НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Добротољубље » ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ II

ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ II

 

ДОБРОТОЉУБЉЕ
ПРЕПОДОБНИ ЈЕФРЕМ СИРИН

ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ

 

III

ОПШТИ НАЦРТ ЖИВОТА ОНИХ КОЈИ СУ СЕ ПОСВЕТИЛИ УГАЂАЊУ ГОСПОДУ И ИЗГРАЂИВАЊУ СВОГ СПАСЕЊА
1. Свима, који су себе посветили Богу и који се увек старају да предају тела своја у жртву живу, свету, угодну Богу (Рим.12,1), предстоји да, сагласно са светим заветима Јеванђеља и осталих Светих Писама, верују да ће, предавши се на свако добро дело и свако упражњавање у врлини, благодаћу Христовом и силом Божијом, добити савршено избављење и очишћење од срамотних страсти, које се подижу у души и телу. Оно што је немогуће за нас, могуће је за Бога који је обећао. Осим тога, греховне страсти су касније ушле у душу и тело услед преступа првосазданог човека.
2. Ми верујући смо кроз свето крштење примили залог благодати као таланат ради многоструког умножавања и добијања обећаног наследства. Божанствени Дух Утешитељ, који је дат апостолима и, преко њих, јединој истинитој Цркви Божијој, од часа крштења пребива у свакоме који је приступио са чистом вером. И свако добија кесу сребра ради умножавања, обрађивања и добитка, као што је речено у Јеванђељу.
3. Као што дете, које је рођено у овоме веку, не остаје заувек у дечијем узрасту, него свакодневно расте, по природном закону, док не израсте у одраслог човека, тако и рођени одозго водом и Духом не треба да остаје у духовном дечаштву, већ да, постојано пребивајући у подвигу, труду и многом трпљењу, кроз борбу са духовним непријатељем напредује и узраста све док не достигне пуноту духовног узраста, тј. док не постане савршен човек, који има меру раста пуноте Христове, како учи апостол (Еф.4,13).
4. Дете које се родило телесним рођењем достиже зрео узраст по неопходном закону природе. Божији промисао је, наиме, одредио да савршенство телесног узраста наступа независно од наше воље, тј. по закону природе. У духовном рођењу одозго Бог је, напротив, установио други поредак. Он је у делу духовног узрастања човековом слободном произвољењу препустио труд, подвиг и напорно корачање (према циљу) са чврстим трпљењем. Борите се, говори Господ, да уђете на уска врата (Лк.13,24); и још: напрежите се због тога што подвижници задобијају Царство небеско (Мт.11,12); и још: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк.21,19). Благодат Божија је уредила да свако, по сопственом расположењу и сопственој вољи, [сопственим] трудом и подвигом духовно узраста.
5. [Човек] стиче причешће Светога Духа за духовно узрастање у обновљењу ума сразмерно са телесним и душевним подвигом [који предузима], и сагласно са наслађивањем добрим делима. Он по благодати и забадава добија (силу за) спасење, а по вери, љубави и подвигу слободног произвољења усходи и напредује. Тако он и по благодати и по правди постаје наследник вечног живота. Човек не узраста у напредовању само Божијом силом и благодаћу, већ и сопственим дејством и старањем. И обратно, он у савршену вољу Божију и у меру чистоте не може доћи само сопственом силом и снагом, без садејства и помоћи Духа. Јер, ако Господ не сазида дом, узалуд се муче који га граде; ако Господ не сачува град, узалуд не спава стражар (Пс.126,1).
6. Шта је савршена воља Божија коју, по савету и убеђењу апостола, свако треба да постигне (Рим.12,2)? Очишћење и освећење срца причешћем Духом Божијим које се без сумње врши у души, која се са вером и љубављу у потпуности предаје Богу. Господ је рекао: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мт.5,8). Од оних који желе да постигну такво блаженство Он захтева савршено очишћење од греха, тј. одлучно ослобођење од страсти бешчашћа и савршено стицање највише врлине. На то указује и пророк који у молитви говори: Срце ми чисто саздај Боже, и дух прав обнови у мени (Пс.50,12). И опет, на питање: Ко ће изаћи на гору Господњу, или ко ће стати на Светом месту Његовом, он одговара: Чије су руке невине и ко је чист срцем (Пс.23,3.4). Тиме је Дух показао да смо дужни да својом сопственом делатношћу савршено одсечемо од себе грех који се чини делом, речју и помишљу, те да стремимо савршеној чистоти духа са надом да ћемо је, благодаћу Светога Духа, и достићи. Наводећи какве треба да буду душе које се удаљавају од телесног брака и световних веза и које желе да пребивају у девствености, апостол говори: Која је неудата брине се за Господње, како ће угодити Господу, да буде света не само телом, него и духом (1.Кор.7,34). Он тиме саветује да душа. тј. невеста Христова, која жели да се сједини са чистим небеским Царем, треба да постане слободна од греха на делу и у мисли. тј. како од очигледних грехова, тако и од тајних страсти, као што је речено код Јована Богослова: И сваки који ову наду има у Њега, очишћава себе, као Он што је чист (1.Јн.З,3).
7. Душа која се удаљила од световних веза и која је зажелела да пребива у савезу и општењу са нетрулежним Жеником, треба да буде чиста не само од очигледних грехова, тј. блуда, крађе, стомакоугађања, клевете, празнословља, вике, смеха, грамжљивости, него још више – од најсилнијих душевних страсти и тајних грехова, тј. од похоте, таштине, човекоугађања, лицемерја, властољубља, лажи, рђаве нарави, мржње, неверја, зависти, превазношења, љубоморе, самоугађања, самољубља, охолости и њима сличних невидљивих срамних страсти (Рим.1,26). Писмо и сакривене душевне грехове сматра равним гресима који су пројављени на делу, будући да се ради о изданцима једног истог корена. Пророк изобличава: У срцу чините безакоња (Пс.57,3), док се за себе моли: Од тајних мојих очисти ме (Пс.118,13). И колико треба да се старамо да од очигледних грехова сачувамо спољашњег човека, тј. тело, као храм Божији, толико треба да се побринемо и подвизавамо ради очувања унутрашњег човека, тј. душе од сваке лукаве помисли, као што је речено: Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега излази живот (Прич.4,23).
8. Ми ћемо напредовати у чувању срца уколико се увек супротстављамо лукавим помислима таштине, мржње, охолости, лажи, похоте, надметања, властољубља и осталих, те уколико са свом строгошћу испитујемо сами себе, чувајући свој ум од савеза и сагласности са тајним душевним страстима. Осим тога, неопходно је да се са напором предајемо сваком добром подухвату, труду и подвигу како бисмо поставили препреку своме непријатељу. Ако будемо тако чинили, Господ ће, видећи наш душевни подвиг, по своме човекољубљу у нама силом Духа непрекидно вршити велико исцељење од тајних страсти, светећи се нашим мисленим непријатељима.
9. Духовну меру којој треба да стремимо наводи нам свети Павле. Он каже да сва наша брига треба да буде усмерена на то да сваког човека покажемо савршеног у Исусу Христу (Кол.1,28). У чему се, пак, састоји то савршенство он показује у својим молитвеним жељама Ефесцима, говорећи: Нека вам Бог да силу да ојачате Духом Његовим у унутрашњем човеку, да се Христос вером усели у срца ваша, да бисте, укорењени и утемељени у љубави, могли… [познати љубав Христову] (Еф.3,16-18). Венац свега је љубав. То је он још снажније представио у другој посланици где је навео да разни Божији дарови и човекова самопожртвовања нису савршени без љубави. Осим тога, он љубав представља као уништитељку и истребитељку свих страсти (1.Кор.13,1-8). То је граница савршенства. Из тога следи да се они који су се удостојили духовних дарова, које је свети Павле набројао, налазе у опасности, борби и страху уколико још нису примили избављење (од страсти) дејством најсавршеније и праве духовне љубави.
10. То је апостол открио ради оних који желе да се тачно уздижу ка хришћанском савршенству, заправо, да неко од оних који су се удостојили неких дарова не би помислио да је и при непотпуном дејству благодати већ постигао савршенство и да, уобразивши као да већ ни у чему нема нужде и задовољивши се нижим даровима, не би остао међу онима који нису постигли потребан врхунац савршенства. Указивањем на циљ савршенства апостол учи да свако треба да се непрестано и истрајно подвизава добрим подвигом, сматрајући се сиромашним пред таквим богатством љубави, те да проходи духовно тркалиште док не постигне циљ, као што је речено: Тако трчите, да… добијете (1.Кор.9,24).
11. Расуђивање о циљу подвижништва сам раширио са циљем да у онима који желе да га прихвате учврстим тачну мисао о нашем надању, и о врсти трке која нам предстоји, да би свако (и свака) од оних који се посвећују Богу стално имао у виду где смо призвани и какву меру смо обавезни да постигнемо, те да бисмо свим силама и са свом ревношћу саме себе и све што имамо у овоме веку, увек усрдно посвећивали на добро, не допуштајући да нас сујета убеди да смо ми нешто, него сматрајући да заиста нисмо ништа у поређењу са превасходством савршене мере нашега звања и неиспитивим богатством љубави Христове. Са стрпљењем хитајмо у подвиг који нам предстоји, гледајући на Исуса, Начелника и Савршитеља вере (Јев.12,1). Што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном (Фил.3,13).
12. Како братија треба да живи и да се опходи међу собом? Каквим трудовима, напорима и делатностима љубитељи истине могу да постигну циљ који је наведен?
Онај ко стреми ка овом циљу нека своју душу преда братству, удаљивши се од света и светских задовољстава. Тако је заповедио Спаситељ када је, набројавши шта је дужан да остави онај који жели да га следи, додао: Па и душу своју (Лк.14,26). Јер, шта значи оставити своју душу или одрећи се ње? То значи безусловно и потпуно се предати братству, нипошто не испуњавати своју вољу, и одлучно ништа немати у својој власти, осим одеће која се носи. Тиме се [брату] омогућује да, будући слободан од брига, увек са радошћу испуњава само оно што му је заповеђено. Онај ко се одрекао своје душе нека сву братију, а нарочито настојатеља, поштује као господаре и владаре. Нека им он драговољно служи, не радећи само привидно као да угађа људима, него као слуга Христов (Еф.6,6). Предавши себе Господу, нека он иде уским и тесним путем (послушања), и нека се радо стави под благи јарам Христов, чврсто верујући да му се припрема велико спасење.
13. Братија је дужна да међу собом живи у простоти, чистоти, једнодушности, миру и срдачној искрености. Нико не треба да се превазноси над другим, нити да се сматра бољим, или већим од другога. Напротив, као ученик Христов нека се свако сматра најбеднијим од свих људи како би се љубављу, простотом, одсуством супарништва и охолости, при узајамном потчињавању једних другима, у страху Божијем, у братству могао сачувати савез мира, и како би оно било једно тело и један дух у Христу Исусу.
14. Намеравајући да се држи ових правила, нека се свако најпре на сваки начин постара да у срцу своме има свету љубав и страх Божији. Нека их он непрестано измољава од Бога, и нека честим, или боље рећи, непрестаним сећањем на Господа и небеску љубав на сваки начин ревнује да их, уз помоћ благодати, у себи свакодневно увећава.
15. А у љубави према ближњему ћемо (после тога) већ лако напредовати. Поставивши прво на првом месту, друго ће се већ, следећи за првим, по реду извршити. Онај, пак, ко буде лењ према првој великој заповести, тј. љубави према Богу (која се уз Божије дејство образује у нама из унутрашњег расположења, добре савести, и исправних мисли о Богу), а намерава да се побрине о другој, сличној првој, оствариће само спољашње служење братији које никада неће бити чисто и здраво, будући да ће злобне сплетке, налазећи његов ум далеким од сећања на Бога и од љубави и стремљења к Њему, или у души производити роптање и жалбе на служење братији, представљајући га тешким и неподношљивим, или ће почети да га надимају и нагоне да машта о себи као о великом и достојном поштовања, обмањујући га мишљу о његовом многом делању на корист свих. Налазећи се далеко од сећања на Бога и од страха Божијег, човек по неопходности тражи славу и похвале од оних којима служи. Уколико су, пак, ум и душевно расположење увек заузети мислима о Богу и стремљењем ка Њему, човек ће, саобразно љубави Божијој, све чинити у славу Божију, богатећи се чистим и богоугодним делима љубави према братији и задобијајући савршен успех у своме труду који га увенчава вечном наградом од Бога.
16. Свако упражњавање у врлинама које предузимамо треба да чинимо у славу Божију, а не ради наше сопствене славе. Хођење по заповестима бива свето и чисто само ако га прати сећање на Бога, страх Божији и љубав према Богу. Таквим расположењем се од нас далеко одгони непријатељ који увек покушава да оскрнави испуњавање заповести, те све што нам је заповеђено у заповестима нама изгледа радосно и лако испуњиво. Јер, љубав Божија чини да су нам заповести лагане, удаљујући сваку тешкоћу при њиховом испуњавању. Непријатељ се на све начине труди да различитим земаљским мамцима наш ум одвуче од сећања на Бога, од страха и љубави према Господу, да би, затим, неким привидним добром и наше срце привукао према лажним добрима и удаљио га од истинског добра, тј. од љубави према Богу. И све што човек чини добро лукави настоји да поквари и оскрнави, мешајући са испуњавањем заповести своја семена таштине, или сумње, или роптања, и нечег сличног како добро које се чини не би било истински добро. Јер, добро је истинско само онда када се смиреноумно и усрдно извршава ради Бога. Ето због чега је свакоме потребно много знања и расуђивања како би ум могао да распозна сплетке и замке непријатеља и да од својих дела одбаци све што је грешно. Јер, и добро дело се може урадити лењо и небрижљиво, или са нечистом намером, услед чега постаје неблагоугодно Богу, као што се може учинити и по вољи Божијој, усрдно, бодро, Бога ради, због чега ће се показати као благоугодно пред Њим.
17. Они који су се у потпуности предали Богу треба да испуњавају све заповести у складу са својим силама, будући да је очигледно да је пред све постављен један циљ побожности, тј. да се по вери и ревности за све врлине удостојимо да се испунимо Духом Светим, те да стекнемо савршено ослобођење од страсти, тј. очишћење срца, које у душама верних и побожних остварује Дух који освећује. Стога нека се свако посвети добру саобразно са мером његове душевне љубави према Богу. И напокон, онај ко жели да се непрестано моли нека постојано пребива у молитви. (Мисли се на затворнике).
18. Према томе, брата који жели да ступи на молитвени подвиг из љубави према небесним добрима не треба ометати. И он је веома достојан похвала пред људима и пред Богом. Једнодушна братија са радошћу нека дозволе таквоме да пребива у молитви како би и сами добили награду од Бога за сагласност и за добру подршку коју су дали брату. Једино нека онај ко се одлучује да незадрживо жеђује за Господом и пребива једино са Њим и на самом делу пребива у подвигу непрекидног стремљења ка Господу, противећи се свим непотребним помислима, како би његови плодови, на опште изграђивање свих, постали свакодневно очигледни. Ономе ко има љубав према Богу, чак уколико још и није достигао до рањености и усхићења Божанственом љубављу у време молитве, премда се и присиљава, подвизава и принуђава своју вољу, безусловно се предајући небеској љубави и старајући се да стекне истинску духовну молитву, остала братија нека са радошћу дозволи да пребива у молитви. Боље рећи, нека му они потпомажу као помоћници, сматрајући својим сопственим добитком братовљев напредак у савршенству. Нека га они не спречавају услед супарништва и зависти, нека не ометају почетак прекрасног ревносног подвига, и нека не прекидају добро стремљење према Богу. Видећи ватреност узајамне љубави, Бог ће испунити искања свих, дајући свакоме утеху због правилног и доброг међусобног односа.
19. Онај ко је ступио у чин молитвеника треба да прихвати највећи подвиг, будући да је на себе узео највеће дело. Јер, многе препреке стоје пред непрестаним пребивањем у молитви: сан, униније, отежалост тела, лутање помисли, нетрпељивост, раслабљеност. Осим тога, ту су напади лукавих духова који воде борбу са душом која на делу непрестано иште Бога. Они се боре против ње и на све начине је спречавају да се приближи Богу. Стога он треба да постојано пребива у трезвоумној пажњи према свему ономе што се догађа у [његовој] унутрашњости, у борби, трпљењу и плачу, појачано се старајући да не допусти ништа што би засметало молитви.
20. Ако нашу молитву не буду украшавали смиреноумље, љубав, простота и доброта, ми нећемо имати нимало користи, будући да ће се радити само о личини молитве. То, уосталом, треба рећи не само о молитви, него и о сваком подвигу уопште – о девствености, о посту, о бдењу, о певању Псалама, о служењу и о сваком другом труду који се чини ради врлина. Сви такви трудови и подвизи су узалудни уколико у себи не налазимо плодове љубави, мира, радости, кротости, смирења, простоте, искрености, трпљења, одсуства зависти и сличног. Јер, они се и предузимају ради таквих плодова. Без тих плодова сва наша дела и сви наши подвизи су бесплодни. Они који немају те плодове на Дан суда ће се наћи у истом реду са лудим девојкама.
21. Ви који сте још неспособни да се савршено посветите делу молитве, са вером и страхом Божијим се припремите за служење братији, или за прохођење послушања. И започевши труд, истрајте као они који испуњавају заповест Господњу и који врше духовно дело. Будите пажљиви према њему као према делу Божијем, и служите са радошћу као слуге Господње, нипошто не допуштајући да га непријатељска злоба оскрнави било човекоугађањем, било роптањем, било надутошћу, било лењошћу, било немарношћу. Напротив, старајте се на све начине да своје прекрасно послушање осветите побожношћу и љубављу према Богу, како би му било благопријатно.
22. Према томе, пошто свој братији која живе истим начином живота предстоји један, раније наведени циљ, нека се свако подвизава у складу са својим силама и нека верује Богу да ће, уз добру ревност и упражњавање у врлинама, постићи савршену меру хришћанског усиновљења. Простота, искреност, узајамна љубав, радост и смиреноумље у свему нека у братству увек буду непоколебиви као темељ. У противном ћемо, превазносећи се, надимајући се један на другог, или предајући се роптању, свој труд учинити узалудним. Онај ко непрестано пребива у молитвама нека се не превазноси над онима који још нису способни за постојану молитву како би његово дело могло напредовати пред Богом и људима. И онај ко се посветио служењу, или прохођењу неког другог послушања, нека не ропће по наговору злога, и нека не клевеће онога ко пребива у молитвама и постовима, како би стекао благодат код Бога, и како би његово дело постало благопријатно Богу.
Будући да смо удови један другога, дужни смо да један другога успокојавамо. Руковођени душом, телесни удови без зависти служе један другоме. Тако смо и ми, будући удови једни других, руковођени једним Духом и храњени једном живом речју истине, дужни да, уз узајамно успокојавање један другога, доводимо себе у општу сагласност љубављу и простотом, добротом и радошћу. Када буде сачувано такво узајамно расположење простоте једних према другима, сувишак оних који упражњавају молитве ће допунити недостатак молитвености код оних који носе послушања, и обратно, сувишак трудова оних који носе послушања ће допунити недостатак делатности оних који пребивају у молитвама како би, по речи апостола, постојала једнакост (2.Кор.8,14). Само нека међу братијом буде утврђена простота, љубав, смиреноумље и одсуство зависти. Тада ће се свако сразмерно својој вери, љубави и труду, свакодневно напредујући, удостојити Царства небеског. Ето правог анђеоског живота! То управо значи: Да буде воља твоја и на земљи као на небу. Тада се ми један са другим сједињујемо у одсуству зависти, у простоти, љубави, миру и радости; тада напредак ближњега сматрамо својим сопственим добитком; тада немоћи, или недостатке и невоље других признајемо за сопствени губитак, као што је речено: Не старајте се свако за своје, него свако и за оно што је других (Фил.2,4). На тај начин ћемо, страдајући један због другог, и нарочито снажни због слабих, и крепки због немоћних, бити у стању да испунимо закон Христов, као што је објаснио свети Павле (Гал.6,2).
 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *