ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ

 

ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ
 

 
СВЕТЕ ТАЈНЕ
 
Пустите децу да долазе к Мени.
Мк. 10,14.
 
Ми знамо колико је Господ волео децу. Он је заповедио Својим Апостолима да не бране деци да долазе к Њему. Не будимо и ми препрека да наша деца добију вечну Божију благодат. Доносимо их што је чешће могуће Христу.
По обичају Цркве први пут их доносимо Богу осмог дана по рођењу. У Светој Тајни Крштења Господ их чисти од првородног греха, скидајући с њих проклетство које прети да истреби пали људски род.
У Светој Тајни Миропомазања, која следи непосредно по Крштењу, Господ усиновљује дете, дарујући му благодат која га, по речима апостола Петра (1. Пет. 2, 9), убраја у “изабрани род, царско свештенство, свети народ”. У Старом Завету је миропомазање вршено само над царевима и пророцима; у Новом “царско свештенство” је даровано сваком Хришћанину.
Да би живот опстао потребна му је храна. Она је потребна и духовном животу детета, који се зачео на Крштењу. Господ ту храну дарује у Светој Тајни Причешћа.
Колико често треба причешћивати дете? Господ призива на то у свакој Литургији: “Примите, једите…” Ако се ми, одрасли, због своје недостојности и неприпремљености, и не усуђујемо да се често причешћујемо Телом и Крвљу Христовом, невина дечица за то немају никаквих препрека.
“Што је чешће могуће причешћујте децу Светим Христовим Тајнама”, саветује епископ Теофан Затворник. Зато децу треба причешћивати на свакој Литургији на којој родитељи могу да присуствују, и, по могућству, сваке недеље и празника.
Старац Партеније Кијевски је једном, у богонадахнутом наитију огњене љубави Божије, дуго у себи понављао молитву: “Исусе, живи у мени, и дај да и ја у Теби живим!”, кад зачу тих и сладак глас: “Онај који једе Моје Тело и пије Моју Крв у Мени пребива, и Ја у њему”.
Благодат причешћивања Телом и Крвљу Господњом је свечудесна: она крепи и исцељује дете и духовно и физички. Зато је често причешћивање детета залог његовог духовног и телесног здравља.
Како је сведочио један доктор, ретки су били случајеви када је морао да препише лекове оној деци коју су редовно причешћивали. Над децом која се често причешћују нема дејство чак ни закон лошег наследног фактора. Ј. Посељанин прича о родитељима који су имали озбиљних разлога да се плаше лошег наследног фактора код детета. Да би га избегли, они су, по савету једног духовног оца, причешћивали свог малишана сваке недеље. И он је одрастао потпуно здрав.
Са Светим Причешћем су повезани и случајеви чудесног исцељења деце. Тако, свети Андреј Критски, познати учитељ Цркве, у детињству дуго није могао да проговори. После усрдне молитве родитеља за његово исцељење, узе његовог језика су се раздрешиле за време причешћа Светим Тајнама.
По запажањима епископа Теофана Затворника, “оног дана када се дете причести, оно утоне у дубоки мир… Понекад се дете испуњава радошћу и разиграњем духа, и спремно је да свакога загрли као свог”.
По обичају Цркве, од седме године дете више не треба ујутру да узима хране или пића пре Светог Причешћа. У узрасту од седам до осам година дете је већ формиран дечак или девојчица, и почиње да се сматра одговорним за своје поступке. Од тог доба његова духовна одежда почиње да се покрива мрљама греха.
Ми се трудимо да дете васпитамо да одржава телесну чистоћу. Неупоредиво већи значај има васпитавање у детету осећања за духовну чистоту – потребе за очишћењем од сваког греха, од сваке мрље на својој духовној одежди кроз Свету Тајну Покајања и Исповести, која претходи Светом Причешћу.
Добра навика је духовни капитал од чије камате се може живети целог живота. И ако дете од детињства научи да моли опроштај за кривицу, најпре од родитеља и ближњих, а од седме године и на исповести, оно ће током читавог живота умети да чува душу чистом. Од тренутка кад дете научи да пише треба га навикавати да записује своје грехе да би исповест била смислена и садржајна.
Од дечачког (девојачког) узраста деца могу да се причешћују (и исповедају) ређе, али, ако је то могуће, не ређе од једном месечно, као и на велике празнике. Ово правило је преподобни Серафим Саровски оставио дивејевским сестрама.
Треба се сећати речи преподобног Макарија Великог, упућених једној болесној жени: “Снашла те је невоља јер се већ пет недеља ниси причешћивала Светим Тајнама”. Дато правило причешћивања (једном месечно) може да се измени у сагласности са духовним оцем детета у правцу чешћег причешћивања.
Наравно, деца која приступају Светим Тајнама треба да разумеју њихову суштину и благодат која се преко њих предаје. О томе треба с дететом разговарати, и како дете расте, продубљивати његово разумевање смисла Светих Тајни.
Како пише о. Валентин Свенцицки:
“Свете Тајне су светло небо на грешној земљи. Оне су обећање које се испуњава.
Оне су оно што нашу веру облачи у тело и крв, што као ватра греје хладноћу душе наше и омекшава окамењену безосећајност срца нашег.
Оне су она “невечерња светлост”, која осветљава мрак што нас заклања.
Каква мудрост је у њима, каква истина, каква радост!
На нас (кроз њих) стварно силази Дух Утешитељ, о Коме је Господ говорио Својим ученицима”.
У Светим Тајнама Цркве деца опште са Самим Господом. Ограничавајући њихово учешће у Светим Тајнама, ми кршимо Спаситељеву заповест. Сећајмо се Његових речи: “Пустите децу да долазе к Мени и не браните им, јер је таквих Царство Божије” (Мк. 10,14).

One Comment

  1. Maja scepanovic

    Slava ti Boze I vodi mene I mog muza Branka u vaspitanju nase dece.