ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ

 

ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ
 

 
ИЗБОР ПРОФЕСИЈЕ ЗА ДЕТЕ
 
Једни су (сасуди) за част,
а други за нижу употребу.

2. Тим. 2, 20.
 
Светло, спокојно детињство нестаје у даљини. Младост цвета… Млада душа се суочава са животним задацима, питањима и тешкоћама.
Прво и озбиљно питање је избор професије, опредељење за неки посао у току веће половине радног дана.
Цар Давид каже: „Дана година наших свега има до седамдесет година, а у јачега до осамдесет година: и сам је цвет њихов мука и невоља…“ (Пс. 90,10).
Дакле, удео и улога рада у животу су велики. Он је заповеђен Адаму (а, кроз њега, и његовим потомцима) после пада као казна: „У зноју лица својега јешћеш хлеб“ (1. Мојс. 3,19).
Али природа посла може бити различита. За једне тај рад може да буде благословен, лак за њихов дух (мада може бити и тежак за тело) и да служи главном циљу живота Хришћаниновог – спасењу своје душе. Али за друге рад може да буде тежак и да у неку руку представља препреку за достизање Царства Небеског.
Зато је избор професије веома озбиљно питање које се решава једном, али за цео живот. Промена професије је могућа само код најједноставнијих врста послова, који не захтевају дужу припрему.
Дужност је родитеља да помогну деци да правилно изаберу себи професију.
За Хришћанина постоји један пут за решење свих животних питања – то је тражење у свему воље Небеског и Премудрог Оца, предавање себе Његовом благом Промислу, јер „ако Господ неће градити дома, узалуд се муче који га граде“ (Пс. 127,1).
Ако онај пред ким је избор има духовног оца или старца или побожне родитеље, воља Божија ће говорити њиховим устима. И тада нема места за колебање и сумње; непослушност може да донесе много жалости кад већ буде касно говорити себи: „Маловерни, зашто посумња“? (Мт. 14, 31).
Чиме треба да се руководе родитељи, дајући деци савет о избору будуће професије?
За Хришћанина у животу не постоји случајност: њему је „и коса на глави сва избројана“ (Мт. 10,30). И као што је већ раније речено, Свеблаги Отац премудро усмерава ка добру наше путеве спољашњим околностима нашег живота.
И ако су младићу или девојци дате од Бога неке нарочите способности, онда оне одређују будућу професију – сликара, скулптора, музичара, певача, песника, писца и т.д.
Ако у младој души гори љубав и саосећање према мањој браћи Христа која пате и болују, ако су јој схватљиве највише и најчистије радости земље – да бришу сузе несрећнима, нека онда крене путем „љубљеног лекара“ (Кол. 4,14) и апостола Луке, исцелитеља Пантелејмона, светих лекара Козме и Дамјана и пријатеља човечанства – доктора Гааза итд. То је најплеменитији позив који пружа осећај дубоког духовног задовољења.
Треба се приликом избора професије руководити и склоношћу деце, например, за неки занат или неку грану науке, технике и слично, под условом да се та склоност још раније у њему утврдила.
Али бивају и привремени површни заноси који брзо пролазе. Зато и кад постоји склоност, не треба журити са одлуком као код свих тешких и нејасних питања, кад воља Господња није тако очевидна. И у тим случајевима треба прибећи усрдној молитви – да Небески Отац открије Своју благу вољу видљивим за родитеље и младу душу знацима.
Како се остварује испуњење молитве?
Наравно, не треба чекати ништа чудесно – неки сан и сл. Ми смо због своје греховности недостојни директних откривења. Зато, како смо већ раније рекли, треба да научимо да препознајемо испољење воље Господње по спољашњим знацима.
Најчешће се дешава да ту вољу чујемо у саветима блиских и искусних у животу људи. Треба увек пажљиво слушати њихове речи.
И у том случају кад савету претходи појачана молитва, Господ ће Сам улити у срце ономе од кога тражимо савет Своју свету вољу.
Нема сумње да је највиши и најдостојнији пут за Хришћанина – пастирски пут.
Како пише отац Александар Јељчанинов, „свештенство је једина професија где ти се људи обраћају својом најозбиљнијом страном и где све време живиш ‘озбиљно“‘.
Ту Хришћанин испуњава оно највише за шта је назначен човек, а што епископ Михаил Таврически овако одређује: „Свуда где је год могуће засађивати царство љубави и хармоничног развоја личности у Духу, уз помоћ Христову“.
Апостол Павле пише: „Ако ко епископство жели, добро дело жели“ (1. Тим. 3, 1). Но, ипак, није умесно да човек (својевољно) жели (свештенство). Пастире бира Сам Бог: „Не изабрасте ви Мене, него ја вас изабрах и поставих вас“, рекао је Господ Апостолима (Јн. 15,16). Своје изабране ће Господ Сам привести Себи, и ништа у животу неће заглушити Божијем изабранику унутрашњи глас – упорно куцање Високог Госта (Откр. 3, 20).
Често се сматра да је умни рад највиши, најчаснији посао за човека, а физички – најнижи. Да ли је тако?
Коју професију је изабрао Себи на земљи Сам Творац света и бавио се њоме, док није кренуо на Своје врховно служење? Као што знамо, Он је био тесар (Мк. 6, 3). А кога је
изабрао за Своје прве ученике и Апостоле? Могло се очекивати да ће то бити мудраци, књижевници, учитељи. Али не – то су били прости и необразовани рибари. И апостол Павле пише: „Него што је лудо пред светом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред светом оно изабра Бог да посрами јаке; и што је неплеменито пред светом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте“ (1. Кор. 1, 2728).
Постоји уједно једна предност простог физичког посла или заната над умним радом. Овај други захтева целог човека и руке и ум, а преко ума најчешће овладава и срцем.
Физички рад или занат заузимају првенствено руке, остављајући ум у великој мери слободним и не дотичући се срца. И ако човек има склоност ка молитви, овакав рад ће му мање од свих других сметати да се бави молитвом и богомислијем, остављајући му слободу да ум и срце преда Јединоме и Вечноме.
Истина, Господу су потребне Своје слуге у свим слојевима друштва. Онима којима је допало да се баве умним радом уз потребу непрекидног усавршавања у некој струци и сталне бриге да се буде у току најновијих достигнућа у датој грани науке или технике, њима треба упутити речи апостола Павла: „А ја вас жалим* (1. Кор. 7, 28).
Уједно такви хришћани треба да знају да књишка мудрост и ерудиција, богатство знања у науци и техници представљају исту опасност као и свако богатство (Мт. 19,23). Они често потпуно овладавају човеком и његовим срцем.
Свети Оци упозоравају на опасност „сложености“ ума. Тако преп. Исаак Сирин пише: „Ходи пред Богом у простодушности, а не у мудровању ума. За простодушношћу иде вера, а за сложеношћу и луцидношћу мудровања – самоувереност, а за самоувереношћу – удаљавање од Бога“.
Треба упозорити такође на често узалудно траћење времена и снага девојака које желе професије за које је потребна дужа припрема.
Ако девојка има склоност за породични живот (а таква је огромна већина), онда њихова припрема (осим учења Закона
Божијег) треба да буде усмерена највише на васпитавање деце и мудро воћење домаћих послова и домаћинства. За то им је потребно да добро шију, припремају храну, разумеју се у медицинске ствари и слично.
И, чак, ако такве девојке остану саме, и у том случају нема потребе да се много снаге и времена троши на припрему за тешке професије. Зар је њој самој много потребно у животу? Јер „нико не живи од имовине своје, што је сувише богат“, рекао је Господ (Лк. 12,15).
Зашто да девојка не изабере скроман посао медицинске сестре или кројачице, који је свуда потребан, који даје сигуран комад хлеба и искуство што ће бити корисно и касније, у породичном животу?
Често приликом избора професије треба узети у обзир и здравствено стање. У савременој индустрији има много предузећа у којима су услови рада такви да и јак организам брзо пропада.
Зато родитељи и сами млади треба претходно добро да се упознају са условима посла који бирају.
Одлучно треба упозоравати на низ професија. Са хришћанским звањем је тешко спојива у савременим условима, на пример, професија глумца.
У Старој Русији се сматрало недопустивим и срамотним стављање на себе маске. Па човек је створен по обличју Божијем (1. Мојс. 1,26), а Хришћанин је позван да живи у чину „царског свештенства“ светог народа (1. Петр. 2, 9).
Да ли је ово у складу са многим улогама које ће се поверавати глумцу? И може ли „образ Божији“ да служи за угађање чисто ниским укусима и ћуди гомиле? У првим вековима Хришћанства глумце су искључивали из Цркве, а Св. Јован Златоуст је Хришћанима забрањивао чак и сам разговор или једење са њима.
Војни позив не противречи хришћанском позвању. Тако, знамо за свете војнике (Св. Јован војник, Св. Мученик Меркурије, Св. Александар Невски итд.).
Али, треба овде споменути цара Давида. Давид је био Помазаник Божији, пророк и псалмопевац, али ипак Господ није хтео да први Јерусалимски храм буде саграђен његовим рукама: на њима је било исувише проливене људске крви. Зато је храм саградио Давидов син – Соломон.
Памтимо и речи апостола Павла о сасудима од којих Једни су за част, а други за нижу употребу“. И пошто је то у нашој вољи, зашто да бирамо пут „за нижу употребу“?
Нека младићи, такође, избегавају охола маштања о високом положају у свету: „Јер што је у људи високо, гадост је пред Богом (Лк. 16,15), каже Господ.
И што је човек више на земаљском попришту, то ће му бити теже и утолико опасније за његову душу, а понекад и за тело. „Што даље од владара – глава на раменима“, каже пословица. На високим местима је потребна или велика мудрост, коју човек може и да не поседује, или је, пак, потребно „додворавати се“, тј. грешити душу, бити лицемеран, ласкати и сл., а то је све неправедно пред Богом и може довести до пропасти душе.

Кључне речи:

Један коментар

  1. Maja scepanovic

    Slava ti Boze I vodi mene I mog muza Branka u vaspitanju nase dece.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.