НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Добротољубље » ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ II

ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ II

 

ДОБРОТОЉУБЉЕ
ПРЕПОДОБНИ ЈОВАН КАСИЈАН

ПРЕГЛЕД ДУХОВНЕ БОРБЕ

 

V

БОРБА СА ОСАМ ГЛАВНИХ СТРАСТИ
23. Приказујући борбу са осам главних страсти, описаћемо њихова својства, показати узроке, и предложити пригодне лекове против њих.
 
а) БОРБА СА СТОМАКОУГАЂАЊЕМ (V књига правила)
 
24. Прва борба, у коју треба да ступимо, јесте борба са стомакоугађањем, или са страшћу преједања.
25. Што су тиче начина уздржања у храни, или поста, не може бити установљено правило једнако за све, будући да код свих није једнака снага тела. Ова врлина се, пак, не извршава само душевном силом, него треба да буде сразмерна и са телесном силом. Не могу сви постити читаву недељу. Неки без хране не могу бити више од два или три дана, а некима је тешко да издрже и до заласка сунца. Такође, није за све храњиво поврће, или зеље. или суви хлеб. Осим тога, једнима је да се насите потребно две фунте, а други осећа оптерећење ако поједе фунту или пола фунте. Међутим, сви који се уздржавају треба да имају један циљ, тј. да, примајући храну по мери телесних сила, не упадају у преједање. Јер, душу раслабљује не само каквота хране, него и количина, распаљујући у њој штетан, греховни огањ.
26. Ма каквим јелима да се насити стомак, родиће се семена плотске похоте, и ум, савладан тежином јела, више неће бити у стању да добро управља кормилом расуђивања. Ум не опија само неумерена употреба вина: њега обично чини климавим и колебивим и лишава га чистих и непорочних помисли чак и изобиље сваковрсних јестива. Узрок разврата и погибли Содомљана био је, не само опијање вином, него и преситост стомака. Слушај како Господ преко пророка укорева Јерусалим (Јез.16,49). Због чега је сагрешила сестра твоја, Содома, ако не стога што је јела хлеб свој до ситости и преситости? Они су таквом преситошћу хлебом били распаљени неугасивим жаром плотске похоте, те су, по суду Божијем, били са неба сажежени сумпорним огњем. Ако је њих, на тај начин, једино неумереност у употреби хлеба због страсти преситости суновратила у понор разврата, шта рећи о онима, који, при цветајућем здрављу тела, себи дозвољавају да једу месо и пију вино у неумереној количини, употребљавајући их онолико колико им нашаптава самоугодљива похота, а не колико захтева немоћ.
27. Свети оци као меру уздржања утврђују да храну, коју морамо да примамо ради подржавања живота тела, престанемо да једемо док у нама још постоји жеља за јелом. Судећи по томе, и немоћан телом може да пројави врлину уздржања у савршенству једнако као и крепак и здрав, тј. уколико снагом воље буде обуздавао жељу за јелом када земљаност тела не буде имала потребу за њом. Јер, и апостол каже: Старање за тело не претварајте у похоте (Рим.13,14). Он није сасвим забранио да водимо бригу о телу, него само заповеда да при томе немамо похоту. Он је одбацио похотљиву бригу о плоти, али разумно, неопходно старање за живот није искључио. Прво је забранио да кроз попуштање телу ми не бисмо упали у погубна похотљива дела, а друго је дозволио да се тело, ослабљено неразумном строгошћу, не би показало немоћно за испуњавање наших духовних занимања и напора.
28. Према томе, мера уздржања треба да буде одређена судом савести сваког. Свако је дужан да себи одреди колико да се уздржава, тј. колико је уздржања потребно за борбу против узнемиравања плоти. Постове, уставом одређене, свакако треба држати. Међутим, ако после њих не будемо чували уздржање у храни, њихово нас извршавање неће довести до савршене чистоте. Гладовање у вишедневним постовима ће донети само краткотрајну исцрпљеност и замор тела, али не и чистоту целомудрености, уколико му буде следило насићење тела до ситости: јер, чистота душе је нераздвојно повезана са гладовањем стомака. Постојану чистоту целомудрености нема онај ко не може да држи трајну равномерност уздржања. Строги постови остају без користи уколико за њима следи претерано попуштање у храни: плод њихов брзо ће бити изгнан страшћу стомакоугађања. Стога је разумније умерено свакодневно поткрепљивање храном, неголи повремени дуги и крајње строги постови. Неумерено неједење може не само да поколеба постојаност и чврстину душе, него и да вршење молитве, услед немоћи тела, учини беживотним.
29. Ради очувања чистоте душе и тела није довољно само уздржање у храни: њему треба додати и друге душевне врлине. Најпре се треба научити смирењу кроз врлину послушања, скрушености срца и изнуравања тела. Поседовање новца треба не само избегавати, него и саму жељу за њим – из корена чупати. Јер, није довољно немати их (што највећим делом бива и по неопходности), већ не треба допустити ни саму жељу да их имамо уколико би нам случајно били предложени. Јарост гнева, такође, треба савлађивати, тежину туге надвладавати, сујетну славу презирати, надменост гордости газити, и непостојаност и лутање ума обуздавати непрестаним сећањем на Бога. Сваки пут треба да се [потрудимо] да срце од маштајућег лутања вратимо ка сагледавању Бога. Јер, лукави непријатељ ће покушавати да се прикраде у скривнице срца да би нам ум одвукао од сагледавања.
30. Ко није у стању да обузда призиве стомакоугађања, никада неће моћи да савлада похоту која се распаљује. Чистота унутрашњег човека се познаје по савршенству ове врлине. Јер, нико неће поверовати да се у борби са најсилнијим супарницима може надметати онај кога у малом окршају савлађују најслабији.
31. Према томе, најпре треба да згазимо похоту стомакоугађања, те да свој ум олакшамо не само постовима, него и бдењима, читањем и непрестаном скрушеношћу срца, при сећању на све оно чиме смо били прелешћени и побеђени, час уздишући са осећањем ужаса због множине грехова, час горећи жељом за савршенством и чистотом. И треба га довести до тога да, стално заузет подвижничким трудовима и помислима, и само поткрепљивање храном не сматра толико дозвољеним предметом задовољства, колико бременом наложеним у виду казне, коме треба приступати више као к нечему неизбежном за тело, неголи нечему што жели душа. Уколико се потрудимо да постојано будемо у таквој духовној бризи и скрушености, убрзо ћемо укротити похотљивост плоти (која долази до крајњег беснила ако је товаримо јелима), те отупити њен погубан жалац. Тако ћемо, при обиљу суза и непрекидног срдачног плача, угасити пећ нашега тела коју је у нама, кроз удешавање случајева за грех и узбуђивање страсти, распалио цар вавилонски, тј. ђаво. Њима нас он, слично додавању нафте и смоле у пећ, силније разгорева (на непотребно), све док благодат Божија, вејањем росног духа, у срцима нашим сасвим не угаси пламен плотске похоте. Према томе, наша прва борба се састоји у томе да жељом за савршенством угасимо похоту за обилном исхраном и стомакоугађањем. Стога не само што сагледавањем врлина треба да савлађујемо жељу за излишном храном, већ и саму неопходну храну за нашу природу (као некорисну за целомудреност), треба да примамо са брижљивом срдачном опрезношћу. Прохођење нашег живота треба да устројимо тако да се ни у које време не одвајамо од духовних занимања, осим када нас слабост тела принуди на неопходно старање о њему. Чак и тада када се потчинимо тој неопходности, више задовољавајући животне потребе, неголи робујући жудњи душе, ми смо дужни, што је брже могуће, да је остављамо с обзиром да представља дело које нас одвлачи од спасоносних занимања. Ни у време самог примања хране не треба да се одвајамо од тих занимања. Јер, ми никако нећемо моћи да се уздржимо од наслађивања предложеним јелима уколико се душа, приковавши пажњу за Божанствено сагледавање, не буде у исто време наслађивала љубављу према врлинама и лепотом небеских ствари. И уопште, све садашње ће [човек] моћи да се презре као трулежно уколико се поглед ума нераздвојно буде држао прикован за нетрулежна и вечна добра. Он ће тако још за време пребивања у телу срцем окусити блаженство будућег живота.
32. Победивши таквим расположењем похоту стомакоугађања и обилне исхране, [сада] већ не као слуге плоти, ми ћемо бити сматрани као достојни да ступимо и у више борбе, тј. да се сукобимо са нечистим силама, које обично ступају лично у борбу само са победницима. На тај начин се савладавање плотских жеља показује као нека најчвршћа основа свих борби. Не победивши своју плот, нико не може да се правилно бори. А ко се не бори правилно, неће бити увенчан.
33. Хоћеш ли да чујеш истинског борца Христовог, који се бори по законитом правилу ратовања? Пази. Ја, говори он, дакле, тако трчим, не као на непоуздано; тако се борим, не као онај који бије ветар; него изнуравам тело своје и савлађујем га, да проповедајући другима не будем сам одбачен (1.Кор.9,26-27). Видиш ли како је он у себи самом, тј. у плоти својој, као на неком најтврђем основу, утврдио главно дело ратовања, и сав успех борбе поставио једино на изнуравању плоти и покоравању тела свога? Ја, говори, дакле, тако трчим, не као на непоуздано. Не трчи на непоуздано онај ко сагледава небески Јерусалим и у њему има непокретни циљ према коме је дужан да непоколебиво усмерава кретање срца свога. Не трчи на непоуздано онај ко се, заборављајући оно што је иза, пружа ка ономе што је напред, стремећи ка назначеној награди небескога призвања Божијега у Христу Исусу (Фил.3,13-14). Према њој устремљујући увек поглед свога ума, и журећи са свом готовошћу срца свога, он са увереношћу узвикује: Добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах (2.Тим.4,7). Будући свестан да је са упорношћу и ревношћу по савести трчао за мирисом уља Христових (Песм.1,3), те да је умртвљавањем плоти успешно одржао победу у духовној борби, он са несумњивом надом наводи, говорећи: Сад ме чека венац правде, који ће ми у онај Дан дати Господ, праведни Судија (2,Тим.4,8). А да би и нама открио сличну наду на награду, уколико у подвигу тога течења будемо подражавали њему, он додаје: Али не само мени, него и свима који са љубављу очекују Долазак његов (2.Тим.4,8). Он свечано објављује да у Дан суда и ми себе можемо да учинимо причесним његовом венцу уколико, љубећи долазак Христов (не само онај у коме ће се јавити онима који то не желе, већ особито онај у коме Он увек ходи ка светим душама), одржимо победу у борби кроз умртвљење плоти. О том последњем доласку Господ говори у Јеванђељу: Ја и Отац мој доћи ћемо к њему и у њему ћемо се настанити (Јн.14,23). И још: Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу са њим, и он са мном (Отк.3,20).
34. Уосталом, говорећи: Ја тако трчим, не као на непоуздано, апостол не описује само подвиг трчања који је извршио (што се особито односи на устремљење ума и пламеност његовог духа, којим је са свом ревношћу следовао Христу, са невестом говорећи: За тобом и за мирисом твог мира трчим, (Песм.1,3), и још: Душа се моја прилепила за тебе, (Пс.62,9), већ сведочи да је и у другој врсти рата одржао победу, наводећи: Тако се борим не као онај који бије ветар; него изнуравам тело своје и савлађујем га (што се особито односи на тешке трудове уздржања, на телесни пост и изнуравање плоти). Он ту себе представља као будног борца са својим телом, истичући да му није узалудно задавао ударце уздржања. Напротив, он је кроз умртвљавање свога тела успео да стекне победничко славље: укротивши га бичевима уздржања и измождивши га ударцима пошћења он је победнику духу доставио венац бесмртности и палму нетрулежности. Видиш ли законити поредак борбе, примећујеш ли исход духовног сукобљавања, тј. како се ратник Христов, одржавши победу над бунтовником – телом, и бацивши га под ноге своје као велики победник, вози на победничкој кочији! Он не трчи на непоуздано, јер је уверен да ће убрзо ући у свети град, небески Јерусалим. Тако се борим у постовима, тј. у умртвљавању тела, не као онај који бије ветар, тј. не као онај који узалудно задаје ударце уздржања. Јер, он умртвљавањем свога тела није поражавао пуст ветар, него духове злобе који су га нападали. Јер, онај ко каже: Не као онај који бије ветар, подразумева да не побеђује пусти и празан ветар, него неке који се налазе у њему. Превладавши борбе ове врсте (тј. са телом) он, украшен многим победничким венцима, изнова ступа [у борбу], те се подвргава нападима најсилнијих непријатеља. И победивши прве завидљивце, он је са добром надом почео говорити: Јер не ратујемо против крви и тела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју (Еф.6,12).
35. За Христовог борца, све док је у телу, никада не недостају случајеви за задобијање венаца за ратовање. Напротив, колико се више венчава успесима својих победа, толико му предстоји силнији поредак борбе. Јер, на њега, победоносног војника Христовог, који је победио и покорио своју плот, устаје гомила противника, војска непријатеља, будући раздражена његовим победама. То [се догађа] да Христов војник, разнежујући се покојем мира, не би почео да заборавља славне борбе свога ратовања, те да, опустивши се од нерада, у осећању безбедности од непријатеља, не би изгубио готовост и храброст да испољава победничко јунаштво које је достојно највиших награда. Према томе, уколико не слабимо, већ узрастамо у сили и храбрости, и желимо да постигнемо највише победничке тријумфе, треба у истом том поретку да проходимо борбе подвижништва: најпре да извршимо оно због чега бисмо заједно са апостолом могли да кажемо: Тако се борим. не као онај који бије ветар; него изнуравам тело своје и савлађујем га, а затим, када добијемо тај бој, да ступимо и у онај после кога бисмо опет са апостолом могли говорити: Јер не ратујемо против крви и тела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју. Јер, са њима ми никако нс можемо ступити у борбу уколико нисмо однели победу над телом. Ми се никада нећемо удостојити да испробамо борбу са духовима уколико једнако бивамо савлађивани у борби са плоти и поражавани у сукобљавању са стомаком. И тада ће нас апостол праведно прекорети: Друго вас искушење није снашло осим човечијег (1.Кор.10,13).
36. Монах који жели да достигне подвиг унутрашње борбе, претходно треба себи да одреди да, пре уставом одређеног и за све заједничког часа поткрепљавања храном и изван трпезе, нипошто не узима нешто од хране или пића, ма каква га пријатност и сладост иначе мамила. Такође, и после завршетка трпезе нека се не усуди на нешто слично, па чак ни у најмањој мери. Исто тако, он треба да се држи времена и мере сна који су уставом утврђени. И страсти те врсте треба да одсецамо са истом ревношћу са којом одсецамо блудну страст. Јер, како ће угасити распаљеност плотске жеље онај ко не може да савлада излишне жеље стомака? И како ће моћи да победи тајне страсти, које ничу без икаквог сведока, онај ко не може да укроти видљиве и мале страсти?
37. Ми треба да се бојимо непријатеља који се налази у нама самима, а не спољашњег противника. Јер, у нама се води непрестана унутрашња борба. Уколико ту однесемо победу, све спољашње борбе ће постати ништавне. За Христовог војника ће све постати мирно и све ће му се покоравати. Ми уопште нећемо имати потребу да се бојимо непријатеља споља уколико се оно што је унутра у нама, будући побеђено, покорава духу. Ми не треба да верујемо да је нама, за постизање савршенства срца и чистоте тела, довољан само пост који се састоји у уздржању од видљивих јела. Не, њему треба придодати још и пост душе. Јер, и она има своја штетна јела. Удебљавши се од њих, она може да упадне у понор сладострашћа и без обиља телесне хране. Њена храна је осуђивање, и то – врло пријатна храна. Гнев је такође њена храна, премда не тако лака, већ повремено штетна, чак и смртоносна. Завист је храна душе, која отровно позлеђује њене сокове и која је непрестано мучи жалошћу због срећних успеха других. Сујета је [такође] њена храна, која је привремено наслађује пријатним укусом, а после је чини пустом, обнаженом и лишеном сваке врлине, остављајући је бесплодном и неспособном да доноси духовне плодове: она не само да је лишава награде за велике трудове, него и привлачи велику казну. Свака похота и блуђење непостојаног срца јесте нека паша душе на својеврсном пасишту које је храни штетним јелима, и која је чине непричесном небесног хлеба и тврде хране. Уздржавајући се од свега тога у нашем светом пошћењу, сразмерно својим силама, учинићемо сврсисходним и доброплодним и држање телесног поста. Јер, напрезање плоти које је сједињено са скрушеношћу духа представља најпријатнију жртву Богу: оно ће у чистим и лепо украшеним скривницама срца изградити обиталиште достојно Његове светости. Међутим, ако ми, постећи телесно, будемо ухваћени у мрежу најпогубнијих душевних страсти, изнуравање тела нам веће донети никакве користи. Јер, тада ћемо остати оскврњени у нашем драгоценијем делу, тј. остати неисправни оним делом наше природе који у правом смислу може да постане станиште Светога Духа. Јер, обиталиште Бога и храм Духа Светога није трулежна плот, него чисто срце. Према томе, када пости наш спољашњи човек, треба и унутрашњег уздржавати од штетне хране. Њега нарочито треба да представљамо чистим Богу да бисмо се удостојили да у себе примимо Христа као посетиоца, као што саветује свети апостол говорећи: Да се Христос вером усели у срца ваша (Еф.3,16-17).
38. Треба бирати храну која стишава и не буди жар плотске похоте, која се лако набавља и која је саобразна са општим обичајем и употребом братије. Стомакоугађање се пројављује на три начина: један подстиче да примамо храну пре часа који је уставом утврђен; други подстиче да се пресићујемо и препуњавамо стомак храном, без обзира на квалитет; трећи подстиче да се задовољавамо једино најукуснијим и најпробирљивијим јелима. Стога против стомакоугађања монах треба да држи тројако правило: прво, да чека уставом утврђено времена за разрешење обеда: затим, да не попушта [жељи] за пресићавањем; и треће, да се задовољава простом и јефтином храном. И оно што у вези са храном није саобразно са општим обичајем и употребом, најдревније предање отаца не одобрава, будући да је оскврњено сујетом, таштином и хвалисавошћу. Никог од оних који су се одликовали даром знања и расуђивања и од оних које је благодат Божија истурила напред као најблиставија светила за подражавање ми нисмо видели да су се уздржавали од једења хлеба, који се сматра простим и јефтиним. И обратно, ми никада нисмо видели да је неко од оних који су употребљавали зеље, поврће и плодове са дрвета био међу најискуснијим мужевима, или да се удостојио благодати расуђивања и знања.
39. Дела љубави треба претпостављати посту. Томе смо се научили код египатских отаца. Јер, када смо ми, желећи да сазнамо правила ових стараца, дошли из Сирије у Египат, они су нас примили са необично живом срдачном топлином. Ма куда да смо пролазили, ради нашег успокојења се нису ограничавали држањем часа за примање хране који је одређен уставом, као што смо навикли да видимо у палестинским манастирима. Напротив, они су увек разрешавали употребу хране пре назначеног часа, изузев средом и петком. Када смо питали зашто се код њих тако слободно заобилази правило свакодневног поста, један од стараца намје одговорио: „Пост је увек са мном, а вас не могу имати свагда са собом. Осим тога, пост представља произвољну [самовољну] жртву, премда и јесте веома користан и увек потребан, а испуњавање дела љубави је неодложан захтев заповести. Према томе, примајући Христа у вама, ја сам дужан да га нахраним. А када вас испратим, ја ћу ради Њега учињено снисхођење моћи да надокнадим строжијим постом. Јер, не могу сватови постити, док је женик са њима. Него ће доћи дани кад ће се отети женик од њих, и онда ће постити у оне дане“ (Лк.5,34-35).
40. Као што говоре свети оци, крајности су подједнако штетне: и претеривање у посту и пресићавање стомака. Ми знамо неке који нису били побеђени стомакоугађањем, али су били оборени због прекомерног поста. Они су упали у исту страст стомакоугађања због слабости која је произашла од прекомерног поста.
41. Ми треба да се побринемо и о томе да не примамо храну пре одређеног времена или преко мере (и поред жеље плотског задовољства), и о томе да је употребљавамо у одређени час, чак и ако нам се не једе. Јер, и прекомерну жељу плотског задовољства и одвраћање од хране побуђује наш непријатељ. Осим тога, неумерено уздржање је штетније од преситости. Јер, од последњег је, због покајања, могуће прећи на правилно дејство, а од првога – није.
42. О томе како да се прође између две крајности, држећи разумну умереност, пређашњи оци наши су често расуђивали. Свим врстама хране они су претпостављали хлеб. Као меру његове употребе они су одредили два невелика хлеба, тешка око фунте*'(400 гр.).
43. Опште правило умереног уздржања састоји се у томе да свако према снази, према стању тела и узрасту једе онолико хране колико је потребно за подржавање телесног здравља, а не колико захтева жеља за преједањем. Онај ко не држи подједнаку меру, него час прекомерно пости, час се преједа, штети како молитви, тако и целомудрености: молитви – зато што од неједења не можете да буде бодар, због немоћи нагињући ка сну; а целомудрености – зато што огањ плотске похоте, који се распламсава од прекомерне употребе хране, продужава да дејствује и у време строгог поста.
44. Умерено употребљавати храну, по мишљењу отаца, значи свакодневно користити само онолико јела колико је потребно да би се, и по окончању обеда, још увек осећала глад. Таква мера ће чувати душу и тело у једнаком стању, и неће човеку допустити да упада ни у прекомерни пост (који раслабљује тело), ни у пресићавање (које оптерећује дух).
45. Предлажемо још једну спасоносну поуку блаженог Макарија, како бисмо нашу књигу о уздржању и постовима корисно завршили мишљењем [великог] мужа. Он каже да монах треба разумно да се држи дела поста као да ће у телу пребивати сто годнна и да обуздава душевне покрете (тј. да заборавља увреде, да избегава тугу, да патње и лишавања не сматра ни у шта) као да ће умрети следећег дана. Тиме се у односу на прво, тј. пост, саветује душекорисна благоразумност која монаха подстиче да увек иде путем подједнаке строгости у уздржању, која му, чак у случају немоћи тела, не дозвољава да од уздржаности пређе ка сувишности, а у односу на друго, тј. обуздавање душевних покрета – спасоносна великодушност, којом је у стању да презире не само оно што у овоме свету изгледа пожељно, него и несреће и жалости, држећи их за ништавне, остајући непоколебив и постојано устремљујући поглед ума ка ономе на шта сваки дан и сваку минуту очекује да буде позван.
 
б) БОРБА СА ДУХОМ БЛУДА (VI књига правила)
 
46. По предању отаца, друга борба код нас јесте борба са духом блуда. Она је свагдашња, љута и дужа од других. Веома су ретки они који је у потпуности савлађују. Она почиње да се јавља од првог узраста зрелости и не престаје пре победе над осталим страстима. Пошто је начин нападања двојак, и пошто је оружје за борбу двоструко, и оружје одбране треба да је двојако. За стицање савршене чистоте целомудрености није довољан само телесни пост: важнија од њега треба да буде покајничка скрушеност духа и непрекидна молитва против најнечистијег духа. [Њих треба да прате] непрестано поучавање у Светом Писму, сједињено са умним делањем, телесни труд и рукодеље које срце уздржава од лутања и које га враћа у себе, и више од свега – истинско дубоко смирење, без кога ни над једном страшћу никада не може бити задобијена победа.
47. Преображај ове страсти условљен је савршеним очишћењем срца, из кога се, по речи Господа, испушта отров те болести. Јер из срца, каже Он, излазе зле помисли… прељубе, блуд и остало (Мт.15,19). Према томе, најпре треба очистити оно откуда излази извор живота и смрти, као што говори Соломон: Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега излази живот (Прич.4,23). Јер, тело се покорава његовој вољи и власти. Наравно, закон испосничке оскудности у храни треба следити са свим усрђем да тело, пресићено обиљем јела и противећи се заповестима душе, у своме лудилу не би оборило свог руководитеља – духа. Међутим, уколико сву суштину свога делања ставимо само на изнуравање тела, не постећи истовремено душом од других страсти, и не занимајући се поуком у Божанственом или другим духовним делањима, ми нећемо моћи да стигнемо на врх истинске чистоте. Јер, у том случају ће оно што је владалачко оскврњивати наше тело, које може бити и чисто. Према томе, по указању Господа, ми треба најпре да изнутра очистимо чашу и зделу да би и споља биле чисте (Мт.23,26).
48. Остале страсти се, поред осталог, обично очишћују и општењем са људима и свакодневним пословима и делима. Оне се некако лече и самом непријатношћу и досадом због падања у њих. Тако, на пример, пориви гнева, понижења и нетрпељивости се, осим срдачном поуком и бодром пажњом, лече и посећивањем братије и честим изазивањем самих страсти. Јер, будући изазиване и чешће испољаване, оне се чешће и изобличавају и, стога – брже и лече. Ова, пак, болест поред изнуравања тела и скрушености срца има потребу и за усамљеношћу и удаљавањем од људи како би се, пошто поводи за њено погубно грозничаво распаљивање буду уклоњени, брже дошло до стања савршеног оздрављења. Као што је за оне који болују од неке болести корисно да им се штетна јела не износе пред очи (да се при погледу на њих не би појавила смртоносна жеља), тако и за прогањање ове болести (тј. похотљивости) веома много потпомаже безмолвије и усамљеност: будући удаљена од спољног изазивања разним лицима и стварима, болесна душа слободније усходи према најчистијем умном сагледавању, чиме лакше са кореном може ишчупати заразно узбуђивање похоте.
49. Једна је ствар – бити уздржљив, а друга – бити чедан, и постићи непомућено стање целомудрене непорочности и девствене невиности. Ова врлина приписује се само девственицима и девственицама душом и телом, какви су, на пример, у Новом Завету – оба Јована (Претеча и Јеванђелист), а у Старом – Илија, Јеремија и Данило. Праведно се може сматрати да на њиховом степену стоје и они који су, после пада, дуготрајним подвижничким трудовима и ревносним искањем изгубљенога достигли до стања чистоте и непорочности душевне и телесне и који жалац плоти не осећају толико услед напада срамне похоте колико због покрета природе. Такво стање је, дакле, кажемо, крајње тешко постићи међу многим људима, а можда чак и немогуће! То, уосталом, нека свако сам сазна кроз испитивање своје савссти и нека не очекује да га обавести наше расуђивање. Ми не сумњамо да постоје многи који се уздржавају, који ретке или свакодневне нападе плоти прогоне и савлађују час страхом од вечног огња, час жељом Царства небеског. Старци сматрају да може да се деси да они не буду сасвим растројени и побеђени страсним раздраживањима, али да још увек нису обезбеђени од напада и рањавања. Јер, онај ко се бори неизбежно понекад доживљава узнемиреност и рањавање, премда често и побеђује и савлађује противника.
50. Ако са апостолом треба да се законито подвизавамо духовним подвигом (2.Тим.2,5), потрудимо се да са свом ревношћу побеђујемо тог најнечистијег духа, и то не својим силама (будући да је човеково усиље немоћно), него надајући се на помоћ Господњу. Јер, душа се неће ослободити ове страсти која не одустаје од покушаја да је победи све док не постане свесна да је успешно вођење борбе изнад њених моћи, те да (уколико не буде поткрепљена помоћи и заступништвом Господа) својим усиљем и својом ревношћу никако не може одржати победу.
51. Сваки успех у врлини јесте дело благодати Господње. И савлађивање сваке страсти јесте Његова победа. Утолико пре је ово дело (тј. стицање чистоте и савладавање похотне страсти) нарочита благодат и дар, као што потврђује мишљење светих отаца и искуство очишћења од страсти, по сведочењу оних који су се удостојили да га стекну. Јер, не осећати жалац плоти је, на неки начин, исто што и – пребивати у телу и изаћи из плоти, и – бити одевен у плот и бити изван природе. Због тога човек, да тако кажем, не може на својим крилима да узлети на такву небеску висину савршенства, уколико га благодат Господња из земаљског блата не извуче даром чистоте. Јер, људи у телу се ни једном врлином тако успешно не уподобљују анђелима, подражавајући њихов живот, као стицањем благодати чистоте. Њоме они, премда живе на земљи, по апостолу, имају живљење на небесима (Фил.3,20). Њоме они у смртном телу већ поседују оно што се обећава светима у будућем животу, по одлагању трулежне плоти.
52. Почуј шта каже апостол: Сваки који се бори од свега се уздржава (1.Кор.9,25). Нама, у нашем духовном подвижништву, он као образац поставља онога ко се бори на тркалиштима. Ради успеха у борби, он се уздржава не само од забрањене хране, пијанства и нетрезвености, него и од нерада, беспослице и лењости. Постојаним упражњавањем и проницањем у дело, он се стара да развије своје силе и задобије вештину. Он оставља сваку бригу и жалост због житејских и супружанских дела, мучећи се само бригом о успеху и победничком венцу. Нарочито се он брине да се сачува чист од плотског оскврњења, да се чак ни у сну не завара некаквим срамним маштањима како не би умањио силу задобијену после дугог времена и велике бриге. Из тога можеш видети све што треба да ради и духовни подвижник. Можеш видети и то да је за успех у духовном делању и теби потребно да првенствено чуваш чистоту и целомудреност. Према томе, чистота је потребна и у светским спољашњим надметањима за трулежне венце. Колико тек она бескрајно неопходнија у нашем духовном унутрашњем стремљењу ка небеским венцима? Код нас се захтева не само спољашња чистота од телесног греха, или невољног оскврњења, него нарочито унутрашња чистота мисли и осећања. Ми на сваки начин треба да сачувамо чисте саме скривнице срца. Оно што они (тј. тркачи на тркалишту) желе да имају само телесно, ми треба да поседујемо у дубинама савести, у којој наш подвигоположник Господ посматра све, па и најмање, покрете нашег произвољења. Према томе, оно што не смемо да учинимо јавно, не треба да допустимо да изникне ни у унутрашњости кроз неопрезне помисли, и оним што је срамота пред људима не треба да се оскрнављујемо срце кроз тајно саглашавање. Јер, од људи се то и може сакрити, али не и од анђела и од самог свемогућег Бога, од кога се никаква тајна не може утајити.
53. Знак и мера савршенства стечене чистоте јесте одсуство сваког маштајућег образа чак и када се одмарамо или спавамо дубоким сном. Ако се он и јави, при таквом стању, ипак остаје немоћан да покрене било какве похотне покрете. Јер, такви покрети служе као веран знак да душа још није достигла савршенство, премда се и не урачунавају у кривицу и грех. Чим маштајући образи успевају да произведу такву непријатност, очигледно је да страст још није у потпуности искорењена.
54. Својство помисли које се за време трајања дана не чувају сасвим ревносно, испољава се за време ноћног покоја. Стога, када нам се деси наведена непријатност, не треба да кривимо сан, него непажњу у претходном времену. У томе треба да видимо испољавање болести која се скрива у унутрашњости и коју није први породио ноћни час. Он ју је само извео на површину коже, у време поткрепљења тела сном, док се она, у ствари, налазила у унутрашњим нитима душе. Унутрашњи пламен страсти смо ми сами запалили, хранећи се у току целога дана рђавим помислима. И телесне болести се не рађају онда када се видљиво пројављују, него се образују раније и то од хране која је штетна за здравље и од које се сабирају рђави сокови.
55. Знајући боље од свих природу свога створења, и сам Бог, Творац и Саздатељ целокупног људског рода, лечење усмерава ка узроцима настанка ове страсне болести и каже: Сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме (Мт.5,28). Напомињући о сладострашћу очију, Он ипак више изобличава унутрашње осећање које се рђаво користи њиховом услугом гледања. У ствари, срце које је болесно и рањено стрелом похоте гледа са жељом, те дар гледања који му је Творац пружио на добро, по својој страсности, обраћа на служење рђавим делима, чулом вида изводећи на видело болест сладострашћа сакривену у њему. Због тога се спасоносна заповест и упућује ономе чијом страсношћу произилази зло рањавање кроз гледање. Јер, не каже се: „На сваки начин чувај очи своје“, него: Сврх свега што се чува чувај срце своје (Прич.4,23).
56. Нека нам прво и главно дело чувања чистоте срца буде да што је могуће брже из наших мисли изагнамо сећање на лице женског пола (чак и мајке, сестре, сроднице или свете жене) које нам се по тананом дејству ђаволске пакости прокрада у ум. Иначе. ако се дуго задржимо на таквим помислима, непријатељ наш и обмањивач може наш ум од ових жена неприметно да преведе на оне преко којих би могао посејати мисли које су штетне за душу. Старајући се, стога, да испунимо заповест: Сврх свега што се чува чувај срце своје, ми смо дужни да, по првобитној заповести Божијој, пажљиво пазимо на смртоносну главу змије (Пост.З), тј. зачетке злих помисли преко којих ђаво покушава да уђе у нашу душу. Уколико се деси да, због нашег немара, његова глава продре у наше срце треба да пазимо да за њом не пође и целокупно његово тело, тј. да се од нечистих мисли не породи и сагласност на греховно наслађивање. Уколико, пак, буде пуштен у унутрашњост, непријатељ ће запленити душу и коначно је убити својим смртоносним угризом. Све безбожнике на земљи који ничу, тј. плотска осећања, ми смо дужни да затиремо од јутра њиховог рађања (Пс.100,8), и да разбијамо о камен синове Вавилона, док су још деца (Пс.136,9). Јер, ако не буду разбијени док су још нежни и слаби, они ће, узраставши због нашег повлађивања, са великом силом устати на нас, те ће нас или погубити, или ће бити побеђени, премда не без великих уздаха и напора. Јер, када се јаки, тј. дух наш, наоружа и чува свој двор, тј. чува мир нашег срца страхом Божијим, имање је његово на миру (Лк.11,21), тј. плодови његових трудова и врлина, стечени након дугог времена. А када дође јачи од њега и надвлада га, тј. ђаво кроз сагласност са помислима које убацује, узме све оружје његово у које се уздао, тј. сећање на Писма, или страх Божији, и раздели што је запленио од њега (Лк.11,22), тј. навике у врлинама развеје пороцима који су им супротни.
57. Ово је, каже свети Павле, воља Божија – светост ваша (1.Сол.4,3). И да у нама не би оставио сумњу или таму неразумевања око тога шта управо назива светошћу (да ли правду, или љубав, или смирење, или трпљење – будући да се свим тим врлинама стиче светост), он даље отворено истиче: Да се чувате од блуда, и сваки од вас да зна држати своје тело у светости и части, а не у страсној жељи, као и незнабошци који не познају Бога (1.Сол.4,3-5). Погледај каквим похвалама он превазноси целомудреност, називајући је чашћу сасуда, тј. тела нашега и светињом. Према томе, онај ко пребива у страсти похоте, налази се у стању бешчашћа и нечистоте и његов живот је туђ светости. Нешто даље, опет називајући целомудреност светошћу, свети Павле додаје: Јер нас не призва Бог на нечистоту, него у светост. Који, дакле, одбацује (чистоту) не одбацује човека него Бога, који је и дао Светога Духа свога вама. (1.Сол.4,7-8). Он је својој заповести дао неразрушиву силу и важност говорећи да онај ко је одбацује не презире човека, тј. њега који је заповедио, него Бога који кроз њега говори, који је срце наше назначио за обиталиште Духа Светог. Видиш ли каквим похвалама (премда и простим речима) он хвали ову врлину! Он, најпре, њој приписује светост; затим утврђује да се њоме сасуд нашега тела ослобађа од сваке нечистоте; потом, да ће сасуд пребивати у части као светиња када избаци срамну нечистоту; и, на крају, да преко ње Свети Дух постаје обитаватељ нашег срца (што и јесте њено највише преимућство).
58. Навешћу и друго слично сведочанство истог апостола. Пишући Јеврејима, он каже: Старајте се да имате мир са свима и светост, без које нико неће видети Господа (Јев.12,14). И овде он јасно потврђује да без светости, коју он обично назива непорочношћу и чистотом душе и тела, никако није могуће видети Господа.
59. Што је узвишеније и небескије достојанство целомудрености, тим изазива силније нападе непријатеља. Стога смо дужни да се појачано придржавамо не само телесног уздржања, него и скрушености срца, са непрестаним молитвеним уздасима, како бисмо пећ наше плоти, коју цар вавилонски непрестано потпаљује жаром плотских жеља, стално гасили и хладили росом Духа Светога која силази у наша срца.
60. Такво расположење ћемо успети да задржимо уколико се увек будемо сећали да Бог и ноћу и дању гледа и зна не само наша тајна дела, него и све помисли, и уколико будемо веровали да ћемо морати да му дамо одговор за све што се налази у срцу нашем, као и за сва наша дела и поступке.
61. Ми увек треба да држимо равномерно умерени пост како нас чак ни за време сна нечиста маштања не би оскврњивала. Јер, ко наруши разумну меру строгости у уздржању од хране, неизоставно ће касније на исти начин нарушити и меру попустљивости. А са изменом мере поткрепљавања храном, неизбежно ће се изменити и својство наше чистоте. При томе је неопходно имати постојано смирење срца и трпљење, као и пажљиво удаљавање од гнева и других страсти у току дана. Јер, чим се у нама разгори огањ гнева, у нас ће лако продрети и жар похоте. Више од свега је неопходна бодра пажња ноћу. Јер, као што чистота и пажња током дана припрема ноћну чистоту, тако и ноћно бдење срцу и пажњи пружа силу и крепост да устане против сваке нечистоте током дана.
62. Да ли је могуће сасвим угасити огањ похоте, чији жар наше тело осећа као себи прирођен? Претходно погледајмо шта о томе мисли блажени Павле. Умртвите, каже он, удове своје који су на земљи (Кол.3,5). Какве то удове он заповеда да умртвљујемо? Наравно, не руке и ноге или неке друге удове да одсецамо, већ да истребљујемо тело греховно, о коме говори на другом месту: Да би се уништило тело греховно (Рим.6,6), које, као и свако друго тело, има своје удове. Управо њих заповеда да умртвимо. На истом месту он и набраја који су то удови. Јер, рекавши: Умртвите, дакле, удове своје, који су на земљи, он продужава: Блуд, нечистоту, страст, злу похоту, и лакомство, што је идолопоклонство. Први уд је блуд, тј. грех незаконитог телесног спајања; други блуд је нечистота, која се без икаквог додира са женом догађа за време сна, или за време бдења; трећи уд је страст, која, налазећи се у скривницама душе, може да се разгори и без дејства телесне похоте; четврти уд је зла похота, која може да се односи не само на наведену нечисту страст, него и уопште на све погубне жеље, и која је болест развраћене воље; и последњи уд тела греховног за апостола јесте лакомство. Апостол саветује да треба да се уздржавамо не само од туђих ствари, него да и своје великодушно презиремо, као што је заиста и поступала прва заједница верујућих која се спомиње у књизи Дела апостолских (Дап.4,32-35). Из свега реченога може се извести закључак: ако су многи Христа ради одбацили своје имање, при чему су не само поседовање новца, него и саму жељу за њим, одсекли од својих срдаца, следи да је на исти начин могуће угасити и распаљивање похоте. Јер, апостол не би сјединио немогуће дело са могућим. Признајући и једно и друго могућим, он је заповедио да и једно и друго умртвимо. Блажени Павле је до те мере био уверен у могућност да се искорени блудна страст из удова наших да је заповедио не само да је умртвимо, него да се чак ни име њено не изговара међу нама: А блуд и свака нечистота и лакомство да се и не спомиње међу вама, као што и доликује светима; ни срамотне ни луде речи или шале, што год је непристојно (Еф.5,3-4). Стога и не може бити сумње да страст блуда може бити истребљена из удова наших. Јер, апостол је заповедио да је одсецамо као и грамжљивост, празнословље, смехотворство, које је лакше одсећи.
63. Уосталом, треба да знамо да и поред све строгости уздржања, тј. глади, жеђи, бдења, постојаног труда, усрдног читања душекорисних књига, ми не можемо задобити непрекидну чистоту целомудрености, уколико нам не дође у помоћ нарочита благодат Божија. Нека свако зна да је дужан да се неуморно упражњава у наведеним подвизима само ради тога да би се, трпељиво подносећи жалости од њих и привукавши к себи милосрђе Божије, удостојио Божанственог дара ослобођења од борбе плоти и од господарења надмоћних страсти, а не са надом да ће сам по себи, посредством њих, постићи неуништиву чистоту телесне целомудрености, коју толико жели и тражи.
64. Жеље садашњих ствари не могу бити савладане или одбачене, уколико уместо њих не буду прихваћене друге, спасоносне. Стога, ако желимо да истребимо плотске жеље из наших срдаца, на њихово место треба да посадимо духовне жеље како наш дух, стремећи увек ка њиховим предметима, не би имао нити жељу, нити времена да обраћа пажњу на прелести пролазних земаљских радости. Када се наш дух свакодневним упражњавањем у духовном делању утврди у расположењу одрицања од свега, искуствено ће разумети силу стиха који сви ми често понављамо, премда га само малобројни, тј. опитни поимају: Свагда видим пред собом Господа. Он ми је са десне стране да не посрнем (Пс.15,8). Дакле силу и смисао овога стиха разуме само онај ко, достигавши до чистоте тела и духа о којој говоримо, постане свестан да га Господ чува свакога минута да не скрене на пређашње, и да десницу његову, тј. да његова света дела – Он ограђује. Јер, Господ је увек присутан поред светих својих и то не са леве (будући да свети муж нема ништа лево, тј. зло), него са десне стране. А за грешнике и нечисте Он бива невидљив, зато што они немају десну страну, на којој је Он обично присутан.
65. Много је степена целомудрености, по којима се узлази до непоколебиве чистоте. Лествицу таквог усавршавања целомудрености ја раздељујем на шест ступњева, који се заправо неприметно пролазе, као што и наше тело сваки дан неосетно расте, и без нашег знања израста до свога савршеног облика. Први степен целомудрености је присутан тамо где се монах не подвргава смућењу од плотске похоте у будном стању; други, тамо где се ум не задржава на сладострасним помислима; трећи, тамо где се при виђењу жене ни мало не узнемири жељом; четврти, тамо где у будном стању не допушта ни просте плотске покрете; пети, тамо где и сама танана сагласност на плотско делање не рањава ум у случају када расуђивање или читање приводи на сећање човеково рођење; шести, тамо где ни за време сна не бива смућен саблажњивим маштањима о женама.
66. Потпуна целомудрена чистота се од почетака уздржања од похотних мисли и покрета разликује савршеним умирењем плотских узбуђења и покојем. Савршено сазрела целомудреност увек чува непомућеном и непоколебивом чистоту тела и душе. Она није друго до – светост. То се дешава када тело, преставши да жели против духа, почне да се саглашава са његовим жељама и врлином, и када се обоје међусобно сједине чврстим миром, и, по изреци Псалмопојца, као браћа стану да живе заједно (Пс.132,1). Тада и Бог пребива са њима, будући да се каже да је у миру место Његово (Пс.75,3), тј. не у буци рата и борбе са страстима, него у миру целомудрености и у постојаном покоју срца. Стога онај ко се, кроз гашење плотских страсти, удостоји да стекне ово место мира у исто време постаје и обиталиште Божије.
 
в) БОРБА СА ДУХОМ СРЕБРОЉУБЉА (VII књига правила)
 
67. Трећа борба која нам предстоји јесте борба са духом среброљубља, тј. са страшћу која је туђа и несвојствена нашој природи. Она се у монасима рађа због малодушности слабоенергичне душе која није настројена како треба, и највећим делом – од рђаво положеног одрицања од света, у чијој основи није лежала пламена љубав према Богу. Покрети осталих страсти као да у нама самима имају почетак, као да су усађени у човекову природу и некако унедрени у плот. Будући да су истовремене са нашим рођењем, страсти својим покретима предупређују пројаву способности да се разликује добро и зло. Оне се побеђују једино дуготрајним трудом. Та, пак, болест (тј. среброљубље) долази касније и споља прилази души. Због тога она и може да се лакше отклони и истера. Међутим, уколико због немара буде пренебрегнута и једном пуштена у срце, она бива погубнија од свих. Она се тада теже изгони од свих, будући да постаје корен свих зала (1-Тим.6,10), служећи као извор буђења разних страсти.
68. Уколико уграби власт над малодушном и хладном душом монаха, ова страст га најпре побуђује ка малом стицању, са упечатљивим сликама му описујући неке, наводно праведне и разумне разлоге због којих му је неопходно или да сачува нешто новца приликом одрицања од света, или да га стекне након одрицања. „Оно што се даје у манастиру, – жали се она, – није довољно за здраво и крепко тело. Шта ћеш чинити ако се деси телесна болест, а код тебе не буде ништа да би себи помогао у немоћи? Манастирска средства за издржавање су преоскудна, а небрига о болеснима превелика. Мораћеш да умреш на бедан начин уколико не будеш имао нешта властито што би могао да употребиш на поправку телесног здравља. Ни одећа коју ти је дао манастир није довољна. Због тога треба да имаш нешто чиме би могао себи да набавиш другу. На крају, не може се све време [живота] провести у истом манастиру. Према томе, уколико не припремиш себи паре за путне трошкове и превоз преко мора, нећеш моћи да се преселиш када будеш усхтео, те ћеш, стешњен крајњом бедом, без икаквог успеха постојано проводити раднички и бедан живот“. Када таквим помислима заплете свој ум, монах почиње да мисли како да стекне макар један динар. Са тим циљем он тражи неки посао, који и испуњава са свом марљивошћу, без знања свога аве. Продавши, затим, тајно [своје рукодеље] и добивши жељену монету, он се, у страху за њу, премишља где да је стави, или коме да је повери на чување. Истовремено, њега је већ почела да га нагриза још љућа брига о томе како да удвостручи монету: и он напрегнуто ствара важне планове о томе шта би купио за њу, и какву би нову корист стекао од купљеног. А када му се и та жеља оствари, појавиће се најнезаситија похлепа за златом, која се затим све силније и силније разгорева, сразмерно са количином прихода: јер, са умножењем новца, увећава се и беснило страсти према њему. Као жар на жар, долазе и друге брижљиве помисли: обећава му се дуг живот, представља старост и разне дуге болести које у старости није могуће поднети уколико се у младе године не припреми довољно пара. Тако се несрећна душа, будући свезана узама ове змије (среброљубља), све више и више разгорева у жељи да умножи рђаво започето сабирање иметка, сама у себи рађајући заразу која је, слично пламену, све јаче и јаче прождире. Будући сва прожета користољубивом помисли, она ни шта не обраћа срдачан поглед осим на извор из кога би могла да набави новац којим би се што брже ослободила од бремена манастирске строгости. Уколико се појави нека нада за добијање новца, она се већ ничега не устручава: ни лажи, ни клевета, ни крађе, ни нарушавања верности. Једном речју, злато и очекивање користи у свему за њу постаје бог, као што је за друге – стомак. Провидећи погубан отров ове болести, блажени апостол је назвао не само кореном свих зала, него и идолослужењем, говорећи: (Умртвите) и лакомство, које је идолопоклонство (Кол.3,5).
69. Постоје три врсте те болести које сви оци са једнаким гађењем осуђују. Прва, чију смо погубност већ описали, вара неке несрећнике и убеђује их да сабирају оно што нису имали ни раније, када су живели у свету; друга их побуђује да опет желе и да поврате оно што су оставили на почетку свога одрицања од света: трећа се рађа при лошем постављању почетка монаховања (тј. при несавршеном одрицању од свега) и онима које успева да зарази душевном хладноћом не допушта да се савршено обнаже од свих светских имања, уплашивши их будућом оскудицом и раслабивши их неверјем: она им затим, услед задржавања новца и другог имања, (која су били дужни да оставе, одричући се од света) никако не допушта да достигну јеванђелско савршенство. И у Светом Писму можемо наћи примере осуде те три врсте пада, са тешким казнама које их прате. Желећи да добије оно што пре није имао, Гијезије не само да се није удостојио да задобије благодат пророчке службе (коју је требало да добије од свога учитеља по наследном прејемству), него је био и поражен губом због Јелисејевог проклетства (4.Цар.5,21-27). Желећи да поврати новац који је, пошавши за Христом, одбацио, Јуда је упао у издајство Господа и изгубио апостолски чин. Осим тога, он ни свој живот није окончао на општи начин, већ самонасилном смрћу (Мт.27,5). Задржавши неки део од онога што су поседовали, Ананија и Сапфира су устима апостола кажњени смрћу (Дап.5,1-11).
70. О онима који су се одрекли света, али су затим били побеђени неверјем, бојећи се да остану обнажени од сваког земаљског имања, тајанствено је записано у књизи Поновљених закона: Ко је плашљив и слаб срцем (нека не иде у рат), већ нека иде и врати се кући својој, да не би срце брата свога уплашио као своје (Пон.Зак.20,8). Шта је очигледније од тог пророштва? Није ли очигледно да Свето Писмо жели да они боље и да не постављају темељ таквом звању, нити да име његово примају на себе како и друге својим речима, рђавим примером и неверним страхом својим не би раслабљивали и удаљавали од јеванђелског савршенства. Њима се, дакле, заповеда да одлазе из борбе и да се враћају дому своме, будући да са подељеним срцем нико не може да се бори у Господњој борби. Јер, двоједушан човек је непостојан у свим путевима својим (Јак.1,8). У јеванђелској причи се говори о цару који је са десет хиљада кренуо против другога, који је имао двадесет хиљада. Не надајући се да ће имати успеха у сукобу са њим он је, док је још био далеко од њега, послао да иште мир (не желећи очигледно нити да почиње борбу). Проничући у смисао те приче долазимо до закључка да је боље да више наведена лица уопште и не започињу са одрицањем од света, него да, започевши, касније не могу да га подносе усрдно и са потпуном тачношћу, те тако себе изложе великој опасности. Јер, као што говори Премудри, боље је не обећати, него ли обећати па не испунити (Проп.5,4). Добро је ту речено да један иде са десет хиљада, а други са двадесет. Јер, број страсти, које нас нападају, већи је од броја добрих расположења која се боре за нас. Али нико не може… служити Богу и мамону (Мт.6,24), и ниједан које метнуо руку своју на плуг па се обазире назад, није приправан за Царство Божије (Лк.9,62).
71. Такви обично склоност ка грамжљивости сличну ранијој покушавају да оправдају ауторитетом Светог Писма. Тумачећи га неправилно, они су са радошћу спремни да изокрену и по својој жељи измене мисао апостола, па чак и [самог] Господа, не прилагођавајући свој живот или разум према смислу Писма, него чинећи насиље над Писмом по жељи сопственог самоугађања. Желећи да и у садашњем случају покажу да је Писмо сагласно са њиховим мишљењем, они говоре: „Написано је: Блаженије је давати, него примати“ (Дап.20,35). Схватајући ове речи на наопак начин, они сматрају да се њима савршено поништава сила изреке у којој се говори: Ако хоћеш савршен да будеш, иди, продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном (Мт.19,21). Они мисле да под таквим изговором не морају да остављају своје богатство. Они се проглашавају блаженијим од оних који су га оставили јер су у стању да, као обезбеђени ранијим имањем, од сувишка и другима уделе. Они се, у ствари, стиде да са апостолом приме славно сиромаштво Христа ради, и не желе да се задовоље трудовима својих руку и манастирским оскудним издржавањем. Њима преостаје једно од двога: или да постану свесни своје самопрелести и тога да се никада нису одрекли од света (будући да су пристрасни према ранијем богатству), или да (уколико желе да на делу и кроз труд испитају монашко звање) све одбаце и раздају како би се, не задржавајући код себе ништа од онога од чега су се одрекли, заједно са апостолом хвалили глађу и жеђу и [трпљењем] хладноће и наготовања (2.Кор.11,27).
72. Кружи једна изрека светог Василија, епископа кесаријског, упућена једном сенатору, који је био савладан хладноћом о којој је реч, тј. који је, говорећи да се одрекао од света, код себе задржао нешто од имовине, не желећи да се издржава трудом својих руку, нити да се обучава истинском смирењу кроз оскудицу у свему и мукотрпни напор у манастирском потчињавању. „И [чин] сенатора си изгубио, – рекао је он њему, – и монах ниси постао“.
73. Према томе, ако желимо да се законито подвизавамо духовним подвигом, истерајмо из срдаца наших и тог погубног непријатеља. Победа над њим није толико велика, али је врло нечасно и ружно бити побеђен од њега. Јер, бити поражен од силнијег јесте болно (због обарања доле) и жалосно (због изгуб-љене победе), премда поражени на неки начин налази утеху у томе што је свестан силине противника. Међутим, ако се пораз претрпи од слабашног противника и при борби која није тешка, понижавајући стид ће изазвати много већи бол од бола због па-да, и срам ће бити много тежи од настале штете.
74. Коначна победа и савршено славље над овим непријатељем може се очекивати тек када савест монаха не буде упрљана поседовањем чак ни најмањег новчића. Стога је немогуће да се онај ко се занео макар и најмањим новчаним даром и ко је једном у срце своје примио корен похоте гражљивости, одмах не разгори огњем чежље за већим. И војник Христов ће бити победник, ван сваке опасности и недоступан нападу страсти, све док овај најнезгоднији дух у његовом срцу не посеје зачетке своје похоте. Код свих врста страсти најважније је пазити на главу змије. Међутим, нарочито у односу на ову страст треба бити најбрижљивије опрезан и не дозволити да њена глава продре у унутрашњост. Јер, уколико буде пуштена унутра она ће, хранећи се својом материјом и јачајући, сама од себе разгорети велики пожар. Стога не треба страховати само од поседовања новца, него и саму жељу треба сасвим ишчупати из душе. И не треба толико избегавати дела (effectus) среброљубља, колико са кореном одсецати страст (affectus) његову. Јер, никакву корист нам неће донети оскудица у новцу, уколико у нама остане жеља да га поседујемо.
75. Могуће је да и онај ко нема новца буде поробљен болешћу среброљубља. Никакву корист неће донети дело лишавања од свега ономе ко не буде могао да одсече страст грамжљивости. Јер, он се наслађује делом осиромашења, али не и самом врлином сиромаштва, те се са жалошћу у срцу мири са тешком неопходношћу. Јер, као што неке неоскврњене телом јеванђелска реч проглашава нечистима срцем (Мт.5,28), тако и они који нимало нису обремењени тежином новца могу, по срцу и уму, бити осућени заједно са среброљупцима. Они једноставно нису имали прилику за стицање, али су имали вољу [за стицањем], која у очима Божијим увек има већу важност од неопходности. Стога ми треба на све начине да се побринемо да плодови наших трудова не пропадну узалуд. Јер, достојно је сажаљења да се трпе последице лишавања од свега и осиромашења, а да се плодови губе услед бесплодне грешне жеље воље.
76. Хоћеш ли да сазнаш какве погубне плодове доноси ова страст и какве огранке других страсти пушта из себе, на погибао онога ко је прима и ко је брижљиво не истребљује? Погледај на Јуду који је био прибројан апостолском чину! Како га је само погубила отровом својим (будући да није хтео да згази смртоносну главу змије) ухвативши га у замку своје похоте! У какву га је само дубоку пропаст преступа бацила, научивши га да за тридесет сребрњака прода Искупитеља света и Спаситеља људског рода! Он никада не би био доведен до тако безбожног дела издаје да није био заражен болешћу среброљубља. Он не би постао светотатствени виновник убиства Господа да се није навикао да поткрада поверени му ковчежић.
77. Ето најснажнијег примера тиранства ове страсти. Једном заплењеној души она, као што смо рекли, више не допушта да врши било какво правило поштења, нити да се насити било каквим приходима. Јер, крај њеног беснила се не постиже обогаћењем, него огољењем од свега. И сам Јуда је добио на располагање ковчежић намењен за раздавање беднима да би, наситивши се обиљем новца, у крајњој мери, умерио своју страст. Међутим, он се распалио претераним разгоревањем страсти, те је не само тајно поткрадао ковчежић, него – и самог Господа усхтео да прода. Јер, беснило ове страсти се не насићује никаквом величином богатства.
78. Знајући да онај ко има нешто по страсти није у стању да грамжљивост задржи у пристојним границама, и да крај страсти није мала или велика сума, него савршено одрицање од свега, свети апостол Петар кажњава смрћу Ананију и Сапфиру, који су за себе задржали нешто од свог имања. И они су погинули за лаж због грамжљивости, као што је Јуда сам себе погубио због кривице издајства Господа. Каква је само међу њима сличност у преступу и у казни! Тамо је среброљубље довело до издајства, а овде до лажи. Онамо се издаје истина, а овде се врши грех лажи. Дејство греха тамо и овде наочиглед није слично, али му је циљ истоветан. Он је, да би се избавио од беде, опет пожелео да има оно чега се био одрекао, а они су, да не би постали бедни, покушали да за себе задрже нешто од свога имања, које је требало да се апостолима верно принесе, или потпуно разда браћи. И у првом и другом случају је следила једнака казна смрћу због тога што су оба греха израсла из истог корена среброљубља. Ако је (наставићемо да разматрамо) онима који нису желели да стекну туђе, него само да сачувају своје сопствено и који нису имали жељу за стицањем, него само жељу да сачувају, изречена тако строга пресуда, шта да се каже за оне који желе да сабирају богатство које никада нису имали, и који се пред људима показују сиромашни, док пред Богом остају богати због страсти грамжљивости.
79. Грамжљивце треба сматрати губавима духом и душом, слично Гијезију који је, пожелевши трулежан новац овога света, био погођен заразном нечистотом губе. Њоме је он и нама оставио очигледан пример како душа, која се оскрнави преступном страшћу грамжљивости, бива поражена духовном заразом страсти, и како у очима Господа има нечистоту која води вечном проклетству.
80. Према томе, ако си, стремећи савршенству, оставио све и пошао за Христом, слушајући реч Његову: Иди, продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном (Мт.19,21), зашто се, положивши руке на плуг, осврћеш назад, те по речима истог Господа, постајеш неприправан за Царство небеско (Лк.9,62)? Кад си већ постављен на кров, на висину јеванђелског савршенства, због чега опет силазиш у кућу своју да узмеш нешто од онога што си раније тако радосно презрео (Лк.17,31)? Кад си већ постављен на поље делања врлина, зашто се опет трудиш да се обучеш у бреме светског стицања, од кога си се ослободио при одрицању од света? Ако тада, предухитрен сиромаштвом, ниси имао шта да оставиш, утолико пре сада не треба да стичеш оно што раније ниси поседовао. Ти си, по особитом Божијем благовољењу, (сиромаштвом) био припремљен (за одрицање од света) како би, неометан никаквим ланцима стицања, брже притекао к Њему. Уосталом, нико од сиромашних не треба да се понижава (стога што нема шта да остави). Јер, нема никога ко не би имао шта да остави. Од свих имања света одрекао се онај ко је са кореном одсекао саму страст за стицањем.
81. Ову врлину неграмжљивости [нестицања] ми не можемо сачувати целом и неповређеном уколико не живимо у манастиру, и уколико, по апостолу, нисмо задовољни кад имамо храну и одећу (1.Тим.6,8).
82. Према томе, сећајући се осуде Ананије и Сапфире, устручавајмо се да задржимо нешто од онога што смо по завету дужни да савршено оставимо, намеравајући да се одрекнемо од света. Плашећи се такође примера Гијезија, који је за грех среброљубља био кажњен неизлечивом губом, побојмо се да стекнемо оно што ни пре нисмо имали. Ужасавајући се, такође, како злодела Јудиног, тако и његовог краја, избегаваћемо свим силама поновно стицање новца, од кога смо се одрекли једном за свагда. Осим тога, помишљајући на смртност наше природе и неизвесност смртног часа, побојмо се да Дан Господњи, који наступа као лопов у ноћи, нашу савест не затекне упрљану стицањем макар и једне паре. Јер, и она једна ће уништити све плодове нашег одрицања од света и учинити да се оно што је Господ у Јеванђељу рекао богаташу односи и на нас: Безумниче, ове ноћи тражићу ду-шу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити (Лк.12,20)?
Нимало не мислећи о сутрашњем дану, никако немојмо себи дозволити да се удаљимо од устава општежића. Ми то, без сумње, никако нећемо моћи испунити, нити ћемо моћи да мирно проживимо по правилима манастирског устава, уколико у нама претходно не буде на чврстом темељу утврђена врлина трпљења, чији извор није ништа друго до смирење.
 
г) БОРБА СА ДУХОМ ГНЕВА (VIII књига правила)
 
83. У четвртој борби предстоји нам да из дубине наше душе са кореном ишчупамо смртоносни отров гнева. Јер, све док се он гнезди у нашим срцима, и ослепљује око’ нашега ума погубним мраком, ми не можемо стећи ни правилно разликовање добра и зла, ни оштрину часног сагледавања, ни зрелост савета; нити можемо бити причесници живота, нити се непоколебиво држати правде; нити примати истинску духовну светлост, будући да је речено: Узнемири се од јарости око моје (Пс.6,8); нити постати причесници мудрости, чак и да нас сви сматрају премудрим, будући да гнев почива у недрима безумних (Књ.Про.7,10); нити постићи дуговечни живот, чак и ако нас други људи сматрају разумним, будући да гнев погубљује и разумне (Прич.15,1); нити узмоћи да увек добро држимо меру правде по указању срца, будући да гнев човеков не твори правду Божију (Јак.1,20); нити узмоћи да поседујемо важно уважавање, тако обично и међу људима овога века, макар и по преимућству рођења били сматрани знатнима и поштованима, будући да гневан човек није благообразан (Прич.11,25); нити узмоћи да поседујемо зрелост савета, макар изгледали као они који су стекли многа познања, будући да јаросни човек све чини без савета (Прич.14,17); нити бити спокојни од немира и смућења, ни слободни од грехова, макар нимало од других не били узнемиравани, будући да гневљив човек замеће свађу, и јаросни открива грехе (Прич.29,22).
84. Трудећи се да оправдају ову погубну болест душе, понеки покушавају да умање њену неприличност погрешно тумачећи Писмо, те говоре: „Није страшно ако се гневимо на братију која греше, будући да се и сам Господ гневио и јаростио на оне који или неће да га познају, или неће да га поштују као што треба, премда га и знају, као на пример: И плану гнев Господњи на народ Његов (Пс.105,40), или, као на другом месту, где се пророк моли, говорећи: Господе, немој ме покарати у јарости својој, нити у гневу своме казнити (Пс.6,2). Они не разумеју да тиме не само што људима дају слободу да дејствују по страсти на своју пропаст, већ и безграничноме Богу, извору сваке чистоте, нечастиво приписују нечисту плотску страст.
85. Уколико се ова и слична места у Светом Писму схвате буквално, у грубом телесном значењу, испашће да Бог спава и да се буди, да седи и хода, да је благонаклон према једнима и да се одвраћа од других, да се приближава и удаљује, да има телесне удове – главу, очи, руке, ноге и слично. Не може избећи крајњу погрешку онај ко све ово буквално разуме о Ономе који је, по сведочанству Светог Писма, невидљив, неописив, свудаприсутан. Исто тако се Њему без богохулства не може приписати смућење гневом и јарошћу. Под именом телесних удова и покрета означавају се Божанствена својства и промислитељска дејства о нама, која ми лакше можемо да схватимо кроз поређење: очи означавају да Бог све види и све зна; руке и ноге – Његово стваралаштво и промишљање, мишице – силу и сведржитељство и остало. Тако исто, када читамо о гневу или јарости Божијој, треба да се чувамо да не помишљамо на нешто што се сусреће код човека. Под тим треба богодолично да схватимо нешто што је туђе свакој љутини, заправо да је Он Судија и праведни узвратитељ за све што у овоме свету није исправно учињено. При читању изрека такве врсте ми треба да се плашимо праведне казне Божије, те да се на сваки начин чувамо од свега што је противно Његовој вољи.
86. Стога, монаху који стреми ка савршенству и који жели да се законито подвизава духовним подвигом треба да је туђ сваки покрет гнева и јарости. Он треба да слуша шта му заповеда изабрани сасуд: Свака горчина и гнев и љутина и вика и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас (Еф.4,31). Говорећи: Сваки гнев да је далеко од вас, он не изузима никакав покрет гнева, чак ни знај који изгледа као неопходан или користан. Монах који жури (ако се покаже као неопходно) да лечи брата који је сагрешио нека пази да се не разгневи како не би, старајући се да излечи онога ко страда лаком грозницом, упао у још гору болест слепила. Јер, онај ко хоће да залечи рану другога треба да је здрав и слободан од сваке болести, да му се не би рекла она јеванђелска реч: Лекару, излечи се сам (Лк.4,23), а такође и: А зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осећаш? Или, како ћеш рећи брату своме: стани да ти извадим трун из ока твога; а ето брвно у оку твоме (Мт.7,3-4).
87. Ма из ког разлога се у нама разгорео, покрет гнева ослепљује очи срца. Налажући покров на оштрину умног вида он не даје да видимо Сунце правде. Све једно је да ли је на очи постављен златни или оловни лист, или од неког другог метала: вредност метала не утиче на разлику у ослепљености. Уосталом, гнев нам чини и веома корисну услугу уколико се срдимо на сладострасне покрете нашега срца и уколико негодујемо што се у скривницама наших груди јавља [наклоност] ка ономе што је стид чинити, па чак и говорити пред људима и због чега стрепимо од страха при мисли на присуство анђела и самога Бога, који је свуда и све испуњава, као и о свевидећем Оку Божијем, од кога се не могу сакрити никакве тајне наше савести. Корисно је и када се љутимо против самога гнева, тј. због тога што се он увукао [у нас], побуђујући нас против брата. Јер, тада са гневом одбацујемо његове погубне предлоге, не дајући му да се на зло наше скрива у скривницама наших груди. Да се тако гневимо учи нас и пророк који је одлучно од својих осећања одбацивао ову страст. Он чак ни својим јавним непријатељима (које је Бог предао у његове руке) није хтео да се освети. Када га је Семеј на глас псовао пред свима, бацајући камен на њега, и када је Ависај, син Сарујин, за казну због такве увреду цара хтео да му одруби главу, блажени цар Давид је благочастиво узнегодовао против такве намере, сачувавши непоколебиво своју кротост, и показавши образац смирења и тврдог трпљења, говорећи: Шта је вама до мене, синови Сарујини, нека псује; јер му је Господ рекао: псуј Давида. Па ко сме казати: зашто тако чиниш? Још рече Давид Ависају и свим слугама својим: ето, мој син који је изашао од бедара мојих, тражи душу моју, а како неће овај Венијаминов? Оставите га нека псује, јер му је Господ заповедио. Да ако Господ погледа на невољу моју, и врати ми Господ добро за псовку његову данашњу (2.Сам.16,10-12).
88. На тај начин, нама се допушта да се гневимо, али за спасење, тј. на саме себе, и на рђаве помисли које нам долазе. Можемо, дакле да се гневимо на њих, и да не грешимо, тј. да их не спроводимо у дело на сопствену погибао. Исти смисао још јасније изражава и следећи стих: Говорите у срцима својим и на постељама својим се растужите (Пс.4,5). Наиме, оно што помишљате у срцима својим када вас изненадно спопадну смућујуће помисли исправљајте и заглађујте спасоносном скрушеношћу, пошто претходно мирним расуђивањем успете да утишате сваки шум и немир гнева, што ће бити слично легању на удобну постељу. Искористивши поуку овога стиха и блажени Павле је рекао: Гневите се али не грешите, и затим додао: Сунце да не зађе у гневу вашем: нити дајте места ђаволу (Еф.4,26-27). Ако је погубно допуштати да Сунце правде зађе у гневу нашем, и ако ми, разгневивши се, одмах дајемо место ђаволу у срцу своме, због чега онда раније заповеда да се гневимо, говорећи: Гневите се али не грешите! Не каже ли он следеће: гневите се на своје страсти и на сам гнев ваш, да при вашој попустљивости у гневом помраченим умовима вашим не би почело да залази Сунце правде – Христос. Јер, Његовим одласком ви бисте у вашим срцима дали место ђаволу.
89. У пренесеном значењу под сунцем можемо да схватимо разум. Он се праведно назива сунцем због тога што просвећује све помисли и стремљења нашег срца. [С друге стране], под забраном гнева треба схватити заповест да страшћу гнева не гасимо то светило како, са његовим заласком, сво наше срце не би обузео мрак бурног немира заједно са његовим виновником – ђаволом. Јер, тада бисмо, обухваћени тамом гнева као у тамној ноћи, остали у незнању шта да радимо. Такво схватање овог места код апостола предано нам је у поукама стараца. Они не дозвољавају чак ни за тренутак да допустимо гневу да се увуче у наше срце. Они нас саветују да на све начине пазимо да не дођемо под осуду изречену у Јеванђељу: Сваки који се гневи на брата свога низашто биће крив суду (Мт.5,22). При томе, кад би било дозвољено да се гневимо до заласка сунца, страст гнева би се увек журила да се, наводно оправдано, задовољи својом осветом пре него што сунце позна запад свој.
90. А шта рећи за оне чија неумољивост не престаје ни по заласку сунца, и који много дана држе злобу на оне против којих су се расрдили? Они понекад говоре да се не гневе, премда њихова дела често отворено изобличавају силно негодовање (када се, на пример, према некоме не обраћају са пристојном речју или када не разговарају са уобичајеном љубазношћу). Њима се чини да они при том не греше, будући да не траже одмазду за своје раздражење. Међутим, они само не смеју, или не могу да га испоље, док им у срцу кипи. Ћутећи, они га преживљавају, чиме отров гнева обраћају на своју пропаст. Они горчину гнева не изгоне одмах силом душе, него је варе током многих дана, да би је тек током времена унеколико укротили.
91. Зар не задовољава своју освету и гнев онај ко од онога на шта га побуђује гнев испуњава само оно што може? Тако чине и они који задржавају покрете гнева не због жеље да су мирољубиви, него због немоћи да се освете, премда га и искаљују чиме могу. Немајући могућности да онима на које су се расрдили учине нешто више, они свој бес искаљују тиме што са њима не говоре са обичном љубазношћу. Није, дакле, довољно само да се обузда испољавање греха на делу. Гнев треба да се избаци из скривница срца, иначе ће се, услед помрачења тамом, изгубити здраво расуђивање и светлост познања, чиме [човек] престаје да буде храм Духа Светога. Јер, премда и не жалости људе из околине, притајени гнев у срцу изгони најсветлије сијање Духа Светога, исто као и испољени гнев.
92. Зар се може мислити да нам Бог допушта да макар једну минуту држимо гнев, уколико [се зна] да не дозвољава да приносимо жртве наших духовних молитава кад смо свесни не само да се гневимо на другога, него и кад други има нешто против нас: Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш, да брат твој има нешто против тебе; остави онде дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт.5,23-24)? И како можемо мислити да нам се дозвољава да држимо огорченост на брата макар до заласка сунца (да не кажем много дана), уколико нам се не дозвољава да молитве своје приносимо Богу чак ни када он има нешто на нас, и када нам апостол заповеда: Непрестано се молите(1.Сол.5,П), и: Хоћу, дакле, да се мужеви моле на сваком месту, подижући свете руке без гнева и двоумљења (1.Тим.2,8)? Према томе, уколико будемо задржавали такав отров у срцима својим преостаје нам или да се никада не молимо (те да смо криви пред апостолском и јеванђелском заповешћу, којом нам се заповеда да се непрестано и на сваком месту молимо), или да смо свесни да, изливајући своју молитву без обзира на забрану, у ствари пројављујемо своју горду непокорност у духу бунта, а не да приносимо молитву Господу.
93. Не морамо да се дуже задржавамо на јеванђелским и апостолским заповестима када и Стари Завет (који, чини се, унеколико повлађује нашим немоћима) упозорава на исто, говорећи: Немој мрзети брата свог у уму свом (Лев.19,17), и опет: Путеви злопамтљивих воде у смрт (Прич.12,28), и још: Не буди осветољубив, и не носи срдње на синове народа свога (Лев.19,18). Видиш ли да се и ту рђаво расположење према братији одсеца не само на делу, него и у тајним помислима, будући да се заповеда да се из корена из срца избаци мржња како не само не бисмо узвраћали за увреду, него како се је чак не бисмо ни опомињали.
94. Осетивши нарочиту унутрашњу побуду да исправимо своју несређену и немарну нарав, и побеђени гордошћу или нетрпљењем, ми се у себи жалимо да нам недостаје пустиња. Тиме као да подразумевамо да бисмо тамо, ни од кога не узнемиравани, одмах стекли врлину трпљења, очигледно правдајући свој нерад (око укроћења порива гнева), и разлог његовог настајања пребацујући на братију, а не на своје нетрпљење. Међутим, уколико ми, на тај начин, будемо узроке наше неисправности приписивали другима, никада нећемо доћи до неопходне мере трпљења и савршенства. Дело исправљања и умирења свога срца немој смештати у руке произвољења другога, које уопште не стоји у нашој власти, већ га држи у добром расположењу своје воље. Наше непадање у гнев не треба да зависи од савршенства другога, него од наше врлине, која се не стиче туђим трпљењем, него сопственом великодушношћу.
95. Према томе, искање пустиње приличи савршенима и очишћенима од сваке страсти, који су у заједници са братијом истребили све страсти. У њу не [треба] ступати због малодушног бекства, него из жеље да се достигне висина Божанственог сагледавања (будући да њу ни савршени не могу стећи без пустиње). Јер, неисцељење страсти које пренесемо у пустињу остаће скривене у нама, али не и истребљене. Онима који су чисти срцем пустиња обезбеђује најчистије сагледавање, те у највернијим виђењима открива познање духовних тајни, док онима који се још нису очистили обично не само да очувава страсти, него их још и појачава. У таквом случају [човек] себи може да изгледа трпељив и смирен све док се не види или не ступи у додир са неким човеком. Међутим, чим га неки случај изазове на покрет, он се одмах враћа својој ранијој нарави: тада одмах у њему ничу страсти које су се скривале и, као необуздани коњи који су угојени дугим одмором, са највећим стремљењем и беснилом излазе из својих затвора на пропаст свог јахача. Јер, уколико нису претходно очишћене, страсти са већим беснилом дејствују у нама после прекида случајева њиховог испољавања и обуздавања међу људима. И саму сенку трпљења, којом смо, како се уображавало, живећи заједно са братијом, наизглед овладали, и које смо пројављивали, у најмању руку, из уважавања према њима и из стида да се пред свима покажемо малодушним, ми губимо у пустињској безбрижности.
96. Слично је и са отровним змијама и зверима: док се сакривају у пустињи, у својим леглима и јазбинама, оне не уједају, премда не због тога што су безопасне или што су стекле добре особине, него стога што их на то присиљава пустиња. Међутим, чим уграбе могућност да уједу, оне одмах износе и испољавају отров и зверство које се у њима скрива. Исто тако и онима који желе савршенство није довољно да се не гневе на људе (када са њима нису у општењу и сукобу, будући да је гнев при томе жив: он се само притајио и готов је да се одмах обруши на било шта). Сећам се како сам се, живећи у пустињи, понекад раздраживао на перо за писање уколико ми се не би свидела његова дебљина или танкост, понекад на ножић уколико се при резању затупи те не сече брзо, а понекад и на кремен уколико из њега није брзо излетала искра огња када сам журио на читање. Покрет негодовања је понекад наваљивао са таквом силом да се из уста невољно чуло проклетство на бездушну ствар, или већ неизоставно на ђавола: тиме би и смућење нестајало и душа се успокојавала. Према томе, у делу усавршавања ће малу корист донети удаљавање од људи на које би се подизао гнев, уколико претходно не задобијемо трпљење. Јер, страст гнева се може испољавати и на немим стварима и на ситницама. Остајући у нашем срцу она нам неће дати да постигнемо мирно расположење, нити да се ослободимо од других страсти.
97. Стога, ако желимо да постигнемо највише Божанствено благо о коме се говори: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мт.5,8), дужни смо да ову страст избацимо не само из наших дела, него и да је са кореном ишчупамо из дубине душе. Јер, неће нам сувише користити да обуздавамо беснило гнева у речи и да га не испољавамо на делу, уколико га Бог, од кога се не могу сакрити тајне срца, буде видео у скривницама срца. Јеванђелска реч нам заповеда да пре одсецамо корене страсти, неголи њихове плодове (који се по искорењивању корена више неће рађати). Тиме ће душа добити могућност да постојано пребива у сваком трпљењу и светости, будући да гнев неће бити одстрањен само са површине наших поступака и делања, него и из скривница помисли. Стога треба умртвљавати гнев и мржњу, како не бисмо упали у грех човекоубиства, који без њих не може да се деси. Јер, сваки који се гневи на брата свога ни за што, биће крив суду (Мт.5,22), и: Сваки који мрзи брата свога јесте човекоубица (1Јн.З,15). Такав, наиме, у срцу жели да погине онај на кога се гневи. И премда људи не сматрају да је пролио крв сопственом руком или мачем, Господ га због страсти гнева проглашава убицом. Он ће, наиме, сваком узвратити или наградом, или казном не само за остварена дела, него и за намере воље, како сам говори преко пророка: А ја знам дела њихова и мисли њихове, и доћи ће време, те ћу сабрати све народе… (Ис.66,18). И апостол [каже]: Пошто се мисли њихове међу собом оптужују или оправдавају на дан када Бог узасуди тајне људске… (Рим.2,15-16).
98. Према томе, Христов подвижник, који се законито подвизава, треба са корењем да из себе избаци страст гнева. За савршено, пак, излечење од ове болести неопходно је следеће лечење: пре свега, треба веровати да не доликује гневити се ни под којим изговором, ни због оправданих, ни због неоправданих разлога, знајући да ћемо, по помрачењу гневом изворне светлости која је у нама, по помрачењу светлости нашег срца, одмах изгубити и светлост разликовања ствари, и чврстину благоразумности и пристојности, и мерило правде; затим, треба да се држимо убеђења да ће се, уколико се дух гнева задржи у нама, неизбежно помутити и чистота нашега духа, те он већ неће моћи постати храм Духа Светога; и најзад треба да помишљамо и на то да све док пребивамо у гневу ми никако не смемо да се молимо и да пред Господом изливамо своје прозбе. И изнад свега, имајући пред очима неизвесност границе човековог живота, ми постојано треба да смо свесни да се сваког дана можемо преселити из тела. Тамо нам нимало неће помоћи ни држање чистоте целомудрености, ни одрицање од целокупног имања, ни презирање богатства, ни труд поста и бдења, будући да већ због гнева и мржње Судија васељене прети вечним мукама.
 
д) БОРБА СА ДУХОМ ТУГЕ (IX књига правила)
 
99. У петој борби треба да избегнемо жалце свепрождируће туге. Уколико задобије могућност да овлада нашим срцем, она онемогућава Божанствено сагледавање. Суновративши душу са висине светог расположења, она је раслабљује до краја и гуши, не дајући јој ни да молитве врши са обичном срдачном живошћу, ни да притиче читању Свештених књига (као духовном оруђу и леку), ни да буде мирна и кротка са братијом, док је према обавезним делима послушања чини нетрпељивом и ропћућом. Лишивши је сваког здравог расуђивања и помутивши јој срце, она је чини избезумљеном и опијеном, те је скрушава и дави погубним очајањем.
100. Стога смо, уколико желимо да се законито трудимо у подвизима духовне борбе, дужни да са подједнаком пажњом лечимо и ову болест. Као што мољац [нагриза] одећу, и црв дрво, т-ко и туга човеку изједа срце (Прич.25,21): тако јасно и одређено Божанствени Дух изражава силу опасне и погубне страсти. Као што одећа коју су изјели мољци више нема никакву вредност, нити је прикладна за часну употребу, и као што дрво које су изгризли црви више није за грађу или за украс ма које грађевине, макар и осредње, већ заслужује да буде одложено ради спаљивања огњем, тако и душа коју прождиру угризи свеуништавајуће туге више није прикладна за првосвештеничку одећу, тј. миро Духа Светог, које силази са неба најпре на браду Ааронову, а затим на скуте његове, као што је речено у пророштву светог Давида: Као добро уље на глави, које се стаче на браду, браду Ааронову, које се стаче на скут од хаљине његове (Пс.132,2), нити за грађење и украшавање духовног храма чији је темељ поставио Павле, премудри архитекта, говорећи: Јер сте ви храм Божији и Дух Божији живи у вама (1.Кор.З,16), за чију изградњу се користе дрва која описује невеста у Песми над Песмама, говорећи: Греде су нам у кућама кедрове, даске су нам од кипариса (Песм.1,17). Ето какве врсте дрвећа се изабиру за храм Божији: оне су и угодног мириса и не труле, како не би подлегла кварењу услед старости, нити гњилости од црва.
101. Понекад та болест има обичај да се рађа од претходних страсти, од гнева, похоте, или грамжљивости, тј. кад неко у уму изгуби наду да ће их задовољити делима или стварима по њиховим врстама; понекад се рађа без икаквих видљивих разлога који би могли да нас баце у ту пропаст, тј. по дејству лукавог непријатеља, при чему нас изненада захвата таква жалост да са уобичајеном љубазношћу нисмо способни да примимо чак ни особе које су нам најдраже и најпотребније (и све што нам оне тада буду рекле ми ћемо сматрати неумесним и непотребним, те им нећемо дати никакав љубазан одговор, будући да су све поре нашег срца испуњене горчином жучи).
102. Тиме се најјасније показује да се жалци жалости у нама не подижу увек због кривице других, него више због наше сопствене [кривице]: ми сами у себи носимо узроке свих жалости, тј. у семенима страсти која, чим нашу душу ороси киша искушења, одмах избијају у својим младицама и плодовима. Нико се никад не принуђује на грех (чак и ако рђав пример других побуђује на грех), већ [човек] у своме срцу има сакривену грађу одређеног греха. И никако не треба веровати да човек, на пример, изненада прима страст срамне похоте (не поседујући је раније), тј. када погледа на лепу жену и када буде поражен њеном лепотом. Напротив, треба сматрати да ју је он пожелео стога што је гледање на њу само изнело на видело болест која се скривала у унутрашњости. Због тога ми првенствено треба да се побринемо око очишћења својих страсти и исправке својих осећања и расположења.
103. Постоји још једна врста туге, и то најрђавија, која у душу која је сагрешила не полаже намеру да исправи живот и да се очисти од страсти, него – најпогубније очајање. Она Каину није допустила да се покаје после братоубиства, ни Јуди да после издаје потражи средства исправљања. Напротив, она га је, кроз очајање које је саветовала, навела на самоубиство.
104. Туга за нас може бити корисна само у случају када је примамо будући покретани или покајањем због грехова, или ватреном жељом за савршенством, или сагледавањем будућег блаженства. О њој и блажени Павле говори: Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога света доноси смрт (2.Кор.7,10).
105. Међутим, та туга, која доноси покајање за несумњиво спасење, јесте послушна, срдачна, смирена, кротка, пријатна и трпељива, будући да произлази из љубави према Богу. Из жеље за савршенством она се неуморно простире према телесном самозлопаћењу и скрушености духа, али истовремено некако остаје радосна и жива због наде на напредак, услед чега задржава сву пријатност срдачности и благодушности, носећи у себи све плодове Духа Светога које набраја апостол: А плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост и уздржање (Гал.5,22). Туга, пак, овог света јесте крајње ропћућа, нетрпељива, груба, пуна одбојне свадљивости, бесплодне жалости и погубног очајања. Онога кога обузме, она расејава и одвлачи од сваког занимања и спасоносног старања о самом себи. Она не само да пресеца дејство молитве, него и пустоши све наведене духовне плодове које обично омогућује жалост која је по Богу.
106. Због тога сваку тугу која се не прима или ради спасоносног покајања, или због ревности за савршенством, или због жеље за будућим добрима треба као светску и смртоносну одсецати и сасвим избацивати, заједно са духом блуда, среброљубља и гнева.
107. Ову најпогубнију страст моћи ћемо да изагнамо из себе уколико своју душу непрестано будемо занимали духовним поукама, оживљавајући је и подижући је надом и сагледавањем будућег блаженства. На тај начин ми можемо да савладамо све врсте туге: и ону које произилази из претходног гнева, и ону која долази од губитка прихода и подношења штете, и ону која се рађа од нанесених нам увреда, и ону која произилази из неразумног душевног растројства, и ону која нас баца у смртно очајање. Увек се радујући због сагледавања вечних будућих добара и пребивајући непокретно у таквом расположењу, ми нећемо падати духом у непријатним околностима, нити узносити у пријатним, гледајући и на једне и на друге као на ништавне и брзо пролазеће.
(Ради смиривања духа туге читај још у 7. одељку избор из светог Касијана – о борби са невољама и напастима).
 
ђ) БОРБА СА ДУХОМ УНИНИЈА (X књига правила)
 
108. Као шеста, предстоји нам борба са страшћу коју ми можемо назвати унинијем, чамотињом или срдачном сетом. Она је сродна тузи и њу особито трпе монаси који странствују по пустињама. Она је најнепријатнији непријатељ оних који пребивају у усамљености. Она сваког монаха узнемирава нарочито око шестог сата (у дванаест сати по нашем рачунању времена, односно у подне) као нека грозница која у одређене сате напада болесну душу са својим растројавајућим дејствима. Неки старци (Евагрије I том, стр. 631), називају је подневним демоном, о коме се говори у 90. Псалму.
109. Напавши на бедну душу инока, униније рађа ужас према месту [на коме пребива], одвратност према келији и презир према братији који живе са њим, или на мањој удаљености од њега, представљајући их лењивим и сасвим недуховним, док њега самог сасвим разлењује и одвраћа од дела којима се обично занима у свом обиталишту. Оно у њему слаби вољу да седи у келији, не допушта му да приступа читању, нагони га да уздише и да се жалости што је толико времена проживео без имало напретка и што није стекао никакав духовни плод, те му саветује да тугује због тога што остаје у пустом месту иако би могао да управља другима и да многима доноси корист, и стога што никога није васпитао и што никога својим поукама и учењем није духовно родио. Затим му оно хвали манастире који се налазе далеко од њега, представљајући места на којима се они налазе као много кориснија за духовно напредовање, будући да могу више да потпомогну спасење, док општење са тамошњом братијом приказује као најпријатније и духовно назиђујуће. Насупрот томе, место на коме се он налази представља као неподношљиво, напомињући му да од братије која ту пребива нема никакве поуке, док све нужно за одржавање тела добија са огромним трудом. На крају, оно усамљенику наговештава да неће моћи да се спасе уколико остане на том месту, те да ће ускоро погинути уколико не остави келију и уколико се одмах не пресели на неко друго место. После тога, око петог и шестог часа оно његово тело доводи до такве немоћи и до такве изгладнелости да му се чини као да је исцрпљен и изморен од дугог путовања и најтежег труда, или као да је поднео дводневни или тродневни пост без икаквог поткрепљивања храном. И ето, он се у немиру обазире тамо-амо, уздише због тога што му нико од братије не долази, често улази и излази из келије, и посматрајући сунце има утисак да споро тече ка заласку. У таквој неразумној сметености ума он као да је обавијен мраком, те постаје неспособан за било какво духовно делање. Он почиње да мисли да се од такве напасти не може избавити уколико не посети неког од братије, или уколико се не утеши сном. Ту тај разорни дух почиње да му износи да треба да учини неопходне посете братији, или да посећује болне који се налазе у близини или далеко. Он му, такође, убацује [помисао] да је дужан да пронађе неке рођаке или рођакиње и да их почешће посећује, те да би било велико дело побожности уколико би неку благочастиву жену, која је се посветила Богу и која је лишена сваке помоћи од родбине, почешће посећивао и доносио јој све што јој је потребно, будући да се њени сродници не старају о њој. [Он му подмеће закључак] да се треба више трудити у делима благочастивости те врсте, док је седење у келији бесплодно и не доноси никакав напредак.
110. Тако се узнемирава бедна душа, заплетена у непријатељске замке све док се монах, изморен духом унинија, или баци у постељу, или напусти келијско затворништво, иштући избављење од напасти у посети некога од братије. Међутим, та посета, коју он у садашње време користи као лек, у рукама његовог противника убрзо постаје средство које изазива још веће растројство. Јер, непријатељ ће још чешће и снажније нападати онога ко му, као што је на делу дознао, одмах, чим започне борба, окреће леђа, те своје спасење не очекује ни од победе ни од супротстављања, него од бекства. Он ће, наиме, мало по мало напуштајући келију, почети да заборавља на главно дело свога звања које се састоји у стремљењу према Божанственој, свепревазилазећој чистоти, која се може постићи једино у свагдашњем безмолвном пребивању у келији и у непрестаном Божанственом поучавању. Тако, на крају, војник Христов бежи од своје борбе, заплиће се у светска дела и више није угодан Војводи (2.Тим.2,4), коме је обећао служење.
111. Блажени Давид је веома прекрасно изразио све штетне последице те болести у следећем стиху: Задрема душа моја од унинија (Пс.118,28). И заиста, у то време спава душа, а не тело. Јер, рањена стрелом ове разорне страсти, душа заиста постаје поспана за сва стремљења према врлини и за праћење својих духовних осећања.
112. Према томе, истински војник Христов, који жели да се законито подвизава у борби за савршенство, треба да се стара да и ову болест изагна из скривница своје душе. Он и против тог најнеумеснијег духа унинија треба да се смело наоружа супротстављањем, како не би пао ни од рањавања стрелом сна, нити као бегунац иступио из затворништва своје келије, чак ни под оправданим изговором благочашћа.
113. Јер, онога кога почне да савлађује са било које стране, он оставља да пребива у келији без икаквог успеха, начинивши га лењивим и безбрижним, га изгони напоље и чини скитницом и лењивим за свако добро дело, присиљавајући га да постојано обилази келије братије и манастире, и да ни о чему другом не помишља осим о томе где и под којим изговором да нађе себи прилику да обедује следећи пут. Јер, ум лењивог ни о чему другом не мисли осим о храни и о стомаку. Сревши негде пријатеља у неком мушкарцу или жени, који обамиру у истој хладноћи, он се уплиће у њихова дела и потребе. Мало по мало ухвативши се у замку таквим занимањима која су штетна за његову душу, и као обавијен змијиним загрљајем, он се већ више никада неће моћи одвојити од њих, нити се обратити ка напуштеним делима ранијег звања.
114. Дух унинија у нама, пре свега, изазива лењост, одвраћа нас од делања и учи беспосличењу. Стога је главно дејство против њега: не попуштати и седети за делом. У том погледу ми, као лекарски рецепт против унинија, можемо примити оно што је свети Павле Солуњанима писао о труду: Али вас молимо, браћо… да се усрдно старате да живите мирно, и да гледате своја посла, и да радите својим сопственим рукама (1.Сол.4,10-11). Он каже: живите мирно, тј. пребивајте безмолвно у својим келијама како од разних прича (од којих не може да се сачува онај који празно лута тамо-амо) не би изгубили свој унутрашњи мир, те почели и другима да причињавате немир. Он затим каже: гледајте своја посла, тј. немојте се, заносећи се радозналошћу, старати да сазнате дела света и да испитујете понашање друге братије како се уместо бриге о сопственом исправљању и ревновања за стицање врлина не бисте навикли да своје време проводите у осуђивању и клеветању братије. И још он каже: радите својим сопственим рукама, тј. седећи у келији, прионите на рукодеље. Тиме је он одсекао саму могућност онога што је раније одбацивао. Онај ко воли да седи за послом нема када да шета тамо-амо, да истражује туђа дела, да се уплиће у њих и суди о њима. У дру-гој посланици истим Солуњанима он овоме додаје: Заповедам вам пак, браћо, у име Господа нашега Исуса Христа, да се клоните од свакога брата који живи неуредно, а не по предању које примише од нас (2.Сол.З,6). Овде он већ не моли, него заповеда, и то не простим речима, него именом Господа нашега Исуса Христа. Тиме он даје да разумемо да је та заповест обавезна. Из даљих речи се види да је то заповест о труду. Онога ко га избегава не треба примати у хришћанску заједницу. Према томе, он заповеда да се удаљавамо од оних који не желе да се труде. Њих треба да одсецамо као удове који су повређени поквареном леношћу, како болест нерада, као смртоносна зараза, не би прешла и на здраве удове тела. И у реченоме већ постоји силна побуда на трудољубље. Њу, међутим, он још више појачава пружајући им себе као пример који треба да подражавају (2.Сол.З,7). Он каже: живећи код вас, ми нисмо забадава јели хлеб (2.Сол.З,8), премда и Господ заповеда да они који јеванђеље проповедају од јеванђеља живе (1.Кор.9,14). Када ни онај ко је проповедао Јеванђеље и извршавао тако високо духовно дело није примао храну на дар, шта ћемо рећи у оправдање своје лењости ми којима није наложена никаква проповед речи и који немају никакву другу бригу осим старања о сопственој души? Са каквом надом се ми осмељујемо да у лењости на дар једемо хлеб, кога изабрани сасуд, задужен бригама о проповеди Јеванђеља, себи није дозвољавао да једе без труда својих руку? Да се, уосталом, не би показало као да је његов сопствени пример једини, те да се не предлаже као образац за подражавање свима, апостол наводи да су тако поступали и сви који су били са њим. Наиме, Сила и Тимотеј, који су то писали са њим, бављаху се истим трудовима. Да ко не би помислио да се уклони од подражавања његовог примера (представљајући да су они сви радили ћутећи, немајући намеру да дају пример који и нас обавезује на труд) он каже да су, имајући власт да не раде, радили да би себе дали њима за пример, да би се угледали на нас (2.Сол.З,9). Он као да каже: „Ако заборавите разумно учење, које често улази у ваше уши, барем задржите у сећању наше примере, који су представљени вашим очима“. Најзад, после толиких убеђивања, апостол у односу на њих већ не употребљава савет учитеља или лекара, него ауторитет апостолске власти, говорећи: Ако неко неће да ради, нека и не једе (2.Сол.З,10)! То је пресуда против могућих и предвидљивих презирача ове заповести, изречен са седишта апостолског суда.
115. И у Посланици Ефесцима апостол је о истом труду писао, говорећи: Крадљивац нека више не краде, него боље нека се труди да ради својим рукама оно што је добро да би имао давати ономе коме је потребно (Еф.4,28). И у Делима апостолским налазимо да он не само учи, већ и дела. Дошавши у Коринт, он није желео да се задржи нигде другде осим код Акиле и Прискиле, који су били мајстори заната којим се и он обично занимао, са очигледном намером да ради заједно са њима (Дап.18,1-3). Осим тога, када се, пловећи у Јерусалим, зауставио у Милету, он је послао у Ефес да дозову презвитере Ефеске Цркве. Дајући им поуке како да у његовом одсуству управљају Црквом Божијом, он је рекао да ни новаца, ни одеће од њих није тражио. Напротив, његовим потребама и потребама оних што беху са њим послужиле су његове сопствене руке. И он је то чинио ради тога да би показао да се тако треба трудити, помажући онима који немају и сећајући се заповести самог Господа, тј. да је блаженије… давати, него примати (Дап.20,33-35). Дајући пример трудољубља, он уједно поучава да је боље помагати потребитима од онога што је стечено знојним трудом, него од онога што је неким другим путем дошло у наше руке. Монах који тако делује биће украшен двоструком врлином: одбацивањем свих ствари стећи ће савршено сиромаштво Христово, а својим трудом и расположењем показаће дарежљивост богатог, поштујући Бога својим праведним трудом, и приносећи му на жртву од плодова своје правде.
116. Египатски оци никако не дозвољавају монасима, а нарочито младима, да буду без посла. Напротив, ревношћу према труду они мере стање срца и брзину напретка у трпљењу и смирењу. Они ништа не примају од исхране за своју употребу, него од својих трудова хране братију која долази и странце, и шаљу у места Ливије која су сиромашна због неплодности и глади. Они чак и у градовима онима који страдају у прљавим тамницама достављају велике количине хране сваке врсте, верујући да таквим пожртвовањем од плодова својих руку приносе пријатну жртву Господу. О том предмету древни египатски оци су створили изреку: монаха који ради искушава један демон, а онога који пребива у лењости напада безбројно мноштво.
117. Почевши да живим у пустињи, ја сам ави Мојсију (Ливијском, коме припадају 1. и 2. Књига разговора) рекао да сам јуче био потпуно раслабљен недугом унинија и да сам га се ослободио тек кад сам отишао ави Павлу. „Не, ти се ниси ослободио од њега, – рекао ми је он, – него си му се предао и покорио. Јер, он ће те још силније нападати као кукавицу и бегунца, видевши да си у првој борби допустио да будеш побеђен и да си одмах побегао са бојног поља. Стога треба да решиш да други пут ступиш у борбу са непријатељем и да одбијаш његове ватрене нападе, побеђујући га трпљењем и супротстављањем, а не напуштањем келије или погружавањем у сан“. Тако се на опиту показало да не треба бежати од напада унинија, избегавајући борбу са њим, већ да га треба побеђивати храбро му се супротстављајући.
 
е) БОРБА СА ДУХОМ ТАШТИНЕ (XI књига правила)
 
118. Као седма, предстоји нам борба са духом таштине. Он је разнообразан, промењив и танан. Њега и најоштровидније очи тешко могу размотрити и препознати. Стога је утолико теже од њега се заштити. Остале страсти су просте и једнолике. Таштина је, пак, сложена и разнолика. Она одасвуд и са свих страна сусреће војника – за време борбе, и када се већ појављује као победник. Јер, она покушава да рани војника Христова и одећом, и стаситошћу, и ходом, и гласом, и послом, и бдењима, и постовима, и молитвом, и усамљеношћу, и читањем, и знањем, и ћутљивошћу, и послушношћу, и смирењем, и добродушношћу. Као неки најопаснији подводни камен, сакривен таласима који се дижу, она изненадно доводи до страшног бродолома оне који плове при благопријатном ветру и у време у које се најмање надају.
119. Према томе, онај који жели да иде царским путем са оружјeм праведности десним и левим треба, по апостолском учењу, подједнако да ходи и у слави и срамоти, у грдњи и похвали (2.Кор.6,7-8), те да са крајњом опрезношћу управља свој корак путем врлине, посред узбурканих таласа искушења, под руководством расуђивања и надахнућем Духа Господњег. Он треба да зна да ће се одмах разбити о погубне подводне гребене чим макар мало скрене на десно или на лево. Због тога од премудрог Соломона и слушамо савет: Не скрећи ни на десно, ни на лево (Прич.4,27), тј. не обмањуј себе због врлина и не узноси се својим духовним успесима, нити скрећи на леву стазу страсти тражећи, као што је апостол рекао, славу у срамоти њиховој (Фил.3,19). Онога у коме не може да изазове таштину лепотом стасите и раскошне одеће, ђаво искушава његовом незграпном, неуредном и ништавном одећом; онога кога није успео да баци у ту страст помоћу части, он саплиће понижавањем; онога кога није успео наговорити да се превазноси многим знањем и способношћу красноречивости, он лови ћутањем. Онај ко јавно пости бива узнемираван сујетном славом, а онај ко из презира такве славе почне да скрива пост трпи нападе од самоузношења. Да се не би упрљао таштином понеко избегава да врши дуге молитве пред братијом. Међутим, почевши да их упражњава у тајности и немајући никога за сведока свог делања, он не избегава да труби о томе. Наши старци прекрасно описују својство те болести, упоређујући је са луком и чешњем: ма колико ми скидали један слој омотача, опет се показује други слој.
120. Она не престаје да гони чак ни онога ко се, бежећи од славе, сакрива по пустињи избегавајући свако општење са смртнима. И што човек бежи даље од света, то га више напада. Неке од оних који живе у манастирима она покушава да баци у превазношење трпљењем у делању и труду, друге – спремношћу на послушање, треће – смирењем које све надвисује. Једнога она искушава многим знања, другог – дугим седењем за читањем, трећег – дужином бдења. Та болест се труди да свакога рани његовим властитим врлинама. Тако она приређује спотицање у пропаст управо оним чиме се стичу плодови живота. Онима који желе да проходе пут побожности и савршенства непријатељи – клеветници постављају мреже прелести баш на путу по коме корачају, по изреци блаженог Давида: На путу којим ходим сакрише ми замку (Пс.141,4). Уколико се ми, дакле, ходећи путем врлине и стремећи ка почасти вишњег звања, надмемо својим успесима, саплешћемо се и заплешћемо се у мреже таштине, имајући свезане ноге своје душе. На тај начин се дешава нас не савлађује противник, али нас побеђује величина наше победе над њим.
121. Будући надвладаване, све друге страсти вену и сваким даном постају све слабије. Такође, под утицајем места или времена, оне сахну и стишавају се. Уопште, услед борбе са врлинама које су им супротне, њих је лакше избећи и одбити. Међутим, ова и када је поражена још жешће устаје на борбу. И када се мисли да је испустила дух, она кроз своју смрт постаје још живља, здравија и јача. Друге страсти тирански владају само над онима које су победили у борби. Ова, пак, своје победиоце још жешће притиска. И што је силније побеђена, снажније се бори помислима превазношења због победе над собом. Танана лукавост непријатеља се управо види у томе што због његових смицалица војник Христов пада од сопствених стрела, иако није могао бити побеђен непријатељским оружјем.
122. Остале страсти се, као што смо рекли, умирују под утицајем другог места. Оне се, такође, стишавају и слабе услед удаљавања од предмета греха, или прилика и повода за грех. Ова, пак, иде и у пустињу са оним који бежи од ње. Она се не боји никаквог места, нити слаби због удаљавања предмета од очију. Она црпи храброст управо из успеха у врлини онога кога напада. Остале страсти, као што смо напред рекли, са временом понекад слабе и ишчезавају. Њој, пак, време не само да не штети, већ још више сабира храну за њену сујету.
123. Најзад, налазећи се у рату са врлинама које су им супротне и отворено иступајући, као по дану, остале страсти је лакше победити и лакше држати на одстојању. Прогуравши се, пак, међу врлине и помешавши се са нашом војском, таштина као да ступа у борбу по тамној ноћи. Она утолико жешће обмањује, уколико је мање очекују и уколико се мање чувају од њених напада.
124. Читамо да је Језекија, јудејски цар, муж савршено праведан у свему, због једне стреле превазношења био оборен; да је онај ко је једном молитвом могао да измоли избављење од 185 хиљада асирских војника био побеђен сујетним славољубљем; да је онај ко је молитвом био удостојен продужетка живота за 15 година (иако је после већ постојало Божије одређење граница његовог живота и дана смрти) и коме је сунце, враћајући се уназад за десет степени, потврдило [чудо], за једно превазношење и маштање о себи све изгубио. И после сведочанства о врлини и таквог знамења Божијег благовољења према њему, он је не само себе, него и сав народ свој подвргао гневу Божијем. И тај гнев је био толики да је, и после смиравања и умољавања Бога са свим својим народом, једино могао измолити његово одлагање, тј. да не дође у његове дане (4.Цар.20,2). Тако је погубан и тежак грех страсти превазношења!
125. Осија, прадеда споменутог цара, који је такође похваљен сведочанством Светог Писма, имађаше многе врлине и многа веома похвала дела и уредбе за добро народа. Међутим, поневши се таштим високоумљем он је увредио Господа Бога свога делом које му није било угодно. И одмах је пао са висине своје славе и био кажњен губом (2.Днев.26). Ето и другог примера тешког пада! Видите, дакле, како срећни успеси могу бити погубни, уколико се [човек] не чува од таштине и превазношења. Они који се не пазе и не чувају и који избегавају скрушеност у тешким околностима, трпе јачи пораз због својих победа. Избегавши опасност смрти у време борбе, они падају због победе и славља.
126. Због тога апостол опомиње: Немојмо бити сујетни (Гал.5,26). Изобличавајући фарисеје, и Господ говори: Како ви можете веровати када примате славу један од другога, а славу која је од јединога Бога не тражите (Јн.5,44). O таквима и блажени Давид са претњом говори: Бог расипа кости човекоугодника (Пс.52,6).
127. Почетнике и оне који су мало напредовали у врлинама и у духовном знању, таштина обично надима због гласа, тј. што певају лепше од других, или због сувог тела, или због лепоте тела, или због богатих и благородних родитеља, или због тога што су презрели војну службу и почасти. Другога она убеђује да би, да је остао у свету, лако стекао и почаст и богатство, премда их никада не би могао постићи. Она га, на тај начин, надима приношењем на жртву неизвесних нада, наговарајући га да се превазноси због остављања онога што никада није имао.
128. На некога она попушта жељу за свештенством или ђаконством, представљајући му у мислима да би он са светошћу и строгошћу испуњавао своје дело, те би и другим свештеницима био пример светости, а многима користан својим понашањем и изреченим поукама. Понекад и онога ко живи у пустињи, или самује у келији, оно наводи да у уму своме машта како обилази домове разних лица и манастире и дејством својих уображених убеђења многе обраћа на пут исправног живота. И бедна душа бива вођена тамо-амо таквом сујетом, маштајући као у дубоком сну. И занесена сладошћу тих помисли и испуњена таквим маштањима, она највећим делом није у стању да примети нити своја дела, нити присуство братије који су стварно присутни. Напротив, она је сладосно погружена у оно што машта у будном стању, лутајући својим помислима.
129. Сећам се како је, док сам живео у Скитској пустињи, један старац пришао келији једног брата ради посете и зачуо како се унутра нешто говори. Он се зауставио, желећи да сазна шта он чита из Светог Писма или шта изговара напамет, као што је био обичај да се чини за рукодељем. Пригнувши ухо ближе, благочастиви слушалац је чуо да брат даје поуку народу као да је у Цркви. То је значило да је он, преварен духом сујете, себе замишљао јерејем и вршио своје замишљено дело. Почекавши још мало, старац је чуо како је брат завршио своју поуку. Затим је заменио дужност и већ био у чину ђакона, започевши да возглашава: „Оглашени изиђите“. Старац је покуцао на врата. Изашавши, брат га је сусрео са уобичајеним поштовањем. Уводећи га унутра, он је упитао да ли је давно дошао, претварајући се да је забринут што је, можда, дуго морао да стоји напољу и да можда претрпи нешто непријатно. У ствари, њега је изобличавала савест због маштања и због оног што је чинио покретан њима. Старац је умиљато одговорио: „Стигао сам у тренутку када си возглашавао: „Оглашени изиђите“.
130. Овај пример сам навео како бисмо, имајући пред очима потпуно изображење силе и поретка напада страсти на бедну душу, боље пазили на себе, и како бисмо лакше избегли замке и клопке непријатеља. Тако поступају и египатски оци. Не колебајући се уопште, они све слично износе на видело и својим причама о другима и о себи раскривају и обнажују пред младим монасима борбе са свим страстима, и са онима које већ трпе млади, и са онима које им тек предстоје. Кроз такво изношење искушења од свих страсти, почетници који горе духом спознају тајне својих тренутних борби. Видећи их као у огледалу, они схватају узроке страсти које се боре са њима, као и средства против њих. Они, исто тако, унапред сазнају и за борбе које им тек предстоје, припремајући се да се заштите од њих, да ступају у борбу против њих и да се сукобљавају са њима. Најискуснији лекари имају обичај не само да лече садашње болести, него и да се, по свом прозорљивом искуству, супротстављају будућим, унапред их отклањајући поукама или целебним напицима. Тако и ови најистинскији лекари душа својим духовним поукама, као неким противотровом, унапред убијају болести срца које би могле изнићи. Они не дају да оне никну у душама младих инока, откривајући им и узроке напада страсти, и целебна средства против њих.
131. Желећи да се по закону подвизава истинским духовним подвигом, Христов војник треба на сваки начин да се стара да победи ову разнообразну и многолику звер. Најпре, ми можемо избећи сам сусрет са овом сложеном непотребношћу која је са свих страна спремна да истрчи против нас. Да бисмо то постигли не треба да, задржавајући у мисли Давидову изреку: Господ расипа кости човекоугодника (Пс.52,4), себи забранимо да било шта чинимо или подузимамо са таштом намером да стекнемо сујетну славу. Затим, оно што је учињено са добрим почетком треба да сачувамо са сличном – добром пажњом, како се не би поткрала болест сујете и опустошила плодове свих наших трудова. Осим тога, оно што братија није прихватила као општи обичај, и што не чине сви, свим настојањима треба да одбацујемо као хвалисаво дело. На све начине треба избегавати и оно што нас може учинити истакнутим међу другима и што нам, због тога што је само нама својствено, може донети славу код људи. Тим самоистицањем се првенствено и обелодањује да смо оболели од смртоносне заразе таштине, премда смо могли да је избегнемо да смо у мислима држали опомену да ћемо не само сасвим изгубити плодове трудова које предузимамо са таштом намером, већ постати и кривци за велики преступ. Јер, као крадљивци светиње ми ћемо морати да понесемо вечне муке. Жалостећи Бога, ми смо пожелели да дело чинимо ради људи, а не ради Њега, као што смо били дужни. Тиме смо ми људе претпоставили Богу, и славу света – слави Божијој. У томе ће нас тада и изобличити Бог који зна оно што је сакривено.
 
ж) БОРБА СА ДУХОМ ГОРДОСТИ (XII књига правила)
 
132. Осма и последња борба предстоји нам са духом гордости. Иако се по поретку описивања борбе са страстима сматра последњом, она је по почетку и времену заправо прва. Ово је најсвирепија и најнеукротивија звер, која особито напада савршене. Она их са љутим уједом прождире у тренутку када они готово достижу сам врх врлине.
133. Постоје два облика гордости: први је онај који, као што смо рекли, напада мужеве високог духовног живота, а други обузима почетнике и плотске [људе]. И премда оба облика гордости подиже погубно узношење како пред Богом, тако и пред људима, ипак се први управно односи на Бога, а други – на људе. Начело другог и средства против њега ми ћемо истражити, ако Бог да, у последњим поглављима ове књиге, а сада бисмо унеколико размотрили први, којим се, као што смо рекли, искушавају првенствено савршени.
134. Зла гордост је страст која уништава све врлине, и обнажује и лишава човека сваке праведности и светости. Као нека свеобухватна зараза, она се не задовољава раслабљеношћу само једног уда, или једног дела, него цело тело рањава смртоносним растројством. Она и оне који већ стоје на врхунцу врлине покушава да обори крајње тешким падом и упропасти. Свака друга страст се задовољава својим границама и својим циљем. И премда ремети и друге, она је усмерена углавном против једне врлине, те првенствено њу притиска и на њу напада. Тако стомакоугађање, тј. страст према преједању и сладокусности упропашћује уздржање, похота оскрнављује чистоту, гнев прогони трпљење. Понекад онај ко пати од неке страсти није сасвим туђ осталим врлинама. Губитком једне врлине, коју је савладала ревносно наоружана страст која јој је супротна, човек може донекле задржати остале. Међутим, када овлада бедном душом и заузме највишу тврђаву врлина (смирење), гордост као неки најсвирепији тиранин руши и разара до темеља цео њен град. Изравнавши некада високе стене светости и помешавши их са земљом порока, она више не допушта да ни један знак слободе у поробљеној души буде сачуван. Што је богатија душа коју пороби, то је тежи јарам ропства коме је подвргава, најсуровијим грабежом је обнаживши од свега имања врлина.
135. Ако желиш да тачније сазнаш меру силе тог најсуровијег тиранина, присети се да је као анђео, кога су због прекомерног сјаја и лепоте називали јутарњом звездом (луцифером), збачен са неба управо због те страсти. Рањен стрелом гордости, он је из највишег чина блажених анђела пао у преисподњу. Такав бестелесни анђео, украшен тако значајним преимућствима, за једно узношење срца беше збачен са неба на земљу. Колико тек ми, који смо обучени у смртно тело, треба да са сваком будношћу избегавамо гордост. То само показује величину погубног пада. Како, пак, треба да избегавамо најштетнију заразу овом страшћу, научићемо се ако испитамо начело и узроке наведеног пада. Јер, немоћ се не може излечити, нити се може одредити лек против ма које болести, уколико се најпре пажљивим истраживањем не испитају њихова начела и узроци. Одевен Божанственом светлошћу и сијајући више од других вишњих сила по штедрости Створитеља, овај (арханђео) је умислио да сјај премудрости и лепоту врлине, којима је био украшен по благодати Творца, поседује по својим природним силама, а не по дарежљивости Божијој. Надувши се због тога, он је почео да себе сматра равним Богу. Помислио је да ни у чему нема нужде, слично Богу, и да ради пребивања у таквој чистоти нема потребе за Божанственом помоћи. Тако се он потпуно поуздао у силу свог слободног произвољења, верујући да ће му њиме бити достављено у изобиљу све што је потребно за потпуно савршенство у врлини и за непрекидност највишег блаженства. Ова једна помисао постала је за њега први узрок погубног пада. Сматрајући да нема потребе за Богом, он је био и остављен од Бога, те је одмах постао непостојан и колебив. Тако је одмах осетио и немоћ своје сопствене природе и изгубио блаженство којим се, по дару Божијем, наслађивао. Он је, наиме, заволео погубне речи, којима се величао и говорио: Узићи ћу на небо (Ис.14,13), и језик лажљив, којим је, обмањујући себе, говорио: И изједначићу се са Вишњим. Њима је затим обмануо Адама и Еву, наговарајући их: Бићете као богови. Стога је и чуо пресуду: Тога ради Бог ће те поразити до краја: ишчупаће те и преселити из твога насеља. и корен твој из земље живих. Видеће праведници и побојаће се, и подсмеваће му се, говорећи: Гле човека који није имао Бога за помоћника, него се уздао у величину богатства свога. Он напредова у сујети својој‘ (Пс.51,6-9). Последње речи („гле човека“) веома праведно могу да се примене и на оне који се надају да постигну највиша блага без Божије заштите и помоћи.
136. Ето узрока првог пада и начела главне страсти. Она се, затим, преко онога ко је њоме први био рањен, прокрала у првоствореног и произвела све мноштво страсти. И првостворени је поверовао да једино силом свог слободног произвољења и својим трудовима може да достигне славу Божанства. Тиме је он изгубио и ону силу којује добио по благости Творца.
137. Таквим примерима и сведочанствима Светог Писма најјасније се доказује да је страст гордости по настанку прва и да је извор свих грехова и преступа, иако је по редоследу борбе последња. Она не уништава само једну, себи супротну врлину, као остале страсти, тј. смирење, већ уједно погубљује све врлине. И она не искушава неке осредње и ништавне, него нарочито оне који стоје на висини савршенства. Јер, тако о томе духу говори пророк: Храна му је изабрана (Ав.1,16). Блажени Давид је са великом пажњом чувао скривнице свога срца. То показује смелост са којом је Ономе од кога нису биле сакривене тајне његове савести, узвикивао: Господе, не надима се срце моје, нити се узносе очи моје, нити идем на велико, ни на оно што је више од мене (Пс.130,1), и још: Не живи у дому моме онај ко се држи гордости (Пс.100,7). Па ипак, знајући колико је чак и савршенима тешко да се сачувају од сваког покрета ове страсти, он се није уздао само у свој труд, већ је у молитви измољавао помоћ од Господа. Он је искао да избегне ране од стрела овога непријатеља, говорећи: Не дај да стане на мене нога охола (Пс.35,12), (тј. „Не дај ми, Господе, да учиним какав корак по наговору гордости“). Он се, наиме, бојао и страшио да не буде подвргнут ономе што се говори за горде: Бог се противи гордима (Јак.4,6), и још: Нечист је пред Господом ко је год поносита срца (Прич.16,5).
138. Колико је само велико зло гордост. Њој не могу да се супротставе ни анђели ни друге противне сила, већ мора да се успротиви сам Бог. Треба приметити да апостол није рекао да они који су спутани осталим страстима имају Бога за противника. Он није рекао: „Бог се противи стомакоугодницима, блудницима, гневљивцима, или среброљупцима“, него једино – гордима. Јер, те страсти су окренуте или само против оних који греше, или против њихових саучесника, тј. других људи, а гордост је нарочито усмерена против Бога. Због тога га и има за противника.
139. Мреже овог најнепотребнијег духа можемо да избегнемо уколико о свакој врлини у којој смо напредовали будемо говорили: Али не ја, него благодат Божија која је са мном, и: Благодаћу Божијом јесам, што јесам (1.Кор.15,10), и: Јер Бог је Онај који чини у вама и да хоћете и да творите по Његовом благовољењу (Фил.2,13). И сам Савршитељ нашег спасења говори: Ко остаје у мени и ја у њему, тај доноси многи плод, јер без мене не можете чинити ништа (Јн.15,5), а и Псалмопојац пева: Ако Господ не сазида дом, узалуд се муче који га граде; ако Господ не сачува град, узалуд не спава стражар (Пс. 126,1). Јер, воља оних који желе и који се труде и који су обучени у тело које се бори против духа није довољна да би се, без нарочитог покрова Божанственог милосрђа, постигла савршена чистота и непорочност, нити да се задобије оно што се тако силно жели и ка чему се стреми. Јер, сваки дар добри и сваки поклон савршени одозго је, силази од Оца светлости (Јак.1,17). Шта ли имаш што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио (1.Кор.4,7).
140. Ја ово говорим не због тога што бих, понижавајући човеков труд, некога хтео да одвојим од брижљивог и напорног труда. Напротив, ја одлучно тврдим (и то не на основу сопственог мишљења, него на основу мишљења стараца) да се без њих никако не може задобити савршенство. Међутим, оно не може бити доведено до одговарајућег степена само на основу њих, тј. без благодати Божије. Према томе, као што кажемо да га само човекови трудови без помоћи Божије не могу постићи, тако тврдимо да се благодат Божија даје само онима који се труде у зноју лица, или, говорећи речима апостола – само онима који хоће и који се труде. У 88. Псалму се у име Божије каже: Послах помоћ јунаку, узвисих изабранога свога из народа (ст.20). Ми по речи Господњој говоримо да свако ко иште прима, да се свакоме ко куца отвара и да свако ко тражи налази. Међутим, тражење, искање и куцање сами по себи нису довољни без милосрђа Божијег које дарује оно што иштемо, које отвора оно у шта куцамо, и које даје да нађемо оно што тражимо. Оно је спремно да нам све то дарује, чим му ми пружимо прилику и принесемо своју добру вољу. Јер, оно много више него ми сами жели и очекује наше савршенство и спасење. И блажени Давид је дубоко постао свестан немоћи да постигне успех у своме делању и труду само сопственим напорима. Стога је двоструком молитвом искао да се удостоји да Господ сам исправи његова дела, говорећи: И дело руку наших доврши нам, и дела руку наших доврши (Пс.89,17), и опет: Утврди Боже оно што си учинио међу нама (Пс.67,29).
141. Према томе, ми треба да стремимо савршенству, ревнујући у постовима, бдењима, молитвама и скрушености срца и тела како не бисмо, надимајући се гордошћу, све учинили узалудним. Ми треба да верујемо да сопственим напорима и трудовима, тј. без помоћи благодати Божије, не можемо постићи не само савршенство, него ни оно у чему се упражњавамо ради његовог постизања, тј. подвиге и разна духовна делања.
142. Ми увек треба да узносимо благодарност Богу не само стога што нас је створио разумнима и обдарио способношћу слободног произвољења, што нам је поклонио благодат крштења и као помоћ пружио познавање закона, него и стога што нас својим свакодневним промишљањем ослобађа од непријатељских напада, што нам помаже да савладамо плотске страсти, што нас без нашег знања покрива од опасности, што нас штити од падања у грех, што нам помаже, што нас просвећује у познању и разумевању захтева Његовог закона, што тајно у нама побуђује скрушеност због нерада и грехова наших, што нас спасоносно исправља, што нас удостојава нарочите посете и што нас понекад и против наше воље привлачи спасењу. Најзад, он само наше слободно произвољење, које је више наклоњено страстима, усмерава ка бољем душекорисном делању, и обраћа га на пут врлине, посећујући га својим дејствима.
143. Ето у чему се заправо састоји смирење пред Богом, ето у чему се састоји вера најдревнијих отаца, која чак до сада пребива чиста и код њихових прејемника. О тој њиховој вери дају несумњиво сведочанство апостолске силе, које су пројављене не само међу нама, него и међу невернима и маловернима.
144. Јоасаф, цар Јудејски најпре беше похвалног живота. Међутим, погордивши се, он је био предан бешчасним и нечистим страстима, по апостоловој речи: Предаде их Бог у покварен ум, да чине што је неприлично (Рим.1,26-28). Такав је закон правде Божије. Онај ко се непокајано надима гордим превазношењем срца, предаје се на посрамљење најгнуснијој плотској срамоти како би, понижен, осетио да је оскрнављен због тога што раније није хтео да буде свестан најдубље и најважније нечистоте од гордог превазношења, те да би, спознавши [несрећу], поревновао да се очисти и од других страсти.
145. Према томе, очигледно је да нико не може да постигне крајњи степен савршенства и чистоте без истинског смирења. Њега свако треба да јавно сведочећи пред братијом, а такође и пред Богом у скривницама свога срца, те да верује да без Његове заштите и помоћи, који га посећују сваког трена, никако не може да постигне савршенство које жели и према коме са напором стреми.
146. Досада смо, колико је дозвољавала оскудност нашег дара, уз Божију помоћ довољно рекли о духовној гордости која, као што је речено, искушава савршене. Тај облик гордости није многима познат, и не испитују га многи, будући да су малобројни они који се старају да стекну савршену чистоту срца. Малобројни достижу до таквих борби. Гордост се обично бори само са онима који се, победивши све друге страсти, налазе готово на самом врхунцу врлине. Пошто није могао да их савлада наводећи их на плотски грехопад, најлукавији наш непријатељ покушава да их упрља и погуби духовним падом. Он намерава да их кроз њега лиши свих пређашњих плодова, стечених великим трудом. Уосталом нас, који смо спутани плотским страстима, он ни најмање не искушавања на тај начин, већ нас спотиче грубом, плотском надменошћу. Због тога сматрам неопходним да, по нашем обећању, нешто кажем о опасности која првенствено прети нама, људима наше мере, и нарочито душама младих и почетних монаха.
147. Ако после рђавог и недовољно ревносно постављеног почетка одрицања од света остане у души монаха, плотска гордост му неће допустити да од раније светске гордости сиђе до истинског Христовог смирења. Она ће га најпре чинити непокорним и тврдоглавим, не дозвољавајући му да буде кротак и љубазан. Она му неће дозволити да иде у корак са свом братијом, да живи као и остали и да избегава самоистицање. Она му нарочито неће допустити да се, по заповести Бога и Спаса нашега, обнажи од сваког земаљског стицања. Одрицање од света није ништа друго до испољавање умртвљености према свему и крст. Оно се истински може започети и изградити само на темељу свести о духовној умрлости за сва дела овога света, и на вери да и телесно треба да умиремо сваки дан. Она, насупрот томе, човека учи да га очекује дуговечан живот, представљајући му унапред разне дуготрајне болести. Колебајући га стидом и смућењем због могућности да остане без ичега и да се издржава из туђих, а не из својих извора, она му саветује да је много боље да храну и одећу обезбеђује од својих, а не туђих средстава. Као потврду, она наводи изреку: Блаженије је давати него примати (Дап.20,35). Међутим, они који су одебљали и охладнели срцем никада неће моћи да разумеју смисао са којим је она речена.
148. Према томе, монах који није добро започео своје подвизавање никада неће моћи да прими истински просто Христово смирење. Он неће престати да се хвали или знатношћу порекла, или да се надима ранијим световним чином (који је напустио само телом, а не и срцем), или да се узноси новцем (који је задржао код себе на своју погибао, будући да због њега не може нити спокојно да носи бреме манастирског поретка, нити да се потчини поукама ма ког старца). Онај киме је овладала гордост сматра понижавајућим да држи ма какво правило потчињавања или послушања. Он чак нерадо слуша и опште учење о савршенству духовног живота. Понекад се он и у потпуности одвраћа од њега, нарочито када га изобличи савест или када прими подозрење да је намерно усмерено против њега. У том случају се његово срце још више огорчује и распаљује гневом. После тога се код њега јавља гласан говор, груба реч, тврдоглав одговор са горчином, горд и брзи ход, незадржив говор. Тако се дешава да му духовни разговор не доноси никакву корист. Напротив, за њега он постаје штетан, постајући повод за већи грех.
149. Слушао сам како је један ава прекорио младог монаха: „Зашто си оставио смирење, које си пројављивао неко време по одрицању од света, и почео да се надимаш ђаволском гордошћу“. Са крајњом охолошћу он му је одговорио: „Зар сам ја неко време смиривао себе да бих заувек био потчињен“. При тако необузданом и увредљивом одговору, старац се запрепастио од изненађења. Њему се прекинуо говор. Он као да је чуо речи од самог древног луцифера, а не од човека. Он није могао да изусти ни једну реч из уста својих против такве дрскости, него је само из срца испуштао уздахе и стењања. Ћутећи, он је у уму понављао оно што је речено о Спаситељу нашем: Будући у обличју Божијем… унизио је себе и био послушан и то не на неко време (као што говори обузети ђаволским духом надмености), него чак до смрти (Фил.2,6-8).
150. Плотска гордост се пројављује у следећим делима: њен говор прати бучност, њено ћутање – досада, њену веселост – громки смех, њену тугу – бесмислена потиштеност, њено одговарање -заједљивост, њену реч – лакомисленост. Њене речи као да се изговарају без икаквог учешћа срца. Она не познаје трпљење, и остаје туђа љубави, смела у наношењу жалости, малодушна у њиховом подношењу, тешко покретна на послушање уколико му не претходи њена сопствена жеља и воља, непокорна саветима, неспособна за одрицање од своје воље и за потчињавање другима, упорна при своме решењу, несагласна да попусти другоме. Поставши неспособна да прима спасоносне савете, она више верује своме мишљењу, него расуђивању стараца.
151. Спустивши се доле по таквим степенима онај киме је једном овладала гордост са ужасом се већ одвраћа од строгог општежитељног поретка. Сматрајући да се споро креће на путу савршенства због општења са братијом, те да незнатно успева у стицању трпљења и смирења услед кривице других и препрека са њихове стране, њему долази жеља да живи у усамљеној келији или чак да оснује властити манастир са циљем привлачења многих ка строгом животу. И он се жури да сабере присталице свог учења и поука, од неуспелог ученика постајући најнеуспелији учитељ.
152. Према томе, ако хоћемо да се наша грађевина (здање) подигне до самога врха и да буде угодна Богу, постарајмо се да јој поставимо темељ по тачном јеванђелском учењу, а не по нашој самоугодљивој вољи. По њему, такав темељ не може бити ништа друго осим страха Божијег и смирења, које се рађа од кротости и простосрдачности. Смирење се не може стећи без одрицања од свега. Без одрицања се нећемо моћи утврдити ни у добром послушању, ни у тврдом трпљењу, ни у непомутљивој кротости, ни у савршеној љубави. Без свих њих, пак, наше срце никако не може постати станиште Духа Светога. О томе Господ говори кроз пророка: На кога ћу погледати, ако не на кротког и скрушеног срцем, који дрхти од речи мојих (Пс.66,2).
153. Због тога војник Христов, који се законито се подвизава духовним подвигом и који жели да буде увенчан венцем од Господа, треба на сваки начин да се побрине да истреби и овог најљућег звера као погубитеља свих врлина. Он треба да је убеђен да се неће ослободити од страсти све док он буде у његовом срцу. Напротив, чак ће и оно нешто врлина које буде стекао пропасти од његовог отрова. Јер, у нашој души никако не може бити подигнута грађевина врлина уколико најпре у нашем срцу не буду постављени темељи истинског смирења. Наиме, једино смирење, као најтврђе сложено, може да издржи здање савршенства и љубави које се диже до врха. Ради тога је, најпре, потребно да пред нашом братијом са искреним расположењем пројављујемо истинско смирење, не дозвољавајући себи да их било чиме ожалостимо, или растужимо. Ми то нећемо никако бити у стању да испунимо уколико у нама не буде дубоко укорењено истинско одрицање од свега због љубави према Христу. То одрицање се састоји у потпуном лишавању од ма каквог стицања. Осим тога, потребно је да у простоти срца и без икаквог притворства примимо јарам послушања и потчињавања тако да, осим заповести аве, у нама нипошто не живи никаква друга воља. То ће моћи да испуни само оној ко је себе умртвио за овај свет, и ко се сматра неразумним и глупим, без икаквог размишљања извршавајући све што заповеде старци, са вером да је све свето и објављено самим Богом.
154. Ако се будемо држали у таквом расположењу, без икакве сумње ћемо стећи непомућено и неизмењиво стање смирења. Њиме ћемо се сматрати најмањим од свих и трпељиво подносити све што нам се дешава, било да се ради о клеветама, скорбима или штетама. И то ћемо примати као да се на нас налаже од стране наших старешина (као послушање или испитивање). И не само да ћемо то са лакоћом подносити, него ћемо све сматрати незнатним и ништавним, постојано се сећајући и осећајући страдања Господа нашега и свих светих. Јер, тада ће нам се клевете које нам се причињавају изгледати утолико лакше, уколико смо даље од њихових великих дела и веома плодног живота. Одушевљење према трпљењу, које одатле произилази, биће још силније уколико будемо помишљали да ћемо се убрзо и ми преселити из овога света и да ћемо по брзом завршетку нашега живота одмах постати саучесници њиховог блаженства и славе. Таква помисао је погубна не само за гордост, него и за све страсти. После тога следи да врло строго одржавамо такво смирење и пред Богом. То ћемо и постићи уколико се будемо држали убеђења да сами од себе, без Његове помоћи и благодати, не можемо учинити ништа што би допринело савршенству врлине, и уколико будемо искрено веровали да је и оно што смо успели да разумемо – дар Божији.
 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *