ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ II

 

ДОБРОТОЉУБЉЕ
ПРЕПОДОБНИ ЈОВАН КАСИЈАН

ПРЕГЛЕД ДУХОВНЕ БОРБЕ

 

XII

О КРАЈУ ПОКАЈНИЧКИХ ТРУДОВА
221. Савршено покајање састоји се у томе да више не чинимо грехове због којих се кајемо, и због којих нас савест изобличава. Као доказ да смо се потрудили око њих и да су нам опроштени служи изгнање из нашег срца и самог саосећања према њима. Нека свако зна да још није разрешен од ранијих грехова уколико за време трудова и уздаха, које предузима ради њиховог изглађивања, пред очима његовог ума играју образи грешних дела – било оних које је сам учинио, било сличних њима, и уколико се преко наслађивања сећањем на њих (да и не помињем саме непристојне предмете) разара добро унутрашње расположење душе. Према томе, онај ко се бодро труди над таквим изглађивањем нека сматра да је разрешен од својих грехова, те да је за све што је раније учинио добио опроштај, тек када осети да се његово срце ни мало не узнемирава не само уобразиљом, него ни њиховим мамцима. Према томе, испитивач покајања и опроштаја заседа у нашој савести и још пре судњег дана и док се још одуговлачи наше пребивање у овом телу открива отпуштање наше кривице и објављује о окончању изглађивања јављањем опроштаја. И да бих одређеније изразио оно што сам рекао, додајем: можемо поверовати да су нам опроштене све скверни ранијих грехова тек када из нашег срца буду изгнане и сластољубиве жеље и саме страсти.
222. Питање: Како се у нама после тога може родити она света и спасоносна скрушеност и смирење које описује покајник: Грех свој казах теби и кривице своје не затајих. Рекох: Исповедам Господу преступе своје, како би нам се истински и заслужено могло придодати и оно што следи: И ти скиде са мене кривицу греха мога (Пс.31,5)? Или, како ћемо, раширивши руке на молитви, моћи да у себи пробудимо покајничке сузе које би биле силне да нам привуку опроштај грехова, слично светом Давиду: Сваку ноћ квасим одар свој. Сузама својим натапам постељу своју (Пс.6,7), уколико из срдаца наших изгонимо свако сећање о нашим гресима, иако нам се, насупрот томе, речју самог Господа, чврсто заповеда да га чувамо у себи: Ја сам онај који изглађује твоје преступе и грехе твоје. И нећу их поменути, а ти их помињи (Ис.43,25)? Због тога се ја не само за рукодељем, него и на молитви нарочито старам да у души изазовем сећање на раније грехе. Тиме се ја успешније орасположујем за истинско смирење и скрушеност срца, и са пророком могу смело да кажем: Види смирење моје и труд мој, и опрости ми све грехе (Пс.24,18)?
223. Одговор: Оно што је речено, речено је о свршетку покајања и о признацима изглађења савести и правде. Помињање, пак, грехова је, разуме се, веома корисно и потребно, премда само за оне који још проходе подвиг покајања. Бијући се у прса, они треба непрестано да вапију: Јер ја знам безакоње моје, и грех је мој стално преда мном (Пс.50,5), и још: Саопштићу кривицу своју, и побринућу се о греху своме (Пс.37,19). Према томе, све док се кајемо и док нас сећање на ранија греховна дела још рањава, неопходно је да киша суза, која се рађа због сазнања кривице, гаси мучни огањ жежења савести. У човеку дејством дубоког смирења срца и скрушености духа, при неуморном покајничком труду и уздасима, сећање на грехе може да буде успавано и жалац савести да се, благодаћу милосрдног Бога, повуче из дубине душе. Тада постаје очигледно да је он достигао свршетак изглађивања, да је заслужено добио опроштај за све и очистио се од скверни свих својих грехова. До таквог заборава, међутим, долази се једино заглађивањем ранијих грехова и страсних заноса, те савршеним, тј. потпуним очишћењем срца. До њега, без сумње, не може достићи нико од оних који због нерада или презрења не брину о очишћењу од страсти, већ само онај ко горким плачем и непрестаним уздасима умива сву скверну ранијих нечистота. После својих трудова он може свом чврстином душе да говори Богу: Грех свој казах теби и кривице своје не затајих (Пс.31,5), и: Сузе су ми хлеб дан и ноћ (Пс.41,4), како би заслужено чуо од самог Господа: Одузех као облак преступе твоје, и као примрак грехе твоје (Ис.44,22).
224. Ти си напред рекао да нарочито изазиваш сећање на раније грехе. То не треба чинити. Чак и ако се оно против воље појави, треба га одмах изгонити, будући да одвлачи ум од чистог сагледавања, особито код оног ко пребива у усамљености, запличући га у нечистоте овога света и гушећи га смрадом страсти. Јер, обнављање сећања на оно што си из незнања или похоте раније чинио по кнезу овога света (чак и под претпоставком да се при таквој помисли не поткраде никакво наслађивање) може покварити ваздух ума одвратним смрадом. Наиме, само мислено дотицање са ранијом гњилином може прогнати духовни мирис или сладост миомира врлина. Према томе, од сећања на ранија страсна дела, које дотиче наша осећања, треба бежати као што частан и озбиљан муж бежи од приче и загрљаја бестидне и дрске жене. Јер, уколико се одмах не удаљи од њених предлога и уколико допусти макар најкраће задржавање у нечасном разговору са њом (чак и ако одбаци сагласност на срамно задовољство), он никако неће избећи осуду свих пролазника због допуштења нечег бешчасног и прекорног. Због тога и ми, када заразним присећањем будемо уведени у помисли такве врсте, не треба ни мало да се задржавамо на [нечистоти], већ одмах да одступимо од њихових уображења. Јер, видећи да се занимамо нечистим и срамним помислима, анђели који пролазе [поред нас] неће бити вољни да о нама кажу: Благослов Господњи на вама! Благосиљамо вас именом Господњим (Пс.128,8). Дешава се често да неискусни, док са осећањем скрушености истражује своје падове, или падове других људи, сам неприметно бива рањен тананом стрелом похоте и саглашава се са њом. На тај начин се оно што је започето под видом побожности завршава срамним погубним завршетком. Постоје путеви који човеку изгледају прави, иако им крај гледа у дно адово (Прич. 16,25).
 

   

Comments are closed.