ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ

 

ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ
 

 
МОЛИТВА
 
Каза им… како треба свагда да се моле.
Лк. 18,1.
 
Стална молитва је Спаситељев завет. Молитва је дах духовног живота. И као што физички живот престаје са заустављањем дисања, тако и духовни живот замире с престанком молитве.
По ритму дисања се суди о здрављу, и како се родитељи уплаше када дете почне отежано да дише и када му запрети гушење (на пример, код „гушобоље“). Неупоредиво више треба да се плашимо када у детету почне да замире или кад сасвим ишчезне дах духовног живота – молитва. Да се ово не би догодило дете од најранијег детињства треба учити молитви и стално је у њему одржавати и продубљивати.
С првим буђењем свести, тј. у узрасту од око две године, треба усађивати детету појам о Богу као Извору живота и свих блага и добара, и учити га да се моли. Нека дете усвоји за цео живот да је први његов покрет после буђења у знаку крста; да су прве његове речи хвала Творцу („слава Теби, Господе, слава Теби“); прва беседа – молитва, тј. приношење Богу својих славословља и молби; прво што се окуси у дану – Причешће или света водица и освећени хлеб (нафора).
Кад још више порасте прво што прочита у току дана треба да буде Јеванђеље, а прва посета за празник – посета Божијем храму.
Још у Старом Завету Бог је тражио од човека све прворођено – да Му се посвете првенци и принесе сва првина (3. Мојс. 2,12; 2. Мојс. 13, 2).
Свети Јероним овако пише удовици Лидији: „Радост мајке Хришћанке је у томе да научи своје дете да изговара најслађе Исусово Име онда када му је и глас још слаб, и језик још нем. Знај да се сва првина мора без изузетка принети Господу; зато прве мисли, прве речи детета морају да буду освећене побожношћу“. Молитва има три своја вида код нас: испуњавање домаћих молитвених правила, узношење Богу кратких молитви током целог дана и посећивање црквених богослужења. Свему овоме је неопходно учити дете од самог детињства.
Обично деца почињу да уче да се моле од „Богородице Дјево“. И то је у реду: Мајка Христова је Мајка целог хришћанског рода. И као што су прве речи које дете изговара „мама“ и тата“, тако и први његови разговори са Богом треба да се састоје из „Богородице Дјево“ и „Оченаша“. Истовремено га треба учити да се моли за своје ближње.
У исто време кад га учимо да се моли, треба да га учимо и да се прекрсти. Свети Јован Златоуст даје овакву поуку мајкама: „Учите, мајке, ваше малишане да руком изображавају крсно знамење и пре него што они сами буду у стању да то учине; вашом руком на њиховом челу запечатите то знамење“. Када деца порасту, треба водити рачуна о томе да се крсте широко, без журбе и пажљиво.
Како дете расте, стално треба да расте и његово молитвено правило. Преподобни Серафим учи Хришћане који живе у свету да се моле три пута дневно – ујутру, усред дана и увече. За оне људе који су преоптерећени послом и имају мало времена ово правило се састоји из: три „Оче наш“, три „Богородице Дјево“ и једног „Верујем“.
Деца која су већ писмена за ујутру и увече могу да узму јутарња и вечерња правила установљена Црквом, а за дан да оставе правило преподобног Серафима. Оно се, по речима Преподобног, чита макар и усред посла, успут, ако се не може дању наћи времена за осамљење.
Јутарње и вечерње правило ће, свако за себе, одузимати детету десетак до петнаестак минута, при спором читању. Ако им је ово исувише тешко и дуго, правило треба смањити, а, како смо већ рекли, правило треба да се постепено повећава како дете одраста.
Вештина васпитавања деце (као и преваспитања одраслих) захтева да се сав напор у одређеном смеру чини постепено и уједно непрекидно. Сетимо се с каквом је постепеношћу ава Доротеј учио свог ученика Доситеја уздржању од хране. Ава је смањивао његову порцију помало и то онда када би се Доситеј навикнуо на претходно смањење хране. Тако и у датом случају постепеност у учењу молитвеног правила неприметно ће да навикне дете на њега и оно му се онда неће чинити дугим.
Уједно, треба упозорити оне родитеље који мисле да није битно трајање молитви, већ квалитет. Свети оци Макарије Велики, Игнатије Брјанчанинов и други, указују на то да је квалитет наше молитве низак и да га треба употпуњавати количином, идући од количине према квалитету.
Један свети Отац каже: „Чините, чините спољашње, јер спољашње припада вама, а унутрашње Богу. А за спољашње ће вам Господ дати и унутрашње“ (тј. видећи наше стрпљење у вршењу дугог молитвеног правила, Господ ће нам дати и пажњу и топлину осећања).
Приликом проширивања правила новим молитвама, потребно их је објаснити детету. Када деца поодрасту треба им испричати и историјат и порекло молитви, и упознати их са животом њихових аутора. Читајући „Свети Боже“ малишани ће чути песму анђелских хорова, које је видео дечак у Константинопољу у време патријарха Прокла; отпочињући „Достојно јест“ преносиће се мислима у убогу светогорску келију, где се први пут пронела ова молитва из уста Архангела Гаврила; читајући пажљиво молитве вечерњег правила сетиће се Св. Јована Златоуста и томе слично.
У првим вековима Хришћанства молитва је у породици била заједничка и на њу су се окупљали сви чланови породице заједно са домаћим слугама. Обично је молитву читао домаћин, а сви остали су за њим тихо понављали. Ми треба да подражавамо тај обичај, и вечерње, а ако је могуће, и јутарње правило учинимо заједничким за све чланове породице.
Читање правила се може поверити старијој деци да би она узимала живо учешће у молитви. Ако их има неколико, свако од њих чита свог дана кад на њега дође ред. Родитељи притом треба да науче децу правилном и разговетном читању и да воде рачуна о томе да не журе.
У том узрасту је потребно учити децу и поклонима појасним (до појаса) и земним (до земље). Поклони надокнађују нашу расејаност у молитви: напорима тела се надокнађује слабост пажње и неосетљивост срца. Обичај чињења коленопреклоних поклона (метанија) за време молитве је установио је Сам Господ, Који је у Гетсиманском врту „пао на земљу и молио се“ (Мк. 14, 35). Тако да обичај чињења коленопреклоних поклона у молитви постоји још од времена првих Хришћана.
Треба обратити пажњу, такође, и на начин држања за време молитве, учити дете да стоји право, погледа усмереног ка икони. Одећа молилаца такође треба да буде пристојна. Спољашња сабраност помаже унутрашњој. Древни Хришћани су се пажљиво припремали за молитву и сматрали за неопходно претходно прање руку: они су живо осећали да су пред лицем Небеског Цара и да не смеју да стану пред Њега са траговима немара и нечистоте, како споља, тако и изнутра.
Било би веома добро завршавати заједничко правило заједничким певањем молитви као што су „Заступница усрдна“, „Под Твоју милост“, тропаре породичних Светитеља итд.
Да би се оживела дететова усрдност у молитви, добро би било испричати им оне случајеве када је усрдну дечију молитву Бог испуњавао, чинећи разна чудеса.
То се, например, догодило у детињству преподобног Александра Свирског. Њему, као ни преподобном Сергију, није ишло читање и писање. То је веома растуживало дечака. Једном се плачући молио у храму да му Бог помогне да разуме, кад зачу глас: „Устани, добио си оно што си тражио“. Од тог доба је лако разумевао писане мудрости.
Осим јутарњег и вечерњег правила деца треба да науче низ молитви за читање у разним приликама у току дана. То су молитве пре и после јела, пре после и учења, пре и после сваког посла, пре и после пута, благодарење за доброчинства Божија, тропар свог Светитеља. Старац Амвросије Оптински саветује старијој деци да науче псалме „Који живе у заклону Вишњега“ (Пс. 91) и „Господ је видело моје“ (Пс. 27).
Да би се дете навикло на црквене молитве треба га од малих ногу водити у цркву на богослужења. Неће му бити тешко, ако од детињства навикне да бива на њима, од почетка до краја богослужења. Потребно је да деца посећују и недељне и празничне вечерње службе и Литургије. Хришћанска породица из првих векова Хришћанства је молитви посвећивала ноћи.
Ако је деци тешко да стоје на служби, треба им објаснити да Господ од нас тражи стрпљење ,јер су уска врата и тијесан пут што воде у живот“ (Мт. 7,14). Одрасла деца треба да присуствују и црквоустановљеним ноћним богослужењима (на пример, Страсне седмице, на Пасху, пред Божић).
Добро је подсетити се притом случаја који се догодио са светим Григоријем Ниским, када је он још био дечак. Цела његова породица је учествовала у свечаном бденију у породичној капели поводом преношења моштију Св. Четрдесет Мученика севастијских у исту.
Григорије је отишао са службе и заспао у оближњој колибици, али га је пробудио страшан сан. Као он хоће да уђе у врт и да присуствује богослужењу, али га севастијски војници – Мученици не пуштају и хоће да га казне, ударајући га жезлом. Преплашени дечак је притрчао урни с моштима и плачући почео да моли Бога и Мученике да му опросте његову лењост.
По повратку из цркве деци треба објаснити оно што нису разумела. Мајка задонског затворника Георгија имала је обичај да по повратку кући из цркве пита сина које је Јеванђеље читано на Св. Литургији. Похваљивала је сина када би из његових одговора видела да је био пажљив у цркви, али је умела и нежно да га кори када би био непажљив.
Осим у празничне дане деца треба да посећују службе Страсне и Свете недеље и богослужења на дан свог Анђела, свог рођења и породичних догађаја (сахрана, крштења и сл.). Овде треба додати посете цркви пре почетка школске године, служење молебана и сл. Дете треба да се сроди са богослужбеним кругом и да научи да се сав његов живот благосиља, држи и освећује преко молитава Цркве.
Потресно појање и обреди наше Православне Цркве се необично живо и за цео живот урезују у дечије срце. Ко још не памти Васкршње јутрење с његовим неизрецивим слављем – победом живота над смрћу; пролећне вечери Врбице када су улице препуне људи који иду из цркве с врбама и запаљеним свећама у рукама; опходе око цркве с празничном звоњавом звона; оне тренутке када се по први пут у години певају „Христос рождајетсја – славите…“ или „Чертог твој вижду, Спасе Мој, украшениј…“ К. П. Победоносцев пише о томе овако: „Срећан је онај кога су од детињства добри и благочестиви родитељи навикавали на храм Божији и доводили га да се моли с народом у свенародној молитви, да слави свенародни празник. Накупили су му блага за цео живот, увели су га стварно у разум народног духа и у љубав народног срца, учинивши да му црква постане родни дом и место потпуног, чистог и истинског сједињења с народом“.
Треба се побринути да деца разумеју песме и црквене текстове, треба им преводити неразумљиве црквенословенске речи и изразе. Са одраслом децом треба разговарати о смислу и поретку црквених богослужења и упознавати их са историјатом њиховог настанка.
Господ нас учи сталној молитви. „Непрестано се молите…“ – пише и Св. апостол Павле. „Осим непрестаном молитвом, друкчије се Богу не можемо приближити“, каже преподобни Исак Сирин. Зато није довољно само испуњавати домаћа правила и одлазити на богослужења. И себе и децу треба да, по заповести Спаситеља, навикавамо на непрестану молитву. Како то да учинимо?
Ево шта саветује епископ Теофан Затворник: „Треба се у току дана чешће обраћати Богу кратким речима из срца, већ према потреби душе и конкретне ствари. Почињући нешто, на пример, кажи: „Благослови, Господе“, завршавајући – „Слава Теби, Господе“, али не само језиком, већ и осећањима… Тако у свакој прилици. Или једноставно често понављај: „Господи, помилуј“, „Владичице, Богородице, помилуј ме“, „Анђеле Божији, чувару мој свети, заштити ме“ или неким другим речима се обраћај Богу. Само се труди да се што чешће обраћаш Богу овим речима и да оне излазе из срца…“
Епископ Теофан нас учи да све послове обављамо с мишљу о Богу, с осећањем зависности од Њега и у непрестаној беседи – молитви са Њим у мислима.
Да се стално у молитви обраћају Богу треба учити и децу. Тако је, например, преподобна Макрина (19. јула) – сестра Василија Великог, била од детињства навикнута на молитву.
У њеном житију се каже да је на устима девојчице молитвено појање било у свако доба дана: кад је устајала из постеље и прихватала се каквог посла, седала да руча или устајала од стола, подне и вече није пропуштала без појања и псалама.
У навику деци од најранијег узраста треба да уђе молитва пре и после сваког јела, пре и после почетка рада, пред излазак из куће, пред почетак сваког посла и сл. Треба их навикавати да пред одлазак у школу или уопште од куће и пре спавања прилазе родитељима с молбом да их ови закрсте. Крсно знамење којим родитељи, са вером и побожношћу, благосиљају децу има за децу велику заштићујућу моћ (исто као, уосталом, и крсно знамење којим деца закрштавају родитеље).
Не плашимо се тога да ће ова и слична правила бити бреме за дечији узраст. Историја Цркве даје примере високе духовне зрелости још у раном узрасту.
Такви су, на пример, били преподобни Сава Освећени (празнује се 5. децембра), оснивач Лавре близу Јерусалима, који је напустио породицу са осам година да би ступио у манастир, преподобни Теодор Сикеот (празнује се 22. априла), који је са десет година почео подвиг строгог поста и ноћне молитве, а са четрнаест се затворио у пећину. Московски митрополит Петар је са дванаест година отишао у манастир.
Па онда девојчица Муза, која се у детињству одрекла игара и забаве ради угаћања Богу, Марија – љубимица преподобног Серафима, која је са тринаест година ступила у Дивејевску заједницу, а са деветнаест се упокојила у схими, и многи други, укључујући и многобројни сабор младих Мученика и Мученица у узрасту од седам година (Василиса, Вера, Надежда, Љубав, Кирик, Урван и др.).
Ко зна какав је пут Бог назначио нашем детету? Не сметајмо му да дође Господу што пре: у томе је залог његовог брзог духовног раста. Створимо такве услове да његово срце од најранијег узраста буде отворено за Господа Који нам каже: „Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас Мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са Мном“ (Откр. 3, 20).
 
* * *
 
Постоји и савршена, непрестана молитва, којом се баве нарочито монаси. То је Исусова молитва: „Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.
У првом делу „Казивања једног боготражитеља“ постоји прича о дејству које је Исусова молитва имала на једног дечака. Дечака су прво терали да се моли, а после је он сам почео радо да је изговара. Он се, потом, тако навикао на њу да је сам тражио осаму где му не би сметали да се моли. Молитва је из корена променила дететов карактер: од немирног и живахног преобразила га је у ћутљивог и кротког.
Како сам епископ Игнатије Брјанчанинов сведочи, он се још као дечак бавио Исусовом умном молитвом. Када је имао 16 година, она се већ сама од себе вршила. „Дешавало се, увече, – причао је он сам касније о себи, – легнем у постељу и, придигавши главу с јастука, почнем да изговарам молитву, и тако не прекидајући је, ујутру и устанем…“
Сигурно да деца не могу да уче ову молитву без искусног духовног руководитеља. Али ако га има и ако дете има одговарајуће склоности, онда нема никаквих препрека да му се, на тај начин који обезбеђује сигурно и брзо достизање циља, омогући задобијање Духа Светога.

Кључне речи:

Један коментар

  1. Maja scepanovic

    Slava ti Boze I vodi mene I mog muza Branka u vaspitanju nase dece.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *