NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM II

DOBROTOLJUBLJE – TOM II

 

DOBROTOLJUBLJE
PREPODOBNI JOVAN KASIJAN

PREGLED DUHOVNE BORBE

 

XII

O KRAJU POKAJNIČKIH TRUDOVA
221. Savršeno pokajanje sastoji se u tome da više ne činimo grehove zbog kojih se kajemo, i zbog kojih nas savest izobličava. Kao dokaz da smo se potrudili oko njih i da su nam oprošteni služi izgnanje iz našeg srca i samog saosećanja prema njima. Neka svako zna da još nije razrešen od ranijih grehova ukoliko za vreme trudova i uzdaha, koje preduzima radi njihovog izglađivanja, pred očima njegovog uma igraju obrazi grešnih dela – bilo onih koje je sam učinio, bilo sličnih njima, i ukoliko se preko naslađivanja sećanjem na njih (da i ne pominjem same nepristojne predmete) razara dobro unutrašnje raspoloženje duše. Prema tome, onaj ko se bodro trudi nad takvim izglađivanjem neka smatra da je razrešen od svojih grehova, te da je za sve što je ranije učinio dobio oproštaj, tek kada oseti da se njegovo srce ni malo ne uznemirava ne samo uobraziljom, nego ni njihovim mamcima. Prema tome, ispitivač pokajanja i oproštaja zaseda u našoj savesti i još pre sudnjeg dana i dok se još odugovlači naše prebivanje u ovom telu otkriva otpuštanje naše krivice i objavljuje o okončanju izglađivanja javljanjem oproštaja. I da bih određenije izrazio ono što sam rekao, dodajem: možemo poverovati da su nam oproštene sve skverni ranijih grehova tek kada iz našeg srca budu izgnane i slastoljubive želje i same strasti.
222. Pitanje: Kako se u nama posle toga može roditi ona sveta i spasonosna skrušenost i smirenje koje opisuje pokajnik: Greh svoj kazah tebi i krivice svoje ne zatajih. Rekoh: Ispovedam Gospodu prestupe svoje, kako bi nam se istinski i zasluženo moglo pridodati i ono što sledi: I ti skide sa mene krivicu greha moga (Ps.31,5)? Ili, kako ćemo, raširivši ruke na molitvi, moći da u sebi probudimo pokajničke suze koje bi bile silne da nam privuku oproštaj grehova, slično svetom Davidu: Svaku noć kvasim odar svoj. Suzama svojim natapam postelju svoju (Ps.6,7), ukoliko iz srdaca naših izgonimo svako sećanje o našim gresima, iako nam se, nasuprot tome, rečju samog Gospoda, čvrsto zapoveda da ga čuvamo u sebi: Ja sam onaj koji izglađuje tvoje prestupe i grehe tvoje. I neću ih pomenuti, a ti ih pominji (Is.43,25)? Zbog toga se ja ne samo za rukodeljem, nego i na molitvi naročito staram da u duši izazovem sećanje na ranije grehe. Time se ja uspešnije oraspoložujem za istinsko smirenje i skrušenost srca, i sa prorokom mogu smelo da kažem: Vidi smirenje moje i trud moj, i oprosti mi sve grehe (Ps.24,18)?
223. Odgovor: Ono što je rečeno, rečeno je o svršetku pokajanja i o priznacima izglađenja savesti i pravde. Pominjanje, pak, grehova je, razume se, veoma korisno i potrebno, premda samo za one koji još prohode podvig pokajanja. Bijući se u prsa, oni treba neprestano da vapiju: Jer ja znam bezakonje moje, i greh je moj stalno preda mnom (Ps.50,5), i još: Saopštiću krivicu svoju, i pobrinuću se o grehu svome (Ps.37,19). Prema tome, sve dok se kajemo i dok nas sećanje na ranija grehovna dela još ranjava, neophodno je da kiša suza, koja se rađa zbog saznanja krivice, gasi mučni oganj žeženja savesti. U čoveku dejstvom dubokog smirenja srca i skrušenosti duha, pri neumornom pokajničkom trudu i uzdasima, sećanje na grehe može da bude uspavano i žalac savesti da se, blagodaću milosrdnog Boga, povuče iz dubine duše. Tada postaje očigledno da je on dostigao svršetak izglađivanja, da je zasluženo dobio oproštaj za sve i očistio se od skverni svih svojih grehova. Do takvog zaborava, međutim, dolazi se jedino zaglađivanjem ranijih grehova i strasnih zanosa, te savršenim, tj. potpunim očišćenjem srca. Do njega, bez sumnje, ne može dostići niko od onih koji zbog nerada ili prezrenja ne brinu o očišćenju od strasti, već samo onaj ko gorkim plačem i neprestanim uzdasima umiva svu skvernu ranijih nečistota. Posle svojih trudova on može svom čvrstinom duše da govori Bogu: Greh svoj kazah tebi i krivice svoje ne zatajih (Ps.31,5), i: Suze su mi hleb dan i noć (Ps.41,4), kako bi zasluženo čuo od samog Gospoda: Oduzeh kao oblak prestupe tvoje, i kao primrak grehe tvoje (Is.44,22).
224. Ti si napred rekao da naročito izazivaš sećanje na ranije grehe. To ne treba činiti. Čak i ako se ono protiv volje pojavi, treba ga odmah izgoniti, budući da odvlači um od čistog sagledavanja, osobito kod onog ko prebiva u usamljenosti, zapličući ga u nečistote ovoga sveta i gušeći ga smradom strasti. Jer, obnavljanje sećanja na ono što si iz neznanja ili pohote ranije činio po knezu ovoga sveta (čak i pod pretpostavkom da se pri takvoj pomisli ne potkrade nikakvo naslađivanje) može pokvariti vazduh uma odvratnim smradom. Naime, samo misleno doticanje sa ranijom gnjilinom može prognati duhovni miris ili sladost miomira vrlina. Prema tome, od sećanja na ranija strasna dela, koje dotiče naša osećanja, treba bežati kao što častan i ozbiljan muž beži od priče i zagrljaja bestidne i drske žene. Jer, ukoliko se odmah ne udalji od njenih predloga i ukoliko dopusti makar najkraće zadržavanje u nečasnom razgovoru sa njom (čak i ako odbaci saglasnost na sramno zadovoljstvo), on nikako neće izbeći osudu svih prolaznika zbog dopuštenja nečeg beščasnog i prekornog. Zbog toga i mi, kada zaraznim prisećanjem budemo uvedeni u pomisli takve vrste, ne treba ni malo da se zadržavamo na [nečistoti], već odmah da odstupimo od njihovih uobraženja. Jer, videći da se zanimamo nečistim i sramnim pomislima, anđeli koji prolaze [pored nas] neće biti voljni da o nama kažu: Blagoslov Gospodnji na vama! Blagosiljamo vas imenom Gospodnjim (Ps.128,8). Dešava se često da neiskusni, dok sa osećanjem skrušenosti istražuje svoje padove, ili padove drugih ljudi, sam neprimetno biva ranjen tananom strelom pohote i saglašava se sa njom. Na taj način se ono što je započeto pod vidom pobožnosti završava sramnim pogubnim završetkom. Postoje putevi koji čoveku izgledaju pravi, iako im kraj gleda u dno adovo (Prič. 16,25).
 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *