ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ

 

ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ
 

 
ДЕЦА И РОДИТЕЉИ СУ ЈЕДНО
 
Јер се свако дрво по роду своме познаје.
Лк. 6, 44
 
Схватају ли родитељи колико формирање карактера и склоности детета зависе од њих самих? И знају ли кад почиње њихов утицај на дететову душу?
У породици једног честитог свештеника било је четрнаесторо деце. Невеста једног сина који се такође спремао да постане свештеник је једном упитала своју будућу свекрву: “Сва су вам деца тако добра, али зашто је М. (њен младожења) једини некако посебан?” – “То није случајно, одговорила је мајка, пре него што је М. зачет, отац је ставио на себе епитрахиљ и нарочито усрдно се молио за будуће дете”.
Ето кад почиње духовна брига родитеља за своју децу. После зачећа живот детета је нераскидиво повезан са животом мајке не само у физичком смислу, него и потпуно у духовном.
Начин живота мајке за време трудноће као и за време дојења оставља дубок печат на духовни лик будућег детета.
То су некада добро знале побожне мајке. Тако је мајка преподобног Сергија Радоњешког, пошто је дете трипут ускликнуло у њеној утроби у свечаним тренуцима Литургије престала да користи у исхрани месо, вино, рибу н млеко и хранила се хлебом, зеленишем и водом.
Јасно је, такође, зашто духовни пастири препоручују мајкама уздржање од брачног живота за време трудноће и дојења.
По мишљењу једног Старца телесно неуздржање мајке која доји се одражава на развој сладострашћа код детета још у раном узрасту.
Приметивши код своје деце лоше склоности нека се мајке упитају – да се није на њиховој деци одразила духовна слабост и грешке које су њима овладале у време трудноће и дојења.
Од побожних родитеља посебно високо духовна деца су се рађала тек у зрелом или, чак, старијем добу, када су страсти биле превладане и дух смирен. Тако су деца старих родитеља били Богородица – Дјева Марија, Јован Крститељ Господњи, патријарх Исаак и многи велики Светитељи.
Дух породице – то је оно што најпре формира душу детета које расте. Епископ Теофан Затворник пише: “Постоји нека нама несхватљива веза душа родитеља са душама деце”.
“Не пада ивер далеко од кладе”, гласи народна мудрост.
Оптински старац Леонид је приликом избора младожења и невеста давао овакав савет: о младожењи судити по његовом оцу, а о невести по мајци, сматрајући да су се код родитеља већ у потпуности испољиле оне склоности које нису још довољно јасне код деце.
О тој истој повезаности деце и родитеља говоре закони Богом саздане природе, Свето Писмо и историја Цркве.
У Књизи Премудрости Исуса сина Сирахова пише: “Човек се познаје по својој деци” (Сир. 11,28). И даље: “Умро му је отац – и као да пије, јер је оставио после себе сличног себи” (Сир. 30,4).
Сам Господ је разобличавао фарисеје: “Тиме сами сведочите за себе да сте синови оних који су побили пророке” (Мт. 23,31).
У беседи на гори Господ каже: “По плодовима њиховим познаћете их. Еда ли се бере са трња грожђе, или са чичка смокве? Тако свако добро дрво плодове добре рађа, а зло дрво плодове зле рађа” (Мт. 7,1617).
Бројне примере директне зависности деце од врлина родитеља могу се наћи у историји Цркве. Дубока побожност родитеља је, обично, имала за последицу високе духовне квалитете деце.
Таква је, например, била породица седам мученика Макавејских (2. Мак. 7) из Старог Завета, породица мученице Фелиците (25. јануара) из Новог Завета чија су седморица синова умрли исповедајући Христа. Три кћери мученице Софије (17. септембра); породица родитеља Василија Великог, која је дала три светитеља од десеторо деце (Василија Великог, Григорија Ниског и Петра Севастијског), преподобну Макрину и два Светитеља у другом и трећем поколењу; породица родитеља Григорија Богослова; породица московског трговца Путилова која је дала игумане за три манастира; породица схимонаха Филипа чија су тројица синова за оцем отишли у Тројице-Сергијеву Лавру, и многе друге.
Могу се наћи примери када су побожна деца била од нечасних родитеља (например, великомученица Варвара), али тешко се налазе случајеви да побожност родитеља нема за последицу високе врлине њихове деце.
Треба узети у обзир да могу постојати разни степени продуховљености, а може се десити да духовна слабост једног од супружника ослаби у извесној мери сву или неке од деце. Ово је аналогно и природним законима о наслеђивању.
У свету Духа закон наслеђивања се допуњује даровима благодати, како о томе сведочи Свето Писмо: “Јер ја сам Господ Бог твој… чиним милост па тисућама оних који Ме љубе и чувају заповести Моје” (5. Мојс. 5, 910).
У Делима светих Апостола се приповеда како се благочестивом паганину – капетану Корнилију, који је од Господа молитвом и милостињом добио милост, јавља Анђео, налаже му да позове апостола Петра и обећава да ће се речима последњег “спасти и сав дом твој’ (Дел. ап. 10, 6).
Дакле, милост Божија и залог спасења се распростиру не само на праведника, већ и на сав његов дом – породицу, децу.
Зато је најважнија брига за родитеље тражење милости Божије и Његове помоћи и благослова. И то ће бити предуслов обавезног успеха многогодишњег рада у борби за спасење душе детета која је изложена греху заједно са целим палим људским родом. “Праведник једнако ходи у безазлености својој; благо синовима његовим после њега”, сведочи Премудри Соломон (Прич. 20, 7).
А епископ Теофан Затворник пише у делу “Пут ка спасењу”: “Дух вере и побожност родитеља је најмоћније средство очувања, васпитања и утврђења благодатног живота у деци”.

One Comment

  1. Maja scepanovic

    Slava ti Boze I vodi mene I mog muza Branka u vaspitanju nase dece.