НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Добротољубље » ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ II

ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ II

 

ДОБРОТОЉУБЉЕ
ПРЕПОДОБНИ ЈОВАН ЛЕСТВИЧНИК

IV

O БОРБИ СА ОСАМ ГЛАВНИХ СТРАСТИ
а) БОРБА СА СТОМАКОУГАЂАЊЕМ
1. Чудило би ме када би се неко ослободио од ове страсти пре него што легне у гроб.
2. Угађање стомаку је лицемерство трбуха: иако сит, он виче да му је мало, и мада пун и претоварен, запомаже да је гладан. Угађање стомаку је обмана очију: оно нас подстрекава да одједном прогутамо све оно што би требало јести у одмереним залогајима.
3. Онај који мази лава, често успева и да га припитоми. А ко угађа телу, чини само да оно још више подивља.
4. Слуга трбуха рачуна са каквим ће јелима дочекати празник, а слуга Божији – каквим ће се благодатним даровима обогатити.
5. Кад наиђе гост, слугу стомака стомакоугађање свег покреће на љубав. Он мисли да гостопримство, које треба да укаже брату, разрешује и њега самог. Долазак извесних људи он сматра за прилику која и њему допушта да пије вино. И мислећи да скрива врлину, он постаје роб страсти.
6. Славољубље се често односи непријатељски према стомакоугађању. Ове две страсти се боре око несрећног монаха као око неког скупог роба. Стомакоугађање наводи на разрешење од поста, а славољубље наговара да се покаже сопствена врлина. Мудар монах успева да избегне и једну и другу опасност, одбијајући једну другом у одговарајуће време.
7. Када се тело успали, у свако време и на сваком месту треба да га мучимо. А када се оно умири (што, уосталом, не очекујем пре смрти), већ можемо скривати своју врлину пред другима.
8. Знао сам старе свештенике који су демонима постали предмет исмевања услед тога што су младим монасима, који се не налажаху под њиховим руководством, са благословом одобравали на гозбама да пију вино и све остало. Ако имају добро сведочанство у Господу, онда то у извесној мери и можемо себи допустити; но, ако се ради о небризи, не треба уопште да обраћамо пажњу на њихов благослов, нарочито када се налазимо у борби са ватром телесне пожуде.
9. Прекинимо, пре свега, са храном која гоји, онда са храном која распаљује тело, и најзад са слаткишима. Ако је могуће, дај стомаку своме заситљиве и лако сварљиве хране, да бисмо ситошћу од себе одвратили његову ненаситу жељу, а брзим варењем се избавили од разбуктавања пожуде као од бича.
10. Једна врста уздржања одговара онима који су самостални, а друга онима који се налазе под нечијим руководством. Првима похотни осећаји служе као знак, а други остају са њима све до смрти, до краја живота свог, без утехе и одмора. Први хоће да стално одржавају равнотежу духа, а други умилостивљавају Бога тиме што душевно тугују и вену.
11. Укротимо стомак представом вечног огња. Неки су људи, покоравајући се стомаку, на крају одрезали свој полни уд, и умрли двоструком смрћу. Испитајмо, и свакако ћемо наћи да је угађање стомаку једини узрок свих наших бродолома.
12. Ум испосника моли се бодро, а ум неуздржљивца препун је нечистих сањарија. Ситост стомака значи пресушивање извора нашег плача. А када се стомак осуши, читави потоци суза лију из нас.
13. Ко служи сопственом стомаку а хоће да победи духа блуда, личи на човека који уљем хоће да угаси пожар.
14. Када стомак гладује, срце постаје смирено. А када се стомаку угађа, мисао постаје охола.
15. Стешњавај стомак, па ћеш и уста затворити, јер језик добија слободу од велике количине хране.
16. Онај који оптерећује свој стомак, шири црева, а ко се бори против стомака, сужава и црева. А када се она сузе, неће више примати много хране.
17. Знај да демон често седи уз желудац и не да човеку да осети ситост, макар и читав Мисир појео и реку Нил попио.
18. Ако си обећао Христу да ћеш ићи узаним и тесним путем, сужавај стомак. Јер, ако га храниш и шириш, нећеш моћи да испуниш обећање. Обрати пажњу, и чућеш речи: Широка су врата и широк пут стомака, што води у пропаст блуда, и много их има који њиме иду. Уска су, међутим, врата и тесан пут поста, што води у живот чистоте, и мало их је који га налазе (уп. Мт.7,13-14)!
19. Седајући за сто на коме је изнет ручак, духовно стави на средину сећање на смрт и на Суд. Па и тако ћеш једва мало укротити ову страст. Кад пијеш пиће, немој престајати да мислиш на оцат и жуч Господа твог, и ти ћеш се свакако уздржати, или ћеш уздахнути, или ћеш мисао начинити смиренијом.
20. Угађање стомаку је у манастирима узрок сваког пада и гажења монашких завета. Ако ову господарицу савладаш, свако ће ти место бити погодно да постигнеш бестрашће. А када она влада, на сваком месту, осим у гробу, бићеш изложен сваковрсним опасностима.
21. Делатно сећање на смрт пресеца неуздржање у храни. Уколико је оно пресечно са смирењем, заједно са њим се одсецају и друге страсти.
22. Једном приликом, док сам још био млад, дођох у неки град, и тамо ме, док сам седео за трпезом, у истом тренутку спопадоше две помисли: помисао стомакоугађања и помисао славољубља. Бојећи се последица попуштања беснилу стомака, дозволио сам пре да ме победи славољубље. Знао сам, наиме, да код младих демон славољубља често побеђује демона стомакоугађања. И право је. Код светских људи, корен свих зала јесте среброљубље (1.Тим. 6,10), а код монаха – угађање стомаку.
23. Виђао сам одважне подвижнике који су по некој нужди морали мало попустити стомаку, али су зато одмах свеноћним стајањем мучили своје бедно тело. На тај начин су га научили да се са радошћу клони ждерања.
24. Као што сам на другом месту већ рекао, немогуће је да се у самом почетку подвига одједанпут очистимо од стомакоугађања и славољубља. Али, не треба се против славољубља борити – прождрљивошћу.
25. Као што осуђени на смрт кога воде на извршење казне не говори о позоришту, тако ни онај који искрено плаче никада неће угађати стомаку.
26. Као што много ђубрета производи много црва, тако и велика количина хране изазива многе грехе, рђаве мисли и снове.
27. Ако је крајња граница стомакоугађања у томе да се силом једе и онда када се не жели јести, онда је, свакако, крајња граница уздржања у томе да се непослушна природа наша уздржава и онда када гладује.
28. Као што одвећ дебеле птице не могу летети високо, тако се ни човек који мази тело не може попети на небо.
29. Исушено блато више не годи свињама. Ни увенуло тело више не привлачи демоне.
30. [Исповест стомакоугађања]: И како можете покушавати да се раздвојите од мене? Ја сам природом везан са вама. Моја врата је природа саме хране. Узрок моје ненаситости јесте навика. А основа моје страсти јесте дуготрајна навика, безосећајност душе, и заборављање смрти. Првенац син ми је дух блуда. Други за њим је – окамењеност срца. Трећи је – сан, та пучина нечистих помисли, са својим прљавим валовима. Дубина незнаних и неисказаних нечистота из мене произлази. Моје су кћери: лењост, многоговорљивост, дрскост, смехотворство, шаљивост, расправљање, тврдоглавост, непослушност, неосетљивост, ропство духа, хвалисање, безобразност, наклоност према гиздању, на коју се надовезује нечиста молитва и тумарање мисли, а често и догађаји ненадани и неочекивани, за којима иде очајање, опасније од свега. Против мене војује, али ме не побеђује, сећање на властите грехе. Доследни ми је непријатељ помисао на смрт. Али, у човеку нема ничега што би ме могло потпуно уништити. Ко је примио Утешитеља, моли му се против мене, и Он, умољен, не дозвољава да дејствујем страсно. Они који нису Њега окусили, траже свакако да уживају у мојим сластима.
б) БОРБА СА БЛУДОМ
1. Преједање је мајка блуда, а морење трбуха – виновник чистоте.
2. Пошто смо се најели, тај нечисти дух одлази и шаље нам духа блуда, извештавајући га о томе шта се са нама збило: „Хајде,- каже,- узнемири га! Пошто му је стомак препун, савладаћеш га лако“. А овај долази, смеши се, и свезавши нам помоћу сна руке и ноге, чини са нама што му је воља, прљајући душу нечистим сањаријама и тело истечењем.
3. Нико од оних који су се научили чистоти, нека успех не сматра својом заслугом, будући да наша природа није способна да победи саму себе. Где природа претрпи пораз, препознаје се долазак Онога који је изнад природе. Ван сваког спора, мање одступа пред већим.
4. Почетак је чистоте у неслагању са нечистом помисли, и у истечењима која се са времена на време догоде без икаквих нечистих слика. Средина је чистоте, када од обилне хране имамо природне полне прохтеве, али смо без прљавих маштарија и без истечења. А крај је умртвљење тела, које иде за умртвљењем помисли.
5. Онај који пса сладострашћа молитвом тера од себе, личи на човека који се бори са лавом; онај који га противразлозима побија, личи на човека који је свог непријатеља већ натерао у бекство; а човек који је већ потпуно презрео нападе тога пса, устао је из гроба иако се још налази у овом животу.
6. Ако је доказ истинске чистоте да се буде без похотљивих осећаја при нечистим сновима, онда је свакако крајњи ступањ блуда – имати истечење у будном стању од самих помисли.
7. Ко телесним радом и знојем води борбу са овим противником, личи на човека који је непријатеља свог везао слабом врпцом; онај ко се са њим бори уздржањем и бдењем – на онога који непријатеља ставља у гвоздене окове; а онај ко се са тим противником бори смиреноумљем, безгневљем и жеђу – на човека који је свог непријатеља убио и сакрио у песак.
8. Један савлађује овог мучитеља подвизима, други смирењем, а трећи – Божанским откривењем. Први је као звезда Даница, други као пун месец, а трећи – као светло сунце. Но, свима је заједно живљење на небесима.
9. Лисица се претвара да спава, а демон глуми целомудреност. Само, лисица то чини да превари птицу, а демон – да нам упропасти душу. Читавог свог живота не веруј овоме блату, и не ослањај се на њега док се не сусретнеш са Христом.
10. Почетници падају у блуд обично због хране. Средњи. осим из истог узрока, још и због гордости. А они који се приближавају савршенству, падају искључиво због осуђивања ближњег и ни од чега другог.
11. Неки ушкопљенике сматрају по природи срећнима, као људе који су се избавили од тираније тела. А ја сматрам да су блажени они духовни евнуси који свакога дана сами себе шкопе чистим мислима као ножем.
12. Немој ни помислити да разлозима и противразлозима потучеш демона блуда, јер он увек може доказивати да је у праву, пошто се по природи бори са нама.
13. Ко хоће да се бори са својим телом или да га победи својим сопственим снагама, узалуд се мучи. Јер, ако Господ не разори дом тела и не сагради дом душе, узалуд бди и пости онај који би хтео да тело своје умртви.
14. Признај пред Господом немоћ своје природе, потпуно свестан своје неспособности, па ћеш неосетно добити дар целомудрености.
15. Они који су се оклизнули у споменуту јаму, налазе се далеко од оних који се пењу и силазе по лествици. За такав успон потребно је да у најстрожем посту пролију много зноја.
16. Мислим да ови најнесрећији крвници упропашћују нас, јадне, противприродним гресима из два разлога: прво, због тога што ми у самима себи свуда носимо могућност таквог пада, и друго, што такви греси навлаче на нас већу казну. Постоји у нама нека смрт и опасност пада, коју ми увек са собом и у себи носимо, нарочито у младости. Нисам се ни усудио да о томе нешто више ставим на хартију, јер ми је руку зауставио онај који је рекао: Јер је срамотно и говорити о ономе што неки тајно чине (Еф.5,12).
17. Наш нечовечни непријатељ и заступник блуда говори да је Бог човекољубив и да овој страсти, као природној, врло лако опрашта. Но, ако испитамо мамац демона, видећемо да после учињеног греха они Бога називају праведним и неумољивим судијом. Оно прво нам говоре, да нас навуку у грех; а ово друго, да нас баце у очајање.
18. Када се туга и очајање увуку у нас, ми више нисмо ни спремни да се опет подамо истом греху. А када се очајање угаси, поново нам тиранин наш говори о човекољубљу Божијем.
19. Као пречист и бестелесан, Господ се весели нетакнутости и чистоти нашег тела. Демони се, како неки веле, ничему другом не радују толико као смраду блуда, нити се некој другој страсти толико веселе као прљању тела.
20. Мајка природних красота јесте земља, натопљена росом, а мајка чистоте – безмолвије са послушношћу. Бестрашће тела стечено подвигом безмолвија, због честог одлажења у свет не остаје непоколебиво. Бестрашће, пак, које долази од послушности, свуда је поуздано и непоколебиво.
21. Ко покушава да ову борбу стиша уздржањем, и ничим другим осим уздржањем, личи на човека који мисли да се са отворене пучине спасе пливајући само једном руком. Споји са уздржањем смирење, јер прво без другога не доноси никакве користи.
22. Ко примети да га нека страст све више осваја, треба да се пре свега на њу, и само на њу обори, нарочито ако је у питању урођени непријатељ. Јер, ако се та страст не савлада, ништа нам неће користити победа над осталим. А ако овог Мисирца лупимо по глави (уп. Изл.2,11), свакако ћемо и ми у дубини смирености видети Бога.
23. Приликом једног искушења, осетио сам да овај вук хоће да ме превари, изазивајући у мојој души безраложну радост, и сузе, и утеху. У свом неискуству, мишљах да се ради о плоду, а не губитку.
24. Не заборављај се, младићу! Знао сам неке младе људе који су се од свег срца молили за оне што су им драги, покренути на то блудом, мислећи да одужују дуг успомене и закона љубави.
25. Кад легнемо у постељу, пазимо: тада се сам ум, без тела, сукобљава са демонима. И ако је сластољубив, он радо постаје наш издајник.
26. Нека сећање на смрт увек спава и устаје са тобом, као и непрекидна умна Исусова молитва, јер ти у сну ништа друго не може помоћи као то.
27. Истечења у сну могу настати услед узимања великих количина хране и услед претераног одмарања; могу настати и услед гордости, када се уобразимо због тога што извесно време нисмо имали истечења; најзад, она могу бити последица осуђивања ближњих. Из ова два последња разлога истечења могу имати и болесни, а претпостављам – и из сва три разлога. А ко дође до закључка да код њега није посреди ни један од споменутих узрока – блажен је, трудбеник бестрашћа, јер он само због пакости демона трпи тако нешто, са времена на времена, кад Бог попусти, како би помоћу једне безгрешне незгоде стекао највећу смиреност.
28. Нико не би требало да у току дана машта о ономе што је сањао. И то је план демона – да нас оним што смо сањали прљају у будном стању.
29. У време [искушења] нам могу добро послужити: кострет, пепео, свеноћно стајање, глад и жеђ која пали језик, гашена само по неком капи воде, посећивање гробова, а пре свега смирење срца, и – ако је могућно – отац или добар и разборит брат, који би били у стању да нам помогну. Сматрао бих за чудо да неко потпуно сам спасе свој брод на тој бурној пучини.
30. Један човек угледа неку веома лепу жену и од све душе прослави Творца због ње. Био је довољан један поглед на њу, да тај човек, обузет љубављу Божијом, пролије бујицу суза. И било је чудно видети, како том човеку доноси венац небеске славе управо оно што би другога сурвало у пропаст! Ако такав човек доживљава исто осећање и исто се тако понаша у свим таквим случајевима, онда је васкрснуо из мртвих као нераспадљив још пре свеопштег васкрсења.
31. Истога мерила треба да се придржавамо и у погледу музике и певања. Без обзира да ли слушају светске или духовне песме, богољубиви људи се испуњавају ведрином и љубављу, и гуше у сузама. Код сластољубивих је обратно..
32. Неки кажу да је немогуће назвати се чистим пошто се већ једном окуси телесни грех. А ја, побијајући то мишљење, рекох да је ономе који само хоће могуће и згодно од једне дивље маслине начинити питому. И да су нешто кључеви Царства небеског поверени девственику по телу, можда би оно мишљење и било исправно. Али, нека његове поборнике посрами онај који је имао ташту а постао чист и понео кључеве Царства.
33. Змија сладострашћа се јавља у много видова: неискусне наговара да само једанпут пробају, па да прекину; а оне који су то већ искусили, тај бедник наводи да се сећају свог греха, како би кроз успомену поново пали у грех. Многи међу првима остају мирни захваљујући свом незнању. Међу другима многи трпе узнемирење и борбу, због тога што су окусили од ове гадости. Уосталом, дешава се и супротно.
34. Уколико се пробудимо чисти и мирни, знајмо да се ради о тајноме дејству светих анђела, нарочито ако смо заспали са великом молитвом и трезвоумљем. А понекад устајемо немирни, после нечистих снова.
35. Није чудно ако се бестелесни бори са бестелесним. Чудо је, међутим, право чудо, што једно телесно биће, у борби са телом као са својим подмуклим непријатељем, побеђује у ствари бестелесне непријатеље.
36. Према објашњењу мудрих отаца, треба разликовати: приступање [тј. прилог], спајање, пристанак [тј. слагање], поробљење, борбу и тзв. страст у души. Блажени оци одређују приступање као просту реч, или слику било чега, која се поново појављује и уноси у срце. Спајање значи разговарање са оним што се појавило, без обзира да ли са страшћу или бестрасно. Пристанак је сагласност душе са оним што се јавило, сједињена са уживањем. Поробљење је насилно и невољно завођење срца или трајно општење са предметом, које разара наше добро душевно здравље. Борбу они одређују као равнотежу снага између онога који напада и оног који се брани, где последњи побеђује, или бива побеђен искључиво по својој вољи. Страшћу називају порок који се током дужег времена страсно угнездио у души, и који је кроз навику постао као њено природно својство, тако да душа већ сама, хотимично, хрли к њему. Од свега тога, прво је безгрешно. Друго – не сасвим. Треће – већ према стању у коме се подвижник налази. Борба је узрок победничких венаца или осуде, а поробљење се друкчије цени ако је за време молитве, а друкчије у неко друго време, друкчије према безначајним стварима, а друкчије у односу на рђаве мисли. Страст подлеже код свих људи или будућем покајању или будућој муци. Према томе, ко се према приступању односи без страсти, једним ударцем одсеца и све потоње.
37. Најоштроумнији учени оци приметили су још једну мисао, тананију од ових о којима смо сада говорили. Неки је називају препадом ума, пошто без трајања и без речи и слике, тренутно изазива страст у подвижнику. Међу духовима који кушају тело, нема ниједног тако брзог, тако хитрог и подмуклог као што је он. Наиме, он се у једној ситној представи, без задржавања, без трајања и без речи, а код неких и мимо њихове свести, појављује у души. Ко је, дакле, успео да плачем постигне такву истанчаност разума, може да нас научи, како то душа страсно блудничи само оком, и простим погледом, и додиром руке, и слушањем мелодије, без икакве мисли и помисли.
38. Неке страсти из душе прелазе у тело, а друге иду обратним путем. Друго се дешава са људима који живе у свету, а прво се збива са онима који се налазе у монаштву, пошто немају прилике за друго.
39. После дуге борбе најзад истеран из нашег срца, претучен камењем поста и мачем смирења, бедни демон, друг нашега глиненог тела, попут неког црва који се увукао у њега, настоји да цас испрља, дражећи нас извесним неочекиваним и незгодним кретњама.
40. Овај демон, много више од других, пази на тренутке у којима нисмо у стању покренути своје тело да се моли против њега. Тада тај зликовац највише и покушава да нам наметне борбу.
41. Онима који још нису стекли праву молитву срца, одговара подвиг телесне молитве, тј. ширење руку, ударање у прса, упућивање умилних погледа ка небу, дубоко уздисање, често падање на колена. Све то, међутим, они често не могу чинити у присуству других људи. Стога демони покушавају да их нападну управо тада. А они, будући неспособни да им се супротставе снагом ума и невидљивом силом молитве, подлежу, можда и против своје воље, својим нападачима. У тим случајевима, ако можеш, сместа се удаљи на неко скровито место и, ако ти је могуће, погледај горе душевним оком. Ако не, онда погледај према небу макар и телесним оком, држећи непомично руке у виду крста, како би и тим знаком посрамио и победио Амалика (уп. Изл.17,11). Завапи ка Силноме да те спасе, и то не одабраним речима, већ смиреним шапутањем, почињући најпре са: Помилуј ме, немоћан сам (Пс.6,3)! Тада ћеш на сопственом искуству осетити силу Вишњега, и својим вапајем ка Невидљивоме на невидљив начин отерати невидљиве непријатеље. Човек који је навикао да се тако бори, брзо ће почети и самом мишљу да од себе гони своје непријатеље. Јер, овим другим даром Бог награђује подвижнике за њихов први подвиг.
42. Жудно испијај подсмех као воду живота, од сваког човека који хоће да те напоји њиме. Јер, он је лек који чисти од блуда. Тада ће се у твојој души родити сунце дубоке чистоте, и светлост Божија неће напуштати твоје срце.
43. Немој престати да замишљаш и да истражујеш бездан тамнога огња, и нежалостиве слуге, неосетљивог и неумољивог Судију, бескрајни хаос подземне ватре, и страшно место под земљом, и силазак у тесне поноре, и уопште све томе слично, да би похотљивост која се у нашој души налази била потиснута великим страхом, и да би се душа сјединила са непролазном чистотом и примила у себе сјај невештаствене светлости која блиста јаче од било каквог пламена.
44. Постоји демон који нам прилази чим легнемо у постељу, и који нас обасипа злим и нечистим мислима, како бисмо, онако троми, не наоружавши се против њих молитвом, заспали са прљавим мислима, те сањали прљаве снове.
45. Као што човек на основу самог слушања баш много не жели да проба оно што није и својим очима видео, тако и људи чистога тела имају у својој неискусности велико олакшање.
46. Као што човек који се бори са лавом гине оног часа кад од њега одвоји поглед, тако и онај који се бори са сопственим телом страда чим му да одмора.
47. Онима који се боре са блатом [тј. телом], у своје време одговара подвиг безмолвија, уколико само буду имали доброг духовног вођу.
48. Дознао сам да демон унинија претходи демону блуда и припрема му пут, да би му, јако измождивши тело и бацивши га у сан, пружио могућност да безмолвника доведе до оскврњења.
49. Земаљском цару је мрзак онај који стоји пред њим и од њега окреће главу, разговарајући са непријатељима господаревим. Тако је и Господу мрзак онај човек који стоји на молитви, а прима нечисте помисли.
50. Тог пса који ти прилази отерај оружјем молитве. Ма колико био дрзак, не узмичи пред њим.
51. [Исповест блудне страсти]: [Душа пита]: Реци ми, реци ми, о, моја супруго, природо моја! Никога другог нећу да питам о ономе што је у вези са тобом. Како да останем неповређен од тебе? Како да избегнем природну опасност, када сам обећао Христу да ћу водити рат са тобом? Како да победим твоју тиранију, када сам добровољно решио да те силом савладам? [А тело одговара]: Нећу ти рећи ништа што и ти сама не знаш, већ само оно што знамо обоје. Мој драги отац јесте самољубље. Узрок спољашњег распаљивања лежи у неговању тела, и уопште у одмарању, а узрок унутрашњих страсних осећаја налази се у претходном одмарању и успомени на почињена сладострасна дела. Зачета, рађам грехове. Рођени, они са своје стране рађају смрт кроз очајање. Ако упознаш моју и твоју очевидну и дубоку немоћ, ти си ми везао руке. Ако грло своје мучиш постом, везао си ми и ноге, да не могу корачати. Ако свему томе додаш и послушност, ослободио си се од мене. Ако стекнеш смирење, одсекао си ми главу.
в) БОРБА СА СРЕБРОЉУБЉЕМ
1. Среброљубље је обожавање идола, кћер неверја, извињење слабости, весник старости, предсказивач глади, пророк суше.
2. Среброљубац исмева Јеванђеље. Он је свесни преступник. Ко је стекао љубав, расипа новац. А ко каже да има и једно и друго, обмањује себе.
3. Ко себе оплакује, одриче се и тела свог, те у случају потребе не штеди ни њега.
4. Немој рећи да скупљаш благо ради сиромаха. Царство се небеско могло купити и за само две лепте.
5. Једнога дана, сретоше се гостољубив и среброљубив човек. И други назва првог неразборитим.
6. Ко је победио ову страст, ослободио се од брига. А ко је њом спутан, никада се неће молити чисто.
7. Среброљубље почиње под изговором милостиње, а завршава се као мржња према сиромасима. Док не згомила новац, среброљубац је милосрдан; чим до новца дође, он стисне руке.
8. Виђао сам људе, сиромашне новцем, како у друштву са сиромашнима духом обогатише свој дух и заборавише на своју пређашњу беду.
9. Нестицање [тј. добровољно сиротовање] јесте одбацивање земаљских брига, безбрижан живот, неометано путовање, вера у заповести Божије, одстрањење туге. Монах који добровољно сиротује јесте господар света, који је поверио Богу сву бригу о себи, и помоћу вере све начинио својим слугама. Он никоме неће говорити о својим потребама, а оно што му долази, прима као из руке Господње.
10. Подвижник који добровољно сиротује јесте син беспристрашћа, који све што има сматра као да нема. Напуштајући свет, он све држи за ђубре. Ако му је, пак, нечега још жао, није још ни постао сиромаштвољубац.
11. Човек који добровољно сиротује има чисту молитву, а лаком човек се моли мислећи на земаљске ствари.
12. Онима који живе у послушности, туђе је среброљубље. Јер, када су и тело своје предали, шта још да сматрају својим?
13. Ко је окусио небеско, лако презире земаљско. А ко није окусио небеско, радује се стицању земаљских ствари.
14. О, монаси, не будимо у вери слабији од птица: оне не брину ни за шта и не сабирају у житнице (Мт.6,26).
15. Велики је онај човек који се побожно одриче своје имовине, а свет је онај човек који се одриче сопствене воље. Први ће стоструко примити, било у имању, било у благодатним даровима, а други ће наследити живот вечни.
16. Као што на мору увек има валова, тако и среброљупца не напуштају гнев и туга.
17. Непоколебива вера чини крај бригама, а сећање на смрт доводи до тога да се и тела свога одрекнемо.
18. У Јову не беше ни трага од среброљубља: због тога он остаде спокојан и када се свега лишио (уп. Јов 1,22).
19. Среброљубље се назива, и јесте, корен свих зала (уп. 1.Тим.6,10). Оно доводи до мржње, до крађе и зависти, до раздвајања и непријатељства, до сукоба и злопамћења, до окрутности и убиства.
20. Вера и туђиновање су смрт среброљубља. Самилост и љубав предаје за ближњег и само тело.
21. Као што човек коме су ноге оковане не може лако да хода, тако се ни они који гомилају паре не могу попети на небо.
22. Ако је граница среброљубља, никада не престајати са гомилањем пара и никада се не заситити, онда је врхунац нестицања – не штедети ни своје сопствено тело.
23. Не бавимо се више ничим земаљским, братијо! Ми смо се уписали у људе који се ни о чему земаљском не брину. Нема греха, нема времена, нема бремена којим бисмо се могли изговорити. Онима који примише Господа крштењем поновног рођења, Бог даде власт да буду чеда Божија (Јн.1,12), рекавши: Почините [од земаљских брига] и познајте да сам ја Бог (Пс.45,11).
24. За нас је највећа срамота да мислимо на нешто што нам у часу невоље, тј. смрти, не може добра донети, када смо већ све поменуто оставили на позив којим нас је Господ а не човек позвао. То је баш оно што рече Господ: освртати се за собом, и не бити достојним Царства небеског.
25. Демон среброљубља се жестоко бори са онима који су се добровољно одрекли имања. Не успевши да их савлада, он им указује на тужан живот сиротиње, како би их навео да од равнодушних за тварна добра поново постану вештаствољубиви.
26. Велики губитак трпе они који мењају злато за блато: исто се дешава и онима који испољавају и изводе духовне подвиге ради тварних добитака.
г) БОРБА СА ГНЕВОМ
1. Гнев је израз потајне мржње, тј. злопамћења. Гнев је жеља да се догоди зло ономе који нас је расрдио. Плаховитост је запаљивање срца у невреме. Огорчење је непријатно осећање, које се гнезди у души. Гнев је промењиво стање нарави и ругоба душе.
2. Има људи склоних гневу, који се не брину о лечењу и искорењивању ове страсти. Они, јадници, не мисле на оно што је речено: Тежина га срџбе његове обара (Сир.1,22).
3. Брзо кретање једнога воденичног камена може у једном магновењу да сатре и уништи жито душе и плод дотадашњег подвига у већој мери него споро кретање другога за читав дан. Стога и треба добро да пазимо. Понекад пламен, одједном распаљен јаким ветром, спаљује и упропашћује њиву срца више но ватра која дуго гори.
4. Безгневље је чежња за понижавањем, исто онако ненасита као што је код сујетних људи ненасита тежња ка похвалама. Безгневље је пораз природе, који се испољава у неосетљивости за увреду, неосетљивости која произлази из великих подвига и обилног зноја.
5. Кротост је непокретно стање душе, која се не мења било да трпи разноврсна понижења или да слуша похвале.
6. Почетак безгневља је ћутање уста када је срце узбуђено. Средина је ћутање мисли при тананом узнемирењу душе. А врхунац, непоколебиви мир и поред тога што дувају нечисти ветрови.
7. Као што вода, када се мало по мало сипа на ватру, потпуно угаси пламен, тако и суза истинског плача гаси сваки пламен гнева и плаховитости.
8. Као што тама нестаје када засија светлост, тако и мирис смирења потискује сваку горчину и јарост.
9. Ништа толико није недолично онима који се кају, као узбуђење гнева. Јер, обраћање [Богу са покајањем] захтева велико смирење, а срдитост је знак велике гордости.
10. Ако је знак најдубље кротости у томе, да и у присуству онога који нас изазива сачувамо спокојство у срцу и љубав према њему, онда је свакако знак крајње гневљивости ако се сами са собом, речима и покретима, свађамо и беснимо на онога који нас је увредио.
11. Ако се Дух Свети назива, и јесте, мир душе, а гнев јесте и назива се узнемирење срца, онда ништа толико не омета долазак Духа Светога у нас, као срдитост.
12. Виђао сам, опет, и такве људе који су привидно трпели, али су неразумно, под плаштом ћутања, скривали у себи злопамћење. И дошао сам до закључка да су такви људи беднији од лудака, јер су белину голуба као неком црнином прекривали. Треба велику пажњу да обратимо на ову змију, зато што и њој, као и змији телесних прохтева, помаже сама прпрода. Виђао сам људе који би се расрдили и у свом огорчењу одбијали да једу, те су таквим бесмисленим уздржањем само додавали отров на отров. А виђао сам и друге људе, који су своју срџбу користили као згодан повод да се предају ждерању, па су тако из јаме упадали у понор.
13. Када је умерено, појање понекад одлично умирује срџбу. А понекад, када је неумерено и неправовремено, погодује сластољубљу. Ово ће нам средство користити само ако водимо рачуна о тренутку.
14. Налазећи се неким послом близу келије људи који су се посветили безмолвију, чух како се од огорчења и беса сами у својој келији свађају као јаребице у кавезу, и како се на увредитеље своје обрецују као да су присутни. Ја сам им благо саветовао да не живе усамљено, како се од људи не би начинили демонима. Виђао сам, опет, људе сладострасна и прождрљива срца, који су, међутим, били кротки и љубазни, братољубиви и љубитељи лепоте. Њих сам наговарао да се одаду безмолвном животу, као леку против сладострашћа и прождрљивости, да не би од словесних бића на најжалоснији начин постали бесловесне животиње. А пошто ми неки тужно говораху да су веома подложни и једном и другом, ја сам им потпуно забранио да живе по својој вољи, а духовницима њиховим пријатељски сам саветовао да им са времена на време дозволе да воде тај или онај начин живота, покоравајући се ипак главноме настојатељу у свему.
15. Опасно је узнемиравати око нашега срца јарошћу, као што је речено: Узнемири се од гнева око моје (Пс.6,8). Још је теже изражавати речима узрујаност душе. А ако се она изражава и рукама, онда се већ чини нешто што је сасвим супротно и туђе монашком, тј. анђеоском и божанском животу.
16. Обратимо пажњу, па ћемо видети да се многи гневљиви људи радо вежбају у бдењу, посту и безмолвију. Демону је циљ да им под видом плача и покајања подмеће ствари које потхрањују њихову страст.
17. Први ступањ блажене трпељивости јесте у томе што се понижење подноси, макар и са горчином и болом у души. Средина је, бити у таквим околностима без туге. А крај (ако само краја има), сматрати увреду за похвалу.
18. Једна је ствар, безгневље код почетника које проистиче из плача, а друго је потпуно спокојство код савршених. Код првих је гнев везан сузама као некаквом уздом; код других, он је умртвљен бестрашћем као змија мачем.
19. Видео сам тројицу монаха који су у исто време претрпели увреду исте врсте. Први се увредио, али је оћутао. Други се обрадовао себе ради, а ожалостио због онога који му је нанео увреду. А трећи, замисливши штету коју је тако ближњи самоме себи нанео, заплака врелим сузама. Тако су се заједно могли видети подвижник страха, награде и љубави.
20. Злопамћење је последица гнева. Оно је чувар грехова, мржња на праведност, пропаст врлина, отров за душу, црв ума, посрамљење молитве, пресечење мољења, отуђење љубави, трн забоден у душу, непријатно осећање у коме се са горком насладом ужива, грех који не престаје, вечито будан преступ закона Божијег, трајна злоба.
21. Онај који је савладао гнев, уништио је и злопамћење: докле год је жив отац, дотле се и деца рађају.
22. Ономе који је стекао љубав постало је туђе да се гневи, а онај који у себи гаји непријатељска осећања сам себи задаје непотребне муке.
23. Ако већ хоћеш да будеш злопамтљив, буди злопамтљив према демонима. И ако хоћеш да будеш некоме непријатељ, буди непријатељ телу, и то у сваком погледу. Тело је незахвалан и неискрен пријатељ: што му се више угађа, више нам зла наноси.
24. Злопамћење се представља као учитељ Светог Писма: речи Светога Духа тумачи на свој начин. Нека га посрами молитва Исусова, коју не можемо изговарати ако смо злопамтљиви.
25. Када ни после великих подвига ниси у стању да до краја ишчупаш из срца свога овај колац, извини се непријатељу, макар само на речима, да би, застидевши се свог дуготрајног лицемерства пред њим и мучен савешћу као огњем, могао савршено да га заволиш.
26. Дознаћеш да си се потпуно избавио од ове трулежи не када се помолиш за онога који те је увредио, ни када му за зло узвратиш добрим или га позовеш к себи на трпезу, већ кад се, на вест да је претрпео неку душевну или телесну незгоду, растужиш и заплачеш због њега као због себе самог.
27. Успомена на Исусова страдања лечи злопамћење, које се излаже силној срамоти пред Његовом трпељивошћу.
28. Да би заслужили опроштај грехова, неки су се посветили напорним подвизима. Али, човек који не памти зла стиже пре њих на циљ: Опраштајте оно мало што су вам људи дужни, и опростиће вам се огроман дуг ваш пред Богом (Лк.6,37).
29. Непамћење зла јесте знак правог покајања. А ко је у срцу свом злопамтљив, и мисли да се каје, личи на човека коме се у сну причињава да трчи.
30. Виђао сам злопамтила који су саветовали другима да не памте зло, и који су се, застидевши се својих сопствених речи, ослободили и своје страсти.
31. Оговарање је пород мржње. То је танана а крупна болест, скривена и подмукла пијавица, која сише и слаби крв љубави.
32. Делатељи овога зла су у своју одбрану наводили да тако чине из љубави и бриге за онога који је био предмет оговарања. А ја њима рекох: Онога који тајно оклевета ближњега свога, тога отерах (Пс.100,5). Ако заиста волиш ближњега како кажеш, помоли се тајно, а не да исмеваш човека. То је начин који је угодан Господу.
33. Ко хоће да победи духа оговарања, нека кривицу не приписује ономе који је пао, већ демону који га је оборио. Јер, нико баш нарочито не жели да греши против Бога, мада нико од нас не греши принудно.
34. Један од најкраћих путева да се добије опроштај грехова јесте: не осуђивати. Не судите, и неће вам се судити (Лк.6,37).
35. Као што се ватра противи води, тако је и осуђивање страно ономе који хоће да се покаје. Немој осуђивати чак ни када би видео некога да греши и на самој самрти: Суд Божији људима није познат. Неки су јавно чинили велике грехове, али су још и веће врлине чинили тајно. И они који су им се тако радо ругали, преварише се, јер од дима нису видели сунце.
36. Чујте ме, чујте, сви ви који строго судите туђим делима: ако је тачно (а тачно је) да ће нам се судити судом каквим судимо (уп. Мт.7,2), онда ћемо свакако пасти управо у оне телесне или душевне грехе за које окривљавамо ближњега.
37. Строге и брижљиве судије грехова свог ближњег болују од наведене страсти зато што немају савршенога и трајног сећања и бриге о својим сопственим гресима. Јер, онај који тачно, без плашта самољубља, види своја зла дела, ни о чему се другом од овоземаљских ствари више не брине, мислећи на то да ни за сопствени плач неће имати довољно времена, макар и сто година живео; и макар видео како из очију његових истиче и читава река суза, велика као Јордан.
38. Демони нас наговарају или да грешимо, или, ако не грешимо, да осуђујемо оне који греше, како би, убице, помоћу другог испрљали прво.
39. Знај да се злопамтљиви и злобни људи препознају и по томе што, обузети духом мржње, лако и са уживањем умањују вредност учења, делатности и врлине свог ближњег.
40. Знао сам неке људе који су тајно и скривено од света чинили најтеже грехе. Међутим, сматрајући се чистим, они су тешко нападали оне који јавно падају у лаке грехе.
41. Судити, значи бестидно својатати Божије право, а осуђивати, значи упропашћивати своју душу.
42. Као што надменост може и без друге страсти упропастити човека, тако нас и суђење само по себи може савршено погубити. Онај фарисеј је био осуђен управо због тога (уп. Лк.18,10 ид.).
43. Једном се сретоше гневљивац и претворица: у разговору њихову не беше могуће наћи ни једне једине праве речи. Отвориш ли срце првоме, наћи ћеш беснило; испиташ ли душу другога, угледаћеш злоћу.
44. Као што ветрови усталасају океан, тако и гнев, више од свих осталих страсти, узбурка разум.
45. [Исповест страсти гнева]: „Реци нам, луда и нечасна страсти, име онога који те је начинио, и име оне која те родила, а такође и имена твојих поганих синова и кћери. Не само то, него нам назначи и оне који се боре против тебе и који те убијају“. „Имам много мајки, и отац мој није један. Мајке су ми: таштина, среброљубље, стомакоугађање, а понекад и блуд. Отац ми се зове: понос. А моје кћери: злопамћење, мржња, непријатељство, самооправдавање. Моји противници, који ме сада држе окована, јесу врлине супротне овим страстима: безгневље и кротост. Мој потајни непријатељ зове се: смиреноумље“.
д) БОРБА СА ТУГОМ
1. Ко је омрзнуо свет, умакао је од туге. А ко је остао привржен било чему видљивом, још се од туге није избавио. Како и да се не растужи – када се лишио онога што му је толико прирасло за срце! У свему треба да се држимо трезвоумља. Ипак, у односу на то ми треба нарочито да будемо разборити.
2. Када смо подвргнути драгоценом понижавању, злостављању и казнама, замислимо страшну пресуду вечног Судије, па ћемо зацело, кротошћу и трпљењем, као мачем са две оштрице, одсећи бесмислену тугу и горчину, који су посејани у нас.
3. Ако смо пали у грех, онда пре свега треба да се боримо против демона туге. Јер, долазећи пред нас за време молитве наше и подсећајући нас на ранију слободу пред Богом, он хоће да нас одврати од мољења.
4. Лек од гнева је љубав према понижењу. А појање, састрадалност и добровољно сиротовање су задављење туге.
5. Као што превелика количина цепаница често загуши и угаси пламен, производећи много дима, тако и прекомерна туга често душу чини задимљеном и мрачном, и пресушује изворе суза.
6. Узани пут се препознаје по морењу стомака, свеноћном стајању, ограниченом узимању воде, оскудевању у хлебу, очишћавајућем пићу срамоте, подсмеха, поруге и грдње, одсецању својих прохтева, трпљењу увреда, подношењу презира без роптања; препознаје се по томе – ако се не срдиш када те клеветају, ако се не љутиш када те понижавају, ако си смирен када те осуђују. Благо онима што иду путем који је овде показан, јер је њихово Царство небеско!
7. Покајање је добровољно трпљење свих мука.
8. Знак приљежног покајања је у томе што човек сматра да заслужује сваку видљиву и невидљиву невољу која му се догоди, па чак и нешто теже.
9. Као што се притешњена вода пење у вис, тако често и душа, притиснута несрећом, кроз покајање узлази к Богу и спасава се.
10. Авакира су највише, приметио сам, скоро сви злостављали: трапезари су га готово сваки дан истеравали из трапезарије, будући да по природи беше на језику мало неуздржљив. И рекох му: „Брате Авакире, зашто видим да те сваког дана избацују из трапезарије, па често и на спавање одеш без вечере“. А он ми одговори: „Веруј ми, оче, кушају ме оци, да виде јесам ли прави монах. Они то не чине одистински. Те тако и ја подносим све лако, пошто ми је познат циљ великога оца и свих осталих“. Он је пре него што је испустио душу [рекао]: „Хвала, хвала Господу и вама! Зато што сте ме, ради мога спасења, кушали ви, ево већ седамнаест година како ме не куша демон“.
11. [Архиђакон је добио послушање да оде у град ради неког посла и да се врати пре празника]. Пошто је стигао дан касније, забрани му пастир да служи и одреди му место међу последњим почетницима. Добри је ђакон трпљења и архиђакон постојаности примио заповест очеву, и то тако мирно као да је кажњен неко други, а не он. Пошто је у таквом положају провео четрдесет дана, мудри пастир га врати у пређашњи његов чин. Но, тек што је прошао један дан, архиђакон га стане понизно молити да остане под епитимијом и првобитном казном губитка части, говорећи му да је „у граду починио један неопростив грех“. А мени, бедноме, овај велики Македоније повери разлог, због чега се добровољно вратио на последње место: „Никада нисам у себи осетио такво олакшање од сваке борбе и такву сладост Божанствене светлости, као сад“.
12. Подстицани грижом савести, дођимо к себи, док Господ, видевши колико се напрежемо и отимамо к Њему, не избрише грехове наше и бол који нам раздире срце не претвори у радост. Јер, по мноштву болова мојих у срцу моме, утехе твоје развеселише душу моју (Пс.93,19).
13. Благо ономе који ради Бога сваки дан трпи грдњу и понижење, и успе да се савлада! Тај ће ликовати са мученицима и слободно ће разговарати са анђелима. Ко од себе одбацује праведан или неправедан укор, одбија своје спасење; а онај који га прима, са болом или без бола, брзо ће примити опроштај својих грехова.
14. Ако се од самог почетка свом душом предаш сваковрсним понижењима, нећеш се, сине, дуго времена трудити да у себи осетиш блажени мир.
15. Мала ватра смекша велику количину воска. Тако и мала увреда која нам се често наноси, сву суровост, безосећајност и окорелост срца одједанпут омекша, заслади и сасвим искорени.
16. Увреде, потцењивања и сличне ствари у души подвижника могу да се упореде са горчином пелена. Похвале, почасти и разне друге љубазности, попут меда, код сладострасних рађају сваку сласт. Размотримо, стога, природу и једног и другог: пелен чисти у нама сваку нечистоту, а мед обично изазива поремећај жучи.
ђ) БОРБА СА ДУХОМ УНИНИЈА
1. Униније је раслабљење душе и немоћ ума, занемаривање подвига, мржња на монашки завет, хвалитељ световњака, клеветник Бога – као да је немилостив и нечовекољубив. Оно је клонулост у богослужењу, немоћ у молитви, оно је у служби гвоздено, у телесном раду вредно, у послушности неискусно.
2. Послушан човек не зна за униније, вршећи кроз видљиви рад свој основни, духовни задатак.
3. Општежиће је противник унинија. Човеку, пак, безмолвнику, оно је вечни пратилац: до саме смрти се не повлачи и све до скончања његова не престаје да се бори против њега. Видевши келију отшелника, оно се осмехује, и приближивши му се, настањује се крај њега.
4. Лекар болесника посећује изјутра, а униније подвижнике усред дана.
5. Гостопримство је подлога унинија, и подстиче на то да се радом сопствених руку чини милостиља. Усрдно побуђује на посећивање болесника, подсећајући на онога који каже: Болестан бејах, и посетисте ме (Мт.25,36). Саветује да се одлази к ожалошћеним и клонулим људима и, само будући малодушно – предлаже да тешимо малодушне.
6. Оне који су стали на молитву, овај безумни дух подсећа на нужне послове, и употребљава свако средство како би нас под неким згодним изговором отргнуо од мољења.
7. Сваку осталу страст потискује по једна супротна врлина. Но, униније је за монаха свеобухватна смрт. Овај дух је један од осам предњака зла, и то најгори од свих.
8. Када нема богослужења, нема ни унинија, и чим се канон заврши – очи се отварају.
9. Прави подвижници се познају за време унинија. Монаху ништа толико не доноси венац као борба са унинијем.
10. Онај који плаче над собом, не зна за униније.
11. Монаху који воли новац, туђе је униније. Он се сваки час сећа апостолових речи: Нерадник нека и не једе (2.Сол.З,10), и: Потребама мојим и оних који су са мном били послужише ове руке моје (Дап.20,34).
12. Униније произлази понекад од преситости, а понекад од недостатка страха Божијег.
13. Усрдна молитва је пропаст за униније. Сећање на Суд Божији рађа ревност.
14. Монах који је испуњен надом као ножем коље униније.
15. [Исповест страсти унинија]: „Реци, дакле, ти, распуштени и одрешени, ко је тај који те је тако наказно родио? Који су ти потомци? Који су то који војују са тобом? Ко је твој убица“. А он, тиранин, одговара: „Родитељке моје су многобројне: понекад неосетљивост душе, понекад заборав онога што је горе на небу, а може да буде и прекомеран рад. Моји су потомци: мени урођена манија сељакања са једног места на друго, непослушност према духовном оцу, заборав Страшног суда, а понекад и напуштање завета. Моји противници (који ме сада држе везана) јесу: богослужење са телесним радом. Мој непријатељ, помисао на смрт. А оно што ме убија, јесте молитва са чврстом надом да ће се добити блаженства“.
е) БОРБА СА ТАШТИНОМ
1. Таштина је растурач труда, уништитељ зноја, крадљивац ризнице, изрод неверства, претеча гордости, бродолом у луци, мрав на гумну (који, иако мајушан, разноси сав труд и плод).
2. Свима без разлике сија сунце, и свим добрим делима весели се таштина. На пример, сујетан сам кад постим; када разрешавам себи пост, да људи не сазнају за моје уздржање, опет сам сујетан – јер сматрам себе мудрим. Сујета ме побеђује када се обучем у сјајну одећу; али и кад се оденем у дроње – и тада сам сујетан. Поражен сам кад проговорим, а заћутим ли – опет ме она побеђује. Како год бациш на земљу овај триболум [тророжац], један врх остаје уперен горе.
3. Сујетан човек је Хришћанин који обожава идоле. Он мисли да обожава Бога, а у ствари хоће да угоди људима а не Богу.
4. Сујетан је сваки човек који воли да се хвалише. Пост сујетног човека остаје без награде и његова молитва без плода, јер и једно и друго чини ради похвале људске.
5. Славољубиви подвижник себи наноси двоструку штету: прво, што изнурава тело, а друго, што не прима награду.
6. Господ од очију наших често скрива и оне врлине које смо стекли. А човек који нас хвали (боље рећи – квари), својом похвалом отвара наше очи. Но, чим се очи отворе – ишчезава из нас богатство наше.
7. Ласкавац је служитељ демона, водич гордости, истребљивач умилења, рушилац врлина, заводник. Они који вас хвале, обмањују вас, вели пророк (Ис.3,12).
8. Виђао сам како су људи који имађаху плач, падали у јарост кад су их хвалили, и тако као на вашару трампили једну страст за другу.
9. Кад чујеш да је ближњи твој или пријатељ рекао о теби нешто лоше у твоме одсуству, покажи колико га волиш – и похвали га!
10. Велика је ствар стрести са себе похвалу људску. Још већа је ствар, отрести се похвале демонске.
11. Смиреноумље не показује онај који сам о себи говори рђаво (ко не би био у стању да поднесе самога себе?), већ онај који од другога човека подноси увреду тако да не умањи своју љубав према њему.
12. Кад види извесне људе да су дошли до неког малог спокојства, демон таштине их сместа наводи да пређу из пустиње у свет, говорећи: „Иди да спасеш људе који пропадају“.
13. Сујета побуђује лакомислене монахе да очекују посету светских људи, те да изађу у сусрет онима који долазе; учи их да падају ничице пред њихове ноге, и да се, препуни гордости, одевају у смиреност; подешава држање и глас.
14. Таштина цењене монахе чини гордима, а понижаване злопамтљивима.
15. Она врло лако иде са природним даровима, и њима често обара своје окајане слуге.
16. Видех једног демона како вређа и прогања свог брата. Када се, тако, једном приликом брат наљутио, наиђоше неки светски људи. И бедник тај од гнева пређе на славољубље, јер не могаше робовати у исто време и једној и другој страсти.
17. Монах који је постао роб сујете, води двоструки живот: споља – монашки, а у души и мислима – светски.
18. Ако се усрдно трудимо да угодимо Богу, свакако ћемо и од небеске славе окусити. А онај који осети ту славу, презираће сваку земаљску славу. Чудио бих се, наиме, када би неко презрео другу пре него што окуси прву.
19. Вићао сам људе који су из таштине почињали духовни подвиг. И премда им је почетак био порочан, крај испаде похвалан, због тога што се дух у њима изменио.
20. Ко се хвали природним даровима (нпр. оштроумљем, бистрином, [наклоношћу за] читање, речитошћу, и свим сличним што добисмо без труда), никада неће добити натприродна добра. Јер, ко је у маломе неверан, и у многоме је неверан и ташт (уп. Лк.16,10).
21. Ко тражи дарове за свој труд, полаже опасан темељ, а ко себе сматра дужником, примиће неочекивано и ненадано богатство.
22. Немој слушати овог вејача, који ти саветује да објавиш своје врлине ради користи слушалаца. Каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди (Мт.16,26)? Ништа тако није у стању да поучи оне који гледају, као смирено и искрено понашање и реч. Јер, то ће и другима послужити као пример како се ничим не треба поносити. А шта може бити корисније од тога?
23. Похвале узносе и надимају душу. А када се душа понесе, тада је обузима гордост, која узноси до неба и низводи до ада.
24. Та прљава таштина учи нас да глумимо врлину коју немамо, наводећи нам речи: Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела (Мт.5,16).
25. Не скривај своју бруку, под изговором да не изазиваш саблазан. (Уосталом, можда овај лек треба употребљавати према томе о каквој се срамоти ради).
26. Када хвалитељи (боље рећи кваритељи) почну да нас хвале, одмах треба да се сетимо мноштва својих безакоња, па ћемо видети да смо недостојни онога што се говори о нама или чини за нас.
27. Простодушнији људи обично нису много подложни дејству овог отрова. Јер, сујета искључује простодушност и претпоставља лицемеран живот.
28. Често се дешава да црв, достигнувши одређени узраст, добија крила и узлеће у висину. Тако и таштина, када се потпуно развије, рађа гордост, тај почетак и крај свих зала.
29. Почетак неславољубља је ћутање и радо примање увреда; средина – одстрањивање свих мисли које су прожете славољубљем; а крај (ако тај океан уопште има краја) – труд да пред људима чиниш без устручавања оно што нам наноси штету, а да те при томе није ни најмање стид.
30. Не говори о своме племству, ако си био племић, и не хвали се својим угледом, да не био један на речима а други на делу.
31. Видео сам неискусног ученика како се пред неким људима хвали врлинама свога учитеља. Мислећи да туђом славом постане и сам славан, изложио се срамоти када му сви рекоше: „Па, како да једно тако плодно дрво има на себи једну тако јалову грану“.
32. Многоговорљивост је престо таштине, на коме се она радо појављује у свом блеску своме.
33. После дуге борбе најзад истеран из нашег срца, претучен камењем поста и мачем смирења, бедни демон, друг нашега глиненог тела, попут неког црва који се увукао у њега, настоји да нас испрља, дражећи нас извесним неочекиваним и незгодним кретњама. Томе су највише подложни људи који се покоравају демону славољубља. Јер, они се испуњавају таштином чим примете да у њиховом срцу више нема блудних мисли. А да то што кажемо није неистина, они се могу и сами уверити ако пажљиво испитају себе, пошто већ достигну известан ступањ безмолвија. Неизоставно ће пронаћи у дубини свог срца једну помисао, која се у њему крије као змија у ђубрету, а која им нашаптава да чистоту срца, постигнуту у извесној мери, припишу своме труду и ревности, и да и не помисле, јадници, на оне речи: Шта ли имаш људи и њихове молитве.
34. Ћутање и безмолвије су непријатељи таштине: но, ако живиш у заједници, користи понижење.
35. Ако је врхунац таштине, да се човек понаша сујетно и онда када нема никога ко би га похвалио, онда је без сумње знак савршеног неславољубља када се и приликом посете страних људи никад не поткраде ни најмања сујетна помисао.
ж) БОРБА СА ГОРДОШЋУ
1. Гордост је одрицање Бога, проналазак демона, ниподаштавање људи, мајка осуђивања, потомак похвала, знак духовне јаловости, протеривање помоћи Божије, претеча лудила, виновник падова, подлога епилепсије, извор гнева, врата лицемерства, подупирач демона, чувар грехова, узрочник немилосрђа, незнање за самилост, сурови иследник, нечовечни судија, противник Бога, корен хуле.
2. Почетак гордости је тамо где се завршава таштина; средину представља ниподаштавање ближњег, бестидно разглашавање властитих подвига, хвалисавост у срцу, мржња према прекору; а крај је одбацивање Божије помоћи, уздање у своје властите снаге, демонска нарав.
3. Видео сам људе који су на речима захваљивали Богу, а у мислима величали сами себе. То јасно сведочи онај фарисеј, рекавши: Боже, хвала ти (Лк.18,11)!
4. Где се догодио пад, тамо се претходно настанила гордост: друго објављује долазак првога.
5. Гордоуман монах осорно одговара. А смиреноуман не одговара ни на који начин.
6. Кипарис се не савија и не вуче по земљи. Тако ни монах охола срца не може стећи послушност.
7. Господ се противи гордима (Јак.4,6). Ко их, онда, може помиловати? Нечист је пред Господом сваки човек охола срца (Прич.16,5). Ко, онда, таквога може да очисти?
8. Ко не трпи прекоре, испољава страст, а ко их прима – ослобађа се од ланаца којима је био окован.
9. Један старац, веома посвећен у тајне духовног живота, саветоваше охолог брата. А овај, заслепљен, рече: „Опрости, оче: ја нисам горд“. А свемудри старац ће на то рећи: „Какав би ми јаснији доказ могао пружити о својој гордости, дете моје, ако не тиме што кажеш: „Ја нисам горд““.
10. Таквима веома одговара потчињавање, што суровији и неугледнији начин живота и читање о натприродним подвизима светих отаца.
11. Срамота је китити се туђим украсом, а крајње је безумље поносити се Божијим даровима. Поноси се искључиво оним врлинама које би извршио пре свог рођења: оне врлине, напротив, које си стекао после свог рођења, даровао ти је Бог, као што ти је даровао и само рођење. Твоје врлине би могле бити једино оне које би извршио пре но што си дошао до свести: Бог ти је, међутим, и сам ум даровао. Своме сопственом труду могао би приписати само оне победе које би постигао без свог тела: тело, пак, није твоја већ Божија творевина.
12. Немој се осећати сигурним докле год не примиш пресуду, имајући на уму онога коме су везали руке и ноге, и кога су бацили у таму најкрајњу, иако је већ седео за свадбеном трпезом.
13. Никада немојмо престати да испитујемо и упоређујемо себе са оцима и светилницима који су живели пре нас. Тако ћемо наћи да још нисмо ни крочили на пут правог подвижништва, да нисмо испунили свој завет онако како треба, те да још живимо светски.
14. Монах је океан смирења, у који је сурвао и утопио свакога злог духа.
15. Надменост доводи до заборављања грехова, а сећање на грехе је посредник смиреноумља.
16. Гордост је крајња беда душе која у своме помрачењу мисли да је богата.
17. Гордост је нар, унутра гњио, а споља гладак и леп.
18. Гордоме монаху демон није потребан: он је самоме себи постао демон и непријатељ.
19. У гордим срцима рађају се богохулне речи, а у смиреним душама – небеска виђења.
20. Већина гордих људи (како, не знам) заварава се све до смрти уверењем да су бестрасни. Тек тада они увиде колика је њихова беда.
21. Човеку кога је уловила гордост, само Господ може помоћи. Свако људско средство за спасавање било би му некорисно.
22. Чули смо да од злог корена и зле мајке произлази још гори плод: од погане гордости рађа се неописива хула. Ми нисмо у стању да помисли хуле без тешкоћа кажемо своме духовном лекару, да их исповедимо и жигошемо. Стога су многи често падали у очајање и губили наду. Тај опаки грех им је, наиме, као црв у дрвету, упропастио сву наду.
23. Ниједна друга помисао не исповеда се тако тешко као ова. Стога она често са многима дочека и старост. А демонима и хулним помислима ништа тако не даје снаге у нападима на нас, као то што их неисповеђене гајимо и скривамо у срцу.
24. Нико не треба себе да сматра виновником хулних помисли. Господ је срцезналац. Он разуме да такве речи нису наше, већ непријатеља наших.
25. Стога, презирући га и не придајући никакав значај помислима које он убацује у нас, рецимо: „Иди од мене, сатано! Господу Богу свом ћу се клањати и Њему јединоме служити (Мт.4,10). А мука твоја и реч твоја вратиће се на главу твоју, и на теме твоје пашће хула твоја у садашљем и у будућем веку (уп. Пс.7,17)“.
26. Ко презре овог демона, ослобађа се и од страсти, а ко мисли да води борбу са њим на неки други начин, подлећи ће му коначно. Јер, ко хоће речима да савлада духове, личи на човека који хоће да закључа ветрове.
27. Када, дакле, у нама почне сазревати грозд преподобне смирености, одмах ћемо (мада са муком) омрзнути сваку људску славу и добар глас, изгнавши из себе гнев и љутину. А када смиреност, та царица врлина, почне да напредује у души духовним узрастом, сва своја добра дела нећемо сматрати ни у шта. Штавише, држаћемо их за гадост, будући да ћемо мислити на то да сваки дан, мада нисмо ни свесни, само увећавамо своје бреме.
28. Између покајања (дакако стварног покајања), плача (очишћеног од сваке нечистоте) и свепреподобног смирења почетника, постоји разлика и деоба слична разлици између квасца, брашна и хлеба.
29. Прво и искључиво својство ове дивне и чудесне тријаде [тј. тројице], јесте потпуно радосно подношење понижавања. Наиме, душа га прима раширених руку и грли као лек који лечи и спаљује њене болести и велике грехе. Друго иза њега својство јесте уништење сваке љутине, а са тим – умереност. А трећи, и најлепши степен, јесте искрено пеповерење у сопствена добра дела, и жудња за непрестаним учењем.
30. Крај, пак, нечистих страсти је таштина и гордост, код свакога који не пази на себе. Њихов истребитељ је мислени јелен [тј. смиреноумље], који своју кошуту чува од дејства сваког смртоносног отрова.
31. Смиреноумни монах није превише радознао када се ради о несхватљивим стварима, а уображени хоће да испитује и тајне Суда Божијег.
32. Једноме врло мудром брату јавише се демони видљиво, и почеше да га хвале. Но, свемудри подвижник им рече: „Када бисте престали да ме у души мојој хвалите и када бисте отишли, ја бих закључио да сам велики човек. Међутим, ако не престанете да ме хвалите, ја ћу из саме похвале познати колико сам нечист. Јер, нечист је пред Господом сваки горд човек (Прич.16,5). Према томе, или одлазите – да бих био нешто велико, или ме хвалите – да помоћу вас дођем до смирености“. Збуњени овом доскочицом, демони одмах ишчезнуше.
33. Једна је ствар – узносити се, а друга – не узносити се; нешто треће је – смиравати се. Први суди по цео дан; други не суди, али ни себе не осуђује; а трећи, мада невин, увек осуђује самога себе.
34. Коњу који је упрегнут сам, често се чини да трчи довољно брзо. Но, када је упрегнут са другим коњем, по њему упознаје своју спорост.
35. Једноме подвижнику, који се нарочито трудио да стекне ту блажену врлину, зли дуси тајно посејаше у срце похвалу. Међутим, он је, по Божанском надахнућу, умео да победи неваљалство злих духова благочастивим лукавством: он устаде и на зиду своје келије написа називе најузвишенијих врлина – савршене љубави, анђеоског смиреноумља, чисте молитве, нетљене [тј. неупрљане] чистоте и слично. И кад су га помисли започеле хвалити, он рече: „Хајд’мо на суд“. Дошавши пред зид, читао би називе, па би викнуо на самога себе: „Кад будеш и све ове врлине стекао, знај да си још далеко од Бога“.
36. Ти ћеш знати (и нећеш се преварити) да је ова преподобна врлина у теби по томе што ћеш сав бити испуњен неописивом светлошћу и неизмерном љубављу према молитви. Томе претходи срце које не грди туђе грехе. Претеча ове врлине је мржња према свим облицима славољубља.
37. Не треба да престанемо испитивати себе, ако хоћемо да постигнемо врлину смиреноумља. Па ако у дубини душе будемо мислили да је сваки наш ближњи бољи од нас, значи да је милост Божија близу.
38. Многи од нас називају себе грешнима, а можда се одиста и сматрају таквима. Но, тек трпљење увреда показује какво је срце.
39. Ко тврди да је испуњен мирисом овог мира, а осети макар и најмање задовољство у срцу кад га хвале или придаје велики значај речима похвале, нека се не вара: у заблуди је!
40. Не нама Господе, не нама – чуо сам некога где каже у дубини своје душе – вгћ само имену твоме дај славу (Пс.113,9). Човек који је то рекао добро је познавао природу људску. Он је знао да похвала не може да јој не нашкоди. Од тебе је похвала моја у цркви великој (Пс.21,26), тј. у будућем веку. А пре тога, ја нисам у стању да без опасности примам похвалу.
41. Природно својство лимуновог дрвета јесте, да му се гране пружају у вис када је без плода. Када се, пак, савијају, значи да ће ускоро бити и плода. Ко је разборит, разуме шта хоћу да кажем.
42. Ако је гордост неке анђеле претворила у демоне, без сумње и смиреност може од демона начинити анђеле. Стога, нека се охрабре пали!
43. Ништа тако није у стању да смири душу, као сиротовање и исхрана само оним што се испроси.
44. Ко у разговору са другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар било и тачно, треба да схвати да болује од болести ђавола. Ако то чини у разговору са себи равнима, можда га још може излечити казна старијих; међутим, његову болест људи неће моћи излечити уколико се на исти начин понаша и пред старијим и паметнијим од себе.
45. Затражих једном од једнога од најискуснијих подвижника да ми објасни на који се начин у послушности стиче смиреност. А он рече: „Чак када би и мртве васкрсавао, и дар суза стекао, и ослобођење од духовне борбе достигао, разборит послушник све приписује учинку молитве духовног оца, те му је сујетна уображеност туђа и далека. Како би се и могао уобразити због онога што је, како и сам мисли, учинио уз помоћ другога а не својим сопственим снагама?
46. Пази на себе када се налазиш са братијом, и никако немој настојати да било по чему изгледаш праведнији од њих. Иначе ћеш направити два зла: њих ћеш озледити својом извештаченом и лажном ревношћу, а самоме себи ћеш на сваки начин пружити повод за гордост.
47. Имај ревност у души својој, никако је не испољавајући телом, нити изгледом, нити речју, нити каквим загонетним понашањем. Па и то чини тек пошто си престао да потцењујеш ближњега. Ако си, пак, у том погледу неуздржљив, буди у свему сличан братији својој, и не издвајај се ни у чему својом уображеношћу.
48. Плод лажног умилења је уображеност, а плод правога утеха.
49. Ко се у души поноси својим сузама и у себи осуђује људе који не плачу, личи на човека који од цара измоли оружје за борбу против непријатеља свог, а употреби га против самога себе.
50. Ако неко осети да га понос и плаховитост, злоба и лицемерство лако побеђују, па реши да на њих извуче мач кротости и стрпљења, нека ступи у један општежитељни манастир, као у радионицу спасења. Ако уопште хоће да се потпуно избави од ових страсти, нека тамо, подвргнут злостављању, понижавању и досађивању од стране братије, те духовно, а понекад и телесно, тучен и угњетаван, гажен и мучен, очисти хаљину душе своје од прљавштине.
51. Видех како гордост може да буде узрочник смиреноумља, и сетих се онога који говори: Ко познаде ум Господњи (Рим.11,34)! Јама и плод надмености јесте пад. А пад често постаје повод смиреноумља у онима који су смиреноумљу склони.
52. Охола душа је роб страшљивости, јер се узда у саму себе: она се плаши од сваког шума, од сваке сенке.
53. Блуднике могу излечити људи, покварене – анђели, а горде – само Бог.
54. Видљиву гордост лече жалосне околности, а невидљиву Онај који је одвека невидљив.
55. Не скидај душевног ока са гордости: међу свим лоповима духовним нема опаснијег од ове страсти.
56. Ако је знак пропасти (тј. гордости), узносити се и безначајним делима, онда је спасоносна ознака смирења, мислити смирено о себи и поред великих подвига и успеха.
57. Једном приликом сам ухватио ову безглаву варалицу, која се увукла у моје срце на раменима своје матере. Свезавши и једну и другу ужетом послушности и изударавши их бичем скромности, притиснух их да ми кажу како су ушле у мене. Најзад, под ударцима, проговорише: „Ми немамо ни почетка, ни рођења, јер смо саме и почетак и родитељ свих страсти. Скрушеност срца која се рађа у потчињавању – не мало ратује са нама. Ми не трпимо да било ко над нама влада. Са неба смо отпале управо стога што смо и тамо хтеле да владамо. Укратко речено, ми смо родитељ свега онога што се противи смиреноумљу; све што смиреноумљу помаже – нама је супротно. Уосталом, и на небу се бејасмо осилиле: где, онда, да побегнеш од нас? Ми често идемо иза трпљења увреде, иза послушности и безгневља, иза непамћења зла и преданог служења. Наше потомство чине: падови духовних људи, гнев, оговарање, самовоља, непокорност. Постоји само једна једина ствар на коју нисмо у стању да насрнемо. Рећи ћемо ти шта је то, јер нас твоји ударци страшно боле: ако пред Господом искрено окривиш себе, сматраћеш нас за паучину“. Као што видиш, коњ на коме јаши гордост јесте таштина. Преподобно смирење и самоосуђивање, међутим, насмејаће (972) се коњу и јахачу његову, певајући са одушевљењем победничку песму: Запевајмо Господу, јер се славно прослави: коња и јахача бацио је у море (Изл.15,1), и у бездан смирења.
 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *