ДОБРОТОЉУБЉЕ
ПРЕПОДОБНИ ЈОВАН КАСИЈАН
ПРЕГЛЕД ДУХОВНЕ БОРБЕ
X
O РУКОВОЂЕЊУ У ДУХОВНОМ ЖИВОТУ
(O РАСУЂИВАЊУ СА САВЕТОВАЊЕМ КОД ИСКУСНИХ)
211. Једном су се старци сакупили код светог Антонија Великог и од вечера до јутра разговарали о разним духовним предметима. Нарочито се прича повела о томе која је највећа врлина, тј. која врлина би нас могла сачувати неуловљивим од замки ђаволске прелести, и правим путем водити највишем савршенству. Предлагана су разна мишљења: једни су истицали пост и бдење, други неграмжљивост и презирање свих ствари, једни отшелништво, или удаљавање у пустињу, други човекољубље. Пошто су се сви изјаснили, блажени Антоније је почео да говори. „Све што сте рекли је спасоносно и неопходно за оне који траже Бога и који желе да му приђу. Међутим, искуство пада оних који су напредовали у њима не дозвољава да им се да првенство. Јер, у замке непријатеља су упадали и они који су се одликовали строгим постовима и бдењима, и они који су пребивали безизлазно у пустињској усамљености, и они који су дошли до највећег степена неграмжљивости, и они који су обилно давали милостињу. Мислим да је разлог тога био недостатак расуђивања. Јер, оно учи човека да иде царским путем, избегавајући опасне крајности. У односу на пост, на пример, оно не допушта ни безмерно изнуравање тела, нити угађање телу. У Јеванђељу се оно назива оком и светиљком душе: Светиљка телу је око, каже Господ. Ако, дакле, око твоје здраво буде, све ће тело твоје светло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тело твоје тамно бити (Мт.6,22-23). Када светлост све осветљава и око све види. Тако и расуђивање све помисли и дела човекова разматра, просуђује и објашњава. Оно одређује шта треба чинити, те како и од чега се треба уздржавати. Код онога, пак, ко нема такво расуђивање, дела и помисли иду тек тако, без строгог разматрања. Ту непријатељ успева да подметне привидно добро уместо истинског добра. Прикривајући њиме своју замку, он [човека] баца у ров и погубљује га“.
212. Решење светог Антонија је потврђено безбројним примерима. Присетимо се жалосног пада старца Ирона. Он се упражњавао у крајње строгом посту и у дубокој усамљености. И да их никако не би нарушавао, по наговору непријатеља он је престао да долази на уобичајена [литургијска] суботна и недељна сабрања пустињака, после којих су се у разговору разјашњавали разни путеви и беспућа строгог живота. Обманувши се тим наводно добрим, саветом непријатеља, он се предао још већој прелести: примио је ђавола који му се јавио у облику анђела и по његовој речи скочио у најдубљи бунар. Разбивши се, он је трећи дан скончао. Ево још једног примера: намеравајући да оду у најдубљу пустињу два брата су одлучили да примају једино храну коју им пошаље сам Господ. Лутајући по пустињи они су толико изнемогли да се већ нису могли ни кретати. У том час су их напали Мазики, дивљи и суров народ. Међутим, видећи их у тако жалосном стању, они су се сажалили на њих и предложили им хлеб. Један је размислио, и пристао да прими хлеб као од људи које је Господ послао. Он се поткрепио и остао жив. Други је, пак, упорно остао при својој одлуци и умро од глади. Ево још једног примера: један од строгих испосника и усамљеника је помислио да је достојан општења са небеским силама. И непријатељ није закаснио да се тиме искористи. Почео је да му се јавља као анђео, да му даје откривења о људским делима и мислима, да производи у келији светлост без светиљке. Задобивши на тај начин његово поверење у потпуности, он му је на крају заповедио да, слично Авраму, свога сина принесе на жртву Богу. То би се свакако и догодило да син, видећи необичне припреме, није побегао. И још једног: непријатељ је у Месопотамији једног испосника и усамљеника довео до беспоговорног поверења у снове. Он му је у сновиђењу представио два народа: хришћански са апостолима и мученицима у мраку, бешчашћу, тузи и плачу, и јудејски са Мојсијем, патријарсима и пророцима у лучезарном сијању, у слави и радости. И тиме га је навео да пређе у јудејство и прими обрезање. И ови примери су довољни да се убедите да недостатак расуђивања представља отворена врата за пад и погибију.
213. Расуђивање је дар Божији који, међутим, треба развијати и васпитавати. Како? Предајући све своје расуђивању најискуснијих отаца. То је најмудрија школа расуђивања у којој се уче да добро расуђују о доличном чак и они који немају посебну способност. Тако се решава питање како стећи расуђивање. Истинско расуђивање се стиче истинским смирењем. Први њен показатељ јесте откривање оцима не само онога што радимо, него и онога о чему мислимо, без имало поверења у своје помисли. [Смирење је] да се у свему следе поуке стараца, и да се добрим или рђавим сматра само оно што они таквим признају. Такво деловање потпомаже да без опасности пребивамо на правом путу и чува нас од свих ђавољих замки. Онај ко свој живот распоређује по савету оних који су напредовали, а не по свом суду, не може да падне од бесовске прелести. Предавање својих помисли расуђивању отаца замењује властито расуђивање и учи [истинском] расуђивању. Непријатељи не воле светлост. Због тога откривање злих помисли њих одмах разгони и истребљује. Извучена из тамне рупе на светлост, змија се стара да побегне и сакрије. Тако се и зле помисли, будући откривене отвореним признањем и исповешћу, старају да побегну од човека. То се потврђује многим и премногим примерима и опитима.
214. Ава Серапион прича о себи: „Када сам био почетник од аве сам тајно узимао суварке и јео. То сам чинио веома дуго време. И страст је овладала мноме тако да нисам могао да је савладам. Савест ме је осуђивала. Међутим, ја сам се стидео да ави признам [своју страст]. Ипак, по промислу човекољубивога Бога се десило да код старца сврати нека братија, који су почели да му откривају своје помисли и да моле решења за њих. Старац им је одговорио оно што је било потребно. При томе је дошло на ред да говори и о уздржању у храни. Затим је додао: „Ништа толико монасима не наноси штету и ништа толико не радује бесове као утајивање помисли од духовних отаца“. Ове речи су ме силно поразиле. Мени се чинило да је Бог открио старцу моја сагрешења. Дошавши у скрушеност, ја сам почео да плачем. Затим сам испод пазуха извукао хлеб који сам обично крао. Пруживши се на земљу, ја сам молио да ми опрости прошло и да се моли за мене да се сачувам убудуће. Тада рече старац: „Твоје признање те је ослободило од ропства. Откривши свој грех ти си победио демона који те је рањавао у твом ћутању. Досада си му допуштао да влада тобом, не противречећи му, и не изобичавајући га. Будући, пак, изведен из срца и откривен, он већ неће имати места у теби“. Старац још није ни завршио своју реч а из мојих недара је изашло нешто што је личило на горећу бакљу и сву келију напунило смрадом, тако да су присутни мислили да гори сумпор. Старац је додао: „Ето, Господ је видљиво потврдио истину мојих речи и твога ослобођења“. Тако је дејством исповести одступила од мене страст стомакоугађања. Од тада ми чак ни на мисао није долазила ранија жеља“.
215. Шта видимо код Самуила? Од детињства будући посвећен Богу и удостојавајући се беседе са Њим, он није веровао својој помисли. Будући двапут позван од Бога, он жури старцу Илију и од њега добија поуку како да одговори Богу. На тај начин је сам Бог и онога кога је удостојио разговора са собом хтео да руководи поуком старца, како би га привео смирењу. Не видимо ли исто то и код светог Павла? Сам Господ га је призвао, али га уједно шаље Ананији да се би научио путу истине. И сам свети Павле, после великог искуства јеванђелске проповеди, иде у Јерусалим да провери своју благовест, да како не би трчао узалуд (Гал.1,13-2,2), иако га је осетно пратила благодат Светога Духа. Према томе, Господ пут ка савршенству открива само онима које руководе духовни оци, као што и говори преко пророка: Питај оца свога и саопштиће ти, старце твоје – и казаће ти (Пон.Зак.32, 7).