ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ

ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ
 

 
ДУХОВНО ОКРУЖЕЊЕ
 
Ви сте светлост свету.
Мт. 5,14.
 
Развој биљака није могућ без сунчеве светлости. Тако ни духовни раст човека није могућ без духовне светлости. Где да нађемо ту светлост за нашу децу?
Одговор нам даје Сам Господ. Светлост света је био Он Сам док је био на земљи (Јн. 8, 12). Одлазећи, наложио је ученицима Својим да светле свету: ” Тако да се светли светлост ваша пред људима…” (Мт. 5,16); “Висте светлост свету” (Мт. 5,14).
Дакле, за духовни развој наше деце је потребна светлосно окружење духоносних ученика Христових.
Узајаман утицај живих људи је огроман, нарочито ако људе повезују осећања љубави и поверења.
“С ким си – такав си”, – гласи народна мудрост. “Ако хоћеш да будеш побожан, – кажу Свети Оци, – наћи човека који се боји Бога и служи Му свом душом, и живи с њим”. Преподобни Јосиф Волоколамски овоме додаје: “Ако си нашао таквог човека, буди миран: нашао си кључ за Царство Небеско”.
Старац Амвросије Оптински је говорио: “Када дивљи коњ види да други коњи иду мирно, и он сам се смири. Исто тако и човек”.
Нарочито јак утицај на околину имају праведници – носиоци светлости Христове. У чему је тајна њиховог утицаја?
Једном је ученик Пахомија Великог замолио свог учитеља да му исприча неко своје виђење. Преподобни је одговорио:
“Ако хоћеш да имаш дивно и значајно виђење, онда ћу ти показати једно: кад видиш човека побожног, скромног срца, чистог ето, то је најдивније виђење: ти видиш Невидљивог Бога у том видљивом човеку”.
Ово је очигледно остварење обећања Господа, Који и сада пребива с нама у Светима Својима: “И ево, Ја сам са вама у све дане до свршетка века” (Мт. 28, 20).
Учинимо све што можемо да наша деца одрасту у окружењу духовних људи. И нека врата дома нашег буду широко отворена за све богољупце да би се деца могла упознати са свим видовима духовне лепоте и да би могла да сазнају сву разноврсност подвига и крстова који се носе Христа ради.
За духовне очеве деце треба да буду изабрани они с којима ће деца стално да опште и уз чију помоћ ће да решавају сва најважнија питања свог живота. Исто тако приликом избора крсних кумова за новорођено дете треба се руководити, пре свега, критеријумом њиховог благотворног духовног утицаја.
Нећемо сумњати у то да можемо да нађемо за дете духовне руководиоце.
Господ је рекао: ” Тражите и наћи ћете”. Сетимо се како је некада Господ послао духовне учитеље Теодору Сикеоту, Јовану Дамаскину, Јосифу Царевићу, великомученику Пантелејмону, великомученици Варвари и мноштву других достојних дечака и младића.
Сам Господ гради Своју Цркву и Сам ће наћи оне који ће духовно да просвете и нашу децу.
“Дођох да бацим огањ на земљу;икако бих желио да се већ разгорео!” – говорио је Господ (Лк. 12,49). И као што знамо тај се огањ запалио и гори, не гасећи се већ скоро 2000 година у живим кандилима Цркве, просветљујући својом светлошћу покољење за покољењем.
Молимо Господа да се од тих кандила запале срца и наше деце. Срећа је ако су она од малих ногу могла да буду у присној вези са животом Цркве и да учествују у њеним празницима, богослужењима и обредима.
Како пише оснивач руске педагогике К. Д. Ушински, “детету за цео живот остају успомене на оне мирне и светле празнике, на оне час тужне, час свечане мотиве које Православна Црква пројављује у дане великих празника.
Детету се светли празник Пасхе и пролеће, Божић и зимски пејзаж, “Спасовдан” и зрели плодови, “Тројица” и зелене брезе – све слива у један снажан утисак, свеж и пун живота.
Црква са својим свечаним обредима, природа са својим годишњим променама и породица са својим обичајима – то су три елемента која у дететовом сећању озарују сваки празник.
Обреди Православне Цркве имају велики васпитни утицај већ и тиме што сами по себи, без икаквих објашњења, обузимају дечију душу светим осећањем побожности, које је уздиже на узвишен, свечан ниво”.
 
* * *
 
Какав значај имају за човека речи које су му речене још у детињству и како треба децу штитити од рђавих утицаја и разговора, сведочи прича старца Силуана Светогорца, који се родио и одрастао у сељачкој породици.
“Једном је код нас дошао разносач књига и ја сам, као четворогодишњак, пажљиво слушао његов разговор с оцем. Он је доказивао оцу да Христос није Бог и да Бога уопште нема. Нарочито су ме поразиле речи: “Где је Он, тај Бог?” Помислио сам: “Кад порастем велики, ићи ћу по целој земљи да нађем Бога”.
Када је гост отишао, рекао сам оцу: “Ти ме учиш да се молим, а он каже да Бога нема”. Отац ми је одговорио: “Ја сам мислио да је он паметан човек, а он будала, не слушај га”. Али овај очев одговор није разрешио сумње моје душе. До моје навршене деветнаесте године мисао, коју је изрекао разносач књига, мучила ме је и негде у дубини срца остајала неразрешена.
Разрешило ју је сведочанство једне сељанке која је посетила гроб подвижника-затворника Јована Сезеновског.
Сељанка је испричала о чудесима која су се збивала на гробу, и неки од присутних Стараца су то потврдили. Тада сам помислио: “Ако је он свет, значи, Бог је с нама и немам зашто да идем да Га тражим по целој земљи”, и одмах ми се срце после те мисли запалило љубављу према Богу”.