ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ

 

ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ
 

 
СПАСЕЊЕ ДУШЕ РОДИТЕЉА НАЈВИШЕ ЗАВИСИ ОД ДЕЦЕ
 
Али ће се спасти рађањем деце.
1. Тим. 2,15.
 
Св. Антоније Велики је говорио: „Од ближњег зависи живот и смрт“ (наше душе). Али у степену служења ближњима постоји одређени редослед. За родитеље су, очигледно, на првом месту деца и брига за њихово васпитање. Другим речима, нема већег задатка за родитеље од васпитавања своје деце са циљем да она постану прави Хришћани и да сав свој живот посвете Господу и ревносно Му служе на оним путевима којима их Он буде водио. Господ тражи на земљи душе људске које су Му до краја предане и верне, и велика ће се благодат излити на оне родитеље који успеју да тако васпитају своје дете. Св. Јован Златоуст каже: „Ко је немаран према својој деци, ако је у другим погледима и сасвим на месту, заслужиће крајњу казну за тај грех. Све треба да вам буде споредно у поређењу са бригом за децу и са трудом да их подигнемо ‘у васпитању и науци Господњој“ (Еф. 6,4).
Свето Писмо на многим местима сведочи о одговорности родитеља за децу. Још у Старом Завету постоје примери кажњавања родитеља за бешчашће деце.
За то је био кажњен свештеник Илије о коме је Бог овако говорио пророку Самуилу: Јер сам му јавио да ћу судити дому његову довека за неваљалство, за које је знао да њим навлаче на се проклетство синови његови, па им није забранио“ (1. Сам. 3,13).
Притом треба рећи да Илије уопште није занемаривао васпитавање синова. Не, Илије их је разобличавао говорећи: „Немојте, дјецо моја; јер није добро што чујем; отпађујете народ Господњи“(1. Сам. 2, 24).
Али, очигледно, од Илија се тражило много више од самих прекорних речи. И то – старање, кажњавање и обуздавање синова. Свети Јован Златоуст каже: „Пошто Илије није учинио све што је било потребно, изазвао је Бога против себе и против синова и, не чувајући благовремено себе и децу, изгубио заједно с децом и сопствено спасење. Осим за немарност према деци, Бог није имао за шта друго да окриви старца…
И то што је био свештеник, и што је старац, и што је чувен, и што је дванаест година непорочно управљао јеврејским народом, ако све ово није могло да га оправда, већ је крајње јадно пропао због тога што се није више бринуо за децу, и грех његовог немара је као тешки, огромни талас све прекрио и све његове подвиге сакрио, каква тек казна чека нас који смо и далеко иза њега у врлини, а и децу не само да не поучавамо, већ поступамо са њима суровије од каквог варвара…“
Овај немар према деци који ми ни не примећујемо Златоуст објашњава следећим речима: „Кад видиш да неки скитница повуче за уво твоје дете, ти негодујеш, љутиш се, злобиш се, и бешњи од звери, притрчаваш овоме; а кад видиш како га (дете) ђаво свакодневно вуче за уво, како га демони терају на порок, ти спаваш, не негодујеш, не љутиш се, не отимаш сина од најужасније звери“.
У Новом Завету апостол Павле оштро осуђује немар према ближњем: „Ако ли ко о својима, а особито о домаћима не промишља, одрекао се вере и гори је од неверника“ (1. Тим. 5, 8).
Расуђујући о дужности епископа апостол Павле на прво место ставља његов однос према члановима породице: епископ треба да „својим домом добро управља, има послушну децу са сваком скромношћу (1. Тим. 3, 4). По заповестима апостола Павла на родитељима је и материјална и духовна брига за децу (2. Кор. 12,14).
Услов за рукоположење за свештеника је: „Ако ко… има децу верујућу, којој не приговарају да су разуздана или непокорна“ (Тит. 1,6). Прве заповести за младе жене: ла воле мужеве, да воле дјецу, да буду разборите, чедне, кућанице“ (Тит. 2,45). Удату жену апостол Павле учи: „Али ће се спасти рађањем деце, ако остану у вери и љубави и у светињи са честитошћу (1. Тим. 2, 15). Удовицама које имају децу или унучад апостол Павле, такође, налаже да се пре свега баве њиховим васпитањем (1. Тим. 5, 4).
Тако да је очигледно да се под заповешћу „рађања“ подразумева и обавеза удате жене да сав свој живот посвети васпитању детета. Децу Господ шаље не као бреме или казну, већ као благословени пут удате жене – као награду и утеху живота. „Ево наследства од Господа: деца, пород је дар од њега“, каже у псалмима пророк Давид (Пс. 127, 3). Родитељи којима су деца бреме или који се жале на децу – тешко греше пред Господом.
Нека удовица је долазила код преподобног Серафима и жалила се на своју судбину – на то како јој је тешко да васпита троје мале деце. Недељу дана после тога двоје њене деце је умрло. Скрхана болом она одлази код Преподобног и, на свој ужас, чује да је сама крива за смрт своје деце. „Клетвом својом си много увредила своју децу“, каже јој Преподобни и налаже јој да се помири с њима у души и да се каје за свој велики грех пред Богом. И ако смрт узме дете од родитеља, нека родитељи упитају своју савест – да нису чиме увредили дете или разгневили Бога тиме што су своју децу осећали као муку или се жалили на њу јавно или тајно, или нису хтели да им посвете свој живот и своје снаге, или им нису давали све своје срце.
Да оправдају немар према деци не могу друга богоугодна дела, чак ни такво као што је одлазак у иноке.
Напуштање деце је могуће само у том случају кад су деца одрасла или су у сигурним рукама.
У историји Свете Горе се догодио следећи случај. Један руски спахија, удовац који је имао непунолетну децу допутовао је на Свету Гору. Под утицајем Свете Горе његова душа се запали
ла духом, решио је да напусти свет и затражио је да га постригу у иноке. Али светогорски старци нису благословили његову ревност, већ су га подсетили на његов први дуг у животу – васпитање његове тада још малолетне деце и послали га назад у Русију.
Истина, дешавају се и изузеци из општег правила, али то је само по нарочитом Промислу Божијем и по благослову духоносних стараца. Прва дивејевска старица, блажена Пелагија Ивановна је, отпочевши подвиг јуродствовања, напустила породицу – мужа и двоје мале деце. Али то је учинила по благослову преподобног Серафима.
Неће се много тражити на будућем суду од мајке, ако је само са љубављу и самоодрицањем носила крст рођења и васпитања детета.
Монахиња која је управљала шамординским дечијим сиротиштем жалила се старцу Амвросију Оптинском да од „Тањки и Машки“ нема времена да отвори духовну књигу. Старац ју је умирио рекавши да је брига за Тањке и Машке – спасење за њену душу и да на Суд неће изаћи сама, већ заједно са тим Тањкама и Машкама.
Између родитеља и деце постоји иста она зависност као и између духовног оца и његовог духовног чада. Апостол Павле је говорио о томе овако: „Јер ко је наша нада или радост или венац хвале? Зар нисте то и ви пред Господом нашим Исусом Христом о Његову Доласку? (1. Сол. 2,19).
На Страшном Суду родитељи неће стати пред Господа сами. И као што је Каин чуо питање – „Где је твој брат?“, тако ће и њих питати – „Где су ваша деца?“. Срећа и спасење њихово је у томе да пред Господом стану и мирно и за себе и за децу кажу: „Ево ја и дјеца коју ми даде Бог“ (Јевр. 2,13).
 
* * *
 
О утицају понашања деце на загробну судбину родитеља сведочи следећа прича једног свештеника (Г. Дјаченко „Духовни мир“).
„Син благочестивих родитеља је у школи затвореног типа под утицајем другова безбожника изгубио веру. Кад је завршио школу почео је да води распусан живот. После смрти родитеља се упутио у завичај да посети њихове гробове. Али приближујући им се двапут је губио свест. Код трећег покушаја да приђе гробовима се парализовао. Међутим, он није разумео Промисао Божији у томе. Тада, лежећи парализован, у несвести он угледа своју покојну мајку која му каже: „Твоја безакоња и твој распусни живот, пун безверја и безбожности је дошао до Господа. Ти не само да си себе погубио, него си упрљао и нас, ова црна мрља на мојој одећи су твоји тешки греси.
Господ је хтео да те уништи, али твој отац и ја смо се молили за тебе пред престолом Свевишњег, и Он је зажелео да те врати Себи.. .Он је знао да је само гроб наш за тебе пут овамо, и зато те није пустио на њега, пуштајући на тебе натприродну болест а да би ти признао над собом вишу силу коју одбацујеш, али се ти ниси обратио.
Зато ме је Господ послао теби…то последње средство за твоје исправљење…“ И за доказ истинитости свог јављања мајка му је оставила његов крст који је он давно пре тога бацио. Јављање мајке је спасило сина – оздравио је и телесно и духовно“.
Из приче се види да се то догодило због појачаних загробних молитви родитеља и да је, без обзира на веру и побожност, њихова одећа била зацрњена синовљевим гресима.
Међутим треба спречити родитеље и од великог смућења и очајања због неправедног живота њихове одрасле деце. О овоме старац Амвросије Оптински овако пише једној мајци која је туговала због неверја сина:
„Свесни сте да сте за много тога сами криви што нисте умели да васпитате сина како треба. Самопрекор је користан, али пошто признате своју кривицу треба да се смирите и покајете, а не да се смућујете и очајавате; исто не треба да вас стално узнемирава мисао да сте само ви узрок садашњег стања вашег сина. То није цела истина; сваки човек има слободну вољу, и сам ће за себе да одговара пре пред Богом“.
Ако је бешчашће деце највећа несрећа за родитеље како у овом тако и у будућем животу, онда је побожност њихова срећа у овом и залог спасења за њих у будућем животу.
Један од примера је велика љубав игуманије Арсеније (Уст-Медведицког манастира), подвижнице побожности, према свом оцу. Ево како мајка Арсенија пише у једном писму: „Знаш како сам волела свог оца (рођеног): волела сам га више од свих и свега на свету. За њега првог сам се молила када сам прилазила да се поклоним чудотворним иконама и моштима, када сам код куће целивала иконе, тражила сам помоћ од свих угодника на иконама над којима сам се молила. Када бих завршавала са читањем Јеванђеља или Псалтира или акатиста, прво бих се за њега помолила“.
 
* * *
 
Још једном подсетимо шта треба да знају они који ступају у брак.
Основни задатак хришћанског брака је хришћански имати и подизати децу. И не само имати, него их обавезно васпитати као праве Хришћане, чији је циљ живота одрицање од себе и служење свим срцем Господу, са ватреном љубављу према Њему.
То је њихово основно „дело“, њихово „зидање“ о којем апостол Павле овако каже: „Али сваки нека гледа како зида. Јер темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос.Свачије ће дело изићи на видело…Ако остане чије дело што је назидао, примиће плату. Ако чије дело изгори, биће оштећен, а сам ће се спасти, но тако као кроз огањ“ (1. Кор. 3,1015). Несрећа је ако родитељима деца „изгоре“ у безбожништву или пороку и у смртним гресима без покајања…

Кључне речи:

Један коментар

  1. Maja scepanovic

    Slava ti Boze I vodi mene I mog muza Branka u vaspitanju nase dece.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.