ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ

 

ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ
 

 
РАД НА РЕЧИ
 
Ријеч здраву, беспрекорну…
Тит. 2,8.
 
Јер од сувишка срца уста говоре“ (Мт. 12,34), каже Господ. Зато је реч човекова показатељ стања његовог срца. Духовно стање наше деце можемо да одредимо ослушкујући њихове речи и, на основу њих, разумевајући побуде срца које стоје иза тих речи.
Радећи у воћњаку баштован одсеца младе дивље бесплодне гране и накалемљује плодоносне. Исто тако и родитељи треба да раде на својој деци – да одсецају и истребљују непотребне речи и пориве, и да калеме врлине, учећи их доброј речи.
Из чега треба да се састоји тај посао?
Прво чему треба научити дете је озбиљан однос према речима: „Јер ћеш због својих речи бити оправдан и због својих ријечи бити осуђен“, – говори Господ (Мт. 12,37).
Стога су речи наше попут тегова, који ће се заједно са делима нашим вагати на тасовима ваге када се буде решавала наша судбина на Страшном Суду. Апостол Јаков каже: „Нека буде сваки човек брз чути а спор говорити“ и „ко не зауздава језика својега…његова је побожност узалуд“ (Јаковљ. 1,19,26).
Друго чему треба учити децу је умереност на речима. Господ нас упозорава: „А ја вам кажем, да ће за сваку празну реч коју рекну, људи дати одговор у дан Суда“ (Мт. 12, 36). Зато апостол Петар сматра да је ћутљивост једна од основних врлина, а премудри Соломон каже: „Ко чува уста своја, чува своју душу“ (Прич. 13,3).
Један Старац је, такође, признао: „Много пута сам зажалио што сам нешто рекао, а ниједном кад сам ћутао“.
Треће, треба учити дете да увек говори истину. Лаж је одвратна за чисту душу као што је (за чисто тело) одвратна прљавштина и смрад. И треба рећи да неће бити тешко научити дете да говори истину, ако оно расте у (духовно) чистој средини, са вером у Бога, и ако сами родитељи не допуштају устима својим грех лажи, показујући, на тај начин, пример својој деци.
Добро дете ће увек поцрвенети ако каже нехотице неистину и, потом, ^о и примети. Али осим грубе лажи постоји и суптилна лаж од које, такође, треба чувати децу. То је обичај преувеличавања и улепшавања у разговору, нетачног излагања чињеница, намерно једностраног показивања ствари и т.д. У овоме увек треба бити строг према деци, јер родитељ-Хришћанин мора да буде строг кад се ради о духовној чистоти деце.
Иста строгост треба да постоји и када се ради о испуњавању дате речи или обећања. Обећања морају да се тачно испуњавају; бежање од њих или одлагање (на пример, времена повратка кући, почетка домаћег или школског рада и сл.) треба да се третирају као превара, и деца у том случају треба да буду опоменута и да буду кажњена док не науче да буду тачна.
И у хришћанској средини је широко распрострањен грех осуђивања. Тај порок се тешко побеђује, али за то Господ обећава велику милост – опроштај свих грехова: „Не судите, да вам се не суди“ (Мт. 7,1). Да би се у дечију душу урезала свест о озбиљности греха осуђивања, треба им причати приче о томе како Господ кажњава за осуђивање. Таквих је прича много у духовној литератури. Ево једне такве приче.
Један Старац је у мислима осудио брата који је сагрешио. Ноћу слеће код њега Анђео, носећи душу осуђеног. „Брат кога си осудио је умро, – каже Анђео. – Господ те пита где да баци његову душу за онај грех за који си га ти јуче осудио?“ Тада је Старац схватио своју суровост.
Не треба дозвољавати деци да прекоревају једни друге ако не умеју то да чине с љубављу и кротошћу. Нека се у том случају руководе речима Теодосија Оптинског: „Пази на себе, и то ће бити довољно од тебе“.
Нарочито строго треба пазити да деца не осуђују саме родитеље и да не ступе на пут критичког односа према њима.
Једном је код преподобног Серафима Саровског дошла мајка са сином и син је почео да се жали на мајчину слабост у погледу вина. Преподобни Серафим је ставио своју руку на уста сина сматрајући да је недопустиво осуђивање мајке, чак и у случају кад за то постоје основе.
Да би спречили дечију критику, родитељи треба строго да се уздржавају од узајамног осуђивања, прекора и свађа пред децом.
Као на духовни чир треба гледати на склоност деце да изазивају једни друге или да се међусобно називају погрдним именима. То је тежак грех против љубави, и с њим се треба борити одлучно, не заустављајући се пред озбиљним кажњавањем све до искорењења тог порока.
Децу треба спречавати и да се свађају. Чак и најобичнија свађа носи са собом раздраженост, и пошто лишава душу мира, увек је штетна. Уз то и бескорисна ако онај ко се свађа има за циљ да остане на своме, а не да нађе истину.
Треба учити децу да буду љубазна у разговору – да не прекидају сабеседника, већ да чекају погодан тренутак да ступе у разговор. Дечија склоност ка хвалисању и неумереним причама о себи указује на присуство гордости и сујете код њих. Ми често сами доприносимо развоју гордости и сујете код наше деце тиме што их неумерено хвалимо.
Од најранијег узраста, чим деца почну да говоре, треба их навикавати на сталну употребу три речи: „опрости“, „хвала“ и „молим“. У речи „опрости“ се крије велика снага. Она утишава душевне буре гнева и раздражености, примирује душе враћајући им љубав, и скида грех с душе оног ко је увредио ближњег или је у нечем згрешио ближњем.
Родитељи треба добро да пазе да се све дечије свађе заврше потпуним помирењем и тражењем опроштаја криваца од повређеног или узајамним опраштањем. Притом родитељи не треба да штеде своје време, већ да пажљиво установе узрок свађе, да сваком детету укажу на његову грешку и, ако је потребно, да казне кривца или све учеснике свађе. На тај начин ће бити излечени они духовни недостаци код деце који су изазвали свађу међу њима.
Не само за поклоне, већ и за најмању услугу, пружен предмет и сл. деца треба увек да говоре „хвала“. Исто тако своје молбе треба да допуне речју „молим те“. У том случају ће молба бити љубазна без елемената захтевања који су недозвољени деци. Речи „опрости“, „хвала“, „молим“ треба да што чешће и сасвим лако излазе из дечијих уста.
Према именима Бога, Господа Исуса Христа, Богородице и Светих деца треба да имају однос страхопоштовања. Те су речи Божанске. Изговарање тих речи с вером освећује душу. У Имену Исуса Христа је сва снага Исусове молитве. И Његово Име је оружје којим се, према обећању Господа, можемо да боримо против наших невидљивих непријатеља: „Именом Мојим ће изгонити бесове“ (Мк. 16,17).
Зато је помињање Божанских Имена дозвољено само у озбиљном разговору. Не може се дозволити деци да преузимају од одраслих узречице које садрже у себи света Имена, као, на пример, „Тако ти Бога“, „О, Господе Боже“, „Мајко Божија!“ и сл. Све ове речи се изговарају без пажње, често и у љутњи, и представљају директно кршење треће заповести Старог Завета: „Не узимај узалуд Имена Господа Бога својега“ (5. Мојс. 5,11).
Деци треба објаснити суштину речи „хвала“. Приликом изговарања те речи они треба да осете да говоре као кратку молитву за оног ко им је учинио добро.
Московски старац отац А. је својој духовној деци говорио о потреби изговарања отворене, пуне форме захвалне молитве – „Спасио те Бог“ (на руском: „спасибо“ значи „хвала“).
Деца никада не треба да помињу имена непријатеља човековог сатане и демона, осим у озбиљном разговору. Та имена треба да буду мрска и гадна Хришћанину који тражи спасење.
Основни услов успеха у раду на дечијем језику као и у целокупном васпитању је пример самих родитеља.
Срећне су оне породице у којима би родитељи могли смело да кажу деци заједно са апостолом Павлом: „Молим вас, дакле, угледајте се на мене“ (1. Кор. 4,16).

Кључне речи:

Један коментар

  1. Maja scepanovic

    Slava ti Boze I vodi mene I mog muza Branka u vaspitanju nase dece.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.