мудра правила и савети. Често се изненада његова побожна мисао са неочекиваним полетом узносила Богу са исповедањем славе Његове безграничне љубави, или са молбом за опроштај грехова. Примери и изреке из Светог Писма, искуства из подвижничког живота, приче и поређења из царства природе – све је било спремно и појављивало се само од себе у његовим простим и неизвештаченим беседама.
Међутим. нису само наравствено-духовне и подвижничке поуке биле предмет његових дела. Он се много трудио и на тумачењу Светог Писма, и још више у излагању догмата. Првенствено оних против којих су грешили тадашњи јеретици и јеретици који су живели пре њега.
У таквим трудовима протекао је сав његов живот. И живот му се већ приближио крају када му је дошла жеља да види египатске подвижнике, и да посети великог кападокијског архипастира, Василија Великога. Узевши са собом ученика који је умео да говори грчки, он је дошао до Средоземног мора и сео на брод. Молитва и нада на Бога избавили су и њега и оне који су пловили са њим од бродолома. Нитријска гора га је примила као жељеног госта, и пружила му утеху да се види са Пајсијем Великим (с којим је разговарао у току шест дана), са Јованом Коловом и другим старцима. Осим Нитрије, он је посетио и друга места, насељена подвижницима, и свагде је оставио срдачну успомену богопросвећеног човека. Осим тога, и сам је понео поучне поуке о животу и правилима упокојених и још живих египатских подвижника.
На повратном путу из Египта свети Јефрем је одлучио да посети Кесарију Кападокијску, како би видео светог Василија Великог. Њихов први сусрет збио се у храму. Свети Јефрем је ушао у храм у тренутку када је свети Василије Велики говорио поуку народу, и добио потврду о његовом високоблагодатном стању. И свети Василије Велики је Духом Светим био обавештен о светом Јефрему, и позвао га себи у олтар. После краћег разговора у олтару и узајамног поздрављања, беседа је настављена у кући и дотакла се разних предмета. Кесаријски светитељ је хтео да рукоположи светог Јефрема у чин презвитера. Међутим, смирени едески монах никако није хтео да се сагласи да прими чин. Свети Василије је успео да га посвети само у чин ђакона, док је у чин презвитера рукоположио његовог ученика. Касније је свети Василије послао своја два ученика у град Едесу са намером да светог Јефрема постави за епископа. Међутим, свети Јефрем је притворним лудилом уклонио ту част од себе, због свог смирења сматрајући се недостојним да је прими.
По повратку у своју Едеску пустињу, свети Јефрем је желео да остатак живота проведе у усамљености. Међутим, промисао Божији га је још једном позвао да служи ближњим. Житељи града су у то време страдали од глади. Свети Јефрем је својом силном речју приволео богате да олакшају страдања сиромашних, узевши на себе труд расподеле њихових прилога. То је био његов последњи подвиг за Цркву. По повратку из града на гору, он се убрзо разболео, и, написавши завештење, мирно уснуо 372. или 373. године. Упокојио се на рукама својих ученика и житеља Едесе који су га волели. Његово тело је предано земљи у присуству великог мноштва народа, клира и пустињака. После неког времена његови нетрулежни остаци су били пренесени у храм.
У Грчком добротољубљу нема ништа од светог Јефрема. Ми смо сматрали да није праведно да свој зборник лишимо ризница његовог учења. Због тога смо одлучили да изаберемо оно што је најпоучније из његових дела, по следећим поглављима:

  1. Подстицај на покајање и грађење спасења.
  2. Савети о покајању.
  3. Општи нацрт живота оних који су се посветили угађању Господу и изграђивању свог спасења.
  4. О врлинама и страстима.
  5. О борби са осам главних страсти.
  6. Опште поуке о подвижничком животу.
  7. Свему томе додајемо, као неки сажетак свих поука – 50. слово, тј. Савете подвижницима, са додатком истих таквих савета и из 55. слова.

 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *