NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM II

DOBROTOLJUBLJE – TOM II

 

DOBROTOLJUBLJE
PREPODOBNI JEFREM SIRIN

PODVIŽNIČKE POUKE

 

IV

O VRLINAMA I STRASTIMA
1. Treba znati da čovek poseduje dvojaka čula zato što je dvostruk, tj. što se sastoji iz duše i tela. Postoji pet duševnih i pet telesnih čula. Duševna se kod mudraca nazivaju duševnim silama: um, razum (razbor), mnjenje (smislenost), uobrazilja i osećanje. Telesna čula su: vid, miris, sluh, ukus i dodir. Otuda proizilaze dvojake vrline i dvojaki poroci. Svaki čovek treba da jasno zna koje su duševne, a koje telesne vrline i, takođe, koje su duševne, a koje telesne strasti.
DUŠEVNE VRLINE
2. Duševne vrline uglavnom čine četiri opšte vrline: hrabrost, mudrost, celomudrenost i pravednost. Od njih se rađaju ostale duševne vrline: vera, nada, ljubav, molitva, smirenje, krotost, velikodušnost, trpljenje, dobrota, negnevljivost, bogopoznanje, nerazdražljivost, prostota, neuznemirenost, nelicemernost, pravdoljubivost, sloboda, odvraćanje od osuđivanja, od sujete, od nadimanja, od gordosti, od zavisti, od lukavosti i od srebroljublja, sastradalnost, milosrđe, štedrost, poštovanje [drugih], pobožnost, želja za budućim besmrtnim dobrima, čežnja za Carstvom Božijim, za usinovljenjem.
TELESNE VRLINE
3. Telesne vrline se, tačnije rečeno, poznanjem po Bogu obraćaju u oruđe vrlina. Ukoliko su tuđe svakom licemerju i čovekougađanju, ove čoveka vode ka napretku u smirenju i bestrašću. U njih spadaju: uzdržanje, post, glad, žeđ, bdenje, svenoćno stajanje, metanije, nekupanje, zadovoljenje jednim ogrtačem, suvojedenje, uzimanje hrane kasno i u maloj količini, zadovoljavanje žeđi samo vodom, ležanje na zemlji, siromaštvo, nesticanje, izmoždenost, odsustvo brige za odeću, odsustvo samoljublja, usamljenost, bezmolvije, bezizlazno prebivanje u keliji, oskudica, zadovoljstvo malim, ćutljivost, upražnjavanje u rukodelju, svako zlopaćenje i svaki telesni podvig. Sve je ovo veoma nužno i korisno kada je telo zdravo i muče ga plotske strasti. Ako je, pak, nemoćno, i ako je, uz Božiju pomoć, savladalo strasti, sve to nije toliko neophodno. Naime, sve to zamenjuje sveto smirenje i blagodarnost.
DUŠEVNE STRASTI
4. Duševne strasti su: zaboravnost, lenjost i neznanje. Pomračeno ovim trima strastima, duševno oko, tj. um, potpada pod vlast ostalih strasti, u koje se ubrajaju: bezbožnost, nepravilna vera, tj. svaka jeres, hula, razdražljivost, gnev, srdžba, plahovitost, mržnja prema ljudima, zlopamćenje, kleveta, osuđivanje, nerazumna tuga, strah, bojazan, razdor, ljubomora, zavist, sujeta, gordost, licemerje, laž, neverje, neblagorazumnost, nerazboritost, kratkovidnost, nenasitost, gramžljivost, lenjost, uobraženost, pristrasnost, privezanost prema zemaljskom, uninije, malodušnost, neblagodarnost, roptanje, naduvenost, samomnjenje, naglost, visokoumlje, vlastoljublje, čovekougađanje, lukavost, bestidnost, bezosećajnost, laskanje, tajnovitost, podrugljivost, dvojedušnost, pristajanje na greh iz strasti, neprestana misao o grehu, rasejanost pomisli, samoljublje – majka svega rđavoga, srebroljublje – koren svih poroka i strasti, zla narav i lukavstvo.
TELESNE STRASTI
5. Telesne strasti su: stomakougađanje, proždrljivost, raskoš, pijanstvo, potajno uzimanje hrane, razne vrste slastoljublja, blud, preljuba, razvrat, nečistota, rodoskrnavljenje, oskvrnjenje dece, skotološtvo, zle želje i svake protivprirodne i sramotne strasti, krađa, krađa svetinje, razbojništvo, ubistvo iz zavisti ili zbog nerazumne razdražljivosti, svaki telesni pokoj, zadovoljenje telesnih želja, naročito kada je telo zdravo, čaranje, vračanje, mađijanje, gatanje, predskazivanje, gizdanje, lakomislenost, nega, strast prema ukrašavanju, mazanja lica, razvrat dostojan prekora, kockanje, pristrasna predanost svetskim zadovoljstvima, plotski život koji odebljava um, čineći ga ozemljenim i zverolikim, i koji nikako ne dopušta da uzdignemo pogled prema Bogu i k vrlinskim delima. Koren, pak, svih zala i, kako bi neki rekli, prvi njihov uzrok jesu slastoljublje, slavoljublje i srebroljublje, od kojih se rađa sve rđavo.
6. Međutim, čovek neće sagrešiti ni jednim grehom ukoliko ga najpre, kako govori mudri podvižnik Marko, ne savladaju i ne obuzmu tri silna diva, tj. zaboravnost, lenjost i neznanje. Njih, pak, rađa slastoljubiv i spokojan život i privezanost za ljudsku slavu i razonodu. Prvobitni, opet, uzrok i najpokvarenija majka svega toga jeste samoljublje, tj. nerazumna privezanost i strasna privrženost prema telu, lutanje i rasejanost uma, zajedno sa bestidnom i svakom preteranom slobodom u rečima i smehu, koji dovode do mnogo čega rđavog i do mnogih padova.
7. Osim toga, treba znati da je slavoljublje, koje se obratilo u strast, veoma raznoliko i da ima mnogo oblika. Postoje mnoga zadovoljstva koja zavode dušu koja nije trezvoumna pred Bogom, koja se ne opasuje strahom Božijim i ljubavlju Hristovom i koja nije zauzeta činjenjem vrlina. Jer, odsvuda se ukazuju hiljadu zadovoljstava koja k sebi privlače duševne oči: i telesna lepota, i novac, i raskoš, i slava, i lenjost, i gnev, i posedovanje, i vlastoljublje, i gramžljivost. Oni nam, na našu prevaru, dostavljaju zadovoljstva. Oni imaju svetao i prijatan izgled, dovoljan da sebi privuče one koji su opčinjeni sličnim, i koji u sebi nemaju veliku ljubav prema vrlinama, već je doživljavaju kao teret. Svaka zemaljska veza, svako pristrašće prema veštastvenom, ma kako bilo beznačajno, u onome koji je savladan pristrašćem stvara zadovoljstvo i prijatno osećanje, premda nerazumno, koje kasnije postaje štetno. Ono želateljnu silu duše porobljava do te mere da onaj ko se pokorio strasti zbog lišavanja željenoga pada u razdražljivost, u tugu, u gnev i u zlopamćenje. A ako, osim pristrašća, čovekom ovlada makar mala navika – tada, jao! Ona čini da se onaj ko je zarobljen pristrašćem do kraja preda željenom, zbog sakrivenog zadovoljstva.
8. Zadovoljstvo pohote je, kao što je napred rečeno, raznovrsno. Ono svoje zadovoljenje ne nalazi samo u bludu i drugim telesnim nasladama, nego i u ostalim strastima. I celomudrenost se ne sastoji samo u tome da se uzdržavamo od bluda i od plotskih zadovoljstava, nego da smo slobodni i od ostalih strasti. Stoga onaj ko je koristoljubiv, srebroljubiv, gramžljiv – nije celomudren. Jedan biva porobljen telesnom lepotom, a drugi novcem. I drugi je u još manjoj meri celomudren, budući da nema pobudu koja bi ga pritiskala iz same prirode, kao što je slučaj kod prvog. Jer, neiskusnim jahačem se ne naziva onaj koji ne može da obuzda upornog i neukroćenog konja, nego onaj koji ne ume da izađe na kraj sa mirnim i poslušnim konjem. Iz toga se vidi da je strast prema novcu gora od ostalih i da nije prirodna. Pobude ka njoj se ne nalaze u našoj prirodi, nego u iskvarenom proizvoljenju. Stoga i greši neoprostivo onaj koji je njome savladan. Treba da jasno razumemo da se slastoljublje ne ograničava samo na blud i telesne naslade. Ono je prisutno u svemu onome što volimo iz duševnog proizvoljenja i pristrasnosti.
9. Da bismo jasnije poznali strasti, smatramo važnim da dodamo još i sledeće.
Postoje tri duševne sile: slovesna, razdražajna i želateljna.
Gresi slovesne sile su sledeći: neverje, jeres, neblagorazumnost, hula, nerazboritost, neblagodarnost, saglasnost na greh, koja proizilazi od strasne sile u duši. Za lečenje i isceljivanje od ovih grehova služe – nesumnjiva vera u Boga, istiniti i nepogrešivi dogmati, postojano izučavanje reči Duha, čista molitva i neprestana blagodarnost Bogu.
Gresi razdražajne sile su sledeći: nemilosrdnost, mržnja, nesastradalnost, zlopamćenje, zavist, ubistvo i postojano razmišljanje o sličnom. Za lečenje i iseceljenje grehova služe – čovekoljublje, ljubav, krotost, bratoljublje, saosećajnost, trpeljivost i dobrota.
Gresi želateljne sile su sledeći: stomakougađanje, proždrljivost, pijanstvo, blud, preljuba, nečistota, razvrat, koristoljublje, želja puste slave, zlata, bogatstva i telesnih zadovoljstava. Za njihovo lečenje i isceljivanje služe – post, uzdržanje, zlopaćenje, negramžljivost, razdavanje novca ništima, stremljenje budućim dobrima, želja Carstva Božijeg, želja za usinovljenjem.
10. Reći ću sada nešto i o strasnim pomislima, pomoću kojih se izvršuje svaki greh.
Poročnih pomisli ima osam: stomakougađanje, blud, srebroljublje, gnev, tuga, uninije, taština i gordost. Da li će nas sve ove pomisli uznemiravati ili ne – nije u našoj volji. Međutim, da li će one u nama prebivati ili ne, i da li će pobuđivati strasti ili ne – u našoj je volji.
I jedno je – prilog [pristupanje], drugo – spajanje, drugo – strast, drugo – borba, drugo – slaganje, koje preti da pređe u delo i koje mu je slično, a drugo, opet – postupanje po strasti, i drugo – porobljenje.
Prilog jeste prosta pomisao koju podmeće neprijatelj, naprimer: „Učini to i to“, kao što je neprijatelj rekao Hristu Bogu našemu: Reci, da kamenje ovo postanu hlebovi (Mt.4,3). I to, kao što je rečeno, nije u našoj volji.
Spajanje je primanje pomisli koju nam podmeće neprijatelj, bavljenje sa njom i razgovor sjedinjen sa zadovoljstvom. Ono zavisi od našeg proizvoljenja.
Strast je navika na pomisao koju nam podmeće neprijatelj, nastala kao posledica spajanja. Ona je postojano razmišljanje i maštanje o njoj.
Borba je međusobno protivljenje pomisli i uma, koja vodi ili istrebljenju strasti (tj. pomisli), ili slaganju na strasnu pomisao, kao što govori apostol: Telo želi protiv Duha, a Duh protiv tela; a ovo se protivi jedno drugome (Gal.5,17).
Porobljenje je prinudno, nevoljno zanimanje (sa pomisli) srca koje je savladano predubeđenjem i dugovremenom navikom.
Slaganje je izjavljivanje u pomisli saglasnosti na strast, a postupanje po strasti je samo dejstvo po slaganju sa strasnom pomisli.
11. Onaj ko svojim protivrečenjem i čvrstinom u samom početku odbija od sebe prvo, tj. prilog, odjedanput preseca i sve ostalo.
Stomakougađanje se istrebljuje uzdržanjem, blud Božanstvenom ljubavlju i težnjom ka budućem, srebroljublje – saosećanjem prema ništima, gnev – blagošću i ljubavlju prema svima, tuga ovoga sveta – duhovnom radošću, uninije – trpljenjem, čvrstinom i blagodarnošću pred Bogom, taština – tajnim činjenjem vrlina i postojanom molitvom sa srdačnom skrušenošću, gordost – izbegavanjem osuđivanja i farisejskog ponižavanja i smatranjem sebe poslednjim od svih.
Oslobodivši se od svih nabrojanih strasti i uzdigavši se k Bogu, um još ovde počinje da živi blaženim životom, primivši zalog Svetoga Duha. Po odlasku odavde, sa bestrašćem i istinskim znanjem, on se nastanjuje u svetlosti Svete i Božanstvene Trojice, zajedno sa Božanstvenim anđelima sijajući u vekove vekova.
12. Duša je, kao što je napred bilo rečeno, trodelna: u njoj se nalaze tri sile: pomisao [slovesnost], razdražajnost i želja. Ukoliko je u razdražajnoj [sili] ljubav i čovekoljublje, a u želateljnoj čistota i celomudrenost, onda je pomisao svetla. A, ako je u razdražajnoj [sili] mržnja prema ljudima, i u želateljnoj razvrat, onda je pomisao tamna.
Kada su mu strasti potčinjene, razum je zdrav, celomudren i svetao, te duhovno sagledava međusoban odnos Božijih tvari, i uzdiže se ka Svetoj i Blaženoj Trojici.
Razdražajnost se, takođe, kreće na prirodan način kada ljubi sve ljude, kada se ne žali ni na koga i kada ne pamti zlo.
I želja odgovara prirodi kada uzdržanjem, smirenoumljem i negramžljivošću umrtvi strasti, tj. telesno zadovoljstvo, težnju ka koristoljublju i prolaznoj slavi. Jer, želja ima trojako stremljenje: ili prema plotskim zadovoljstvima, ili prema praznoj slavi, ili prema obmani bogatstva. Usled tog stremljenja koje je protivno razumu, ona ne brine o Bogu i Božijim zapovestima, zaboravlja svoje sopstveno blagorodstvo, postaje surova prema bližnjima, pomračuje pomisao i ne dozvoljava joj da se uzdigne ka istini.
Onaj, pak, ko je stekao viši obraz mišljenja, još ovde, kao što je rečeno, predokušava Carstvo nebesko, počinje da živi blaženim životom, očekujući blaženstvo koje je pripremljeno onima koji ljube Boga. Neka bismo ga se udostojili i mi nedostojni, po blagodati Hristovoj.
13. Treba znati da meru savršenstva u bilo kojoj vrlini ne može da postigne onaj ko joj u toku celog života, sa neumornim trudoljubljem, ne bude stremio koristeći delatno račenije [ljubav]. To treba reći o milostinji, molitvi, ljubavi, ili o ma kojoj od opštih vrlina – hrabrosti, mudrosti, celomudrenosti i pravednosti. Uz neprekidnost truda u ispunjavanju vrlina mi treba da se čuvamo da ne umanjimo ili sasvim ne poništimo njihovu vrednost i značaj prihvatanjem rđavih ciljeva, naprimer – čovekougađanja, puste slave i slično. Osim toga, u vrlinama uvek treba da se upražnjavamo sa rasuđivanjem, koje je iznad svega – kao neka carica, vrlina nad vrlinama.
14. Svi oni koji žele da napreduju u vrlini i koji se staraju da se uklone od greha, neophodno treba da znaju da su duševne vrline duše (naročito one kojima se podražava Bog i kojima se imenuje Bog) više od telesnih vrlina, budući da je duša nesravnjeno vrednija od tela. Isto tako su poroci duše teži i pogubniji od telesnih, kako po svojim dejstvima, tako i po kaznama koje im slede. I ne znam zašto to izmiče shvatanju mnogih. Mnogi se čuvaju, boje i udaljavaju od pijanstva, bluda, krađe i sličnih poroka, budući da ih se mnogi gnušaju, dok ravnodušno gledaju na poroke koji su, kao duševni, mnogo važniji – zavist, zlopamćenje, visokoumlje, lukavstvo, i koren svih zala – srebroljublje, te na slične njima poroke.
 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *