ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ

 

ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ
 

 
ОБРАЗОВАЊЕ И РАДНЕ НАВИКЕ
 
И тако, сине мој,
чувај се онога што је преко овога,
јер нема краја састављању многих књига,
и много читање умор је телу.

Књ. проп. 12,12.
 
У условима савременог живота родитељима неће бити лако да утичу на светско образовање деце: за млађи и средњи узраст програм је стандардан и прописује га држава.
Било би бескорисно размишљати о томе шта је у том програму образовања стварно потребно, а шта је беспотребан баласт. Гледајмо на државни програм наставе као на чињеницу, реагујући на њу тако као што су то чинили Хришћани првих векова – у доба владавине паганства о чему је већ било речи (в. главу „Чување од световних књига“).
Питање за родитеље се састоји само у томе да ли је потребно нечим допуњавати обично школско образовање. Ово питање треба да се решава строго лично – у зависности од склоности детета.
У општем случају то не треба чинити, и све слободно време које остаје ђацима и њиховим родитељима треба употребљавати на допуну светског образовања духовним (изучавање Светог Писма, историје Цркве, живота Светих Отаца и богослужења).
Треба знати да свако допуњавање светског школског образовања одузима време и снаге и резултује слабљењем духовног развоја о чијем значају за душу детета је сувишно говорити. И нису ли такви – допунски у односу на школу – часови учења (светских наука) оне „бриге овог живота“ којима не треба отежавати своја срца, по заповести Самог Господа (Лк. 21, 34)?
Стицање праве мудрости не зависи од количине прочитаних књига. О томе пише епископ Теофан Затворник: „Нека буде главно – изучавање вере; боље нека време буде одвојено за дела побожности, и у случају сукоба, нека ова превазилазе учење“ („Пут ка спасењу“).
Али за неку децу се могу направити изузеци. То ће бити онда кад се код детета од детињства испољавају одређене склоности, на пример, према музици, сликарству, поезији, изучавању природе и т.д. У том случају родитељи треба да допринесу развоју, од Бога датих, талената у свом детету, као и да нађу одговарајуће учитеље. Часови са овима ће децу припремити за будућу струку.
Друга ствар је са развојем у детету посебних радних навика. Ту страну образовања у породицама интелектуалаца обично занемарују.
Раније смо (в. главу „Спасење душа родитеља највише зависи од деце“) већ говорили о потреби да се деца од најранијег узраста навикавају на рад. Васпитавајући децу, родитељи могу постепено да развијају код њих посебне радне навике и знања која ће им у даљем животу требати, олакшавати живот, учинити их кориснијим члановима друштва, а можда им дати и комад хлеба у тешким тренуцима живота или у тешка времена.
По правилу, свака мајка треба да научи своје ћерке да шију једноставне хаљине и рубље, да везу и преправљају одећу; да поправљају одећу и перу рубље. Свака девојчица мора да уме да припрема храну и да се добро разуме у врсте и квалитет намирница.
За дечаке је важно да овладају основама заната столара, бравара, тесара, електроинсталатера, књиговесца, итд.
Девојчице треба научити уметничком шивењу и везу. И дечацима и девојчицама је веома корисно да стекну знања и умећа из области медицине, и то: да превијају и завијају ране, указују прву помоћ у несрећним случајевима, итд.
Ако породица поседује комад земље, сву децу треба учити да раде у башти.
Што више знања успемо да пружимо деци из горе набројаних области, то је боље: јер родитељи онда могу да буду спокојни за даљу судбину своје деце у практичном смислу. Они ће свугде бити корисни и никад неће оскудевати у насушном хлебу.

Кључне речи:

Један коментар

  1. Maja scepanovic

    Slava ti Boze I vodi mene I mog muza Branka u vaspitanju nase dece.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *