ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ

ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ
 

 
УВОДНА РЕЧ
 
Ево ја и деца коју ми даде Бог.
Јевр. 2,13.
 
Ево наследства од Господа: пород је дар од њега.
Пс. 127, 3.
 
Хришћанима је данас тешко живети у свету пуном искушења, нехришћанских обичаја, када крај њих нема носилаца Духа Божијег.
Тешкоће су повезане још и с тим што породични Хришћанин мора духовно да се бори не само за себе, већ и за своју породицу – супругу и децу.
Неки сматрају да је удвоје лакше ићи путем спасења. Да, али само у случају да су они једнодушни. Само тада налази оправдање изрека премудрог Соломона: “Боље је двојици, него једноме” (Књ. проп. 4, 9). Али није тако увек, и у животу се често сусрећемо с тим да су, по речима Господњим, непријатељи човеку домаћи његови (Мт. 10, 36).
Има још једна околност.
Ако о монашком животу приповеда богата светоотачка литература која исцрпно и потпуно описује пут монашки, духовно искуство Хришћана који живе у свету, конкретно искуство васпитавања деце је у њој знатно мање заступљено.
Који треба да буде основни циљ васпитавања детета?
Неке мајке главну пажњу обраћају на то да се деца добро хране и одрасту здрава. Други родитељи се највише труде да пруже добро образовање. Трећи улажу све напоре у то да развију код деце природне дарове и маштају о томе да од њих направе талентоване музичаре, уметнике или научнике.
Родитељи-Хришћани треба да имају нешто сасвим друго на првом месту. Пре свега они треба да се брину о томе да деца одрасту у непоколебивој вери, као живи чланови Цркве, да се у њиховој души “уобличи” Христос (Гал. 4, 19), да највише на свету заволе Бога, а “ближњег… као самог себе” (Мт. 22, 3740), и да за циљ свог живота имају “стицање Духа Светога Божијег” (по речима преподобног Серафима Саровског).
Ако родитељи постигну то, све остало ће – и образовање, и развој дарова, и здравље – доћи само, јер је Господ рекао: “Него иштите најпре Царство Божије и правду његову, а остало ће вам се све додати” (Мт. 6, 33).
Преподобни Серафим Саровски је говорио једној мајци: “Мајко, мајко. Не жури са учењем деце француском и немачком језику, него прво припреми њихову душу, а друго ће им се после додати”. А како “припремити душу” деце?
Приликом решавања било ког проблема треба, како кажу мудри људи, тражити идеално решење. “Задајте себи што је могуће виши идеал и тежите да га достигнете”, саветује један философ. И ма колико се тај идеал чинио тешким за достизање у савременим условима живота, ипак му треба тежити по мери својих снага и могућности.
У најважнијем за родитеље послу – послу духовног васпитања деце – треба се исто бојати онога “ни студен ни врућ” што је мрско Господу (Откр. 3, 15). И чак ако се савети црквених Отаца и искуство побожних Хришћана буду разилазили са савременим погледима, нећемо одбацивати те савете и то искуство.
Нећемо понављати речи оних који су некада слушајући Христа говорили: “Ово је тврда беседа. Које може слушати!” (Јн. 6, 60). Сетимо се савета великог Апостола: “Ако неко међу вама мисли да је мудар у овоме веку, нека буде луд да би био мудар” (1. Кор. 3,18).