ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ

 

ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ
 

 
ДУХОВНА ЛИТЕРАТУРА
 
Пази на читање.
1. Тим. 4,13.
 
По предању, Мајка Господа Исуса Христа – а отуда и Мајка свих Хришћана – Дјева Марија је веома волела да чита Свето Писмо. То јој је била духовна храна. И по речима Светог Писма и Самог Господа: „Не живи човјек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божијих“ (5. Мојс. 8,3; Мт. 4,4).
Ми се, наравно, бринемо о томе да наша деца не гладују, да њихова храна буде хранљива и квалитетна. Да ли се довољно трудимо да се они редовно хране и духовно? А духовна храна је неупоредиво важнија од физичке, јер се од ње уобличава душа детета.
Зато, у време када почне да се моли, дете треба да почне и да слуша духовне приче и читања, а кад, пак, и само научи да чита, треба да му обезбедимо књиге које ће му хранити душу.
У почетку ће то бити приче о јеванђељским догађајима, изложене доступним језиком.
Приликом упознавања деце са Светом Историјом треба поступати по методици К. Д. Ушинског, који даје упутства у вези са овим питањем.
„Најбоље је да се прво упознавање са јеванћељским догађајима подудари са објашњавањем предстојећих празника. Тада се и црквена служба, и мајчина прича, и празнични осећај детета – све спаја у живу слику овог или оног догађаја.
Историјске догађаје треба представљати тако да се прво исприча оно најважније, а онда, када се то уреже у памћење, треба им додавати и остало, што је од другостепеног карактера. Основне чињенице, које су се добро урезале у памћење, потом везују за себе још много других детаља. Ако одмах испричате детаљну и дугачку причу, дете ће се ухватити за појединости и пропустити оно што је главно.
У препричавању догађаја стављајте акценат на чињенице, лична имена, изразе који представљају суштину приче, а онда деци постављајте таква питања, одговарајући на која ће вам дете пренети главне црте догађаја“.
Веома велики значај је Ушински придавао очигледности у учењу, тј. допуњавању прича сликама. Он пише: „Ко није приметио на себи да се у нашем памћењу нарочито добро чувају оне представе које смо стекли сами посматрањем, и да се уз тако запечаћену представу лако и једноставно везују чак апстрактне идеје, које би без тога ишчилиле из памћења“.
Ушински је у Швајцарској вршио истраживања о томе како се са децом разговара на теме из Светог Писма: “ Деца живо учествују у разговорима: причају, питају, додају, погађају крајеве итд. Понекад се може чути иста библијска прича и у претшколском разреду, од петогодишњег детета, и од матураната, од осамнаестогодишње девојке. Али, каква је то само разлика! У првом случају је то наивна дечија прича, а у другом – критички разложена, дубоко доживљена страница Библије“.
После учења Светог Писма децу треба упознати са животима највећих Светитеља, препричавши их или користећи литературу написану за децу и младе.
Не штедећи свој труд и време родитељи треба усрдно да траже добре духовне књиге и да их дају деци, узимајући у обзир њихов узраст и личне склоности.
Није згорег поменути да су побожна покољења Старе Русије од детињства почињали да читају духовне књиге – Псалтир и друге. У време првих Хришћана, деца су Свето Писмо не само читала, него и учила. У детињству су га учили, на пример, Свети Григорије Богослов, Свети Јован Златоуст, Преподобна Макрина и многи други.
Блажени Јероним даје једној мајци (удовици Лидији) овакав савет у погледу васпитања њене кћери: „Нека сваки дан прочита с тобом неколико страница из Јеванђеља и Посланица апостолских и поднесе ти свако јутро као букет од цвећа, сакупљеног из Светих Књига. Нека то буде њена главна брига, њен уобичајен посао…“
Деца, уједно са чисто духовном, треба да читају и дечију и младалачку литературу – приче и повести које описују животе светих и побожних људи. Такве су, например, „Света младост“ Ј. Посељанина, приче из живота првих хришћана Јевгеније Тур… и слично.
У таквим књигама деца треба да налазе узоре живота по Богу, живота у вери и подвизима Христа ради.
Читање духовне литературе треба да иде постепено, али систематично. Најбоље је да се она чита заједно са родитељима, на пример, увече, и да буде праћено објашњењима и разговорима. Деца треба да уче Нови Завет и Стари укратко (препричано за децу) и да се упознају са црквеном историјом, житијима великих Светитеља а, пре свега, оних чија имена носе.
Читање Новог и Старог Завета треба да буде праћено применом прочитаног на живот Хришћанина.
Тако, на пример, после читања приче о приношењу жртве Каина и Авеља (1. Мојс.4, 35) треба поставити питање – зашто није била прихваћена Каинова жртва? А онда треба обратити пажњу деце на неопходност припреме за нашу свакодневну жртву Богу – молитву, на то да она треба да се приноси без журбе и у помирености са свима зато да наша жртва – молитва – не би била одбачена као што је била Каинова.
Са одраслом децом, осим читањем, треба се бавити и једноставним тумачењем основа Символа вере, Христових заповести, смислом Светих Тајни, црквених богослужења и монаштва.
Требало би да се родитељи по могућству сами баве духовним образовањем своје деце. О овоме старац Амвросије пише једној мајци: „Вама се чини да немате способност да учите и да не можете да говорите с потребном снагом убеђења о том великом предмету (вери). Као чедољубива мајка, сами преносите своја знања о томе вашој деци како умете. У томе вас нико не може заменити… други не познају вашу децу и њихово душевно расположење и потребе, и зато мајчине речи увек боље делују на децу него речи странца. Поуке других делују на ум, а поуке мајке – на срце“.
Вечерња читања и разговоре с децом треба тако организовати тако да им она не представљају тешкоћу. Зато им треба дозволити да се за време читања баве неким ручним или интересантним за њих радом, као што је, например, цртање, исецање и лепљење играчака, вез и сл. Само да буду мирни, да не причају и да не ометају слушање. Атмосфера таквих вечери треба да буде опуштена, пријатна и топла. Да би читање било изражајно треба да читају сами родитељи или неко од старијих.
Житија Светих не треба читати редом, него бирајући из њих најинтересантнија и различитим догађајима богата места. Да би се читање учинило интересантним, треба деци постављати питања: „Шта мислите, како је Светитељ поступио у овом случају?“ или „Шта знате о Светитељу чије се име овде спомиње?“ или „Шта је на то одговорио?“ и слично.
Игуман Теодосије из Оптиног манастира, у својим успоменама, прича о утицају који су на њега извршиле вечери које је провео у детињству крај своје побожне баке. Бака би око себе сакупила породицу, сама се бавила ручним радом, а неког би замолила да чита житија светих. Успомена на те вечери грејала је душу игуману Теодосију читавог живота.
У породици родитеља старице Арсеније, игуманије Уст-Медведицког манастира, постојао је обичај да се у празничне и недељне дане сакупљају у очевом кабинету, где би неко од старије деце читао Јеванђеље или Житија Светих, а отац би објашњавао прочитано. То читање и беседе би на децу остављале дубок утисак.
Када у близини нема духовника у извесној мери их могу заменити књиге. Преосвештени Игнатије Брјанчанинов је у дане своје младости волео да чита Житија великих Светитеља. То је на њега имало одлучујући утицај. У својим записима он каже, обраћајући се Богу: „Твоји Пимени, Сисоји и Макарији су ми освојили душу“. Рано схвативши лепоту душе и подвига великих Светитеља и заволевши их, епископ Игнатије није дао искушењима света да га заведу и још као младић је ступио на монашки пут.
Игуманија Арсенија прича да су је у детињству тако освојили подвизи Марије Египатске да је једне ноћи хтела да побегне од куће у пустињу. По причи једне монахиње преокрет у њеном животу изазвала је књига епископа Теофана Затворника „Шта је то духовни живот и како се на њега усмерити“, коју је она са заносом прочитала са четрнаест година.
Добре књиге су наши најбољи пријатељи. Посвећујмо им сами своје време и учимо томе децу. Књиге треба увек претпостављати празним разговорима. Добра духовна библиотека је најдрагоценије породично благо. Не треба жалити ни труда ни средстава уложених у то да се скупи тај духовни капитал. Она нам даје могућност да у свако време разговарамо са највећим и најмудријим од људи – са онима у којима је обитавао Свети Дух. То је духовни капитал који се не троши: добре књиге треба читати много пута, оне не престају да нас хране духовно, да нам греју срце и да нас побуђују на добро примером и привлачношћу своје духовне лепоте.
То се нарочито односи на читање Светог Писма: колико год пута да га читаш, у њему ће се увек наћи нове, раније непримећене мисли – нову духовну храну. Свето Писмо је неисцрпно, као што је истина неисцрпна. Зато приче из Светог Писма, као и Житија Светих, треба читати с децом не једном, већ их и периодично понављати.
Посебно треба издвојити читање Јеванђеља, које оставља нарочит утисак на душу, јер су то речи Самог Господа. Јеванђеље одуховљује, као што и молитва одуховљује. Преподобни Серафим Саровски је имао обичај да сваки дан чита по једно Јеванђеље. Читао је Јеванђеље увек стојећи. Многи подвижници су толико често читали Јеванђеље да су га знали напамет. Има много прича о томе како је почетак редовног читања Јеванђеља преображавао и исцељивао душу човека.
Јеванђеља или још боље цео Нови Завет, у добром повезу и са одговарајућим натписима жељама, треба још на Крштењу поклонити сваком детету као један од првих поклона. Читање Јеванђеља треба да уђе у свакодневну обавезу одрасле деце. Ако не ујутру, онда увече – пре молитве.
„Ко шкрто сеје, шкрто ће и жњети; а ко са благословима сеје, са благословима ће и жњети“, каже апостол Павле (2. Кор. 9, 6). Свака нова страница у духовној књизи коју је ваше дете прочитало добро је семе бачено у његову душу.
Не будимо лењи и немарни: трудимо се да усрдно сејемо то семење. Господ ће се Сам побринути да оно никне и да сазреју духовни плодови и да се, по Његовом обећању, „радује заједио и који сеје и који жање“ (Јн. 4, 36).

Кључне речи:

Један коментар

  1. Maja scepanovic

    Slava ti Boze I vodi mene I mog muza Branka u vaspitanju nase dece.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.