ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ II

 

ДОБРОТОЉУБЉЕ
ПРЕПОДОБНИ НИЛ СИНАЈСКИ

АСКЕТСКЕ ПОУКЕ ПРЕПОДОБНОГ НИЛА СИНАЈСКОГ

 

II

O ОСАМ ДУХОВА ЗЛА
а) O СТОМАКОУГАЂАЊУ
1. Зачетак плода је цвет, а почетак делатног живота је – уздржање.
2. Ко обуздава стомак умањује страсти, а ко попушта пред прождрљивошћу умножава сластољубиву похоту.
3. Први међу незнабожним народима је Амалик, а прва међу страстима – стомакоугађање.
4. Храна за огањ су дрва, а храна за стомак – јела.
5. Много дрва распаљује велики пламен, а много хране храни похоту.
6. Пламен нестаје кад понестане грађе, а оскудна храна исушује похоту.
7. Похота према јелу је породила непослушност, а слатко јело је довело до истеривања из раја.
8. Скупа јела наслађују грло, али хране и неуспављивог црва похотљивости.
9. Стањено црево припрема за бдење на молитви, а препуно наводи на дубоки сан.
10. Трезвоумље прати сувоједење, а сит живот у угодностима погружава ум у дубоку сањивост.
11. Молитва испосника је слична младом орлу који пара висине, а молитва онога који се гости пада доле, оптерећена ситошћу.
12. Ум испосника је као светла звезда на чистом небу, а ум онога који се гости као мрачно небо у ноћи без месеца.
13. Магла скрива сунчеве зраке, а густа испарења употребљених јела помрачују ум.
14. Запрљано огледало не предаје јасно црте лика који се у њему одражава, а мисаона сила, замагљена ситошћу, не прима познање Бога.
15. Земља која се дуго не обрађује рађа трње, а ум стомакоугодника – срамне помисли.
16. Није могуће обрести мирис у гноју, нити благоухање сагледавања код стомакоугодника.
17. Око стомакоугодника тражи где су гозбе, а око уздржљивца – где је сабор мудрих.
18. Душа стомакоугодника броји дане спомена мученика [ради обилног ручка који га очекује], а душа уздржљивца подражава њихов живот.
19. Плашљиви војник дрхти од звука трубе који наговештава борбу, а стомакоугодник од наговештаја почетка поста.
20. Стомакоугодљиви монах је слуга свог стомака, и под његовим бичем плаћа свакодневни данак.
21. Хитри путник брзо достиже до града, а уздржљиви монах – до мирног устројства срца.
22. Спори путник (који није достигао насељена места) ноћи у пољу, под откривеним небом, а стомакоугодљиви монах не достиже до дома бестрашћа.
23. Дим тамјана замиришује ваздух, а молитва уздржљивца – Божији њух.
24. Уколико се предајеш похоти ситости стомака, ништа неће моћи да задовољи твоје сластољубље, будући да је беснило стомака огањ који уништава горући грађу и свагда тражи ново вештаство.
25. Пуна мера (нечега што се ставља у сасуд) пуни посуду, а стомак неће рећи: „Доста“, па макар се распао.
26. Подизање руку је нагнало у бекство Амалика, а дела која су устремљена горе побеђују плотске страсти.
27. Истребљуј из себе све што оживљава страсти и крепко умртвљуј своје телесне удове.
28. Као што мртав непријатељ у теби не побуђује страх, тако умртвљено тело неће помутити твоју душу.
29. Мртво тело не осећа бол од ватре, ни уздржљивац – сласт у умртвљеном телу.
30. Ако победиш Египћанина, сакриј га у песку, тј, ако победиш страст похоте немој насићавати тело (већ га држи на сувоједењу). Јер, као што из земље, када се овлажи, ниче оно што је у њој било сакривено, тако се и страст похоте разгорева када се тело насити.
31. Згаснут пламен поново јарко пламти ако се додају суве гране. И угасла сласт похоте поново оживљава кад се стомак насити јелима.
32. Немој имати сажаљење према телу кад почне да се жали на изнемоглост, нити га насићуј угодним јелима. Јер, ако опет ојача, устаће на тебе и подићи ће против тебе непомирљиву борбу све док не заплени твоју душу и не преда те као роба страсти блуда.
33. Умерено храњено тело је као добро укроћен коњ који никада неће збацити коњаника. Коњ који је обуздан уздом попушта и повинује се руци коњаника, а тело које је укроћено оскудицом у јелу и бдењем се не отима из руку помисли која је села на њега, нити рже, како иначе чини кад је покренуто страсним поривом.
34. Преједање храном храни помисли, а пијани поји сан маштом.
35. Пријатност насладе умире чим храна прође кроз грло, али у том гробу оживљава похотљивост.
36. Труд на обрађивању свог дела земље као плод доноси упокојење, а разни видови задовољства за свој крај имају – горење (или телесно овде, или кажњеничко – тамо).
37. Онај ко подвизима чини да вене цвет плоти, свакодневно у телу помишља о својој кончини.
38. Нека благоразумност срца труд уздржања мери према стању тела како, по раслабљености тела, и само не би пострадало.
39. Нека се тело задовољи умереним подмирењем природних потреба.
40. Нека се твоје телесно подвижништво усмерава наравственим разлозима како би се научио да болујеш срцем (због грехова) и да саосећаш душом.
41. Мајка (похотног) сластољубља јесте стомакоугађање: оно рађа сластољубиву похотљивост и многе друге страсти. Од њега, као од неког корена, ничу стабљике других страсти. За кратко време поставши дрвеће подједнако са оним које га је родило, оне се разгранавају у пороке који досежу до неба. Тако су среброљубље, гнев и туга пород и израслине стомакоугађања. Стомакоугоднику је понајпре потребан новац да би задовољио жељу која увек пламти, премда се никада не подмирује; осим тога, он ће се свакако узбудити гневом против оних који га ометају да стекне новац; када, пак, гнев буде био немоћан да пређе у дело, по нужности ће се појавити туга.
42. Стомакоугађању су више него било чему другоме сродни сладострасни покрети. Желећи да покаже сродност тих страсти, и сама природа је полним органима назначкла место под стомаком. Том блискошћу она означава њихову тесну везу. Према томе, ако ослаби та страст (тј. похота), значи да је ослабило оно што је изнад, тј. стомак, а ако се осили и ступи у покрет, значи да је примила силу одозго. Међутим, стомакоугађање не храни и не доји само ту страст. Оно у човеку искорењује свако добро. Чим оно дође до површине, обично падају и нестају уздржање, целомудреност, храброст, трпљење и све остале врлине.
43. Прекрасно је остајати у пределима потребе и старати се свим силама да се они не преступе. Уколико некога похота по мало претеже на страну житејских сласти, већ никаква реч неће бити у стању да заустави његово стремљење (у том правцу). Јер, за оно што премашује потребе не постоји граница. Неуморно старање и бескрајна испразност без мере умножавају труд (за своје задовољење), те хране похоту као што се пламен храни додавањем дрва.
б) О БЛУДУ
1. Уздржање рађа целомудреност, а стомакоугађање јесте мајка блудне похотљивости.
2. Уље храни пламен светилника, а општење са женама распаљује огањ похотне сласти.
3. Ударцима таласа се носи тамо-амо ненатоварени брод, а блудним помислима – неуздржљиви ум.
4. Блуд себи присваја преједање и стаје у ред са противницима ума, до краја се борећи против њега заједно са његовим непријатељима.
5. Љубитељ безмолвија се тешко рањава стрелама непријатеља, а онај ко се меша са гомилом непрестано од њега прима ране.
6. Гледање на жену је отровна стрела која рањава душу и у њу уноси отров. И што више застарева та рана, утолико прави већу озледу.
7. Ко се чува од тих стрела не иде на многољудна сабрања и не лута расејано по празницима. Јер, боље је спокојно остајати кући и пребивати у молитвама, неголи, са намером да се успоштују празници, постати лаки плен непријатеља.
8. Ако хоћеш да будеш целомудрен, избегавај општење са женама и никад им немој дати слободу смелог обраћања. Јер, у почетку оне или истински имају, или лицемерно показују суздржљиву стидљивост, док се касније одважују на све. И то за тебе постаје удица која лови на смрт, вешта замка која вуче у погибао. Нека те оне не доведу у обману скромним речима, будући да се у њима крије зли отров зверињи (звери из бездана).
9. Боље је да приђеш јаркој ватри, неголи младој жени док си и сам млад. Јер, осетивши бол од огња ка коме се приближиш, одмах ћеш одскочити даље. Разнеживши се, пак, женским речима, нећеш одједном отићи.
10. Буја трава која расте поред воде, као и страст нечистоте у општењу са женама.
11. Онај ко пуни стомак и обећава да ће бити целомудрен личи на онога ко тврди да ће сламом зауставити дејство огња. Као што је, међутим, немогуће сламом зауставити силу распламсалог огња, тако је немогуће преједањем зауставити ватрено стремљење похоте.
12. Стуб се опире на своју основу, а блудна страст се покоји на преједању.
13. Лађа у бури жури у пристаниште, а целомудрена душа иште пустињу. Лађа бежи од морских таласа који прете опас-ошћу, а душа од женских лица која изазивају погибао.
14. Изглед украшене жене потапа горе него таласи. Из валова се, из љубави према животу, још и може испливати, док привлачни изглед жене наводи на презирање и самог живота.
15. Пустињско шибље је безбедно од пламена, и целомудрени [монах], који је далеко од жена, заштићен је од распаљивања страсти похоте. Јер, као што сећање на огањ неће сагорети мисли, тако ни страст нема силу када нема хране.
16. Ако се смилујеш на противника, остаће ти непријатељ, а ако поштедиш ту страст – устаће на тебе.
17. Поглед на жену код неуздржљивог изазива нечисту страст, док целомудреног подстиче на прослављање Бога.
18. Чак и ако похотна страст при обраћању са женама буде покојна, немој веровати бестрашћу које обећава. Јер, и пас, окружен гомилом, маше репом све док не изађе из ње, да би одмах затим показао љутину која му је својствена.
19. Када сећање на жену постане бестрасно можеш закључити да си ступио у предео целомудрености. Уколико ти, пак, њен лик обузима душу, знај да си још далеко од те врлине. Међутим, ни у првом случају се немој задржавати на таквим помислима, нити беседи мислено са женским ликом, будући да се та страст лако враћа назад. Опасност од ње је врло близу.
20. Умерено топљење чисти сребро, а претерано га оштећује. Тако и целомудрена навика квари дуготрајно представљање жене у мислима.
21. Немој дуго разговарати са лицем које ти се представило да се у теби не би запалио пламен сластољубља, те да се не би запалило гумно твоје душе.
22. Као што искра, која се дуго остави у слами, изазива пламен, тако и дуготрајно сећање на жену подиже похоту.
23. Уколико тело које похотствује на дух смириш подвижничким трудовима, иза граница овог века ћеш имати славу која је обећана речима о блаженствима, будући да си у борби победио онога ко се у твоме телу бори против закона твога ума и поробљава те законом греха који је у твојим удовима (Рим.7,23).
24. Треба да схватиш да се одвојени видови блуда, наиме, телесни и духовни блуд, остварују заједно. Када се блудна помисао раствори у твом духу, твоја душа се спаја са прелесном представом. Немој да се заносиш призраком који нема стварности да и телом не би учинио нешто слично. Духом блуда бивају преварени сви који унутрашњу прељубу не одбијају крстом.
25. Демон на себе узима женски лик како би душу навео на сједињење са њим. Облик женског лика на себе узима бесплотни демон како би похотљивом помишљу душу навео на блуд.
26. Кажњавај помисли оскудношћу хране како би мислиле о глади, а не о блуду.
27. Са молитвеним бдењем сједини сузе како би стекао помоћ у борби.
28. За време блудне борбе немој прихватати позив на гозбу.
29. Демон похоте на ревносног борца напада брзо, изненада га обасипајући стрелама страсне похоте, будући да не може дуго да подноси опаљивање светлоносним огњем који исходи из његових подвижничких трудова. Ка ономе, пак, ко је, услед варљиве сласти похоте, ослабио у строгости самообуздавања он мало по мало приступа и његово срце наводи на разговор како би се оно, разгоревши се злом похотом, предало беседи са њом, било њом заробљено и потпуно напустило мржњу према том греху.
30. Најопасније је ако се срце погрузило у навику на сласти похоте. Биће потребно много труда да се то растиње ишчупа из корена.
31. Немој приучавати помисао да ступа у беседу са сластима похоте стога што се у гомили страсних мисли и покрета разгорева огањ (Пс.105,18). Распаљујући те, они те наводе на мишљење да је тешко задржати огањ природе и да више ниси у стању да чиниш насиље над природом. [Они те наводе на мисао да није толико страшно ако] данас по невољи згрешиш, јер ћеш се сутра покајати по заповести. Јер, (хришћански) закон је човекољубив, те лако опрашта грех онима који се кају. При томе, они ти наводе пример како су неки пали после уздржања и како су се опет покајали, придајући вероватност своме варљивом савету како би, срушивши чврстину противљења надом лаког обраћења кроз покајање, храм целомудрености претворили у дом блуда.
32. Пази, човече уздржања, да се под изговором покајања не вараш неизвесном надом. Јер, многи су, павши, одмах били покошени смрћу, док други нису имали снаге да устану (од пада), везани навиком на сласт похоте као законом. Јер, како, човече, знаш да ћеш бити жив и да ћеш се покајати и како себи назначујеш године живота? Падајући, ти попушташ телу, уместо да се предајеш сећању на смрт, како би у срцу свом живље представио страшну одлуку суда и тиме угасио мудровање распаљеног тела.
33. Природни начин живота и за нас и за животиње је, по Саздатељевом опредељењу, један исти: Ето, дах вам, говори Бог човеку, сваку траву у пољу. Вама и зверињу ће то бити храна (Пост.1,29-30). Добивши заједничку храну са бесловеснима и својим досеткама је претворивши у много раскошнију, са правом треба да се сматрамо неразумнији од животиња, будући да оне остају у границама природе, не нарушавајући оно што је Бог поставио, док ми људи, обдарени разумом, потпуно одступамо од древног устава. Јер, где је лакомство код бесловесних? Какви пекари и кувари на хиљаде начина припремају насладу њиховом бедном стомаку? Не воле ли они древну оскудност, хранећи се травом и задовољавајући се оним што се нађе, користећи за пиће воду, и то понекад и ретко? Стога се они и телесним насладама предају ређе, не распаљујући жеље никаквом храном која гоји, и не препознајући увек разлику између мушког и женског пола. Јер, то осећање им се даје једном годишње када природни закон, као начин за продужење рода, одређује њихово спајање ради сејања њима сличних. У остало време они се до те мере удаљују међусобно да потпуно заборављају на ту жељу. У људима је, пак, скупоценим јелима ненасита похота прељубе посејала махните жеље које ни у какво време не дозвољавају да се страст смири.
в) О СРЕБРОЉУБЉУ
1. Среброљубље је корен свих зала. Оно, слично рђавим гранама, храни све остале страсти и не дозвољава да увене оно што је од њега процветало.
2. Онај ко жели да истреби страсти, нека најпре ишчупа овај њихов корен. Све док остаје среброљубље, нећеш имати никакве користи од одсецања грана. Јер, и ако се одсеку, оне ће опет брзо израсти.
3. Грамжљиви монах је као претоварен брод који се лако потапа у таласима које подиже бура.
4. Неграмжљиви монах је лаки путник који на сваком месту себи налази пристаниште.
5. Неграмжљиви монах је орао који лети у висинама. Он се са висина спушта једино када га принуди потреба за храном.
6. Такав је изнад сваког искушења, подсмевајући се над свим што постоји. Стремећи горе, он се удаљује од свега земаљског и живи са горњима. Јер, он има лака крила, која нису оптерећена бригама.
7. Ако наиђе невоља, он без туге оставља своје место. Ако настане време смрти, он благодушно одлази одавде, будући да никаквим земаљским узама није везао своју душу.
8. Грамжљивац је, напротив, спутан бригама, и слично псу – привезан ланцем. Уколико је принуђен да се пресели, он тужно сећање о имању носи са собом као тешко и бескорисно бреме.
9. Кад дође смрт, он са жалошћу оставља садашње. Он предаје душу, док му се око не спушта са онога што има код себе. И њега вуку као побеглог роба. Он се раздваја са телом, али се не раздваја од имања, стога што је страст која га је обузела силнија од оних који га вуку.
10. Море се не пуни иако у себе прима мноштво река. Ни похота среброљупца се не сити већ сабраним имањем. Ако га удвоји, он опет жели да удвоји удвојено. И он никада неће престати да удваја све док смрт не пресече тај бескорисни труд.
11. Благоразумни монах има у виду само потребу тела, те празан стомак пуни само хлебом и водом.
12. Он неће ласкати богатима како би стомаку пружио насладу, нити ће слободан ум предати у ропство многим господарима. Јер, његове руке су довољне да послуже телу и да задовоље његове природне потребе.
13. Неграмжљиви монах је неухватљиви борац и лак тркач који брзо достиже до награде небескога призвања (Фил.3,14).
14. Многограмжљиви монах се радује многим приходима, а неграмжљиви – венцима због напретка.
15. Многограмжљиви монах марљиво ради, а неграмжљи-ви проводи време у молитвама и читању.
16. Среброљубиви монах ризницу пуни сребром, а неграмжљиви сабира ризницу на небу.
17. Проклет да је онај ко прави идола и полаже га у скривеном месту (Пон.Зак.27,15). Међутим, такав је и онај ко гаји страст среброљубља. Први се без користи клања лажном богу, а други машту о богатству сакривено носи у срцу као кумир.
18. Неграмжљиви живи безбрижним животом, а многограмжљиви свагда болује бригом о богатству.
19. Одвешћеш у плен гомилу помисли уколико срцу не дозволиш да брине о вештаственом. И крст ћеш понети без расејавања уколико се одрекнеш од жеље да имаш сопственост.
20. Помисао о вештаственом стицању предсказује ти старост и болести, како би своју наду на Бога поделио са надом на имање.
21. Онај ко је изабрао подвижнички живот у одрицању од света нека се осени вером, нека се укрепи љубављу и утврди надом. Вера није остајање без ичега, већ непоколебиво убеђење у посед савршенијег, са трпељивим уздањем и живом љубављу.
22. Када се одрекнеш свих ствари више немој обраћати пажњу на мрачне помисли које ће те прекоревати због осиромашења, представљајући ти лишавања, беду и бешчашће, како би те сликом таквог злопаћења довели до раскајавања због славне врлине. Међутим, уколико проникнеш у смисао таквог подвижништва, наћи ћеш да ти се управо због тога због чега те оне прекоревају теби плете венац.
23. Оставимо житејске ствари и окренимо се духовним добрима. Докле ћемо се заустављати на дечијим играчкама, не доспевајући до мушког начина мишљења? У детињству се ради забаве користе коцкице, лопте, и слично. И деца су пристрасна према томе све док не доспеју у савршени узраст. А када омужа, човек одбацује све то и са усрђем се занима важним делима. Ми, пак, све остајемо у младалачком узрасту, дивећи се ономе што је својствено детињству и нећемо да се побринемо о бољем, тј. о томе што приличи мужевима. Као што је срамно гледати како одрастао човек седи у гомили пепела и црта по њему дечије шаре, тако је срамотно, или чак и срамније, видети како они који имају у виду наслађивање вечним добрима рију по праху земаљских ствари те, неприкладношћу таквих поступака, срамоте достојанство завета. Узрок тога је, како изгледа, у томе што ми себи не представљамо ништа важније од видљивог, што нисмо свесни безначајности садашњих добара и превасходства тамошњих добара, те што се ослепљујемо блеском онога што се овде сматра вредним поштовања, прилепљујући се уз њега свом жељом.
24. Почнимо да се одвајамо од садашњих добара, занемаримо имање и новац и све што у себе погружава и потопљује помисао. Кад се нађемо у бури, избацимо товар како би се спасао крманош (ум) и посада (помисли). Ако они који плове морем у време буре не маре за свој товар, те својим рукама и скупоцене ствари бацају у море, свој живот стављајући изнад имања, због чега ми ради бољег живота не пренебрегавамо оно што душу вуче у бездан? Због чега код нас није толико јак страх Божији колико је код њих јак страх од мора? Они из љубави према временском животу не сматрају високим губитком погибао оног што возе, а ми, говорећи да желимо вечни живот, не пренебрегавамо ни маленкости, већ се решавамо да је боље да погинемо са ништавним товаром, неголи да се спасемо, лишивши се њега. Због тога вас умољавам да све свучемо са себе. Борци у борбу не ступају обучени, будући да их закон борбе на поприште изводи наге. И било да је врућина, или хладовина, они иступају остављајући одећу ван попришта. Онај ко се не сагласи да се обнажи мора да се одрекне и од борбе. Ми, пак, давши завет да се подвизавамо, не само да не скидамо одећу (поседовања), него ступамо у подвиг носећи на плећима хиљаду бремена, пружајући противницима мноштво могућности да нас ухвате.
25. Како ће грамжљивац да се бори са духовима злобе када је њему [због те страсти] лако наносити ударце? Како ће се са духом среброљубља борити онај ко је засут новцем? Како ће заобићи демоне, који су лишени сваке бриге, онај ко је обучен у хиљаде брига? Божанствено Писмо говори: Наг ће побећи у тај дан (Ам.2,16). Наг је онај ко није обучен у безбројне прње брига о житејским делима; наг је онај коме многосложне помисли о новцу и имању не сметају да брзо трчи. Јер, злобници нагог тешко могу ухватити.
26. Борци се боре наги и премазани уљем. Нагост чини да борци не могу да се ухвате ни за шта, а мазање уљем им даје могућност да исклизну из руку чак и ако их противник ухвати. Због тога се противници старају да један другог поспу земљом како би прахом учинили да гладкост уља постане храпава. Тиме би себи дали могућност да задрже противника у рукама кад га једном ухвате. Што је прах код њих, то су у нашем подвигу земаљска дела, а што је код њих уље, код нас је отсуство брига.
27. Савршеној души је својствено да нема брига, док је нечастивој својствено да се сатире бригама. О савршеној души је речено да је као крин у трњу (Пес.2,2). То означава душу која усред оних који се брину о многоме живи безбрижно. Крин и у Јеванђељу означава душу која нема брига, будући да је речено: Не труди се нити преде, па ипак је одевена у славу која је већа од Соломонове (Мт.6,28). О онима, пак, који имају много брига о телесном се каже: Сав живот нечастивог је у бригама (Јов 15,20). И заиста, нечастиво је распростирати бригу о телесном на читав живот и уопште се не бринути о будућем (2,86).
28. Мера стицања треба да буде потреба. Оно што превазилази ту меру, тј. излишност, јесте нешто оптерећујуће, а не олакшавајуће. Одећа која је сразмерна са телом уједно сачињава и потребу и украс. Одећа, пак, која са свих страна пада, опасује ноге и вуче се по земљи не само да је ружна, него и омета сваки посао. Тако и имање које превазилази телесну потребу уједно представља и сметњу за врлину и подвргава се прекору оних који су у стању да испитају природу ствари.
29. Неграмжљивошћу ми не називамо невољно сиромаштво које, дешавајући се по нужди, притиска дух и које се, као непроизвољно, сматра несносним, већ добровољну решеност да се [човек] задовољи са малим. Она се стиче самовласношћу помисли која захтева труд све дотле док се упражњавање не претвори у навику. Она ће, пак, и оно што је дуго изгледало тешко и неиздржљиво учинити подношљивим. Жељу не вара силно само телесна красота, већ и блесак богатства. У оба случаја је потребна храбра душа како се не би уступило пред њиховом варљивошћу.
30. Заиста треба сматрати великим и назвати храбрим оне који на овом попришту побеђују иако их нападају и саплићу помисли убедљивим доказима, слично покретима тела, старајући се да докажу како се треба сагласити са мишљењем многих и како треба признати за истински добро оно што само изгледа као добро, не одбијајући оно што се, по општем мњењу, сматра вредним. Оне наговарају да се [човек] не уклања од поседовања онога што је сам Саздатељ дао на употребу, те да не изобличава узалудно стицање онога што је приведено у биће са неким циљем, а не тек тако. Ти подвижници су заиста достојни дивљења, будући да нису уступили пред противником. Они нису побегли са попришта, нити су се дали у руке непријатеља. Утврдивши своја колена на исправном расуђивању, они се нису приклонили стицању земаљских ствари, већ су нерасејани живот претпоставили метежном, умереношћу у потребама стекавши безметежност.
31. Древни светитељи су до те мере распростирали ревност за неграмжљивост да су водили живот без крова над главом, хранећи се оним што је давала природа. Они би налазили постељу на месту где би се задесили. Они нису имали ни кров, ни постељу, ни трпезу, док им је овчија кожа служила као одећа. Они су се трудили да са свом тачношћу следе Господњи савет: Погледајте на птице небеске… Погледајте на кринове у пољу… (Мт.6,26-18). Они су искрено веровали да ће оно што је потребно телу доћи само од себе уколико се угађа Богу који све даје и уколико се изнад свега брине о стицању Царства небеског.
32. Како ће наш живот, одасвуд окружен сваким изобиљем, да се упореди са животом оних блажених које нису узнемиравале помисли о телу и телесном и које је нека чиста чежња за Божанственим, непрестано их усхићујући ка узвишеном, убеђивала да забораве на оно што се на земљи сматра бљештавим? Они на земљи нису имали ништа осим тела које је природа задржава доле. Међутим, они су и њега желели да имају са собом тамо где су пребивали умом, сагледавајући небеска блага. И они се никада не би одвајали од тамошње сладости кад их природа не би враћала ка подмиривању телесних потреба. Због поштовања према Ономе који је душу свезао са телом, они су принуђени да се побрину од телу, премда сматрају да је крајње потребно отуђење од њега.
33. Телесна потреба брзо тече и пролази. Она у прошлости није промишљала о садашњем, нити у садашњем не промишља о будућем: она лечи само садашње. Труд, пак, врлине јесте семе које даје плод који не оскудева. Он и у време самог напрезања радује савест очекивањем сладости, и по пресељењу одавде се показује као диван и као саузрочник вечног весеља.
34. Пут који води у Царство је врло тежак, будући да је узак и са свих страна окружен стрминама. Због чега се онда обремењујемо теретом новца и друге својине и покушавамо да идемо њиме? Расејавајући и вукући доле, бриге о вештаственом чине да се лако падне, нарочито тамо где је потребна оштра и трезвоумна пажња. Чак и при таквој пажњи путовање ретко пролази без падова услед тешкоћа на уском путу по стрминама. За оптерећеног непотребним теретом поседовања, пак, пад је неизбежан. Та и само поседовање је већ пад.
35. Наш живот у односу на стицање може бити трострук: узвишен, средњи и – овештаствљен и многограмжљив.
У рају је првоствореноме било речено: Јешћеш пољско биље (Пост.1,29). Достојанство Онога који је наредио сведочи о пуној довољности такве хране за живот који је човеку назначен. Појашњавајући ту довољност можемо додати да је таква храна била најприкладнија за очување жељене виткости у онима који су створени по образу Божијем: њоме мислена сила свагда остаје лака и трезвоумље непомрачено. Све што је било потребно за живот нудило се само од себе тако да се ум, остајући слободан од телесних напора, све време узносио ка духовним сагледавањима која су у њему разливала неисцрпно весеље. Такво делање је у њему васпитавао сам Бог који је, по свом благовољењу, свакодневно долазио к њему ради разговора. Таква је норма живота који је својствен човеку. Његова суштина се не може изменити, нити укинути, иако је могуће да се промени начин његовог испољавања, као што се и десило услед каснијег пада.
Ономе ко је преступио заповест и изгнан из раја, Бог одређује други начин живота, који одговара његовом палом стању. Он наређује да онај који покојем није умео да се користи као што приличи и који није знао да постојано пребива у служењу Богу и разговору са Њим (имајући слободно време и немајући потребе за телесним трудом), храну треба да стиче радом и трудом. За храну му је одређен хлеб који добија у зноју лица, а за одећу – кожне ризе, којима се одређује граница грамжљивости и сујети. Првобитна рајска неграмжљивост је замењена скромним имањем, које је, уосталом, и поред знојног труда, више зависило од Божијег благослова.
Из тога су се на делу раскрила три начина живота: једни су задовољни са скромним имањем, у зноју лица свога се уздајући у Бога; други су се, удубивши се у нади на Бога, сасвим одрекли сваког стицања (ревнујући да васпоставе рајску неграмжљивост) и били храњени Богом; а трећи су се удубили у труд сваке врсте и на њему засновали наду за потребним, обезбеђење свог живота полажући у много имање. Последњи су заборавили на Бога: за њих је бог постала грамжљивост. То су три вида нашег односа према стицању.
36. Други вид представља понашање које је (првенствено) прилично разумном бићу: проводити време у служењу Богу и потребно добијати из ризнице Божијег промисла; надати се на Божије старање и земљу имати као ризницу; искрено служити Саздатељу и на твар полагати данак опскрбљивања потреба; овде бити странац а стаништем сматрати оно које је припремљено на небу. Такав живот је у почетку одредио Саздатељ и њиме су, повинујући му се, живели сви свети (као Илија, Јелисеј, пророчки синови, Претеча, апостолски чин).
37. Таква је виша неграмжљивост светих. Међутим, много корисног постоји и у средњој неграмжљивости, која одговара времену и потреби. Премда и не може да се избори за првенство и да се похвали равном чашћу са превасходним начином живота, њој неоспорно припада други степен части. Први светитељи (са савршеном неграмжљивошћу) су живели једино за душу и за Бога који ју је саздао, ни у шта не рачунајући тело. Ипак, они су и без бриге о њему имали све потребно, и то не од онога што је претходно сабрано у житнице, него од онога што је, по Божијем благовољењу, благовремено постајало доступно. Светитељи који следе за њима (са средњом неграмжљивошћу) су своје руке употребљавали сагласно са мером коју је захтевало најнеопходније услуживање тела, бринући се о неопходној утехи тела и промишљајући о томе да се, услед занемаривања животне стране, не разруши оно што је, по вољи Саздатеља, сједињено са нама (тј. тело). Па ипак, они су већи део времена проводили у бризи за душу, у молитвама, у богомислију и потребним занимањима, имајући у виду напредовање у добрим делима.
38. Последњи су, пак, у потпуности поставши тело, себе свецело посветили служењу земном кумиру желећи да имају не само оно што је довољно за телесни живот, већ и оно што их не би разликовало од оних који се одликују изобиљем и то стога што би бар тиме били свима пред очима. Тиме они очигледно показују своје безумље, желећи да се похвале оним што је за осуду, те мислећи да на себе обрате пажњу и заслуже дивљење оним што је достојно презира и подсмеха. Оно што је сагласно са неким звањем да је повод за одобравање, док оно што не приличи звању (премда у другим околностима и није рђаво) изазива негодовање, будући да не приличи месту.
39. Којима од наведених су средњи ближи? Наравно, онима којима се приближавају делом, разглашавајући своје сродство са њима тиме што се старају да су им блиски по животу. Иако сачињавају средњи чин између једних и других, они нису подједнако склони и једнима и другима, већ непосредно следе за онима што су испред, младалачком ногом ступајући њиховим трагом. Они су удаљени од оних коју су иза њих онолико колико се они који трче раздвајају од оних који ходају, или чак – стоје у месту. Први, пак, са последњима немају ништа заједничко. Јер, каква је веза оних који имају много вештаственог са неграмжљивима? Каква је заједница оних који мудрују телесно са онима који размишљају духовно? Какав је заједнички удео оних који су оковани житејским делима са онима који безбрижно служе Богу? Једни апостолски остављају све што су стекли, а други стичу и оно што нису имали. Једни пребивају у безмолвију, унутрашње прилажући старање о духовном напретку, а други воде све врсте борбе, ратујући за новац и имање. Једни се са духовима злобе препиру око небеских блага, а други ради земаљских добара нападају сличне себи. Једнима Павле говори: Да сијате као светила у васиони (Фил.2,15), светлећи славом живота и за оне које виде поставши виновници доброг опонашања, док је другима речено: Име се моје због вас хули (Рим.2,24), будући да поступате супротно звању и будући да носите спољашњост која противречи делима.
40. Ко се неће узгнушати оног ко говори да се одрекао житејског, а на делу се предаје његовим разбибригама; и оног ко се хвали да је презрео свет, а до страсти се предаје светским делима; и оног ко је обећао да неће обраћати пажњу на земаљско, а делима показује лажљивост обећања; и оног ко тврди да се растао са сујетом, а не одваја се од ње? Ако си изашао из Египта, шта имаш заједничког са прављењем цигли? Ако идеш пустињом, журећи ка обећаној земљи, зашто касниш, бавећи се узалудним пословима, те постајеш спор путник на далеком путу? Због чега луташ по раскрсницама, подвргавајући се опасности да не достигнеш покој, када пут који те очекује захтева сваку марљивост? Када си положио руку своју на плуг, због чега се обазиреш назад, губећи из вида Царство Божије? Када си иза себе оставио пет запаљених градова, због чега се обазиреш да видиш шта се у њима дешава? Када си узео крст, иди за Христом, оставивши све стога што Он, са којим си се сјединио, жели да га волиш изнад свега.
41. Тело нема потребе за многим утехама: потруди се о томе. Јер, ти си привремено везан са телом. Стога треба да се побринеш о њему како би га имао као сарадника у вршењу врлина и како душа не би имала сметњу у свом напредовању. И како ће имати времена да се сети Бога онај ко се стара о воловима, ко свакодневно пребраја стадо оваца, ко непрестано похађа виноград, шуму, њиве и баште, кад му ни цео дан није довољан да обави све послове? Када ће он наћи времена да се подухвати псалмопојања? Када – да се помоли? Како ће наћи време за упражњавање у богомисленом сагледавању? Међутим, чак и да ретко нађе могућност да се између других дела помоли, зар ће његова молитва Владици бити чиста, будући да му мисао није одвојена од онога за шта је везана његова брига и старање? Како ће он посматрати кретање страсти како би приметио јучерашње и садашње стање и запазио разлику на боље или на горе? Како ће размрсити помисли које се многообразно смењују и отежавају само посматрање? Или, зар не примећујеш како те дању ломе дела, а ноћу брига о њима, чинећи да се време одмора претвори у време мучења? Приводећи на мисао онога ко је нарушио границу, ко је оштетио плодове, ко је пресекао воду за заливање, ко је изгазио пашу, ко чини или је учинио неку другу штету, или се препире и спори, сећање раздражајну силу душе доводи до беснила, побуђујући на освету и не дајући време за сан и покој, а још мање за молитву која захтева велико безмолвије и слободу [од свега], као и разрешење од свих брига.
г) О ГНЕВУ
1. Гнев је бесна страст која лако изводи из уравнотежености чак и оне који имају познање. Он душу чини сличном звери и наводи је да се удаљава од општења.
2. Силни ветар не колеба стуб, као што ни негневљиву душу не узнемирава раздражљивост.
3. Вода се колеба дејством ветра, док се раздражљиви узнемирује нерасудним помислима.
4. Гневљиви монах је пустињски вепар. Чим види некога – открива зубе.
5. Увећање магле згушњава ваздух, а покрет раздражљивости огрубљује ум гневљивца.
6. Облак заклања сунце, а помисао злопамћења – ум.
7. Лав у кавезу непрестано потреса запоре на вратима, а раздражљиви у келији пребира гневљиве помисли.
8. Мирно море је пријатан призор, премда не толико колико – мирно настројење духа.
9. У тихом мору играју делфини, и у мирном настројењу духа ничу богодоличне мисли.
10. Дуготрпељиви монах је тихи извор који свима пружа пријатно пиће, а ум гневљивог је свагда помућен и жедноме не пружа воду. Уколико се, пак, и деси да је пружи, биће мутна и неприкладна.
11. Код гневљивца су очи мутне и крваве, те изобличавају смућеност срца. Лице, пак, дуготрпељивог је спокојно, док су му очи добронамерне и гледају право.
12. Кротост човекова ће се поменути код Бога (Пс.131,1), и негневљива душа постаје храм Светога Духа.
13. Христос приклања главу ка дуготрпељивом духу, а умирени ум постаје обитељ Свете Тројице.
14. У злопамтљивој души живе лисице, а у узнемиреном срцу се крију звери.
15. Частан човек избегава срамно место, а Бог – злопамтљиво срце.
16. Воду помућује камен који падне, а срце човека – рђава реч.
17. Удаљи гневљиве помисли из своје душе и не допуштај да се раздражљивост усели у твоје срце, те нећеш бити смућен у време молитве.
18. Дим од труле сламе уједа очи, а злопамћење – ум за време молитве.
19. Помисли гневљивца су пород аспиде, који изједа срце које га је родило.
20. Молитва раздраженог је мрзак дим, а псалмопојање гневљивог – непријатан звук.
21. Дар злопамтљивог је црвљива жртва, која не треба да се приближи олтару очишћења.
22. Раздражљивац види смутљиве снове, а гневљиви маштају о нападу звери.
23. Дуготрпељиви човек у виђењу види саборе светих анђела, а незлопамтљиви се упражњава у духовним речима, ноћу примајући разрешење тајни.
24. Видевши да се нисмо запалили у самој ватри увреде, демони се старају да у тишини побуде оно што је владалачко у нама (ум) како бисмо накнадно устали против оних према којима смо сачували мир док су били са нама лицем у лице.
25. Када се мирно заврши твој спор или размирица са братом поводом неког незадовољства, сматрај да си сам погрешио како се у безмолвију у твом срцу не би развила борба помисли од којих би једне истицале ништавност увреде (прекоревајући због задржавања на ожалошћењу), а друге – њену важност (наводећи на тебе жаљење због тога што ниси узвратио истом увредом).
26. Уколико силно раздражење огорчи неке од братије у општежићу, помисли пред њима почињу да ублажавају оне који живе у усамљености како би их лишиле благодушног трпљења или их удаљиле од попришта љубави.
27. Онај ко благодушним трпљењем од себе одбија гнев, и љубављу – огорчење, двема врлинама одгурује две зле и гневљиве звери.
28. Онај ко на коленима огорченог моли да прекине гнев, одједном обојицу удаљује од раздражљивости.
29. Ко измирује гневљивце побеђује сам дух гнева.
30. Ко ради мира трпи срдитог, заиста јесте син мира.
31. Припреми се да будеш кротак и ратоборан: кротак са људима, а ратоборан са нашим непријатељем. Јер, природна употреба гнева се и састоји у непријатељевању против змије.
32. Кротост кротког се састоји у томе да, ради љубави, буде великодушан према брату и да се бори са (гневљивом) помисли.
33. Кротки треба да буде спреман и за борбу, не распростирући кротост на зле помисли и не ширећи борбу на ближње по природи.
34. Немој природну употребу гнева преокретати у против-природну, тј. немој се гневити против брата, уподобљавајући се змији, нити се саглашуј са злобним помислима, братимећи се са змијом.
35. Ако и претрпи нешто скорбно, кротки не оставља љубав, већ ради ње све сноси, све трпи (1.Кор.13).
36. Ако је дело љубави – имати дуготрпљење, онда је борба против брата ствар нељубавности.
37. Гнев буди огорчење и мржњу, а љубав их сво троје одгони.
38. Ако си утврђен у љубави, онда више пази на њу неголи на онога ко те вређа.
39. Онај ко је стекао врлину љубави лови страсти које су својствене рђавима.
40. Онај ко од Свете Тројице има три врлине – веру, наду и љубав, биће као град са три зида, утврђен кулама врлина као пушкарницама.
41. Онај ко се рањава увредама других, не односећи их на ђавола као на извор, још више изазива непријатеља да припрема стреле против њега, будући да му душа пада, рањена опањкавањем.
42. Трпећи и највећу увреду или тешку клевету, немој бити злопамтљив, већ благосиљај.
43. Ко је злопамтљив према демонима, неће бити злопамтљив према људима. Међутим, онај ко је злопамтљив према брату, са демонима је склопио мир.
44. Гнев и мржња су пожар срца, а душа незлопамтљивих се орошује духовном росом.
45. Огњено угљевље од себе испушта искре, а злопамтљиве душе из себе избацују злобне помисли.
46. Као што ујед шкорпије изазива жесток бол, тако и злопамтљива душа у себи држи најгорчи отров.
47. Када су га вређали, Давид није ништа одговарао, већ је зауставио и Авесину осветољубивост (2.Цар.16,10). Ни ти не узвраћај увредом када те клевећу, већ укроти и онога ко би хтео да те освети.
48. Трпељиво подноси увреду и устима закључај врата гневу: у томе се састоји твој напредак.
49. Ништа не одговарај онима који ти прете, како би ћутањем затворио уста која дишу пламеном.
50. Ставивши узду на своја уста, ти ћеш причинити осетљив бол онима који ти прете и који те вређају.
51. Ћутећи, ти нећеш бити прогутан увредом. И онај ко те вређа биће силно рањен твојим ћутањем, видећи како великодушно подносиш његову дрскост.
д) О ТУЗИ
1. Ожалошћени монах не зна за духовну сладост. Туга је увенулост душе и јавља се као последица гневних помисли. Јер, гнев иште освету, а неуспех у освети рађа тугу.
2. Туга је лавља страст која лако гута ожалошћенога.
3. Туга је црв у срцу који изједа мајку која га је родила.
4. Мајка се мучи када рађа дете, али се ослобађа муке када га роди. Туга, међутим, и за време рађања изазива велики бол, и по рођењу мучи не мањим болом.
5. Ожалошћени монах не зна за духовну радост, као што онај ко пати од велике грознице не осећа укус меда.
6. Ожалошћени монах свој ум неће подићи ка сагледавању и никада неће уздићи чисту молитву, будући да туга омета свако добро.
7. Узе на ногама ометају брзи ход, а туга је сметња сагледавању.
8. Онај кога заробе варвари бива закован у гвожђе, а заробљен страстима се везује тугом.
9. Туга нема силу ако нема других страсти, као што ни узе не вежу уколико нема свезаних.
10. Свезани тугом је побеђен страстима и као изобличење свог пораза носи узе. Јер, туга је последица незадовољене самољубиве жеље, а жеља је повезана са свим страстима.
11. Ко је савладао жеље, савладао је страсти, а ко је победио страсти, избегао је тугу.
12. Уздржљиви се не жалости због тога што није дошао до хране, целомудрени се не жалости због тога што није упао у срамну неприличност, негневљиви – што му није успело да се освети, смиреноумни – што је лишен људске почасти, неграмжљиви – што је претрпео неуспех. Они су потпуно у себи погасили све такве жеље и стога не осећају такву тугу. Јер, бестрасног не рањава туга, као што одевеног у оклоп не пробија стрела.
13. Штит војнику пружа заштиту, а граду – зидине. Међутим, монаху највећу заштиту пружа бестрашће. Јер, штит често пробија стрела која лети, и зид руши мноштво војника. Бестрашће, међутим, туга не може савладати.
14. Ко је савладао страсти, надвладао је тугу. Онај, пак, ко је савладан страсном слашћу, неће избећи њене узе.
15. Ко се често растужује, а себи приписује бестрашће, личи на болесника који се претвара да је здрав. Јер, као што болесника открива боја лица, тако страснога изобличава туга.
16. Ко воли свет имаће велику тугу, а ко презире све што је у свету – увек је весео.
17. Када грамжљиви претрпи губитак, горко тугује, а онај који презире имање – нема брига.
18. Славољубиви се жалости када трпи бешчашће, а смиреноумни га прима као пријатеља.
19. Топионица чисти нечисто сребро, а туга по Богу – срце у гресима.
20. Често претапање умањује олово, и светске жалости слабе ум.
21. Мрак умањује енергију очију, а туга притупљује сагледавање ума.
22. Сунчева светлост не допире у дубину водену, и срце у тузи не озарује светло сагледавање ума.
23. Сунчев излазак је мио сваком човеку. Међутим, жалосна душа се не наслађује њиме.
24. Болест желуца пресеца дејство укуса, и туга одузима осећање душе.
25. Онај ко презире светска задовољства неће бити смућен помислима туге.
26. Када у себи савезом мира будеш сјединио тројицу (тј. дух, душу и тело) ти ћеш, као онај ко се објединио по заповести Божанствене Тројице, чути: Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати (Мт.5,9).
27. Велики је тај савез мира зато што се са њим сједињује и радост која просвећује мислено око за сагледавање виших добара.
28. Уколико стекнемо миротворну радост у тешким околностима, лако ћемо са благодарношћу одбијати жалост и демона туге који риче и иште да прогута душу, највише је нападајући у скорби, и који припрема место и духу унинија како би заједно силније помрачили душу и упропастили њен труд.
29. Нека радост мира за нас буде закон који је написан у срцу. Нека она прогони тугу, гаси гнев, одбија мржњу, уништава осветољубивост, расејава униније и скорб претвара у весеље.
30. Скривајући се у мирној благодушности, та радостје море врлина које крстом потапа ђаволску војску.
31. Међутим, треба да разумеш да постоји и супротна радост – смућујућа. Пази да се не превариш сенком и да уместо једне не примиш другу. Јер, демони се сакривају и испод [наводних] духовних дарова како би призраком увели ум у заблуду и довели га до беснила. Духовна радост прилази без икаквог спољашњег разлога, налазећи премудрог водича у тузи по Богу.
32. Туга по Богу сузама обнавља душу, весели брижљиво старање о смрти и суду који се приближавају, и мало по мало учи да се они очекују са жељом.
33. Неиспуњене жеље рађају тугу, а молитве и благодарење их исушују.
34. Међу гневљивцима се креће туга која посредује. Уколико се неко од њих отрезни и другом пружи руку са извињењем, прогнаће горку тугу.
35. Туга постаје болест душе и тела. Душу она поробљава, а тело исушује.
36. Туга се рађа од онога што је противно (од беде, скорби, огорчења). Од туге произилази мрачно расположење духа (као што се каже: „Он није у духу“). Од њих заједно се рађа бесмислена свадљивост (гунђање на све).
37. Ако хоћеш да савладаш тугу са мрачним расположењем духа, загрли благодушну љубав и обуци се у незлобиву радост.
38. У скорби изнад свега буди благодаран. Кроз њих се, наиме, јасније осећа благодат заступништва. Благодарењем прогањајући тугу од скорби које су те постигле ти нећеш помрачити блиставу красоту храбре благодушности.
ђ) О УНИНИЈУ
1. Униније је изнемоглост душе. Изнемогла душа, пак, немајући оно што јој је својствено по природи, губи храбру истрајност пред искушењима.
2. Оно што је храна за здраво тело, то је искушење за храбру душу.
3. Северни ветар храни растиње, а искушења крепе трпељивост душе.
4. Безводни облак носи ветар, а ум који нема трпљење – дух унинија.
5. Пролећна роса потпомаже раст растињу у пољу, а духовна реч узвишује устројство душе.
6. Дух унинија монаха изгони из његовог станишта, а ко има трпљење – свагда пребива у безмолвију.
7. [Монах] кога је ухватило униније као разлог за напуштање [келије] наводи посећивање болесних, премда, у ствари, има свој циљ.
8. Монах је у унинију брз за служење, сматрајући га заповешћу којом задовољава своју жељу.
9. Лагани ветар савија слабо растиње, а мисао о туђиновању лако обузима [монаха] са унинијем.
10. Дрво које се добро укоренило не померају ветрови, као што ни униније не савлађује крепке душе.
11. Монах који лута је као осушена пустињска грана. Он ће за кратко поседети у келији, да би се опет упутио било где.
12. Дрво које се пресађује са места на место неће донети плода, и монах који лута неће донети плод врлине.
13. Болесник се не задовољава једино са храном, и монах у унинију – једино са послом.
14. Сластољубивоме није довољна једна жена, и монаху у унинију није довољна једна келија.
15. Поглед онога који је у унинију непрестано се окреће према вратима и његова мисао машта о посетиоцима. Чим шкрипну врата он скаче, чим се чује глас он погледа на прозор и не одлази од њега док му не досади.
16. Онај кога је [напало] униније често зева док чита књигу. Док га обузима сан, он отире лице, протеже се, подиже руке и одваја очи од књиге, упорно гледајући у зид. Окренувши се опет књизи, он чита кратко време, обрће листове, занима се за крај текста, броји странице, пребраја целе листове, оштећује рукопис и украсе. Најзад, склопивши књигу и ставивши је под главу, он пада у лаган сан, будући да и глад већ почиње да узнемирава његову душу, приморавајући га да се побрине о њој.
17. Монах у унинијује лењив за молитву и никада не изговара молитвене речи.
18. Као што болесник не подноси тешко бреме, тако ни онај ко је [обузет] унинијем није у стању да марљиво испуни дела Божија. Јер, код првог су телесне снаге растројене, а другом недостају душевне силе.
19. Од унинија лечи трпељивост и истрајност на свом делу, са сваким самопринуђивањем из страха Божијег.
20. На сваком делу определи себи меру и не остављај га све док је не испуниш. Такође, моли се разумно и упорно, па ће дух унинија побећи од тебе.
21. Свим твојим напорима нека претходи храбро трпљење. Јер, против тебе ће се са свом злобом подићи униније. Оно прати твоје напоре и испитује их све. И уколико нађе да неки од њих није укрепљен трпљењем, оно га чини неподношљиво тешким.
22. Дух унинија који напада за време службе Божије нашаптава души да је псалмопојање врло заморно, истичући лењост као противницу усрдности. Он наговара да се убрза псалмопојање како би се телу дао одмор, будући да је, наводно, из неког разлога врло уморно.
23. На ноћном бдењу, за време службе, немојмо седети са унинијем, будући да ће одмах прићи демони, сабрати плеву помисли, и посејати је у наше срце.
24. Пробудивши се пре службе, испунимо срце светлим помислима како бисмо, припремивши се њима, са бодром мишљу могли да затим стојимо на псалмопојању.
25. Као што наш спољашњи човек ради својим рукама како не би друге обременио, тако нека и наш унутрашњи човек ради (на свом послу) како не би допустио да му се ум обремени помислима. Јер, помисли задају свој посао души уколико је нађу слободном од помисли по Богу.
26. Труди се око рукодеља из човекољубља и око мислене силе из мудрољубља: првим да би послужио исхрањивању странаца и ради уништења или савршеног прогнања лењости, а другим да би имао путеводитеља ка сагледавању и савршеном очишћењу ума од помисли.
27. Немојмо се селити са места на место, већ боље потрпимо у безмолвију и труду. Јер, због лењости помисли нас надјачавају.
28. Помисли нас најпре орасположавају да заволимо одређено место и да пређемо на њега, да би нас, затим, подстицале да се раскајемо због тога како би нас у свему учиниле непостојаним и бесплодним.
29. Промена места нека буде условљена духовнијим, а не спокојнијим животом.
30. Трпљење, благодушност и љубав су благодарни и у невољама, а униније, лагодност и самољубље се радују спокојном животу.
е) О ТАШТИНИ
1. Таштина је неразумна страст која се лако везује за свако дело врлине.
2. Линија повучена по води се брзо губи. Тако бива и са трудом врлине у таштој души.
3. Бела рука сакривена у недрима и дело које се сакрива – сијају јасније од светлости.
4. Бршљен обавија дрво и кад дође до врха – суши му корен. Таштина се, пак, прибија (прираста) уз врлине и не одваја се од њих све док им не одузме сваки значај.
5. Грозд на лози која се спусти до земље или прилегне на земљу – лако трули. Пропада и врлина која се прилепи уз таштину.
6. Ташти монах је бесплатни радник: подиже труд а не добија награду.
7. Пробушени сасуд не задржава оно што се у њега сипа. Тако и таштина погубљује награду врлине.
8. Уздржање таштог је као дим из пећи: и једно и друго се расејава у ваздуху.
9. Ветар замеће трагове човека, а таштина [погубљује] милостињу.
10. Ма колико јако био бачен, камен не досеже до неба. Ни молитва човекоугодника неће узићи на небо.
11. Таштина је подводни камен: ако се удари у њега, губи се товар.
12. Благоразумни човек сакрива ризницу, а добромислени монах – труд на врлини.
13. Таштина саветује да се молимо на тргу, а онај ко се бори са таштином молитву врши у својој клијети.
14. Неразуман човек пред свим народом објављује о свом богатству, чиме многе побуђује на злобу против себе. И ти, идући путем на коме се налазе разбојници, сакривај оно што имаш све док не дођеш у град мира и не почнеш да се безопасно користиш својим добром.
15. Врлина таштога јесте скршена жртва коју не треба приносити на олтар Божији (Лев.22,22).
16. Униније раслабљује душевну силу, а таштина и болесног чини здравим и старца снажнијим од младића, уколико је само много сведока онога што се ради. Тада су лаки и пост, и бдење, и молитва, будући да похвала много подстиче усрђе.
17. Немој продавати труд за славу људску и немој давати будућу славу за похвалу која не вреди ништа. Јер, људска слава се обраћа у прах и њен метеж замире на земљи, док слава врлине пребива у векове.
18. Истинска врлина не тражи људску хвалу и не наслађује се почашћу, мајком зала.
19. Почетак почасти јесте човекоугађање, а њен крај – гордост.
20. Онај који иште почасти виси на самом себи и не може поднети понижење.
21. Нека ти част буде труд око врлина, а бешчашће – изречена похвала.
22. Немој искати славу од тела, јер си решио да се одвојиш од страсти тела, већ потражи оно што је боље. И то ће ти бити на славу.
23. Онај ко жели почасти завиди ономе који га превазилази славом. Тој зависти он придодаје и мржњу.
24. Онај ко је побеђен жељом за почашћу не може да истрпи да некога другога више поштују. Он се отима о првенство да се не би показао нижим од било кога.
25. Он не трпи да хвале онога који га надмашује, чак ни у његовом одсуству, те славу његових напора обично представља као ништавну.
26. Омаловажавање је за славољубивог најтежа рана. Он не може да избегне мржњу према увредиоцу.
27. Славољубиви је у ропству код сурове господарице. Њега препродају многим владарима – превазношењу, зависти, љубомори и свим гомилама духова. Ко, пак, дух частољубља савлађује смирењем, прогања читав пук демона.
28. Онај ко из смирења постаје слуга свих уподобљава се Ономе који се смирио и узео обличје слуге (Фил.2,7).
29. Уколико будеш самог себе мерио малом мером, нећеш се поредити са другима.
30. Онај ко сузама буде обнаруживао своју немоћ уопште неће високо мислити о својим трудовима.
31. Демони често на смиреноумне наводе понижење и увреде како би, не претрпевши незаслужени презир, оставили смиреноумље. Међутим, ко у смирењу храбро поднесе бешчашће, узноси се на висину мудрољубља.
32. Изгони из себе чак и мисао о људској похвали како би самодопадљиву помисао таштине одбио још пре њеног рођења.
33. Уколико победиш страсти, борећи се са њиховим узроцима, немој дозволити да те лукава помисао велича како не би, поверовавши јој, пао у прелест. Боље се постарај да видиш недостатке у ономе у чему се трудиш како твој напредак не би био поткраден од унутрашњих непријатеља.
34. Понеки су, будући похваљени за напредак, са временом постали немарни. Тако је и похвала прошла, и труд пропао.
35. Понеки су, осуровивши се од надмености својим делима, узмаштали да су нешто велико. Међутим, код њих се савест све више рањава, болест хвалисања појачава, док помисли, под видом похвала, растурају сав њихов труд, одвраћајући поглед душе од њених рана.
36. Када примете да се усрдно кајеш због својих грехова, демони почињу да узносе твоје покајне подвиге, те умањују грехе, често их прекривајући заборавом, или наводе на мисао да су ти опроштени како би ти, ослабивши напор, сматрао да више није потребно да горко оплакујеш своје падове.
37. Најоштрије оружје (древне) змије јесте таштина која уништава плодове свих наших напора. Међутим, онај ко је претходно припремио супротни маневар тајне врлине припрема се да одруби главу самог ђавола.
38. Мирис својих подвижничких трудова сакривај под печатом ћутања. Јер, уколико се обелодани језиком, може се десити да се растури славом.
39. Сакривај језик свој у делатном прохођењу подвижништва. Јер, у том случају ћеш, и поред ћутања, о свом животу имати сведоке достојне вере – своје напоре. Онај о коме сведоче спољашњи трудови нема потребе да сам сведочи својим језиком.
40. Понеки су, скинувши са себе терет трудова, покушали да своју лењост прикрију делима из прошлог времена, неуверљиво и неубедљиво представљајући као сведоке дела која нису уочљива.
41. Као што од људи сакриваш своје грехе, тако сакривај и своје трудове. Ти се стидиш да откриваш своја срамна дела како се не би подвргао увредама и понижењу, иако би то било корисно за твоју душу. Бој се, међутим, да показујеш и своје напоре како грех човекоугађања не би изазвао погибао твоје душе. Откривајући јединоме Богу своје срамне падове, од људи сакривај своју борбу са њима, како је не би схватили као венац победе.
42. Понеки су, прочувши се у народу рђавим понашањем, на себе обукли частан живот, премда не стога да би своје греховне падове оплакали у подвижничким трудовима, него да би зауставили прекорни глас о себи. Међутим, онај ко се дела благочашћа прихвата једино ради имена не служи Богу, него људима.
43. Онај ко се у свом подвижничком животу одликује бледим лицем треба да од себе одбија људску похвалу пре него што дође, тј. док још непријатељ, пре сусрета са људима, полаже хвалољубиву помисао.
44. Пошто проведеш много времена уздржавајући се од вина, уља и осталих излишности, помисли ће, рачунајући време, са похвалом почети да те наводе на попуштање трудова ради тела. Тим злонамерним мерачима говори насупрот све што може послужити ка обарању њихове замисли. Тако је један од братије унутрашњим помислима које су га хвалиле због труда у борби против демона говорио речима Писма: Нека сместа устукну они који ми говоре: Лепо, лепо (Пс.69,4).
45. Немој да се облачиш у лепу одећу како се не би обукао у демона таштине. Јер, ружноћа одеће показује да носиш одећу врлина, и подвижнички напори, као златни украси, сведоче о лепоти одеће твоје душе.
46. Онај ко, након искуства у делатном и сагледатељном животу, неопитним преноси опит разликовања помисли треба да пази да му се не прокраде надимање знањем и жеља да га ради славе изнесе пред друге.
47. Онај ко се без самосажаљења труди у ношењу телесних подвига нека се не претоварује ради похвале, и нека се не превазноси славом. Иначе ће демони навести његову душу да се надима трудовима. Они ће га славом побудити да још више појача суровост према себи, те да предузме још веће подвиге како би се још више разметао. Са тим циљем они, посредством помисли, са њим унутра воде разговор, наводећи му пример неког подвижника који себе није штедео и који је стекао велико име, тако да о њему говоре и после његове смрти. Они и њега подстичу да узиђе на сам врх подвига како би стекао славу, како би његово име било велико и како би се по његовој смрти оно изговарало са великом похвалом.
48. Другога они у машти узводе на катедру учитеља и представљају као да говори реч, при чему му гомила даје првенство пред свима који су се прославили подвижничким напорима и многостраним знањем. Тиме они у њему буде не само [тежњу] за надметањем, него и завист према свима онима које прослављају због напретка, чија су дела достојна дивљења и чије је знање чудесно.
49. Дешава се да демони успављују распаљеност тела и из унутрашњости одстрањују нечисте помисли са лукавом намером да подвижник помисли да је строгошћу свог живота сасвим победио духа блуда, да се његово срце очистило, да је постало блиско светости светих, и да је узишао на сам врх светости. Они таквог често наговарају да прича о самом себи и о својим подвизима, наиме, да је учинио то и то, да се тако и тако подвизавао и измождио себе, не дајући му при томе да дода: Али не ја, него благодат Божија која је са мном. Они му не дозвољавају да Бога исповеда као помоћника, већ га подстичу да се хвали као да је сопственим трудом извршио све своје подвиге, присвајајући хвалу себи. Таквим избегавањем да се слава ода Богу он се погружава у дубину богохулства, неразумно се величајући као самодовољан.
50. Монах (и нарочито усамљеник) није далеко од повреде ума уколико се у његовом срцу чују такве славољубиве помисли и он им се не супротставља. Тада разум долази у опасност да се растроји или од демонских снова који се примају са вером, или од призрака за време бдења, или од јављања демона у неким светлим изгледима. Јер, и сам сатана се, да би нас преварио, преображава у анђела светлости. При томе он обећаје да ће ти, уколико му се поклониш, дати неки дар, или да ће те уздићи на небо на огњеним колима, као новог Илију. И дешавало се да су се они који су то примали са вером уклањали од истине и повређивали свој ум. Да би то избегао, сећај се ради чега се са љубављу предузимају подвижнички напори, те на сваки начин чувај своје срце како не би, гледајући само на спољашње подвиге, на лукав начин било унутра уловљено (бесмисленим) самопревазношењем.
51. Онима који се упражњавају у делању добрих дела Господ саветује: А ти када се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности (Мт.6,6). И још: Када, дакле, дајеш милостињу, не труби пред собом (ст.2.). Он заповеда да се као штетно избегава чињење добра ради показивања. И пророк, говорећи да онај ко зарађује плату своју за пробушени новчаник (Аг.1,6), показује да се поквареним циљем славољубља уништава сваки труд (подвизавања и врлиновања). Јер, они кроз срце пролазе као кроз пробушени новчаник, без ограде смиреног умовања. Срце смиреноумног заиста представља скривницу и тврђаву која је одасвуд силно утврђена, где ни мољац ни рђа не квари, и где лопови не поткопавају и не краду (Мт.6,20). Под мољцем се подразумева самомњење које се рађа унутра и које уништава све што је добро у људима, а под лоповима – похвале које долазе споља и које побуђују неразумно надимање, те брзо расипају духовне ризнице које су напуњене дугим трудом у врлини. Јер, као што црв једе вештаство од кога је постао, и као што, лопови, поткопавајући зид, односе оно што је са напором скупљено (вештаствено добро), тако и помисао, која је добрим делима покренута ка превазношењу, потире вредност самих дела, док људске похвале поткопавају лак ум (поткрадају се унутра) и не остављају ништа добро. Оно што је било унесено законим путем (кроз врата), они извлаче кроз пукотине. Међутим, нека нико не допусти да га та страст толико савлада да, успаван од слаткоречја славољубља, потпуно изгуби све што је стекао усиљеним трудом. Нека свако буде трезвоуман и бодар како би истребио нападаче још док они поткопавају и пре него што нанесу штету, поразивши их у тренутку напада, још пре него што изађе сунце и мисао постане дело.
ж) О ГОРДОСТИ
1. Гордост је оток душе, испуњен поквареном крвљу. Ако он сазре, пробиће се и причиниће велику непријатност.
2. Блистање муње најављује удар грома, а појава таштине предсказује гордост.
3. Гордост гордог подиже на велику висину, али га затим сурвава у бездан.
4. Гордошћу болује онај ко је одступио од Бога. Он добра дела приписује својим сопственим снагама.
5. Онај ко стане на паучину пада. Тако пада и онај ко се ослања на своје сопствене снаге.
6. Обиље плодова гране дрвета савија до земље, а мноштво врлина смирује човекову мисао.
7. Сатрулео плод је некористан за земљорадника. И врлина гордога Богу није потребна.
8. Мотка подржава грану оптерећену плодовима, а страх Божији – врлинску душу.
9. Као што терет плода ломи грану, тако гордост обара врлинску душу.
10. Немој предавати гордости своју душу па нећеш видети страшна маштања. Јер, душу гордога оставља Бог. Тада она постаје радост за демоне.
11. Горди ноћу уображава гомилу звери које нападају, а дању се смућује бојажљивим помислима. Ако спава, он често поскакује, а док је будан – боји се птичје сенке.
12. Шум листа гордога доводи до ужаса, а жубор воде поражава његову душу.
13. Тако се онај који се противи Богу и одбија Његову помоћ страши безначајних призрака.
14. Гордост је арханђела свргла са неба и учинила да он као муња падне на земљу. Смиреноумље, пак, човека узводи на небо и припрема за ликовање са анђелима.
15. Зашто се, човече превазносиш и подижеш изнад облака, кад си земља и прах?
16. Погледај на своју природу, тј. да си прах и пепео и да ћеш се убрзо распасти у прах. Сада се надимаш, а ускоро ћеш бити црв. Зашто подижеш врат који ће убрзо иструлети?
17. Човек је нешто велико кад му помаже Бог. Међутим, чим га Бог остави, он спознаје немоћ своје природе.
18. У теби нема ни једног добра које ниси примио од Бога. Због чега се, онда, хвалиш туђим као својим? Због чега се оним што је дала благодат Божија хвалиш као са својом својином?
19. Признај Дародавца и немој се много превазносити. Ти си твар и не одвајај се од Творца.
20. Бог ти помаже – немој да се одричеш Доброчинитеља. Узишао си на висину живота – Бог те је руководио. Успео си у врлини – Бог је у теби дејствовао. Исповедај Онога који те је узвисио како би непоколебиво остао на висини.
21. Признај да је [човек] једне природе са тобом и да имате заједничку суштину, те се немој одрицати сродства са њим услед надмености.
22. Он је унижен, а ти се превазносиш. Међутим, Саздатељ вас је обојицу створио.
23. Немој пренебрегавати смиреног. Он стоји тврђе од тебе: ходи по земљи и не пада лако. А када високи падне, разбиће се.
24. Горди монах је дрво без корена које не може да издржи удар ветра. Ненадмена, пак, мисао јесте ограђени град. Онај ко у њему пребива, остаје безбедан.
25. Ветар високо подиже травчицу, а гордост се узноси наиласком безумља.
26. Мехур који се распухне ишчезава. Тако и спомен гордога нестаје.
27. Реч смиренога је мелем за душу, а реч гордога је испуњена надменошћу.
28. Молитва смиреног умилостивљује Бога, а искање гордога га скорби.
29. Смиреноумље је венац дома. Ко уђе под њега, остаје безбедан.
30. Имаћеш велику потребу за оградом када се будеш попео на висину врлина. Ако падне онај ко стоји на поду, брзо ће устати. Онај, пак, ко падне са висине долази у опасност да погине.
31. Драгом камену приличи златни оков, а смирење човека блиста многим врлинама.
32. Немој да заборављаш свој пад, чак и кад се покајеш. Сећај се греха свог са плачем да би се смирио и да би, смиривши се, одсекао гордост.
33. Немој на пале гледати са охолом помишљу која те надима и чини судијом, већ пази на себе са трезвоумном помишљу, која испитује и оцењује твоја дела.
34. Падајући уздиши и напредујући – немој да се надимаш. Не величај се тиме што си беспрекоран да се, уместо у велелепност, не обучеш у срамоту.
35. Разговарајући о смирењу, неко од искусних је испричао: „Веома искусног оца је по образу ударио ђавоимани који је имао силан напад безумља. Одмах се окренувши, отац му је предложио и други образ са спремношћу да прими ударац. Поражен смирењем као муњом, демон је повикао и одмах изашао из саздања Божијег“.
36. Као што онај ко се спушта у дубину земље ископава злато, тако и они који се спуштају до златоликог смирења износе врлине.
37. Свети Павле заповеда да се заборавља оно што је иза нас, а да се стреми за оним што је пред нама (Фил.3,13). Ко је тако расположен неће се толико превазносити својим успесима колико ће се смиравати оним што још није остварено, прилажући старање да доврши незавршено и не окрећући се ономе што је већ завршено. Јер, оно што је завршено често надима лакомислене до неразумности, док оно што још изискује делање мисао смирава неизвесношћу да ли ће бити доведено до краја, изазивајући и скроб пре него што се оствари. Опомињући оне који су дошли до висине врлина од пада у самомњење, Господ говори: Тако и ви кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо били дужни учинити (Лк.17,10). Он не забрањује да се радујемо испуњењу дужности, али не дозвољава да о себи мислимо високо. Јер, није принесен добровољни дар, него је одужен дуг.
38. Гордост надима мисли до охолости, учи да се пренебрегава сваки човек, да се са презиром гледа онај који је исте природе са нама, да се сматра нечим ништавним, до безумља доводи високопарну помисао, наводи на маштарење о једнакости са Богом, не признаје промисао и старање Свеблагог Бога, сматра да све милости које ужива прима као дуг за своја дела, неће да види Божије садејство у ономе што чини и успева, себе сматра довољном за свако добро дело, по самоумишљености мисли да има снаге за све, иако је крајње немоћна. Она је водени мехур, надувен сујетним мњењем о самом себи, који се, чим се у њега дуне, претвара у ништа.
 

   

Коментарисање није више омогућено.