НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Добротољубље » ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ II

ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ II

 

ДОБРОТОЉУБЉЕ
ПРЕПОДОБНИ ЈОВАН КАСИЈАН

ПРЕГЛЕД ДУХОВНЕ БОРБЕ

 

VII

БОРБА СА СВИМ ВРСТАМА ТУГЕ КОЈА ДОЛАЗИ ОД НЕВОЉА И НАПАСТИ
175. У Палестини, у пустињама између Јерусалима и Мртвог мора, варвари су изненада напали монахе, и веома многе поубијали. Како је Бог допустио да се над Његовим слугама изврши такво злодело? То питање обично смућује душе оних који немају много вере и знања и који мисле да се врлине и подвизи светих награђују у овом временском животу. Ми, пак, који се не само у овоме животу надамо у Христа да, по апостолу, не бисмо били јаднији од свију људи (1.Кор.15,19), не треба да падамо у заблуду таквим мишљењима. Иначе се може десити да, због нетачног одређења истине у односу на такве догађаје, дођемо у ужас и смућење од искушења која и нас сусрећу, да својим ногама скренемо са пута правде (Пс.72,2), или, што је и рећи страшно, да Богу припишемо неправду и небригу о делима људским, тј. као да Он свете људе који живе праведно не избавља од искушења, те да добрима добром, а злима злом не узвраћа у садашњем животу. Тиме бисмо заслужили осуду са онима којима пророк Софонија прети у име Господа, говорећи: Осветићу се онима који у срцима својима говоре: „Господ не чини ни добро ни зло“ (Соф.1,12), или бисмо се подвргли једнаком уделу са онима који жалбама изричу хулу на Бога: Онај ко чини зло је добар пред Богом и он му угађа. И где је Бог правде, додајући и друго богохуљење које пророк описује: Узалуд служимо Богу. И каква је корист од држања онога што је наредио, и што ходисмо као молитвеници пред Господом Сведржитељем? Јер, ми хвалимо туђе, напредују који чине безакоње, и спасавају се они који се противе Богу (Мал.3,14-15). Према томе, да бисмо избегли незнање које је узрок и корен најрђавије заблуде, унапред треба да тачно сазнамо шта је заиста добро, а шта зло. Држећи се, затим, истинског одређења Писма, а не лажног мишљења гомиле, ми се већ никако нећемо прелестити заблудом неверујућих људи.
176. Све што постоји и што се догађа у свету може бити једно од трога: добро, зло или нешто средње. Према томе, ми треба да сазнамо шта је заправо добро, шта зло, а шта средње како би наша вера, будући ограђена тачним знањем, у свим искушењима остала непоколебива. У људским делима ништа не треба сматрати суштинским добром, изузев душевне врлине која нас искреном вером приводи Богу и подстиче да се непрестано прилепљујемо уз непромењиво добро. И насупрот томе, ништа не треба сматрати злом осим греха, који нас одваја од благог Бога и веже за злог ђавола. Средње је, пак, оно што може припадати и једној и другој страни, судећи по особинама и расположењу онога који се њиме користи. Ту спадају: богатство, власт, почаст, телесна снага, здравље, лепота, сам живот или смрт, беда, немоћ тела, клевете и друго томе слично. Оно, дакле, према својству и расположењу онога ко се њиме користи може да служи и на добро и на зло. Јер, богатство, према апостолу, често може да служи на добро. Он богатима овога света заповеда да се не преузносе, нити да се уздају у богатство несигурно, него у Бога живога, који нам даје све изобилно на употребу, да добро чине, да се богате у добрим делима, да буду дарежљиви, друштвени, спремајући себи добар темељ за будућност, да добију живот вечни (1.Тим.6,17-19). Међутим, оно се обраћа у зло када га сабирају да би га гомилали и закопавали у земљу, као што чине тврдице, или да га расипају на раскош и утехе, а не на корист потребитих. Исто тако су власт и почаст и телесна снага и здравље нешто средње и могу се употребити и на добро и на зло. Тиме се лако објашњава чињеница да су многи од светих у Старом Завету, владајући свиме тиме, били веома угодни Богу, и што су напротив, они који су их рђаво користили и обраћали на служење својим рђавим склоностима, праведно били кажњавани или предавани смрти, као што често приповедају књиге Царства. На исти начин схвати и о другим средњим стварима, тј. да нису истинско добро (које се састоји у врлинама), него – нешто неодређено. Јер, оне су корисне и благотворне за праведнике који их употребљавају на праведна и потребна дела, дајући им могућност да уризниче добре плодове за живот вечни, док су за оне који се њима рђаво користе некорисне и погубне, доводећи их само до греха и смрти.
177. Чврсто држећи у сећању такву разлику ствари и дела, знајући да нема истинског добра изузев врлине (која произилази из страха Божијег и љубави према Богу), и да ништа није право зло осим греха и удаљавања од Бога, сада ћемо са свом пажњом погледати да ли је икада Бог, било сам било кроз неког другог, причинио зло некоме од својих светих? Без сумње, тако нешто нигде нећеш наћи. Јер, никада се није десило да [човека] неко други наведе на грех уколико он неће зло и противи му се. Уколико је, пак, упадао у грех, значи да га је сам у себи већ зачео услед непажљивости срца и развраћене воље. Желећи да у то зло, тј. у грех баци праведног Јова, ђаво је употребио све замке своје злобе: лишио га целокупног богатства, децу му поразио смрћу, и њега самога од главе до ногу покрио ранама, које су причињавале неподношљив бол. Ипак, он никако није могао да га упрља грехом. Јов је уза све то остао непоколебив и није изрекао безумље на Бога (Јов 1,22), тј. није упао у богохулство.
178. Међутим, како сам Бог о себи говори: Ја сам … онај који гради мир и ствара зло (Ис.45,7)? И пророк о Њему сведочи: Може ли бити несрећа у граду, а да је Господ не учини (Ам.3,6)? Свето Писмо речју зло понекад означава скорбне случаје не због тога што су заиста зли по природи, него због тога што их као зле осећају они којима се шаљу на корист. Јер, говорећи са људима, Реч Божија по неопходности говори човечијим речима и са човечијим осећањима. Тако и спасоносно сечење и спаљивање, које лекар добронамерно врши на телу које страда од опасних повреда, болесник сматра за зло које мора да трпи. Коњу мамузе и ономе који греши – исправљање нису слатки. И све дисциплинске строгости онима који пролазе курс образовања изгледају горке, као што говори апостол: Јер свако карање, док траје, не чини се да је радост, него жалост, али после даје мирни плод праведности онима који су кроз њега извежбани. Он још каже: Јер кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина кога прима. Јер који је то син кога отац не кара (Јев.12,6-7;11)? На тај начин, реч зло се понекад употребљава у значењу жалосних случајева, по реченоме: И раскаја се Бог због зла које рече да им учини, и не учини (Јон.3,10). И још: Јер знах да си ти Бог милостив и жалостив, спор на гнев и обилан милосрђем, и који се жалости због зла (Јон.4,2), тј. због жалосних лишавања и беда које је принуђен да наведе на нас због грехова наших. Знајући како су оне за неке корисне, други пророк се због жеље њиховог спасења, а не због непријатељског осећања према њима, молио: Додај им зла Господе, додај зла славним земљи (Ис.26,15). И сам Господ говори: Ево, ја ћу на тебе навести зло (Јер.11,11), тј. туге и разарања. Спасоносно кажњен њима у садашње време, бићеш принуђен да се на крају обратиш и пожуриш к мени, кога си у дане своје среће заборављао. Ми их због тога не можемо сматрати суштинским злом, будући да многима служе на добро и воде ка примању вечних радости. Вратимо се, међутим, постављеном питању. Све што обично сматрамо злом, што нам причињавају непријатељи, или што нас поражава на неки други начин – не треба да сматрамо злом, него нечим средњим. И тада оно већ неће бити онакво каквим га сматра онај ко га је нанео у јаросном духу, него онакво, каквим га осећа онај ко га је претрпео. Стога, када се светом мужу деси смрт, не треба мислити да му је учињено зло, него нешто средње. Јер, она је за грешника зло, а за праведника – успокојење и ослобођење од зла. Смрт је за праведног човека покој, чији је пут сакривен (Јов 3,23). Праведан човек од такве смрти неће претрпети никакву штету. Јер, са њим се није десило ништа необично. Оно што је имало да се деси са њим по природној неопходности, он је примио по злоби непријатеља, и то не без користи за вечни живот. Дуг човечије смрти, који је морао да плати по неизбежном закону садашњег нашег постојања, он је отплатио са богатим плодом страдања, стичући залог за велику награду.
179. То, међутим, не ослобађа кривице онога ко чини зло. Нечастиви безаконик неће остати без казне због тога што злоделом својим праведнику није могао да причини суштинску штету. Јер, трпљење је врлина праведника. Оно доноси награду не ономе ко је нанео смрт или страдање, него ономе ко их је трпељиво поднео. Један ће заслужено поднети казну за зверску суровост, док други неће претрпети никакво суштинско зло. Храброшћу свога духа трпељиво подневши искушења и страдања, он је све што му је нанесено са злим намерама, обратио себи на добро и на умножење свога блаженства у будућем животу.
180. Јовово трпљење није стекло добру награду ђаволу, који га је учинио славним својим искушењима, него њему самом који их је храбро поднео. И Јуди неће бити даровано ослобођење од вечних мука због тога што је његово издајство послужило на спасење човечанског рода. Јер, не треба гледати на плод дела, него на расположење онога ко га чини. Због тога ми треба да смо чврсто убеђени у то да човеку нико не може нанети зло уколико га сам не привуче слабошћу свога срца и малодушношћу. Јер, и блажени апостол у једном стиху потврђује: А знамо да онима који љубе Бога све помаже на добро (Рим.8,28). Јер, говорећи: Све помаже на добро, он обухвата заједно све – не само оно што се сматра срећом, него и оно што се сматра несрећом. И на другом месту исти апостол говори да је прошао и кроз једно и кроз друго: Са оружјем праведности десним и левим, тј. у слави и срамоти, у грдњи и похвали, као варалице и истинити, као незнани и познати, као они који умиру а ево живимо, као кажњавани али не убијани, као жалошћени а увек радосни, као сиромашни а многе богатећи, и остало (2.Кор.6,7-10). Према томе, и оно што се сматра срећом и што апостол сврстава на десну страну, означавајући га речима славе и похвале, и оно што се сматра несрећом и што сврстава на леву страну, обележавајући га речима срамоте и грдње, за савршеног мужа постаје оружје праведности. Он нанесене му (жалости) великодушно подноси, користећи их као оружје против оних који га нападају. Он се њима, као луком, мачем и најчвршћим штитом наоружава против оних који му их наносе, савршено пројављујући своје трпљење и храброст. Најславније торжество своје непоколебивости он показује кроз саме непријатељске стреле које га смртно погађају. Он се, на тај начин, ни срећом не узноси, нити због несреће пада духом, већ корача правом стазом и царским путем. Са таквог мирног стања срца он се ни наиласком радости неће скренути на десно, ни нападом несреће и доласком жалости обрнути на лево. Велик мир имају они који љубе закон твој, Господе, и они се не саблажњавају, сведочи свети Давид (Пс.118,165). О онима, пак, који се при наиласку сваке случајности мењају, сагласно њиховим својствима и разликама, каже се: Безумник се мења као месец (Сир.27,11). О савршенима и премудрима се, пак, говори: А знамо да онима који љубе Бога све помаже на добро. О слабима и неразумнима се, опет, објављује: Иди од човека безумна, јер нећеш чути паметне речи (Прич.14,7), будући да се он ни пријатношћу не користи на своје добро, нити се због непријатности исправља. Наравствена сила која је потребна да се храбро подносе жалости, потребна је и ради очувања умерености у радости. Онај кога из колосека избаци једна од тих случајности, несумњиво неће моћи одлети ни једној од њих. Уосталом, срећа више повређује човека, неголи несрећа. Јер, несрећа понекад и против воље обуздава и смирује. Приводећи нас у спасоносну скрушеност, она нас или побуђује да мање грешимо, или нас приморава да се сасвим исправимо. Срећа, пак, надима душу погубним, премда пријатним ласкама, те страшним опустошењем обара у прах оне који се, због срећних успеха, сматрају безбедним.
181. Такви савршени мужеви се у Светом Писму преносно називају двоструким дешњацима. Такав је био, као што пише у књизи Судија, Аод, који се обема рукама користио као десном (Књ.Суд.3,15). Таквим савршенством у духовном [смислу] ћемо и ми овладати, уколико и срећу, која се сматра десном [страном] и несрећу, која се назива левом [страном], добром и правилном употребом будемо обраћали на десну страну. Тиме би све што год се са нама деси, за нас, по апостолу, било оружје праведности. У нашем унутрашњем човеку ми опажамо две стране и, тако рећи, две руке. И ни један од светих не може да нема како ону коју називамо десном, тако и ону коју зовемо левом руком. Савршенство, пак, његове врлине се познаје из тога што он обе обраћа у десницу, добро се користећи обема. Да бисмо јасније могли разумети о чему се ради, рећи ћу: свети муж има десницу када пројављује духовне успехе; када, горећи духом, господари над свим својим жељама и похотама; када, будући слободан од сваког ђаволског напада, без имало труда и нелагодности одбацује и одсеца плотске страсти; када, узневши се са земље горе, на све садашње и земаљско гледа као на непостојан дим и пусту сенку, презирући га као брзопролазно; када у усхићењу ума не само пламено жели будуће, него га и јасно види; када се најстварније храни духовним сагледавањима; када јасно, као отворена врата, опажа небеске тајне; када чисто и пламено узноси молитве Господу; када се, разгоревши се огњем духа, свим стремљењима душе пресељава у невидљиво и вечно, при чему мисли да се већ не налази у телу. Он има такође и леву руку када је окружен бурама искушења; када се распаљује наступима похотних побуда према плотским жељама; када према необузданом гневу бива подстрекнут огњем раздражујућег смућења; када самопревазношењем бива подстрекаван на гордост или сујету; када бива угњетаван жалошћу која доноси смрт (2.Кор.7,10); када се растужује нападима подмуклог унинија; када, по одласку целокупног духовног жара, обамире због охладнелости и неке необјашњиве сете, при чему од њега одлазе не само добре помисли, које разгоревају унутрашњу ревност, него му и Псалми и молитва, и читање, и келијна усамљеност постају ужасно тескобни и сва оруђа врлина сусреће са неким неиздржљивим одвраћањем и одбојношћу. Када га све ово буде нападало, монах треба да зна да га притискује лева страна.
Према томе, онај ко ни због онога, као што смо рекли, што припада десној страни не буде надмен таштином која наилази, и ко ни због онога што припада левој страни, храбро ратујући, не пада у очајање, користиће обе руке као десну. У оба делања показавши се победником, он ће добити победнички венац, како са свог левог, тако и са свог десног стања. Такав венац је, како читамо, заслужио је блажени Јов који се за десно деловање овенчао венцем: будући богат и знатан отац седам синова, он је свакодневно приносио жртву Господу за њихово очишћење, желећи да их учини благоугодним и сродним не толико себи, колико Богу; његова врата су била отворена за свакога долазника; он је био нога хромих и око слепих; овчијим крзном од његових оваца су била загревана рамена немоћних; он је био отац сиротама и удовицама; он се чак у срцу своме није радовао због погибије свога непријатеља. Исти Јов је, делујући левицом, са неупоредиво високом храброшћу тријумфовао над невољама; у једном тренутку лишивши се седам синова, он се као отац није уцвелио жестоком жалошћу, него се као слуга Божији умирио вољом свога Творца; од најбогатијег поставши најбеднији, од преобилног наг, од здравог губав, од познатог и славног понижен и презрен он је сачувао храброст духа неповређеном; лишивши се на крају целокупног свог имања и иметка, он је постао обиталиште гноја и, као неки најсуровији мучитељ свога тела, црепом стругао исцеђени гној, те погружавао прсте у дубину рана које су покриле све делове његовог тела и извлачио црве. При свему томе он ни најмање није похулио на Бога, и ни у чему није узроптао на свога Творца. Шта више. Нимало се не бојећи бремена најтежих искушења, он је и саму одећу која је покривала његово тело (и која је једина могла бити сачувана од ђавоље отимачине стога што је била на њему) раздерао и одбацио од себе, придодавши произвољну наготу оној којом га је поразио његов најљући отимач. Он је чак и косу са своје главе, која је остала као једино нетакнут знак раније славе, одсекао и бацио своме мучитељу. Он је тако одсекао оно што му је оставио најсвирепији непријатељ, и небеским гласом изјавио радост своје славне победе над њим: Добро смо примали од Бога, а зла зар нећемо примати? Го сам изашао из утробе матере своје, го ћу се и вратити. Господ даде, Господ узе. Како је било угодно Господу, тако се и збило. Нека је благословено име Господње (Јов 2,10; 1,21). У двоструке дешњаке праведно ћу убројати и Јосифа који је у срећи био пријатан оцу, пун поштовања према браћи, благоугодан Богу, а у непријатности целомудрен, веран своме господару, најкроткији у тамничком затвору, незлопамтив према увредама, доброчинитељ према непријатељима, према завидној браћи који су готово постали његове убице не само нежно расположен, него и богато милосрдан. Он и њему слични се праведно називају двоструким дешњацима, будући да се са обе руке користе као са десницом. Пролазећи кроз искушења која је набројао апостол, они слично њему могу говорити: Са оружјем праведности, левим и десним, у слави и срамоти, у грдњи и похвали, и остало. И ми ћемо бити двоструки дешњаци уколико и нас не буду мењали ни обиље, ни оскудица у пролазним добрима, тј. уколико нас ни обиље не буде одвлачило задовољствима штетне распуштености, нити оскудица – у очајање и роптање, већ уколико у оба случаја, одајући благодарност Богу, будемо извлачили једнак плод и из пријатности и из непријатности. Тада ћемо постати истински двоструки дешњаци, као што је био учитељ незнабожаца, који је посведочио о себи: Говорим то не због оскудице, јер ја сам се научио да будем задовољан оним што имам. Знам и понизити се, знам и изобиловати; у свему и свачему навикох: и сит бити и гладовати, и изобиловати и оскудевати. Све могу у Христу који ми даје моћ (Фил.4,11-13).
182. Искушење, као што смо рекли, бива двојако, тј. кроз пријатност и непријатност. Узрок, пак, због кога се искушавају људи јесте тројак: највећим делом ради испитивања, понекад ради исправљања, а неретко и ради кажњавања због грехова.
Тако су ради испитивања, како читамо, слично Јову, безбројне жалости поднели Авраам и многи свети. Ради њега је и народ јудејски био подвргнут искушењима у пустињи, као што у књизи Поновљених закона говори Мојсије: И опомињи се свега пута којим теје водио Господ Бог твој четрдесет година по пустињи, да би те намучио и искушао, да се зна шта ти је у срцу, тј. хоћеш ли држати заповести Његове или нећеш (Пон.Зак.8,2). И у Псалму се напомиње: На води Мериви искушах те (Пс.80,8). Да се Јов управо ради тога подвргао свему што је поднео, управно сведочи сам Бог, говорећи: Зар мислиш да сам ти ради чега другог учинио [све то], осим да се јавиш прав (Јов 40,3)?
Ради исправљања се, пак, то дешава када Господ, смирујући своје праведне због неких малих и лаких грехова, или због превазношења личном праведношћу, попушта разна искушења. Њима се они у садашње време чисте од сваке нечистоте помисли и њима се спаљује свака нечистота која се види у њиховој унутрашњости (Ис.1,25), како би се на будућем испитивању показали слични чистом злату, и како у њима не би остало ништа што би, после испитивања огњем Суда, требало да се очисти казненим сажигањем. У томе смислу је речено: Многе невоље има праведник (Пс.33,20), и такође: И заборавили сте савет који вам говори као синовима: Сине мој, не занемаруј карање Господње, нити клони кад те Он покара. Јер кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина кога прима. Ако подносите карање, Бог поступа са вама као са синовима. Јер који је то син кога отац не кара. Ако ли сте без карања, које су сви искусили, онда сте копилад а не синови (Јев.12,5-9). И у Откривењу [је речено]: Ја оне које љубим карам и поправљам (Отк.3,19). Таквима је, под видом Јерусалима, од лица Божијег преко пророка Јеремије упућена реч: И учинићу крај свим народима, међу које сам те расејао, а теби нећу учинити краја, него ћу те покарати на суду (Јер.30,11). За такво спасоносно исправљање свети Давид се моли, говорећи: Испитај ме, Господе, и искушај ме. Прекали утробу моју и срце моје (Пс.25,2). Разумевајући спасоносност таквог искушења, и пророк Јеремија вапије: Казни нас Господе, али са мером, а не у гневу свом (Јер.10,24). Исто и Исаија [говори]: Благосиљам те, Господе, јер си се разгневио на мене, али си одвратио јарост твоју, и помиловао ме (Ис.12,1).
Ударци искушења се шаљу и због грехова. Тако Господ прети да пошаље ударце народу израиљском, говорећи: Зубе зверске послаћу на њих са јарошћу оних који гамижу по земљи (Пон.Зак.32,24). И у Псалмима се о њима говори: Много ране има грешник (Пс.31,10). И у Јеванђељу се помиње: Ето постао си здрав, више не греши, да ти се што горе не догоди (Јн.5,14).
Постоји још и четврти разлог због кога се некима шаљу страдања, познат из Светог Писма: јављање славе и дела Божијих. Тако се у Јеванђељу говори о слепорођеном: Не сагреши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дела Божија на њему (Јн.9,3). И о болести Лазара [се каже]: Ова болест није на смрт, него на славу Божију, да се Син Божији прослави кроз њу (Јн.11,4).
Постоје и друге врсте Божијих одмазди, којима бивају поражени они који су превазишли највиши степен зла, и којима су били осуђени, као што читамо, Датан, Авирон и Кореј, и првенствено они о којима говори апостол: Предаде их Бог у покварен ум да чине што је неприлично (Рим.1,26-28). То треба сматрати најтежим од свих казни. О њима и говори Псалмопојац: На пословима човечијим нема их, и не муче се са другим људима (Пс.72,5), будући да не заслужују да буду спасени посетом Господњом и да добију излечење посредством временских казни. Јер, они отупевши предадоше себе разузданости па чине сваку нечистоту са похлепом (Еф.4,19) услед огрубљења срца свога од дуготрајног пребивања у непрестаном греху који превазилази све мере очишћења и одмазде у веома кратком року живота у овоме веку. Такве Реч Божија укорева и преко пророка Амоса: Затирах вас као што Господ затре Содом и Гомор, и бијасте као главња истргнута из огња. Па ипак се не обратисте к мени, говори Господ (Ам.4,11). [Он говори] и кроз пророка Јеремију: Потрћу народ свој, јер се не враћају са путева својих (Јер.15,7), и на другом месту: Бијеш их, али их не боли; сатиреш их, али неће да приме поуке. Тврђе им је лице од камена, и неће да се обрате (Јер.5,3). Ипак, изливши све спасоносне лекове као најискуснији Лекар, и видевши да већ није остало ниједно исцељујуће средство које би било могуће приложити на њихове ране, Господ као да, на неки начин, бива побеђен величином њихове неправде. Будући принуђен да одступи од милостивог кажњавања, Он им објављује, говорећи: И ревност ће се моја уклонити од тебе, и починућу, и више се нећу постарати (Јез.16,42). О другима, пак, чије срце није огрубело честим грешењем, који још нису заслужили најжешћу и истребљујућу казну, већ су способни да приме уразумљујућу казну ради спасења, говори се: Покараћу их и чуће о скробима својим (тј. уразумићу их, давши им да чују о невољама које им прете) (Ос.7,12).
183. Како задобити и сачувати трпљење и благодушност? Истинско трпљеље и благодушност се не могу ни задобити ни сачувати без срдачног смирења. Када трпљење буде истицало из тог извора, ради избегавања жалости од непријатности неће бити потребно нити затварати се у келију, нити сакривати се у пустињу. Утврђујући се у дубини душе на врлини смирења, својој родитељки и чуварки, трпљење већ неће имати потребу за спољашњом помоћи. Због тога, уколико се ми због неке увреде узнемиримо, очигледно је да у нама није чврсто утврђен темељ смирења. Стога се наша унутрашња грађевина, при налету чак најмање буре, подвргава разарајућем потресу. Трпљење није похвално и достојно удивљења у случају када је унутрашње спокојство сачувано услед недостатка стрела непријатеља. Напротив, оно је величанствено и славно када пребива непоколебиво и поред буре искушења која је на њега усмерена. И када се, наизглед, руши и потреса, оно се више учвршћује. И оним се више усавршава, чиме наизглед слаби. Јер, никоме није непознато да је трпљење добило своје име од подношења жалости. Стога нико ко без туге не подноси све што му се чини не може бити проглашен трпељивим. Стога Соломон трпељивог заслужено похваљује: Бољи је дуготрпељив човек него јунак. И господар од свога срца је бољи него онај који заузме град (Прич.16,32). Он још [каже]: Ко је дуготрпељив велика је разума, а ко је малодушан показује лудост (Прич.14,29). [Дешава се], дакле, да неко доживи клевету и да се запали огњем гнева. Тада узроком његовог греха не треба сматрати увреду која му је нанесена, будући да је она искључиво повод за испољавање у њему сакривене болести (гнева). Такав је смисао Спаситељеве приче о две куће: једној, утемељеној на камену, и другој, утемељеној на песку. На њих се са једнаком силом устремио напад воде и буре ветрова. Последице су, међутим, биле различите. Јер, дом који је био утемељен на тврдом камену није претрпео никакве штете од силног удара, док се онај који је био утемељен на растреситом песку одмах срушио. И он се очигледно срушио не стога што је био подвргнут спољашњем удару, тј. од вода која су се устремиле на њега, него стога што је био неразумно утврђен на песку. Исто тако се и свети човек од грешника не разликује тиме што није подвргнут снажним искушењима, него тиме што га ни велика искушења не побеђују, док грешник пада и од малих. И, као што смо рекли, храброст праведника не би била похвална уколико би он био победник без искушења. Уосталом, ни победе не би било уколико не би било непријатељских напада. Јер, блажен је човек који претрпи искушење, јер кад буде опробан примиће венац живота, који Господ обећа онима који га љубе (Јак.1,12). И апостол Павле [каже] да се сила Божија не показује у миру и утехама, него у немоћи (2.Кор.12,9). Јер, тако говори Господ Јеремији: Јер, ево ја те постављам данас као тврд град и као стуб гвозден и као зидове бакарне свој овој земљи, царевима Јудиним и кнезовима његовим и свештеницима његовим и народу земаљском. Они ће ударити на тебе, али те неће надвладати, јер сам ја са тобом, вели Господ, да те избављам (Јер.1,18-19).
184. Хтео бих да вам представим бар два примера таквог трпљења. Један је показала једна благочастива жена. Желећи да се усаврши у врлини трпљења, она не само да није бежала од искушења, него је чак и тражила да је огорчавају. Ма колико често била ожалошћавана, она није падала у искушењима. Та жена је живела у Александрији, и потицала из познате породице. У кући коју су јој оставили родитељи, она је благочастиво служила Богу. Дошавши једном блаженом архиепископу Атанасију, она је замолила да јој да на издржавање и успокојење неку од оних удовица које се издржаваху о црквеном трошку. „Дај ми, – говорила је она,- једну од сестара, коју бих успокојила“. Похваливши женину добру намеру и њено усрђе према делу милосрђа, светитељ је заповедио да од свих изаберу удовицу која би све превазилазила часном нарави, озбиљношћу и љубазношћу, како жеља оне која пројављује милосрђе не би била потиснута рђавошћу оне која га користи, и како она која пројављује милосрђе, будући ожалошћена злом нарави удовице, не би претрпела штету у вери. Примивши, дакле, изабраницу, она ју је довела у своју кућу и почела да јој служи у свему. Међутим, видећи њену скромност и тихост, и добијајући од ње сваке минуте поштовање ради благодарности за дело свога човекољубља, она је кроз неколико дана опет дошла ка споменутом светитељу и рекла: „Ја сам молила да заповедиш да ми дају неку коју бих успокојила, и којој бих служила са пуним послушањем“. Он у почетку није разумео ради чега тако говори и шта заправо жели. Помисливши да је њено мољење због небриге надзорника над удовицама било пренебрегнуто, он је са извесним душевним смућењем питао за разлог таквог пропуста. Њему су, међутим, рекли, да јој је послана најчаснија удовица. Тада је он, схвативши шта је искала та мудра жена, заповедио да јој дају најрђавију од свих удовица, која је све превазилазила гневљивошћу, свадљивошћу, глупошћу, брбљивошћу и сујетом. Када су нашли и дали јој такву, она је, узевши је у своју кућу, са истим или још већим усрђем почела да јој служи. Као благодарност за те услуге она је од ње добијала само ожалошћавања понижавајућим грдњама, злим речима, вређањем. Укоревајући је, удовица је са пакосним ругањем роптала што ју је испросила од архиепископа, будући да је не успокојава, него мучи. Она ју је, [наводно], узела из спокојног живота и увела у тежак, а не из тешког у спокојни. Таква ожалошћења је та жена понекад проширивала и до удараца руком. Међутим, она госпођа јој са још већим смирењем служаше, учећи се да побеђује њену јарост не супротстављањем, него пре смиреним потчињавањем себе. Она је њен бес укроћивала човекољубивом кротошћу. Таквим опитима у потпуности се утврдивши у трпљењу и постигавши савршенство у жељеној врлини, она је отишла поменутом светитељу и захвалила му за његов мудри избор и за обучавање у доброчинству у правом смислу, те за то што јој је, савршено сагласно њеној жељи, назначио најдостојнију учитељицу, чијим се непрестаним ожалошћењима свакодневно укрепљивала у трпљењу и постигла сам врхунац врлине. „Напокон, ти си ми, Владико, ради успокојења дао онакву какву сам управо желела да имам. Она прва је, пак, својим поштовањем према мени пре мене успокојивала и утешавала, неголи ја њу“. То је довољно рећи о женском полу, како бисмо се успоменом на такво дело не само назиђивали, него и постиђивали себе. Јер, ми не можемо сачувати трпљење уколико се не затворимо у келији.
185. Изнећемо и други пример о ави Пафнутију, који је живео у савршеној усамљености у знаменитој Скитској пустињи, у којој је и сада презвитер. Будући још млад монах, он је засијао благодатном светошћу тако да су се највећи мужеви тога времена дивили његовом напретку. И без обзира на то што је био млађи од свих, њега су упоређивали са старцима. Тако су одлучили да и њега уброје у лик стараца. Када се то прочуло, завист, која је некада побудила душе браће против Јосифа, својим отровним огњем разгоре против њега једнога од скитске братије. Он беше наумио да његову славу упрља неком мрљом срамоте. Сачекавши време у које је Пафнутије одлазио у недељни дан у Цркву, он потајно уђе у његову келију и међу корпе, које тамо обично плету од палмовог прућа, сакри своју књигу. Затим и сам оде у Цркву, задовољан својом лукавошћу. После завршетка недељне службе он пред свом братијом светом Исидору, који је тада био презвитер, изнесе жалбу да је из његове келије украдена књига. Та жалба је све смутила (а особито презвитера) и они нису знали шта да мисле, нити шта да подузму, будући поражени новим и нечувеним преступом. Тада је тужилац захтевао да се сва братија задржи у Цркви, и да пошаљу неколицину изабраних да претресу све келије. Када су три старца, које је назначио презвитер, претражили све друге келије, дошли су и до Пафнутијеве келије. И у њој су нашли књигу сакривену међу палмовим корпама, где је беше сакрио зависник. Узевши је, они су је одмах донели у Цркву и ставили пред све. Премда је због чистоте савести био уверен да нема никаквог удела у греху Пафнутије је, као да је крив због крађе, себе предао суду стараца, изјављујући спремност да поднесе шта му буде досуђено као казна и молећи да му одреде место покајања. Он ништа није говорио у своју одбрану због стидљиве скромности страхујући да, трудећи се да речима спере мрљу крађе, поврх тога не поднесе још и осуду за лаж, будући да нико није подозревао ништа друго осим онога што је откривено. По завршетку испитивања и доношења пресуде, он је изашао из Цркве, не павши духом, већ поверавајући себе суду самога Бога. Он је почео да приноси покајање, појачавши молитве са обилним сузама, утростручивши пост, показујући се пред лицем људи са највећим смирењем духа. Пошто је током истека готово две недеље на тај начин себе подвргао свакој скрушености тела и духа, он је у суботни или недељни дан рано ујутро дошао у Цркву не ради примања Светог Причешћа, него да би се испружио код врата Цркве и смирено молио опроштај. Међутим, не трпећи да он и даље сам себе скрушава и да буде понижаван од других, Бог, сведок и зналац свега сакривенога, примора ђавола да објави оно што је проналазач зла, бешчасни крадљивац своје ствари, слави туђ лукави клеветник, учинио без икаквих сведока. Јер, обузет најљућим демоном, он је сам открио сву лукавост своје тајне подвале. И тако је онај ко је био саветодавац злог дела и сплетке, уједно постао и издајнички разглашивач. Затим је тај нечисти дух силно и дуго мучио бедног брата, тако да га нису могле истерати не само молитве осталих светих који су тамо пребивали, и који су имали Божанствени дар власти над демонима, него ни нарочита благодат Исидора Презвитера. Ни он није могао да истера тог најљућег мучитеља, премда му је, по милости Господњој, била дарована сила над њима, будући да су бесомучни добијали исцељењв још пре него што би били доведени до његових врата. И то је било стога што је Христос Господ ту славу сачувао за Пафнутија, како би клеветник био исцељен молитвама онога против кога је учинио сплетку, и добио опроштај греха и ослобођење од садашње казне, објављујући име онога чију славу је хтео да, као завидни непријатељ потамни.
186. Два су ме разлога побудила да вам испричам овај догађај: први, да бисмо, помишљајући о непоколебивој чврстини тог човека, утолико више пројављивали непоколебивост и трпљење, уколико се мањим нападима непријатеља подвргавамо; и други, да бисмо на основу њих дошли до чврстог убеђења да не можемо бити безбедни од бура искушења и напада ђавола уколико целокупну заштиту нашег трпљења и сву наду не будемо полагали на силе нашег унутрашњег човека, а не на келијски затвор, на пустињску усамљеност, на заједницу светих, или уопште на било шта што постоји изван нас. Јер, ако Господ (који је у Јеванђељу рекао: Царство Божије унутра је у вама, Лк.17,21), не укрепи наш дух силом свога заступништва, узалуд се надамо да ћемо нападе непријатеља (који је у ваздуху) победити или помоћу људи који са нама живе, или удаљавањем у удаљена места (тј. удаљивши се у пустињу), или сакривањем иза камења и крова (тј. закључавши се у келију). Јер, све је то имао и Пафнутије, па ипак кушач је пронашао начин да га нападне. Тог најзлијег духа од њега нису одбили ни заштита стена, ни усамљеност пустиње, ни заступништво толиких светих у тој заједници. Међутим, пошто није полагао наду свога срца ни на шта спољашње, него на самога Судију свега сакривенога, овај свети слуга Божији никако није могао бити уздрман подвалама таквог напада. Исто тако, зар се и онај кога је завист бацила у такав преступ, није користио благотворношћу пустиње, оградом удаљеног станишта и заједницом блаженог Исидора, аве и презвитера, и других светих? Па ипак, када га је нашла утврђеног на песку, ђаволска бура не само да је његовом дому (унутрашњем настројењу) нанела силан ударац, него га е и сасвим разрушила. Престанимо, стога, да основу свога непомућеног унутрашњег мира тражимо ван себе, те да очекујемо да немоћ нашег трпљења може помоћи туђе трпљење. Јер, као што је Царство Божије унутра у нама, тако су и непријатељи човеку… домаћи његови (Мт.10,36). И нико ми се не супротставља више од мога осећања, које е мој најближи домаћи. Пазимо више на себе, како нас наши домаћи не би повредили. Јер, када наши домаћи не устају на нас, тада и Царство Божије пребива у нама у непомућеном душевном миру. И ако ревносно размотримо узроке онога што се дешава у нама, наћи ћемо да ми не можемо бити рањени никаквим, чак ни најпакоснијим човеком, уколико сами не устанемо против себе немиром свога срца. И уколико смо рањени, узрок не треба тражити у нападу споља, него у нашем нетрпљењу. Тако је тврда храна корисна за здравог, а за болесног – штетна. Она не може повредити онога ко је прима, уколико јој за наношење повреде његова немоћ не дода силу.
 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *