ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ

 

ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ
 

 
ПОСЛУШНОСТ
 
Децо, слушајте своје родитеље у Господу.
Еф. 6,1.
 
Живот Господа на земљи се може поделити на два периода: до тридесете године Он је био послушан Својој Мајци и Светом Јосифу (Лк. 2, 51); после тридесете је почео, како је Сам говорио, да твори вољу Оца који Га посла (Лк. 2, 51; Јн. 6,38).
Дакле, Сам Господ Бог читавог Свог живота није творио Своју вољу и тиме је дао пример свим Хришћанима. Отуда је све устројство Христове Цркве у послушању. Апостоли једнодушно призивају Хришћане да буду послушни постављеним од Бога пастирима, старешинама, царевима, владарима и управитељима. Апостол Павле пише: „Слушајте старешине своје и повинујте им се, јер они бдију над душама вашим, пошто ће одговарати за њих? (Јевр. 13,17).
Наследници заједничарског устројства прве Јерусалимске Цркве – манастирска братства – граде свој живот на потпуном и строгом послушању. Није узалуд изречена позната монашка пословица: „Послушање је изнад поста и молитве“.
Породица је исто мала Христова заједница и, по заповести, она се такође гради на послушању – жене мужу и деце родитељима. „Децо, слушајте своје родитеље у Господу! (Еф. 6, 1), пише апостол Павле и ову заповест даје као прву и најважнију за децу. Зато је послушност – царица дечијих врлина, а кад постоји послушност, у детету ће се развити и све друге душевне врлине. Отуд је први задатак родитеља у њиховом раду на дечијем карактеру васпитавање потпуне послушности и искорењивање самовоље код деце.
Нарочито је важно бринути се о овоме у најранијем узрасту, на самом почетку буђења свести код детета, кад духовни кукољ тек почиње да ниче. Воља родитеља мора да постане основни закон у свим појединостима дечијег живота, па и у играма.
О овоме епископ Теофан Затворник пише (у „Путу ка спасењу“ ): „Нека се дете игра, али у оно време, на оном месту и на онај начин на који му је дато. Родитељска воља треба да потврђује сваки његов корак – наравно, уопште узевши. Без тога се дететова нарав лако може искварити. Кад се својевољно игра, дете увек губи спремност да слуша…“
Да би дете постало послушно, родитељи не смеју да заборављају следећих десет ставки:
1. Без крајње нужде никад не треба мењати своје наредбе и налоге.
2. Наредбе треба да буду тачно изражене и категоричне.
3. Захтевати да се налог испуни одмах и учити децу да слушају без понављања налога.
4. Родитељи треба увек код деце да узајамно подржавају свој ауторитет. За то им је потребна међусобна потпуна сагласност. Један родитељ не може да поништава наредбе другог, не сме се у присуству деце расправљати око потребе или карактера налога. У присуству деце уопште не треба да се покажу несугласице родитеља, да се њихов ауторитет ничим не би пољуљао. О овоме овако пише у писму старац Амвросије Оптински: „Никад не расправљајте о својим разним погледима на ствари у присуству деце“.
5. Не остављати непослушност без казне, повећавајући казну ако се она понови.
6. Не мењати захтеве, дозвољавајући данас оно што је било забрањено јуче.
7. Не командовати стално деци и не давати им сувише често наредбе, јер ће се тиме њихова послушност ослабити.
8. Не захтевати од деце оно што је сувише тешко за испуњење или неправично у неком погледу.
9. Не дозвољавати деци размажену присност без поштовања. Љубав и нежност треба увек да иду са захтевом за пуним поштовањем. Малој деци не треба дозвољавати да нас чупају за косу или уши, ударају чак ни у шали и сл.
10. Родитељи сами треба да дају пример послушности жене мужу и обоје – свом духовном оцу.
Ако су превазиђене прве пројаве самовоље и ако је дете од раног узраста навикло на послушност, надаље ће борба са самовољом бити већ лакша: „навика је друга природа“, каже пословица. Приликом васпитавања деце овај психолошки закон ће помагати родитељима који самопрегорно раде на детету и повећавати невољу немарних родитеља који хоће неки свој приватни живот и децу остављају дадиљама. Наведимо у прилог овоме јеванђељску истину: „свакоме који има даће се, и претећи ће му, а од онога који нема, и што има узеће се од њега“ (Мт. 25, 29).
Што се тиче послушности, староруска православна породица је чврсто стајала на темељима Јеванђељских заповести. У таквој породици се свето поштовао родитељски благослов. Он се сматрао не узалуд залогом благостања и сваког успеха у животу.
Многобројни примери потпуне послушности деце родитељима могу се наћи у животописима Светих и подвижника благочестивости.
Преподобни Серафим Саровски је, пре него што је ступио у манастир, молио мајку да му да благослов за монаштво. А преподобни Сергије Радоњешки, иако је имао ватрену жељу да оде у пустињу, одгодио је испуњење због молбе родитеља да сачека њихову смрт, као што је учинио и свети Јован Златоуст.
Будимо строги у пуној мери у погледу очувања послушности код деце. Њихов уобичајени дневни план рада, одлазак из куће, избор другова за игру, склапање познанстава и сл. – све то се мора чинити уз учешће и сагласност родитеља. Благослов родитеља треба да прати децу приликом одређења животног пута – избора професије, ступања у брак и других озбиљних догађаја у животу.
То се нарочито односи на, што се родитеља тиче, најважнији корак њиховог детета – ступање у брак. У овом случају родитељи треба да покажу сву животну мудрост и сву снагу своје чврстине. Ако су деца сама начинила избор, благослов родитељи дају само у случају да стварно одобравају тај избор.
А ако родитељи не очекују срећу од брака, њихова дужност је да му се успротиве и одбију да дају благослов. Тада ће њихова савест бити чиста пред Богом у случају несрећне судбине деце: они су учинили све што је било у њиховој моћи.
С друге стране, родитељи не треба ни да присиљавају децу када се ова не слажу с њиховим избором.
Наравно да воља оба родитеља мора да буде у овим случајевима једнодушна. А ако није тако онда, по заповести, главна реч у породици припада оцу (Еф. 5, 22; Кол. 3,18). Али онде где влада Христова љубав, несугласица не може бити; како смо већ рекли, истински побожна хришћанска породица представља икону Свете Тројице, нераздељиве у љубави.
У које доба престаје зависност деце од родитеља? Тек дана смрти деце или родитеља, или одласка деце у манастир.
Током живота Хришћаниновог мења се карактер зависности (деце од родитеља). У почетку су деца потпуно послушна родитељима. Од младости она почињу да се потчињавају духовном оцу, чији значај у њиховом животу треба постепено да расте. Родитељи постају својеврсни извршиоци воље духовног оца, његови повереници у васпитавању своје деце. До своје смрти или одласка деце у манастир родитељи не престају да буду одговорни пред Богом за своју децу.
Апостол Павле каже свим Хришћанима: „Зато се тешите узајамно, и изграђујте један другога“ (1. Сол. 5,11). Очигледно је да та обавеза првенствено важи за родитеље у односу на децу, без обзира на узраст деце.
Међутим, постоје случајеви када деца могу отказати послушност родитељима. Апостол Павле завршава заповест деци о послушности речима „у Господу“. То значи да не треба слушати родитеље када њихове наредбе иду против заповести Господњих.
Наравно, ово се не односи на малу децу и породице где и родитељи и деца живе у Духу Господњем и у послушности својим духовним очевима, чија је воља за њих највиши закон.
Понекад се дешава да треће покољење – деке и баке покушавају да врше утицај на породичне ствари, на начин који се не слаже увек са духом учења Христовог.
У овом случају родитељи (средње покољење) треба да добију чврста упутства о свом понашању од свог духовног оца, а кад је овај одсутан да се руководе гласом савести, сећајући се речи Апостолове: „Богу се треба покоравати више него људима“ (Дел. ап. 5, 29). Такви налози бака и дека могу се и не извршавати.
Исто важи и у случајевима кад се родитељи противе одраслој деци у њиховој тежњи да пођу за Христом, и тада деци остаје да подражавају великомученицу Варвару, која се успротивила оцу, или Теодосија Печерског – који није послушао (богопротивну) мајчину наредбу.
Брига родитеља, временом, може и да се (споља гледано) смањи. Али то искључиво онда кад деца стасају духовно. А један од показатеља духовне зрелости је неповерење према себи, превазилажење самовоље и потреба тражења у свему само воље Господње.
Ова црта је карактеристична за све Свете и подвижнике побожности. Свети Макарије Велики каже: самоувереност је мрска Господу. Чак ни такво светило Цркве, какав је свети Антоније Велики није увек веровао у тачност својих одлука.
И ако родитељи успеју да уз помоћ Божију одгаје децу не само у чистоти вере, већ и у врлини послушности, у неповерењу према самом себи, у умећу гушења своје воље ради испуњавања заповести Христових, тражењу воље Господње у свему – онда могу да буду мирни за своју децу и у овом свету и за њихову судбину у животу вечном.
Проверавајмо себе – да ли све чинимо и живимо ли како треба да бисмо васпитали послушност код наше деце, јер апостол Павле пише: „Али сваки нека гледа како зида…ако остане чије дело што је назидао, примиће плату; ако чије дело изгори, биће оштећен, а сам ће се спасти, но тако као кроз огањ“ (1 Кор. 3, 10,1415).
 
* * *
 
Колико су за децу важни брига за своје родитеље и родитељски благослов, сведочи следећа прича из писама старца Амвросија Оптинског (Хришћанима који живе у свету).
Да бисмо следеће писмо схватили правилно, треба да се сетимо обичаја монаха-светогораца – да откопавају тела умрле браће три године по њиховом упокојењу. По томе како изгледају посмртни остаци светогорци суде о загробној судбини братовљевој: беле, чисте кости сведоче о опроштењу грехова, а црне или, пак, неиструлело тело – о несрећној загробној судбини. У овом случају се цео манастир усрдно моли за опроштај грехова умрлог.
Наводимо писмо:
„Дешава се да и грешна тела буду нетрулежна. У једном манастиру су случајно открили тело једног јерођакона, неиструлело и тамно. Месни архијереј је у то време ишао по епархији. Замолили су владику да прочита разрешну молитву над овим телом. Али и после разрешне молитве тело је остало исто. Владика је упитао: „Ко је он био и који је разлог овог стања?“ одговорили су му да је он био једини син сиромашне удовице и да је против мајчине воље отишао у манастир, а мајка се, због сиромаштва, увек жалила на њега. Неко је рекао да му је мајка још увек жива.
Владика је наредио да се нађе мајка. Довели су деведесетогодишњу погрбљену старицу. Владика јој од ње, показавши јој стање њеног сина, затражио да му опрости. Али је старица окрећући се од њега одбијала, понављајући: „Толико сам жалости претрпела због њега“.
Владика је наставио да убеђује старицу и на крају јој је “ припретио: „Ако не опростиш и сама ћеш бити свезана“. Убеђена овим, старица је готово нехотице рекла: „Па, Бог нека му опрости“. Тамно тело се одмах претворило у прах“.
Дакле, у датом случају то што је син оставио мајку у нужди није било угодно Богу, иако је то било учињено ради тако доброг дела, као што је одлазак у манастир.
Кршење воље родитеља је сматрано у Старој Русији за тежак грех. У неким тежим случајевима то кршење је повлачило за собом родитељску клетву.
Који је циљ проклињања? Апостол Павле је једном проклео једног хришћанина из Коринта који је тешко сагрешио (1. Кор. 5,15). Апостол Павле је у овом случају имао намеру да се такав, како сам пише, „са силом Господа нашега Исуса Христа, преда сатани на мучење тела, да би се дух спасао“.
Како сведочи историја Цркве, још од времена Старог Завета Господ је дао власт родитељима да проклињу своју децу за тешке грехе. У књизи Премудрости Исуса сина Сирахова пише: „Благослов оца утврђује дом деце, а клетва матере руши до темеља“ (Сир. 3, 9).
Међутим, клетва је крајња и страшна мера која подвргава проклетог великим несрећама. Често неопрезна и непромишљена клетва доноси несрећу и онима који проклињу. Тако, на пример, блажени Августин прича о следећем случају.
Једну удовицу је син истукао у присуству друге деце која се нису за њу заузела. Озлојеђена мајка оде пре зоре у крстионицу где су јој деца крштена да прокуне свог сина. Успут сретне демона у лику свог девера који поче да је убеђује да прокуне и осталу децу што се нису за њу заузела.
Мајка је почела да моли Бога да њену децу истерају из родног града и да постану таква да својим изгледом плаше људе. У року од непуних годину дана, сву њену децу је захватила парализа, почев од главног кривца. Стидећи се од својих суграђана, она су отишла од куће и постала скитнице.
Мајка која је била поражена тиме што су се њене немилосрдне молитве испуниле, није издржала ту несрећу и обесила се.
Касније се двоје од њене деце исцелило крај моштију првомученика Стефана, чему је сведок био блажени Августин.
Такође је занимљива прича игумана Теодосија, житеља Оптиног манастира. Рано оставши без родитеља, Теодосије је заменио оца свом млађем брату.
Теодосијев брат је брзо напредовао у овосветском животу. Необични животни успеси у трговини пробудили су у њему уображеност, и он је почео да те успехе приписује својим талентима и заборавио је на Бога. Приликом сусрета Теодосије је почео да кори брата.
Овај је одговорио да све што је постигао дугује искључиво себи и пред Теодосијем се наругао икони. Теодосије је, не могавши то да поднесе, проклео брата. Од тог тренутка живот његовог брата као да се пресекао. Почело је све да му пропада, брзо је изгубио сву своју имовину и жалосно окончао живот. Теодосије је, касније, горко плакао и кајао се због своје прекости.
Материјални успех у животу, наравно, није видљив показатељ Божијег благослова; често материјалног успеха имају потпуно нечасни људи и обрнуто. Али у датом случају можемо да кажемо да је Господ, због Теодосијевих молитви за брата, овог позивао на покајање, наносећи му ударе и, на видљив начин, га кажњавајући за његово самољубље, презирање старијег брата, неверје и богохуљење.
У ствари, кршење воље родитеља само по себи доноси проклетство деци. Непослушност је кршење заповести Господњих и због тога се од деце удаљава Дух Свети и благослов Божији у свим делима. А то и јесте суштина проклетства.
Родитељи, такође, треба да Господ не слуша само њихове клетве, већ и да је још бржи да одговори на бригу родитеља за децу и често одмах испуњава родитељске речи и жеље, ако су оне усмерене на исправљање деце.
Ево сведочанства овоме из живота нашег времена.
Одрастао син је почео лоше да се понаша, да грубо крши хришћанске заповести и да не слуша родитељске савете. Отац који је изгубио стрпљење му је једном рекао: „Пази, Вања, Бог дуго трпи, али и јако бије“. Исте вечери је син, пунећи ловачку пушку, случајно опалио и повредио се. Очеве речи су му продрле у душу, а њихово брзо испуњење га је запањило. Од тог тренутка је напустио порочан живот и постао прави Хришћанин.

Кључне речи:

Један коментар

  1. Maja scepanovic

    Slava ti Boze I vodi mene I mog muza Branka u vaspitanju nase dece.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *