ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ

 

ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ
 

 
САМОЖРТВЕНА ЉУБАВ
 
Љубав… не тражи своје.
1. Кор. 13, 5.
 
„Без Мене не можете чинити ништа“ (Јн. 15, 5), каже Бог, а „Бог је љубав“. И зато без љубави нема духовног живота, нема исцељујућег општења душе с Богом, нема рађања ни усавршавања вере, смирења, кротости, побожности и других врлина које продуховљују душу.
Љубав Божија се, у Личности Исуса Христа, јавила у грешном и трулежном свету, и победила и обновила свет (Јн. 16, 33). Њоме су побеђивали Апостоли, њоме су у сва времена побеђивали пастири Цркве и Христови ученици. И само нам вера, током читавог живота, отвара приступ срцу нашег детета.
Када је апостол Јован, љубљени Христов ученик, малаксао од старости и више није могао да проповеда, само је понављао свима: „Децо, волите једни друге“. А светитељ Амвросије Милански је говорио: „Воли и чини шта хоћеш“. И, по речима Господњим, о две заповести – љубави према Богу и љубави према ближњим – „виси сав Закон и Пророци“ (Мт. 22, 3740).
„Љубав…је свеза савршенства“ (Кол. 3,14), каже апостол Павле који нам је оставио химну љубави – тринаесту главу 1. Посланице Коринћанима. Та глава је написана с непоновљивом снагом и дубином мисли. По њој можемо да проценимо и своје стање у погледу љубави, која је основа свих врлина.
Сви ми мислимо да волимо своју децу. То се чини природним, то је благодатни закон природе из кога ни ми људи нисмо изузети. Па и кога ћемо да волимо ако не своју децу? Али нас апостол Павле дубоком анализом својстава љубави разобличава.
„Не раздражује се“, пише ап. Павле. Проверимо себе: да ли тако волимо своју децу да се никад не раздражујемо на њих?
„Љубав… не тражи своје“. А наши захтеви за свој „лични живот“, „личне интересе“, забаве, итд?
Не чудимо се што нам пут ка срцу детета није отворен у пуној мери. Признајмо ту чињеницу и док још има времена потрудимо се да исправимо наше пропусте и освојимо срца своје деце. За то је потребно да се потпуно дамо деци, да постанемо не само њихови наставници и васпитачи, већ и најближи пријатељи, да се сродимо с њиховим интересима и захтевима.
„Чедољубива мајка – каже преподобни Серафим Саровски – не живи угађајући себи, већ својој деци. Болести болесне деце подноси с љубављу; чисти оне који су се упрљали, пере тихо, мирно, облачи у нову и чисту одећу, греје, храни, испира, теши и труди се да умири њихов дух тако да се никад не чује ни најмањи јаук. Таква деца су онда често добра према својој мајци“.
Дакле, децу треба окружити мудром бригом, пажњом, нежношћу, и у исто време, када је то потребно, саветима и захтевима. Дете ће умети да оцени бригу и пажњу како се год оне манифестовале, само „све да вам бива у љубави“ (1. Кор. 16,14), да у свим вашим речима оно чује и осети љубав. Дечије срце је осетљиво и отворено, и када ми све своје срце, ради Господа и Његових заповести, дамо деци, и она ће нам дати своје.
Закони љубави су свуда исти. „Сине мој, дај ми срце своје“, тражи Бог од човека, Бог ревнитељ… (Прич. 23, 26). Он то захтева зато што Сам воли човека и жели да кад му овај узврати љубав још више умножи Своју благодат за њега. У Јеванђељу се додаје: „Дајите, и даће вам се; меру добру и набијену и стресену и препуну даће вам у наручје ваше“ (Лк. 6, 38). Не штедимо се (у старању) за своју децу… Жртвујмо за њих наше тзв. „личне интересе“, „лични живот“ и забаве. Одбацимо све што може да нас одвоји и удаљи од деце.
По закону који је Бог установио за човечанство, муж је хранилац породице и зато не може све своје време да проводи у њој. Али мајка мора да припада само породици и деци. Њен дуг пред Богом и мужем, пред државом и друштвом је васпитавање деце и брига за породицу.
Одвајање мајке од породице зараде ради је огромна несрећа за децу и породицу, нарушавање јединства и целовитости породице. Врло често је то доказ недовољне љубави према деци, знак духовне оболелости мајке и њеног маловерја. Запосленост мајке оправдана је кад се ради о удовици.
Али и у овом случају је уз чврсту веру и јаку молитву Господу и Његовој мајци могуће избећи невољу и исхранити децу не остављајући их. Бог је Бог милостиви, Који „помаже сиротој иудовици“, наћи ће начина да помогне удовици да одгаји дете, а да се притом не одвоји од њега. Она ће се вероватно суочити са сиромаштвом и невољама, али све то је неупоредиво мањи проблем од несреће одвајања деце од мајке.
Историја Цркве даје многобројне примере нарочитог Божијег Промисла за побожне удовице. Знамо још старозаветну причу о чудесном прехрањењу удовице у Сарепти Сидонској. Ова удовица је била најпобожнија од свих израиљских удовица, и зато није имала невоља у време велике глади, како о томе сведочи Сам Господ (3. Цар. 17,10; Лк. 4, 2526).
Дубоки познавалац живота, цар и пророк Давид каже: „Бејах млад и остарех, и не видех праведника остављена, ни деце његове да просе хлеба“ (Пс. 37,25). Али оно што је било у Старом Завету, још више се остварује у Новом, кад се Благодат умножила преобилно.
Зато ништа не може да одвоји децу од мајке која је себе с вером предала у руке Промисла Божијег и која, пре свега, иште Царство Божије. Таква породица ће, као у првим вековима Хришћанства, чинити домаћу Цркву. У таквој породици, љубављу повезаној у једну целину, владаће друкчији односи него у огреховљеном свету, неће бити поделе на генерације које се међусобно не разумеју – на „очеве и децу“.
Породица је тврђава на коју „непријатељ људи“ – ђаво неуморно напада. Подела породице је страшна. Спаситељ каже: „И ако се дом подели унутар себе, он неће моћи да се одржи“ (Мк. 3,25). Основни предуслов јединствености породице и чврстине духовних темеља код детета је узајамна љубав. Чувајмо љубавно јединство породице. Памтимо и испуњавајмо, пре свега, у породици, прву по значају а последњу по времену давања, заповест Господњу: „Љубите једни друге, као што Ја вас љубих“ (Јн. 13, 34).
Хришћанска породица – отац, мајка и деца – слика су Свете Тројице на земљи.
И као што је Света Тројица – једно, тако и љубављу сједињена хришћанска породица треба у духу и љубави да буде једно. У томе је сила и срећа њена и овде на земљи, у томе је и залог њене бесконачне радости у вечности. Нека ненарушиво јединство породице буде и циљ и светионик, који родитељима показује прави пут кроз живот.
У јединствености породице је тајна Свете Тројице, Њене „несливености и нераздељивости“. Онај који искрено воли не живи собом и за себе, већ кроз оне и за оне које воли: његова осећања и мисли су посвећене само животу вољених бића. Његова душа је неодвојива од њих; и ни промена места ни ток времена је не може одвојити од вољених. Љубав је јача од смрти, и ништа не може да надвлада или победи љубав.
Тако, у правој хришћанској, љубављу испуњеној породици, отац не живи сам, већ кроз жену и децу, жена – кроз мужа и децу, а деца су неодвојиво душом повезана са вољеним родитељима.

Кључне речи:

Један коментар

  1. Maja scepanovic

    Slava ti Boze I vodi mene I mog muza Branka u vaspitanju nase dece.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *