ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ

 

ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ
 

 
ПОРЕДАК ЖИВОТА
 
А све нека бива благообразио и уредно.
1. Кор. 14, 40.
 
После Адамовог пада се у човеку појавио стид – тежња да сакрије тело обечишћено грехопадом. Стид је свест о порочности своје пале природе. Истовремено са лишавањем човека радости сталног богоопштења „начини Господ Бог Адаму и жени његовој хаљине од коже, и обуче их у њих“ (1. Мојс. 3, 21).
И док су људи у себи чували веру и појам о греху, дотад је постојао и стид, и сматрало се бестидним обнажавати своје или гледати туђе обнажено тело. Тако су синови Нојеви, да не би гледали голо очево тело, улазили у шатор натрашке да би покрили Ноја одећом (1. Мојс. 9,23).
Као последица одступања од Бога и губитка вере нестаје и осећање стида, завладала је бестидност – култ обнаженог тела који се уводи из разних, наводно, добрих побуда.
Хришћанин се мора чувати бестидности, он мора да чува од ње и себе и своју децу. Чим се код детета пробуди свест, треба га учити стидљивости.
Не треба уобичајену дечију одећу лети замењивати само гаћицама, макар то било и ван града. Нарочито треба чувати стидљивост девојчица и не навикавати их да иду у нескромним хаљинама. Исто им не треба дозвољавати да се купају без купаћих костима, а дечацима без гаћица… Бог цени чедну стидљивост као једну од (највреднијих) људских врлина.
За грех против целомудрености се, такође, сматра облачење (макар и у шали) девојчица или девојака у мушку одећу (или обрнуто). О овоме постоји категорична поука у Светом Писму: „Жена да не носи мушкога одела нити човек да се облачи у женске хаљине, јер је гад пред Господом Богом твојим ко год тако чини“ (5. Мојс. 22, 5).
Обичним, радним данима одећа деце треба да је скромна и једноставна. Скупа одећа уопште противречи духу учења Христовог и Његових апостола, а који забрањују украшавање „хаљинама скупоценим“ (1. Тим. 2, 9). Одећа која је скупоценија него код других и у празничне дане ће код деце изазивати сујету и охолост. И у обичне дане хришћанска деца не треба да се издвајају по одећи од остале, осим по чистоћи и уредности, који су увек и у свему обавезни.
Свети ава Доротеј учи да чувамо своју савест не само у односу на Бога и људе, већ и на ствари, јер су и оне Божији дарови.
Исти однос треба да имају деца према хлебу и свеколикој храни. За то је потребно подсећати децу на Спаситељеве речи: „Скупите преостале комаде, да ништа не пропадне“ (Јн. 6, 12). Никад не дајте деци да се играју са хлебом, бацају и остављају корице, праве куглице и сл.
Сличан однос поштовања према хлебу је у детињству стекао један наш познаник захваљујући својој побожној дадиљи. Као младић је једно време изгубио веру и био атеиста. Али, чак се и у то доба сећао савета своје дадиље и увек се с поштовањем односио према хлебу. Толико је важно семење учења и добра које се посади у раном детињству у душу.
Узимање хране за Хришћанина није само задовољавање физичке потребе као што је код људи који не знају за Бога. Московски старац отац Алексеј Мечев је овако говорио о узимању хране: „За време ручка замишљај Оца Небеског Који отвара Своју руку да би те нахранио… И да Исус руча с тобом…, за време вечере сећај се последње Вечере Исуса Христа, молећи Га да те удостоји Небеске Вечере“.
Ако се сами родитељи буду тако односили према узимању хране, то ће се пренети и на децу и видети у њиховом понашању. Да се устаје од стола може тек после молитве.
Сетимо се како су јели први Хришћани. Узимање хране – такозвана „агапа“ (вечера љубави) – следила је одмах после богослужења и обављало се у предворју храма.
По сведочењу Климента Александријског, агапа је не само почињала и завршавала се молитвама, већ је и била праћена појањем псалама; разговори за столом се нису препоручивали, чак ни одраслима. Као што је познато, монашка трпеза је и данас праћена читањем духовне литературе; најчешће су то Житија Светих. Колико би много користи донело обнављање тог старог хришћанског* обичаја и у свакодневном животу православне породице!
Веома је важно научити децу да попуштају у узајамним контактима и играма. Зато их стално треба подсећати на заповест Господа: „Који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ“ (Мт. 20, 26). У том погледу велико преимућство имају породице са много деце. Ту се старија деца природно навикавају да попуштају и жртвују своје интересе због млађе, као и да помажу мајци око гајења малишана.
Најтеже је правилно васпитати једно дете. Таква породица и није практично породица у правом, пуном смислу те речи. Овде је дете увек у центру пажње и сви га мазе.
Зато постоји велика опасност да израсте у егоисту, човека са јако израженом сујетом и самоувереношћу. Нека се радују родитељи ако им је Господ подарио много деце: што је више деце, то је већи Божији благослов на породици, то ће бити лакше их правилно васпитати у духовном смислу. Немамо се зашто бојати материјалне невоље; сетимо се још једном речи цара и пророка Давида: „Бејах млад и остарех, и не видех праведника остављена, ни деце његове да просе хлеба“ (Пс. 37, 25).
С пажњом треба учити децу и начину спољашњег држања. Спољашња суздржаност и сабраност помаже и унутрашњој сабраности.
Старац Амвросије Оптински пише у једном писму: „Спољашње васпитање и видљива пристојност претходе душевном благоустројству“.
Дрскост у обраћању и наметљиво понашање су неспојиви са именом хришћанским. По учењу Отаца Цркве, не само ударац, већ и сваки груб или преслободан додир је дрскост.
Родитељи такође треба да воде рачуна да деца право седе за столом, да се не заваљују у столици, да не лежу на лактове и слично.
Када је свети Арсеније Велики дошао у Египат да замени титулу „оца Господара и његове деце“ звањем смиреног пустињака, од Стараца је добио прекор на рачун свог начина седења прекрштених ногу. Таква слобода је, сматрали су монаси, неспојива с обитавањем Светога Духа у човеку.
Не треба дозволити код деце навику држања руку у џеповима, ходања с раскопчаном одећом, борављења у соби с капом на глави, као ни бацање смећа на под, звиждање, лупање вратима, пљување и слично.
Треба пазити и на то да деца увек буду љубазна према старијим људима, да им пружају столицу, помажу да се обуку, подижу предмет који је пао на под итд.
У разговору са старијима деца треба да стоје окренута лицем према сабеседнику и да одговарају подробно на питања, а нипошто једносложним одговорима или, што је још горе, неодређеним звуцима типа „аха“, „ммм“ итд.
„Свему има време, и сваком послу под небом има време“, – учи Премудри Соломон (Књ. проп. 3,1). Ову истину не треба заборављати приликом прављења плана рада за дете. Деца треба да се навикну да поштују дневни план рада. На време да лежу, да устају с постеље и узимају храну (у одређено време).
Доконост треба од раног детињства искорењивати: дете увек треба да је нечим заузето – или игром или учењем или неким другим послом. Време одмора, шетње треба да иде за временом рада. Нека пословица „Завршио си посао – шетај смело“ постане за дете једно од правила која се не крше.
Децу треба научити да моле родитеље да их прекрсте пре одласка у школу или када иду накратко из куће. Родитељи треба да осењују децу крсним знамењем и да, по савету Стараца, изговорају следећу молитву: „Господе, Исусе Христе, Сине Божији, благослови, освети, сачувај {име) силом Животворног Крста Твога“.
Не треба дозвољавати деци да једу нешто измећу оброка. Слаткише треба да узимају тек после друге хране. Давање слаткиша као и богатија трпеза треба да буду за црквене или породичне празнике. Нека се у те дане по могућству ослободе послова, нека иду у храм и нека се одмарају.
У празничне дане и одећа деце треба да се разликује од обичне. Свечана одећа ће их довести у празнично расположење и умерити наглост њихових порива и покрета.
За породичне и велике црквене празнике, а нарочито за Бадње вече, добро је давати деци поклоне.
У припремању поклона учествују сва већа деца: девојчице везу, дечаци праве разне предмете од дрвета, картона и папира у боји и сл. У једној православној руској породици су деца (било их је шесторо) пре прављења Божићне јелке организовали „скупове“ на којима су подробно расправљали о жељама и укусима својих родитеља.
Исто тако су деца припремала поклоне за имендане и рођендане родитеља, крсних кумова и куми.
Хришћанска породица треба да како са унутрашње, тако и са спољашње стране буде пример пристојности, чистоте и реда. На овоме је настојао још апостол Павле у својој посланици Хришћанима Цркве у Коринту (1. Кор. 14,40).
 
* * *
 
Колико су за дете битни добре навике, дисциплина, уредност, љубазност, сабраност и умеће држања, говори следећа прича из енглеског живота.
Једном управнику трговачке канцеларије је био потребан младић за извршавања разних наредби. Дао је у вези са тим оглас у новине. У одређено време се скупило неколико десетина младића који су желели да се запосле.
Енглез их је по реду позивао код себе у кабинет, разговарао с њима и на крају се без премишљања решио за једног дечака.
Енглезов друг који је ту стајао био је изненађен његовим избором и упитао га је: „Зашто сте изабрали баш тог дечака? Па он није имао ни једну препоруку, док су многи други имали сјајне препоруке од значајних људи!“
„Грешите, пријатељу, – одговорио је Енглез, – овај дечак је имао много драгоцених и потпуно поузданих препорука које други нису имали. Набројаћу Вам их.
 
1. Када је овај дечак ушао у кабинет, за собом је тихо затворио врата, а други их уопште нису затварали или су то чинили лупајући.
2. Мада је дечак био обучен сиромашно, све је на њему било чисто, без рупа, ципеле су биле очишћене и на свој одећи се видела уредност, што је другима недостајало.
3. Коса му је била подшишана и очешљана, лице и руке потпуно чисти, нокти на прстима исечени и на крајевима нису имали црно као код многих других.
4. Дечак је стајао све док му нисам понудио да седне, док су други сами седали без позива.
5. Кад ми је испао папир са стола, он га је одмах подигао с пода, што други нису чинили.
6. Када је у кабинет ушла жена, дечак је одмах устао и понудио јој столицу крај мог стола.
7. Кад је ушао у собу, одмах је скинуо капу и држао ју је све време у својој руци, док су је други једноставно стављали на мој сто.
8. Дечак је седео право на столици, није се заваљивао као други.
9. Јасно, тачно и довољно гласно је одговарао на моја питања, гледајући ме у лице и не говорећи сувишне ствари.
10. Кад сам му предложио да ми да своју адресу, он је написао лепим рукописом, уредно и без грешки.
Као што видите, пријатељу, – довршио је Енглез, – од тог дечака сам добио читавих десет потпуно поузданих препорука“.
Како би било добро кад би родитељи стално проверавали своју децу – да ли умеју да се држе онако као дечак кога је Енглез изабрао. А ову причу треба прочитати деци и увек их подсећати на њу.

Кључне речи:

Један коментар

  1. Maja scepanovic

    Slava ti Boze I vodi mene I mog muza Branka u vaspitanju nase dece.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *