ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ

 

ПРАВОСЛАВНО ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ
 

 
ЧУВАЊЕ ДЕЦЕ ОД СВЕТОВНИХ СТРАСТИ
 
Не гради себи лика резанога.
5. Мојс. 5, 8.
 
„Нико не може два господара служити:јер или ће једнога мрзети, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону“ (Мт. 6, 24). Тако говори Господ.
Мамон је златно теле, један од идола палог човечанства. Страшћу према земаљским добрима могу се заразити и наша деца и то, пре свега, од нас родитеља, ако се сами ми нисмо ослободили тог порока.
Неумерено стицање материјалних вредности је увек израз неповерења према Богу и кршење заповести Господњих. Такво стицање је увек пљачкање оних сиромашних и потребитих који би могли да задовоље своју нужду од сувишка нечијег богатства. То је директно кршење заповести Спаситељевих: „Продајте што имате“ (Лк. 12, 33). Зато је богатство погубно за душу Хришћанина, по речима Господњим (Мт. 19, 23).
Али није само мамон – тј. богатство, страст према раскоши и комфору – идол савременог човечанства. За многе су такав идол, који замењује Бога, постала научна достигнућа и технички прогрес. Прогрес је оно што, по мишљењу многих савременика, може да учини човечанство срећним, у шта треба улагати све своје снаге и пажњу, и у шта се може веровати.
Омладина је склона да подлеже таквим владајућим идејама и да се заноси „чудима“ технике.
Нека родитељи не забораве да укажу деци на праву вредност таквог прогреса: човек је овладао ваздухом – и градови се руше од хиљаде бомби које се бацају из авиона, човек је доспео под воду – и бродови тону због подморница; човек је продро у тајне структуре материје – и створена је атомска бомба.
Наравно, и наука може да буде усмерена на служење Богу, а не сатани. Нема сумње да права, не богохулна наука проширује наше знање о Творцу света. „Јер, по речима апостола Павла, – што је на Њему невидљиво, од постања света умом се на створењима јасно види“ (Римљ. 1, 20).
Али, најкраћи пут ка циљу хришћанског живота није у светској науци, већ у стицању Светога Духа – у богопознању. Као један од видова страсти богаћења, светска наука је заводљива и може да постане идол који замењује Бога. И овде важи реч Господња: „Тешко је богатоме ући у Царство Небеско“ (Мт. 19,23).
Не разоткрива узалуд апостол Павле тада будуће за њега, а садашње за нас време, људе последњег времена који се „против еистини, људи изопаченога ума, непоуздани у вери“ (2. Тим. 3, 8). Треба се сетити тога да су Христа први дочекали на земљи неучени пастири, а мудраци су му се поклонили много касније.
Водимо рачуна о деци кад се баве науком да се, по речима апостола Павла, „мисли не одврате од простодушности која је у Христу“ (2. Кор. 11, 3).
Може се, такође, десити да интензивније бављење науком одузме детету доста времена и пажње, тако да му ослаби духовни живот, што је штетна крајност. Не заборавимо Спаситељеву заповест: „Подајте, дакле, цару царево, а Божије Богу“ (Лк. 20,25).
Нека недељом и празником деца обавезно посећују богослужења, и нека бављење науком не омета јутарњу и вечерњу молитву, као ни читање духовне литературе.
Претерани умни рад може штетно да се одрази на здравље деце и проузрокује премарање нервног система. Као противтежа томе треба да служе шетње и покретне игре на ваздуху, у раном узрасту, и физички рад, у старијем.
Нарочито опрезно треба оптерећивати учењем ону децу код које се јасно примећује склоност ка духовном животу. Ове изабранике Божије треба више од свега другог духовно хранити. Тако старац Амвросије Оптински није дозволио да две девојчице сиротице, које су испољавале склоност према осами и молитви, уче француски језик.
Осим науком, деца и младићи се могу занети бављењем уметношћу и поезијом. Овде се ради о истој опасности: уметност и поезија су исто као и наука љубоморни, и исто траже веома много од човека. Срећа је ако поред талента за музику, сликарство, поезију или књижевност у детету постоји корен духовног живота који се развија. Тада ће он свој таленат посветити Богу и употребити га са коришћу за душу, као што су га употребљавали, на пример, Свети Јован Дамаскин, уметници Вазњецов, Нестеров, Поленов и многи духовни композитори.
Али несрећа је ако његов таленат послужи угађању ниским укусима и прохтевима масе. Преподобни Серафим Саровски је говорио да само дела која се чине Христа ради доносе корист души Хришћанина.
Присећамо се судбине две чисте младе девојке које је васпитала побожна дадиља. После њене смрти окружила их је типично световна средина која није марила за Бога. Талентоване девојке су испољиле склоности – једна према балету, а друга према глуми.
Али очигледно је да их је дадиља веома волела. Вероватно је она, после своје смрти, измолила од Бога чистоту њихових девичанских душа. И обе су – једна за другом у раној младости отишле из овог света. Њихова мајка је горко плакала, а требало је да благодари Богу и да жали због својих пропуста у васпитању.
Још је остало да упозоримо на претерано бављење спортом, под тим подразумевајући појачано тренирање одређених физичких способности. На бескорисност тога је указивао апостол Павле: Јер телесно вежбање за мало је корисно, а побожност је корисна у свему, пошто она има обећање живота садашњега и будућега“ (1. Тим. 4, 8).
Ово се, међутим, не односи на покретне, дечије игре на ваздуху, клизање, скијање, вожњу чамцем, пливање и т.д. који јачају тело.
Чиме год да се деца баве – науком, техником, уметношћу, родитељи треба будно да прате какво место заузимају у њиховом срцу те ствари. Треба пазити да нешто не постане за дете идол, да га не одвоји од Бога, да не пригуши разрастање духовног живота у детету. Ако се то догоди, нека родитељи учине све што је могуће да исправе грешке или пропусте, усрдно молећи за помоћ Бога.
Апостол Павле пише: „Све ми је дозвољено, али ми није све на корист; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада миоме“ (1. Кор. 6,12).
 
* * *
 
А. Солодовњиков
ГЛЕДАЈУЋИ ДЕЦУ…
 
Дечаче мој мили у кратким панталоницама,
Ја одлазим, а ти остајеш.
И понављаће ти усмено и у књигама
Да ћеш се преуређењем свемира бавити.
 
Да ћеш полетети на друге планете,
Ставити у службу расцепљени атом,
У космоса тајне нове продрети
И свет бесконачно богатим учинити.
 
Да ћеш чудом технике да уништиш
Све што је склоно смрти и тузи.
И људи ће освојити заслепљујући живот
Не негде и некад, већ близу и овде.
 
Мој мили, мој јадни, поверљиви дечаче,
Све су то играчке, само твој занос.
Што се дуже играш, то се све више удаљава
час твог просветљења.
 
Али смрт ће донети тај час за собом.
Схватићеш, али касно – снаге већ нема,
Да целог живота узалуд градио си
Удобну фотељу за финиш спектакла…
 
Да је пут твој био пут предака твојих,
Да си ишао њиме, дедове не пристигавши,
Мада су они углавном ишли по старом,
А ти си летео у космичком броду.
 
И ево, смрт већ отвара врата.
И ти ћеш кроз њих за другима проћи
Рећи ћеш: „Зашто, ах, зашто веровао нисам
Да живот је припрема за вечност?
 
Зашто не сабрах друга богатства
Не напуних срце – оно не нестаје.
Па целог живота бесмислено правих
Удобну фотељу за финиш спектакла“.

Кључне речи:

Један коментар

  1. Maja scepanovic

    Slava ti Boze I vodi mene I mog muza Branka u vaspitanju nase dece.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *