ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ

 

ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ
 

 
ЧУВАЊЕ ДЕЦЕ ОД СВЕТОВНИХ КЊИГА
 
Тешко свету од саблазни…
Мт. 18,7.
 
Водећи рачуна о избору добре, духовно корисне литературе за децу, потребно је чувати их од књига које могу штетно да утичу на њихове душе.
Треба обратити пажњу на бајке (цртане филмове, стрипове, сликовнице… – прим. ур.) где се демони приказују у шаљивом тону, на пример, код Гогоља. На први поглед – чега посебно лошег може да има у таквим бајкама?
Ђаво и његова мрачна војска су човекови непријатељи, и зато се не смеју цртати деци као приглупа и смешна бића. Хришћанин треба увек да буде будан спрам свога непријатеља и да се никада не вара у погледу његове снаге, злобе и лукавства. Преподобни Серафим Саровски је говорио да када Божија благодат не би чувала људе, сатана би једним ноктем с лица земље збрисао цело човечанство.
Гајење потцењивачког односа према бесовској сили успављује нашу будност и води томе да се Хришћани не уче борби против ње.
Уједно деци млаћег узраста не треба цртати демоне какви они јесу да се не би плашили. За децу уопште не треба да постоји та, мрачна страна живота. Када деца порасту, треба им испричати о правом карактеру злих сила и о начинима борбе против ње, користећи се притом литературом с описима богатог искуства Светих и подвижника.
С посебном бригом треба чувати децу било ког узраста од читања књига богохулног карактера, безбожничких, неморалних, које не дају чисте примере. Овакве књиге не треба да читају не само деца, него и ни одрасли.
Искушавати јачину своје вере је грешно, по заповести Спаситељевој: „Немој кушати Господа Бога својега“ (Мт. 4,7). Позната је прича о Антонију Великом који је побегао од јеретика који је дошао код њега.
Нечисте представе из неморалних књига (часописа и филмова) могу да продру у душу тако дубоко да тамо живе до смрти и никад не нестану из памћења, распаљујући увек изнова нашу фантазију. Зато је један грчки мудрац говорио: „Не бих толико хтео да имам дар доброг памћења, колико способност заборављања“.
Није само таква литература штетна за нашу децу. Свака књига коју је написао безбожник носи печат безбожног погледа на свет њеног аутора и у извесној мери побуђује читаоца да гледа на свет његовим очима.
Блажени Јероним овако пише једној мајци: „Чувајте своје дете од свакаквих књига које уносе у недра хришћанске душе паганске појмове и укусе“.
Стога родитељи треба да узимају у обзир негативне утицаје значајног дела савремене дечије литературе.
Узмимо, например, дела Марка Твена који се сматра дечијим класиком и кога читају сва деца.
У делима „Доживљаји Тома Сојера“ и „Доживљаји Хаклбери Фина“ Марк Твен показује сликовито два дечака који су с тачке гледишта младог покољења прави јунаци. На први поглед њима је својствен читав низ позитивних карактерних црта: храброст, самосталност, штићење увређених. Ове дечаке ће, сигурно, имитирати многи млади читаоци.
Али у ствари овде су приказана деца антихришћанског карактера код којих је грех прикривен маском тобожње срчаности. За дечаке не постоји вера ни Бог; њихово понашање према старијима одликују непослушност и превара. Они пуше, краду кокошке, улазе у опасне туче, и све то аутор представља као јунаштво.
У књигама М. Твена срећу се и мисли које се тичу молитве и Промисла Божијег, а које су пуне ироније према вери.
У роману „Краљевић и просјак“ Марк Твен поред низа светских људи даје лик једног духовног лица – пустињака, кога представља као лудака који краљевићу прети смрћу.
У делу „Гимназијалци“ К. Гарина Михајловског се описује како дечак постепено збацује са себе „окове религије“. Сасвим изгубивши веру, гимназијалац (очигледно сам аутор) иронично изјављује: „Рекли су ми да без религије нема морала; а ево ја не верујем, а немам потребу ни да убијам ни да пљачкам“. „И би оправдана премудрост од дјеце њезине“ (Мт. 11, 19).
Један од сатаниних начина овладавања човековом душом је да га натера да заборави на Бога. „Стрепим, пише свети Василије Велики, – да због непажње ума или таштог посла не отпаднем од љубави према Богу. Јер онај који нас данас заводи и светским мамцима хоће да нас натера да заборавимо на Доброчинитеља, радује се погибији наших душа“. Зар није иста ствар са огромном већином савремене белетристике, укључујући и дечију?
Не смеју се затварати очи пред тим да ће литература коју су написали аутори безбожничког погледа на свет ако не тровати, оно сигурно гушити духовни живот детета.
Родитељи нису у стању да сасвим сачувају своје дете од саблазни, и што су она старија то је све теже. Али и овде, као и у свим другим аспектима васпитања, родитељи треба да предузму све што од њих зависи. Пре свега да сами бирају литературу која ће децу хранити духовно. У недостатку такве литературе (а ње је релативно мало) треба тражити књиге које су написали ако не истински Хришћани, онда бар они који нису непријатељи Хришћанства и који су бар на неки начин блиски Хришћанству (на пример, Дикенс).
„Ко није против вас, с вама је“, – рекао је Господ (Лк. 9, 50). Што се, пак, тиче литературе попут дела Марка Твена, треба се трудити да је деца читају што мање и, ако је могуће мање од здраве духом.
Говорећи о савременој занесености световном литературом старац Амвросије Оптински даје овакав савет једној васпитачици: „У добром тренутку треба рећи васпитаници да она, као Хришћанка, осим часописа треба да чита духовне књиге и да не верује на реч свакаквој глупости – да се може родити из прашине и да су људи некада били мајмуни“.
Из о“их речи старца Амвросија се види да опасност од саблазни прети деци и неких учења савремене науке (често, псевдонауке) која се нашој деци предаје у школи, а која јавно носи богохулни карактер, сеје лажи и заводи лажном моћи људског разума.
Што се тиче учења деце, савремени Хришћани су у истој позицији у којој је била и прва хришћанска Црква у тада владајућем паганском свету. И тада су хришћански учитељи учили децу да се критички односе према школском градиву.
Свети Василије Велики пише: „Не узимати све од паганских учитеља, већ само оно што је корисно. Јер срамота је, одричући оно што је штетно у храни, не правити никакав избор у наукама које хране нашу душу“.
За основни противотров паганској философији хришћански родитељи су сматрали побожно васпитање у породици и трудили се да и сами, поред школе, дају деци духовно васпитање.
Учвршћујући веру наше деце свим доступним начинима (тајне, молитва, духовно окружење и духовна литература) можемо да рачунамо на обећање Спаситељево онима који поверују у Њега: „Ако и смртно што попију, неће им наудити“ (Мк. 16, 18).

Кључне речи:

Један коментар

  1. Maja scepanovic

    Slava ti Boze I vodi mene I mog muza Branka u vaspitanju nase dece.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *