ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ

 

ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ
 

 
ОГРАНИЧАВАЊЕ ЗАБАВА
 
Да живите мирно…
1. Сол. 4,11.
 
Општење Бога са људском душом се збива само у условима тишине, мира, дубоког спокојства и усредсређености.
Зато су Хришћани који су нарочито снажно стремили Богу бежали у пустињу, осамљивали се и затварали, одлазили из света у манастир.
Зашто је тешко општити са Богом у свету?
Господ је рекао Апостолу: „Ево вас заиска сатана да вас вије као пшеницу“ (Лк. 22,31). И то протресање света у решету сатанином траје до данас, и то из дана у дан све бешње. Множе се несреће, саблазни нахрупљују одасвуда; свет се богати и увећавају се угодности, али се истовремено са материјалним прогресом и развојем светске науке увећава и отпадништво од Христа и противљење Христу.
И као што у природи постоје два супротна магнетна пола, тако постоје и два супротна пола у човековом духовном животу. На једном полу је удаљење душе од света, разапињање света у себи, заједно са апостолом Павлом (Гал. 6,14), тражење Царства Божијег унутар себе (Лк. 17,21).
На другом полу је предавање себе у сатанско решето, у вртлог светске таштине, препуштање жељи за забавом и насладама, праћене страхом од суочења са самим собом и од преиспитивања сопствене душе.
А сатана се увек противи човековом самопреиспитивању. Како каже Свети Макарије Велики, циљ сатанин је у томе да „одвоји наш ум од сећања на Бога и од љубави Божије, притом користећи земаљске мамце, да би нас од истински лепога завео ка лаж-лепом“.
Но, сатана, истовремено, прикрива своју власт над освојеном људском душом, те је усталасани свет и не примећује.
Зато се дејство сатанско може препознати само када се човек у тишини преда молитви. Тада он открива мноштво помисли које онемогућавају молитву, тј. „мислени шум“, како нашу умну поробљеност називају Свети Оци. И тек тада може да почне „невидљива борба“ с непријатељем – стремљење да се, кроз двери срца, приближимо Царству Божијем, које је, по речима Спаситељевим, „унутра у нама“ (Лк. 17, 21).
Зато сатана мрзи тишину и неће да дозволи човеку да остане сам са собом, забавама га одвлачећи од мисли о циљу живота, смрти и испразности земаљских задовољстава.
Како треба да штитимо нашу децу од тог непријатељског решета и да створимо услове за успех у унутрашњој „невидљивој борби“?
Ако родитељи имају могућност избора места живота, нека између града и села изаберу село. Тамо је мање саблазни, забаве и таштине. Тамо је лакше створити за децу тих, радан живот, лакше васпитати укус за добру и озбиљну књигу, сродити их са природом, навикнути на прибрану молитву. Тамо ће имати више времена да размишљају о Богу, о вечности. Тамо ће им бити ближе Небеска, Торжествујућа Црква, као и ликови великих Светитеља и Праведника. Старац Амвросије Оптински је често говорио: „Може се живети у свету, само не у трци, већ тихо“.
У историји Цркве се може срести много примера васпитања деце у осамљености и тишини. То је увек производило високе духовне квалитете деце. Сетимо се само да је Спаситељка људског рода Богородица од треће године живела уз храм у потпуној самоћи. Исто је уз храм од треће године растао и пророк Самуил кога је мајка Ана посветила Господу још пре зачећа (1. Цар. 12). У потпуној одвојености од света је васпитавана кћи светог Филарета Милостивог – грчка царица о којој је већ било речи.
Много је теже васпитавати дете у граду са свим његовим забавама – позориштима, биоскопима (стадионима, дискотекама, кафићима) и сл. Пре или касније и деца ће хтети да иду тамо. Како да се родитељи понесу према тим молбама?
Приђимо овом питању пажљиво и прво одговоримо колико се забаве за одрасле слажу с духом учења Христовог?
Први Христов позив на почетку Његове проповеди је био позив на покајање: „Покајте се, јер се приближило Царство Небеско“ (Мт. 3, 2). Његове прве заповести су биле заповести блаженства у којима се каже: „Блажени који плачу…“ (Мт. 5, 4). И не само да је звао, Господ је и упозоравао оне који неће да се покају и воде лакомислен живот: “ Тешко вама који се смејете сада јер ћете заридати и заплакати“ (Лк. 6,25). Господ указује да се у Царство Божије улази на уска врата (Мт. 7,13). Он исто каже: „Ако неко дође к Мени и не мрзи… и живот свој, не може бити Мој ученик“ (Лк. 14,26). Шта нам говоре ове речи ако се дубоко замислимо над њима?
На одбацивање света с његовим задовољствима једнодушно су позивали и апостоли Христови: „Младићи… не љубите света ни што је у свету. Ако неко љуби свет, љубави Очеве нема у њему. Јер све што је у свету: похота телесна, и похота очију, и надменост живљења, није од Оца, него је од света“, призива апостол Јован (1. Јов. 2,1416).
„Не знате ли да је пријатељство према свету непријатељство према Богу?“, каже апостол Јаков (Јаковљ. 4,4). „А ово кажем, браћо, да је остало мало времена; од сада и они који имају жене да буду као да их немају, и који плачу као да не плачу, и који се радују као да се не радују, и који купују као да ништа немају, и који овај свијет употребљавају као да га не употребљавају; јер пролази обличје овога света“, – пише апостол Павле (1. Кор. 7,2931). Али да ли се све то односи на децу?
Овде се треба сетити тога да ће се код деце, када одрасту, развити оно за шта је склоност створена још у раном узрасту. Наша обавеза је да их научимо мирном животу. Тада се код њих може развити усредсрећеност, воћење рачуна о свом унутрашњем свету и појавити склоност к духовном опиту, тихој духовној радости, животу у Богу. Свему овоме нема места у животу пуном буке, задовољстава и забаве.
Епископ Теофан (у „Путу ка спасењу“) пише: „Млад цвет посађен на месту на коме са свих страна на њега дувају ветрови кратко ће да се држи и осушиће се; трава по којој се често хода не расте; део тела који се дуго времена трља почиње да трне. Исто се збива и са срцем, и са добрим расположењима у њему, ако се предамо маштањима или испразној литератури или разонодама. Ко је дуго стајао на ветру, нарочито влажном, кад наиђе затишје осећа као да му ништа више није на свом месту; исто се дешава са душом која се одаје разонодама.
Вративши се себи млад човек затиче душу сву у нереду, све добро као да је покривено заборавом, а у првом плану су саме прелести чији је печат остао у души…
Зашто после повратка у себе из неког расејања душа почиње да тугује? Зато што налази да је покрадена. Расејани је направио од своје душе широк пут по коме кроз уобразиљу, као сенке, пролазе саблажњујуће представе и маме душу за собом“.
Мећутим из овога не следи да сва задовољства и забаве треба да буду забрањене деци. Као што не треба да им буду забрањене разумне игре. У Христовом духу нема принуде: „Милости хоћу, а не жртволриношење“ (Мт. 9,13), говори Господ и позива на потпуну оданост Богу и чистоту живота само оне „који имају уши да чују“. И не треба се код деце забранама борити са њиховом жељом за забавом.
Направимо аналогију.
Може се приметити да примена неких видова ђубрива изазива на земљишту развој највреднијих, најблагороднијих биљака – житарица и махунарки – и, с друге стране, уништава коров (маховину и шаш). Исто се дешава и на духовном земљишту – у душама наше деце. Духовно ђубриво тог земљишта тајне, молитва, духовна литература и разговори – такође развија врлине и гуши духовни кукољ, укључујући и склоност ка задовољствима и забавама.
Дакле, деци се може дозволити да иду у позориште или биоскоп, али их не треба на то подстицати. „Ти поганиш своју децу“, прекорава старац Амвросије Оптински једну жену која је нагонила своје кћери да одлазе на забаве и у позоришта. И наравно, родитељи треба да се добро разумеју у представе и филмове, да бирају оне најприкладније као, на пример, историјске комаде и научне (или образовне) филмове. Ипак, посете позориштима и биоскопима не треба да буду честе и да падају у време поста или уочи празника.
На исти начин се решава питање – треба ли децу учити играма (плесу)? Не треба им забрањивати, али их не треба ни упућивати на њих. Свети Оци негативно говоре о плесу и игри, памтећи Иродијаду.
Родитељи треба да пазе на радио и телевизор ако их имају у кући. Телевизор у стану може да донесе несреће хришћанској породици, пре свега деци. Треба их сачувати од штетних за душу филмова, као и од саблазни сталног забављања (да не говоримо о штетном утицају телевизора на здравље).
Као и у свим другим аспектима живота породице, и овде кад се ради о забавама, родитељи треба пре свега сами да дају детету пример сабраног живота, живота посвећеног саможртвеном служењу ближњим, живота у страху Божијем, у Богу и с Богом.
И ако већ није могуће у потпуности сачувати дете од светских искушења, и ако већ није могуће потпуно заградити путеве који их одводе далеко од чисте и тихе радости духовног живота, родитељи увек треба да воде рачуна да макар сами не гурају децу на светске забаве, сећајући се речи Господњих: „Тешко свету од саблазни;јер потребно је да дођу саблазни, али тешко човеку оном кроз кога долази саблазан“ (Мт. 18,7).

Кључне речи:

Један коментар

  1. Maja scepanovic

    Slava ti Boze I vodi mene I mog muza Branka u vaspitanju nase dece.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *