ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ

 

ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ
 

 
МОЛИТВА РОДИТЕЉА ЗА ДЕЦУ – ЗАЛОГ УСПЕХА У ВАСПИТАЊУ
 
Иштите и даће вам се.
Лк. 11,9.
 
Дубоки познавалац духовног живота, преп. Исак Сирин, сматрао је да је основни услов за успех сваког дела људског следеће: „Сваку ствар, малу и велику, треба у молитви тражити од Свог Створитеља“.
Дакле, први услов успеха васпитања деце је појачана молитва родитеља за њих. А ако осећамо слабост и неусредсређеност наше молитве, онда, по учењу Светих Отаца, њен квалитет треба да, како смо већ раније рекли, надокнађујемо количином. Тако је саветовао преподобни Серафим Саровски. Он је препоручивао родитељима да се не ограничавају на обична правила, већ да, подражавајући монахе, устају на молитву и ноћу.
Примере појачане молитве за своју децу видимо још код старозаветних праведника.
Тако Јов „устајући рано, приношаше жртве паљенице према броју свих њих“, говорећи: „може бити да су се огрешили синови моји…“ (Јн. 1,5), и тако је чинио стално.
У својој молитви за децу Јов је био близак Духу Христовом.
Као и свака молитва, молитва родитеља за децу може да буде разумна и неразумна. Апостол Јаков каже: „Иштете, и не примате, јер погрешно иштете“ (Јак. 4,3).
За шта, пре свега, треба да се моле родитељи?
Очигледно је да основна њихова тежња треба да буде усмерена на васпитање детета као живог члана Војујуће Цркве Христове. И ту молитву ће Господ испунити у своје време. Али када ће доћи то време, нама није дато да знамо; има случајева кад Господ није водио младе људе правим путем, већ их је спасавао од гордости, привремено допуштајући њихова застрањења са правога пута и падове. Нека у тим случајевима родитељи не очајавају, већ нека се још усрдније моле Свемогућем („нека умарају својом молитвом Неуморнога“).
Треба памтити у тим случајевима пример ватрене молитве мајке Монике за свога сина – Блаженог Августина. Овај је у младићким годинама доспео у лоше друштво, почео да води порочан живот и пао у јерес манихејства.
Све што је могла, мајка Моника је учинила не би ли исправила свог сина. Она не само да га је преклињала, већ једно време, чак, уопште није ни разговарала с њим, удаљивши га из своје куће, иако је имала безграничну љубав према њему. Моника је оплакивала свог сина као мртваца и стално се молила Богу да се њен син врати истинској вери.
Његово обраћење се није брзо догодило, али је Господ није оставио без утехе, и у једном сну она је видела Анђела који јој је прорекао будуће обраћење сина. Не престајући да преклиње свога сина, мајка Моника је молила и једног епископа да утиче на Августина.
Епископ је, међутим, одбио да то учини, вероватно узимајући у обзир безнадежност таквог покушаја, а с обзиром на стање духа у којем је тада био Августин. Он је посаветовао Моники да га више не убеђује, већ да се надаље само усрдно моли Богу за њега. Уједно јој је, видећи величину њене несреће, пророчки рекао: „Немогуће је да погине син таквих суза“. И заиста, Августин је био спасен тим врелим сузама и молитвама, и касније је постао велики учитељ Цркве. И сећајући се значаја молитви његове мајке у његовом животу, често га називају „сином суза“.
Свети Оци кажу: „Опрезно се молите за земаљску судбину ваше деце“.
Ово се односи и на молитву родитеља, конкретно на случај када се родитељи моле за оздрављење смртно болесног детета. Дешава се да Господ спасава родитеље од будуће несреће тако што им одузима дете у раном узрасту. Зато је родитељима у овим случајевима потребна смирена послушност Свеблагом Промислу Божијем и молитва за болесника, ма како ватрена била, треба да се заврши речима Господњим у Гетсиманском врту: „Али не Моја воља, но Твоја нека буде“ (Лк. 22, 42).
У таквим случајевима треба се сетити приче о томе како се једна мајка очајнички молила за оздрављење своја два сина који су лежали у смртној грозници, без обзира на то што јој је у сну Господ открио будућност њених синова на земљи. Видела их је као одрасле на некој распусној забави у кафани. У свађи су се бацили један на другог и нанели један другом смртне ране…
Очито је да се не треба угледати на ову мајку, већ на мајку Луја Француског, која му је говорила: „Лакше ми је да те видим како умиреш на моје очи, него да чиниш смртни грех“.
Стога се не треба предати очајању приликом смртне болести детета, већ се угледати на цара Давида. Недељу дана цар се молио и ништа није јео, говорећи: „Ко зна, можда се смилује Господ на мене, и дете остане живо“. Али када је дете умрло, Давид се умирио и почео да једе, своје понашање овако објашњавај ући околини: “ Сада умрло је; што бих постио? Могу ли га повратити? Ја ћу отићи к њему, али он неће се вратити к мени“ (2. Сам. 12, 22-23).
Наравно, поред случајева када дете умире по вољи Божијој, без обзира на молбе родитеља, постоји још више случајева када је усрдна молитва чудесно спасавала смртно болесно дете.
Треба знати да молитва родитеља за децу има пред Богом нарочиту снагу: ватрена љубав покреће и ватрену молитву. А ватрена молитва ће доћи до ушију Бога Живога.
Чуо сам овакву причу. Родитељи су пуштали свог сина од себе на три године у средину пуну опасности и за његово тело и за дух. „Сине наш, – рекао му је отац, – где год био, сећај се у дванаест сати ноћу да се ми за тебе у то време молимо преподобном Серафиму (Саровском)“. И у поноћ када је све замирало, син се сећао својих родитеља.
Он је знао да су родитељи свето испуњавали своје обећање и у то време се молили за њега Преподобном. У многим опасностима је увек осећао заштићујућу снагу родитељских молитава. И када се вратио после три године раздвојености, прво што је свом оцу рекао било је: „Тата, преподобни Серафим ме је спасао вашим молитвама“.
Снага родитељских молитви је таква да бивају случајеви када Господ не одбија родитеље ни онда кад би их требало одбити.
Сведочанство овоме је случај из рода московског трговца Азурина. За страшни грех – прекршај клетве – био је кажњен не само син, већ и његово потомство: све мушко покољење Азуриних је или извршило самоубиство или је полудело. На овом роду су се оправдале речи Светог Писма: „Јер Ја сам Господ Бог твој, Бог ревнитељ, који походим грехе отачке на синовима до трећега и до четвртога колена, оних који мрзе на Мене; а чиним милост на тисућама оних који Ме љубе и чувају заповести Моје“ (2. Мојс. 20,56).
Једна жена из рода Азуриних је приликом смртне болести детета целу ноћ провела грчевито се молећи и ридајући пред иконом Светог кога је породица нарочито поштовала, молећи га да спаси сина. Пред јутро види у полусну да Светитељ излази из иконе и говори јој: „Неразумна је твоја молитва, не знаш ко ће да буде дете. Али ако тако молиш, нека буде по твојој молби“. Син је оздравио, порастао, и његов живот је постао као проклетство за мајку.
Како према тешкој, тако и према свакој болести детета родитељи треба да се односе мирно.
„Здравље је дар Божији“, говорио је преподобни Серафим Саровски. Али није увек тај дар користан. Као и свака патња, болест има моћ да нас чисти од душевне нечистоте, да заглађује наше грехе, умирује и омекшава нашу душу, тера да се предомислимо, признамо своју немоћ и сетимо се Бога. Зато су болести потребне и нама и нашој деци.
О болестима овако пише у једном писму преп. Амвросије Оптински:
„Не треба заборављати ни тешко данашње време у којем и мала деца задобијају душевне повреде од онога што виде и што чују, и зато је потребно очишћење кога без патње нема; очишћење душевно углавном бива кроз телесна страдања… Погледајте – и најмања новорођенчад нису без болести и без патњи не прелазе у будући живот“.
Тешко је гледати дечије патње. Али знамо ли да смо у неким случајевима кривци за те патње ми сами?
Једном је код старца Амвросија дошао сељак на чијим рукама се бацакао обузет демонима дечак и молио старца да исцели дете. „Узимао си туђе?“ – строго је упитао Старац. „Узимао сам, крив сам, оче“, – одговорио је сељак. „Ето ти казна“, – рекао је Старац и отишао од несрећног оца оставивши га без помоћи у несрећи.
Исто тако се у житију преподобног Амона (4. октобра) прича о детету, које је ујео пас, за казну родитељима за њихов грех – крађу вола.
Смрт сина цара Давида је такође уследила као казна за кривицу оца (2. Сам. 12,14).
Патње невине деце овако објашњава Свети Нифонт, епископ Кипарски (23. децембра): „Многи који живе у свету… не кају се за своје грехе и за душе своје се не брину.
Из тог разлога Господ кажњава како децу, тако и саме родитеље разним несрећама да би кроз болест деце очистио родитељска безакоња и нагнао их да се покају и тако се оправдају на Страшном Суду…
Знај да безгрешна деца страдају зато да би за своју узалудну смрт добили нетрулежни живот, а родитељи да се удостоје за своје патње целомудрености истинског покајања“.
Зато приликом страдања детета треба да питамо своју савест: да Господ не кажњава моје дете за моје грехе?
Често је једино средство за оздрављење детета покајање његових родитеља.
Овде као и пре, опет долазимо до истог закључка који треба дубоко да се уреже у наше срце: судбина, срећа, спасење наше деце пре свега зависи од нас, њихових родитеља.
Зато с потпуним пожртвовањем и љубављу, радећи „У зноју лица својега“ и идући „уским путем“, путем „луде мудрости“ (1. Кор. 3,18) потрудимо се да спасемо себе покајањем и „стицањем Духа Светога Божијег“, а тако ћемо спасити и нашу децу.
Пре свега докажимо на делу нашу стварну, активну љубав према њима, и прибегнимо топлој, усрдној молитви Богу за нашу децу и да нам дарује мудрост у најважнијој ствари за нас – њиховом духовном васпитавању.
Јер по речима Псалмопевца, „Ако Господ неће градити дома, узалуд се муче који га граде; ако неће Господ чувати града, узалуд не спава стражар“ (Пс. 127,1).

Кључне речи:

Један коментар

  1. Maja scepanovic

    Slava ti Boze I vodi mene I mog muza Branka u vaspitanju nase dece.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *