ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ

ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ
 

 
ПОСТ
 
И онда ће постити…
Мт. 9,15.
 
“А овај се род не изгони осим молитвом и постом” (Мт. 17, 21). Овим речима нам је Сам Господ указао на два начина борбе с нашим непријатељем – родом злих духова.
Спаситељ је, истовремено, указивао Својим ученицима и на неопходност поста онда “када ће бити отет од њих Женик” (Мт. 9,15).
Путеводитељ хришћанске душе – Утешитељ, Дух Свети – одузима нам се због грехова наших. Његово поновно задобијање постиже се, по речима Спаситељевим, молитвом и постом.
Али ако сви Хришћани и признају да је молитва неопходна за спасење душе, обавезност примене другог оружја – поста – многи често или уопште не признају или немају довољно дубоко освешћен став о томе. И то је једна од лукавих победа духа злобе над многима савременим Хришћанима.
Раније је исповедање Христа било повезано с испуњавањем свих црквених правило. Стога, у свакодневном животу старе руске породице, видимо строго поштовање посних дана среде и петка – и Црквом установљена четири поста (Божићног, Великог, Петровског и Великогоспојинског). Побожни верници Старе Русије нису ни мало заостајали у посту за монасима.
О томе да је држање постова неопходно и за тело и за дух сведочи свеколика светоотачка литература. О повољном утицају поста на здравље говоре и људи од науке, наравно они чији је дух просветљен светлошћу Христовог учења.
Уједно са неопходношћу поштовања поста, треба се бринути и за одвикавање деце од преједања или честог узимања хране ван времена установљеног за обеде.
Епископ Теофан Затворник даје родитељима следећи савет: “Дете треба хранити тако да му се, развијајући му живот тела и пружајући му чврстину и здравље, у души не распали телоугађање. Не треба гледати на то што је дете мало, од првих година треба почети са јачањем његовога тела, увек склоног грубој вештаствености, и учити дете да овладава њиме, да би у детињству, младости и касније лако и слободно могло да управља њиме.
Од начина дететове исхране касније много тога зависи. Неприметно се могу развити сластољубље и неумереност у храни – две врсте стомакоугађања, склоности погубне за тело и душу…
Од установљеног поретка исхране не треба без нужде одступати. Тиме се дете учи да не тражи увек храну кад му се једе, већ да чека одређено време; овде се стичу прва искуства у неиспуњавању свих својих жеља.
Где дете хране сваки час кад оно заплаче, а онда и кад затражи да једе, ту толико размазе дете да оно може да се одрекне јаке хране једино кад је болесно. Уједно се навикава на својеглавост, јер му успева да измоли или плачем добије све што пожели”.
Да допунимо епископа Теофана, рећи ћемо да никада не треба терати дете да једе силом, а за време у које дете треба да узима храну треба одредити оно када дете заиста огладни. Гладно дете неће хистерисати и одбијати храну, чак ни када му она није сасвим по укусу.
Не сме се повлађивати дететовим прохтевима и давати му само оно што воли. Такође је штетно навикавати дете на исувише укусну и фину храну: она треба да буде једноставна. “Глад је најбољи кувар”, – каже француска пословица.
Када деца одрасту и формира се њихов карактер и склоности, родитељи треба да покажу тактичност у погледу одређивања норме њиховог поста. Не треба их лишавати слаткиша против њихове воље нити у посне дане снижавати квалитет хране до те мере да то буде испод граница уобичајене норме црквеног устава. Слабој и болесној деци се могу дозволити, наравно, и попуштања и одступања од поста.
Исто тако одраслу децу (младиће и девојке) не треба терати да строго испуњавају све норме поста, ако им то причињава велику муку. У том случају пост може не да користи души, већ да је озлоби. Господ је рекао: “Милост хоћу, а не жртвоприношење” (Мт. 9, 13). Сав смисао поста је у добровољном уздржању и самоограничавању. Да одраслој деци не би биле тешке уобичајене норме поста, треба их од малих ногу навикавати на пошћење.
Као пример мудрог односа према посту своје духовне деце навешћемо случај из живота Пахомија Великог.
Приликом посете једном манастиру, који је он основао, чуо је жалбу једног младог монаха да им у последње време не кувају топлу храну. Преподобни Пахомије је установио да је то било наређење главног кувара који је натерао све своје раднике да плету рогожине уместо да спремају храну. Преподобни Пахомије се веома наљутио због ове самовоље и наредио да се запале свих 500 рогожина.
Затим је рекао кувару да је требало да припреми најразличитија јела и кува свакакве плодове да би братији дао могућност да се добровољно одрекне свега тога, учећи се да обуздава своје жеље, и да се он (Пахомије) веома брине да братија не падне у очајање због ненавикнутости на тако строг живот, а да немоћни не ослабе сасвим.
 
* * *
 
О томе како децу треба учити посту говори следећа прича једне веома старе монахиње.
“Моја породица је била права хришћанска породица и строго је поштовала постове. Када сам имала три године у недељу мајка ми је рекла: “Сутра почиње прва седмица Великог поста. До суботе немој више да тражиш млеко. А у суботу после Св. Причешћа ћемо ти га дати, ако отац дозволи.
А ја сам веома волела млеко и, саслушавши мајку, у себи сам помислила: “Свеједно ћу га измолити”. Сутрадан тражим млека. Не дају ми. На моје сузе и молбе нико не обраћа пажњу. Врло сам се наљутила и одлучила: “Онда нећу ништа ни да једем”. И тако нисам јела један дан. Другог дана глад је победила и ја сам мало јела. Истог дана ми је постало лоше и разболела сам се.
Тада ми проговори савест: “Хоћеш да грешиш – да пијеш млеко – ето Господ те кажњава и ти ћеш умрети од болести”. Уплашила сам се и обећала себи: “Целог поста нећу пити млеко, само ми опрости, Господе, немој да умрем”.
Брзо сам се опоравила од болести. У суботу сам се причестила (код нас у селу су се петком причешћивали старци, суботом деца, а одрасли недељом).
Код куће ми кажу: “Отац је дозволио, пиј, ево ти чаша врућег млека”.
“Нећу да пијем”, – одговорила сам ја.
“Будалаштине”, – рекли су ми и силом ме натерали да пијем.
Али како сам прогутала гутљај млека, оно ми се учинило тако гадно да више нисам могла да пијем и почела сам да плачем.
Више ме нису терали да пијем, и ја сам одржала своје прво обећање – целог поста нисам пила млека.
Касније сам целог живота лако подносила постове”.