NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II

ODELJAK TREĆI
Bog kao Spasitelj

2. O ličnosti Gospoda Isusa Hrista

b) Isus Hristos – istiniti čovek

 

Kada bi Gospod Isus bio samo istiniti Bog, a ne i istiniti čovek, On ne bi mogao na onako realan način ući u istoriju čovečanstva, niti značiti za čoveka ono što sada znači. Čovek se oseća čovekom samo kroz petočulno telo i dušuu njemu, što ga i čini bićem svoje vrete, bićem koje ima naročitu i izuzetnu kategoriju postojanja. Samim tim čovekovom saznanju je predestinirana kategorija realnosti, i čovek s pravom smatra realnošću ono što je realno za kategoriji njegovog bića, onakvog kakvo je onou svojoj psihofizičkoj stvarnosti. Da je Isus Hristos samo Bog, a ne i ovek, On se ne bi mogao utkati u život roda ljudskog sa onaom neodoljivom i neuklonljivom stvarnošću, koja čini da Ga ljudsko saznanje neminovno oseća onako neposredno realnim i životnim kao što je realno i životno biće što se čovek zove. Da nije pravi čovek, čovek sa dušom i telom, Gospod Isus bi ostao transcendentan ljudskom životu i istoriji, i s pravom bi sva povest o Njemu bila oglašena za mit i On uvršćen u mitska bića. Za ljude, koji su manje-više nepoverljivi prema bestelesnim bićima, Gospod Hristos, da je samo bestelesni Bog, ne bi mogao imati prave životne realnosti i vrednosti. Jedino telesnom, opipljivom, čovečanskom realnošću svoje Ličnosti Gospod Isus je mogao stvoriti Novi Zavet, javiti se kao stvarni odgovor na sva pitanja ljudskog duha, i postati za ljude nezamenljiva vrednost i jedina uteha. Da Gospod Hristos nije čovek, ne bi bilo evanđelske istorije. Samo iz fizičke, čovečanske stvarnosti Hristove Ličnosti potekla je, i neprestano ističe, istoriska stvarnost Hrišćanstva kao jedine blage vesti u ovom gorkom svetu. Isus Hristos — istiniti čovek, izvor je te stvarnosti; uklonite taj izvor, presahnuće reka hrišćanske vere. Da Isus Hristos nije bio istiniti čovek, On ne bi mogao osnovati Hrišćanstvo kao istorisku stvarnost i silu, jer se na bajci, na priviđenju, na sablasti ne bi mogla sazidati ogromna zgrada istoriskog Hrišćanstva: Crkva. Zar bi neknjiževni, prosti, siromašni ribari galilejski pošli za Gospodom Isusom, da On nije bio stvarni čovek, čovečanski realan u svima svojim delima, mislima, rečima i celokupnom životu svom? I zar bi oni zbog priviđenja i pomoću priviđenja mogli zapaliti svet novom verom? Evanđelja su i suviše prosta, i suviše neposredna u svojoj istoriskoj stvarnosti i realizmu; ona ne dokazuju čovečanstvo Isusovo već ga pokazuju, konstatuju, opisuju kao najobičniju stvarnost. Niko u Evanđeljima nije posumnjao da je Isus istiniti čovek. To je činjenica van spora. Da nije bio istiniti čovek, zar bi Isus mogao biti onako mila i privlačna ličnost za neizbrojne mase prostoerdačnog naroda, i onako mrsko biće za fariseje i književnike? Nisu se ovi dan i noć lomili i paštili kako da okrive, uhvate i ubiju, ne Isusa — priviđenje i fantom, već Isusa — čoveka stvarnog, očiglednog, čudotvornog, zemaljskog, običnog.

I još: da Isus nije istiniti čovek, ne bi mogao osnovati Zavet u svojoj krvi, jer je njegov Zavet — Novi Zavet u krvi[1]. U svemu što je novozavetno, oseća se miris svete, prečiste, bogočovečanske krvi Isusove. Novi Zavet, od svog evanđelskog početka pa sve do apokaliptičkog završetka, pokazuje i prikazuje Isusa kao Sina čovečijeg, kao čoveka. U Isusu je dat čovek u svoj svojoj potpunosti, završenosti i savršenosti. Nema ničeg uistini ljudskog što Mu nedostaje. On je potpun, savršen i završen čovek, u kome nema nikakvih nedostataka. Sve što je ljudsko Njemu je i prisutno i poznato, ali ljudsko u svojoj prvobitnoj, neoskrnavljenoj, neogrehovljenoj datosti i realnosti. Kada se nepristrasno prosledi i ispita sve što je u Novom Zavetu zapisano o Gospodu Isusu, mora se steći i osećanje i saznanje i ubeđenje: da je On — čovek, istiniti, pravi čovek, u svojoj čovečanskoj realnosti realniji od ma koje ljudske ličnosti u istoriji roda ljudskog. U sve se može posumnjati, samo ne u neodoljivu i neuklonljivu istoričnost ličnosti Isusove.

Novi Zavet je od početka do kraja poveet o svemu onome što se zbilo sa Isusom iz Nazareta. Isus se rađa, raste, živi, dela, govori, plače, strada, umire kao istiniti čovek. Ničim On ne liči na priviđenje, na sablast, na utvaru. U svemu što je njegovo iod Njega oseća seda je Novi Zavet — zavet u njegovoj krvi, krvi čovečanskoj, istinskoj, stvarnoj. Svi događaji i doživljaji u njegovom životu, svojom pojavnošću i očiglednom realnošću, veoma su ljudski, čovečanski, zemaljski realni i očevidni. Njegovi suMu neprijatelji osporavali Božanstvo, ali Mu niko nije osporavao čovečanstvo. Ono je toliko van spora, da su njegovi neprijatelji samo za jednim žudeli, samo na jednom radili: da Ga ubiju, i na taj način oslobode sebe strašne realnosti i prisutnosti njegovog tela. U kolikoj je meri Gospod Hristos istinski, pravi, potpuni čovek, da se lako uočiti, ako se, makar u glavnim potezima, pregledaju činjenice Novoga oaveta, činjenice izražene u događajima, doživljajima, delima, rečima Gospoda Isusa i njegovih svetih učenika.

Rodoslov Isusa Hrista, u kome učestvuju ljudi najočiglednije istoriske stvarnosti, svedoči jasno da je Isus Hristos zaista Sin čovečji, zaista čovek, čija se čovečanska priroda pruža čak do Adama[2]. Začeće Hristovo od Svete Deve Marije, njena devetomesečna trudnoća, samo njegovo rođenje, pa povijanje u pelene, pa metanje u jasle, pa poklonjenje novorođenčetu od strane pastira i mudraca, — svedoče očigledno da pred sobom imamo realno ljudsko biće[3]. Obrezanje Isusa u osmi dan, nošenje u hram u četrdeseti dan, želja Irodova da ubije novorođenče, bekstvo u Egipat, — zar sve to ne pokazuje da je Isus bio biće istinski ljudsko, biće od tela i krvi?[4]

Zato što je bio uistini potpuno ljudsko biće, za Isusa je napisano u Evanđelju: Dete rastijaše, i jačaše duhom (το δε παιδίον ηΰξανε, και έκραταιοΰτο πνεΰματι), i punjaše se premudrosti (πληροΰμενον σοφίας), i blagodat Božija beše na njemu[5]. Gospod Isus nastanjuje se u Nazaretu, i naziva se Nazarećanin ne zato što je nevidljiv duh već što je vidljiv, realan čovek, koji živi u kategoriji vremena i prostora[6]. Njega kao vidljivog i nesumnjivog čoveka krštava na Jordanu sveti Jovan Krstitelj[7]. Zato što je čovek On posti četrdeset dana u pustinji, oseća glad, pri čemu Ga đavo kuša sumnjajući da je Sin Božji, ali nikako ne sumnjajući da je istinski čovek[8]. Svojom neodoljivo privlačnom čovečanskom ličnošću On prikuplja svoje prve učenike, i oni polaze za Njim kao za stvarnim ljudskim bićem, a ne za nekom utvarom[9]. U svoj svojoj čovečanskoj realnosti On prohodi gradove i sela, isceljuje od bolesti, izgoni nečiste duhove, vaskrsava mrtve, propoveda Evanđelje carstva, i niko ne posumnja da je On čovek, niti iko reče da je On priviđenje, ili da liči na priviđenje[10]. Dodirom svojih istinski čovečanskih ruku On isceljuje[11]. Zar nije čovek, pravi čovek On koji nema gde glave zakloniti?[12]

Kao stvarni čovek Isus i jede i pije, a klevetnici njegovi govore za Njega: gle čoveka izelice i pijanice, druga carinicima i grešnicima[13]. Da Gospod Isus nije bio istiniti čovek, zar bi se fariseji toliko paštiti „kako bi ga pogubili“?[14] Sama činjenica da je On imao srodnike po telu, pokazuje Ga kao nesumnjivo ljudsko biće, kome je svojstveno imati srodnike po telu[15]. Pri svoj čudotvornoj božanstvenosti svojoj On je sa takom veštastvenom neposrednošću čovečanski realan, da Ga ljudi nazivaju sinom drvodeljinim[16], sinom Josifovim[17]. On ide po moru ne kao utvara, već kao čovek[18]. Da je bio samo Bog, a ne i pravi čovek, zar bi Gospod Isus mogao istinski stradati, pošto je Božanstvo nestradalno; i zar bi apostola Petra nazvao Satanom što Ga je odvraćao od stradanja spasonosnog za rod ljudski?[19]

Preobraženje Spasiteljevo na Tavoru pokazuje da se telo njegovo preobrazilo i prosijalo Božanstvom, jer je po Božanstvu On uvek ravan i podjednak i neizmenljiv u slavi, i svetlosti, i sjaju[20]. Kada Gospod Hristos ne bi bio istinski čovek, zar bi njegov svečani ulazak u Jerusalim bio onako prost i čovečanski dirljiv?[21] Da čovečanska realnost Gospoda Isusa nije bila i suviše očigledna, i suviše opipljiva, zar bi Juda izdao priviđenje; i zar bi srebroljubivi arhijereji jevrejski davali svoje mile srebrnike za utvaru?[22] Kada Gospod Isus ne bi bio istiniti čovek, zar bi na Tajnoj večeri otkrio presvetu tajnu: da je njegov Novi Zavet — zavet u krvi njegovoj koja će se proliti za mnoge radi otpuštanja grehova, i da je telo njegovo — život svetu?[23] Da Gospod Hristos nije pravi čovek, već samo Bog, zar bi tužio; zar bi zabrinut govorio učenicima svojim: žalosna je duša moja do smrti; zar bi padao na lice svoje moleći se da Ga mimoiđe čaša smrti; zar bi za vreme molitve znoj njegov bio kao kaplje krvi koje kapahu na zemlju; zar bi On sa krsta vapio k Bogu: Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?[24]

Zato što je bio istiniti čovek, Gospod Isus je suđen, pljuvan, bijen, šiban, ismevan, osuđen na smrt, raspet, prebijena Mu kolena, probijena kopljem rebra[25]. On je umro kao pravi čovek, i bio pogreben kao pravi mrtvac[26]. Da nije imao istinsko telo ljudsko, šta bi On vaskrsao pri vaskrsenju svom, kada Božanstvo njegovo niti umire, niti vaskrsava?[27] Da Gospod Hristos nije vaskrsao sa telom koje je imao pre raspeća, zar bi se po vaskrsenju svom mogao pokazivati učenicima svojim u stvarnom čovečanskom telu, čiju su stvarnost učenici proverili na najkritičkiji način, kao što to svedoči primer apostola Tome?[28] Vaskrslog Spasitelja ništa tako ne žalosti kao sumnja Apostola u stvarnost njegovog čovečanskog tela; i kada im se javlja svima, i oni misle da vide duha, On im s prekorom govori: Zašto takva sumnja ulazi u srca vaša? Vidite ruke moje i noge moje: ja sam glavom; opipajte me i vidite (ψηλαφήσατέ με καιιδετε); jer duh tela i kostru nema kao što vidite da ja imam (ότι πνεύμα σάρκα και όστέα ουκ έχει, καθώς έμέ θεωρείτε έχοντα)[29]. Po vaskrsenju svom Spasitelj pokaza sebe živa kao istinitog čoveka mnogim i istinitim znacima, javljajući se Apostolima svojim četrdeset dana i govoreći im o carstvu Božjem. A u četrdeseti dan po vaskrsenju uznese se na nebo kao istiniti čovek, sa obećanjem svetih Anđela da će ovaj Isus pri drugom dolasku svom doći na zemlju opet kao istiniti Sin čovečji[30].

Novi Zavet je u stvari istorija Spasiteljevog života u telu, i posledica te mnogoznačajne istorije. Tu sve posredno ili neposrdno svedoči da je Gospod Isus bio pravi, istiniti čovek u svima momentima svoga zemaljskog života. Isus Nazarećanin je istiniti čovek, to je zaključak do koga se mora doći ako se nerpristrasno ispita Novi Zavet. Kratka formula novozavetnog učenja o Gospodu Isusu kao istinitom čoveku data je u jezgrovitoj i silnoj reči svetog Jovana Bogoslova: Logos postade telo (ό Λόγος σαρξ έγένετο)[31]. U ovoj reči vrhuni novozavetni realizam. Kao svaki pravi čovek, Gospod Hristos nosi u čovečanskoj duši i telu svom sva čovečanska osećanja i stanja, samo bez primese greha. Po telu svom On oseća potrebu za hranom i pićem, za odmorom i spavanjem[32]: oseća glad[33], žeđ[34], umor[35]; On tuguje i plače[36], žalosti se i sažaljeva[37], oseća i pokazuje naročitu ljubav prema izvesnim licima[38], oseća radost i izražava je na čovečanski način[39].

Celokupnim svojim životom i učenjem Gospod Hristos je silno posvedočen za Sina Božjeg i Boga[40], ali je isto tako silno posvedočen i za istinitog čoveka, čoveka sa stvarnim čovečanskim telom i stvarnom čovečanskom dušom, što je u Evanđelju izraženo blagovešću: Logos postade telo[41]. Spasitele je naročito voleo da naziva sebe mesijanskim nazivom: Sin čovečji (ό Υιός τοΰ άνθρωπου)[42], čime je sa izuzetnim naglaskom posvedočavao stvarnost svoje čovečanske prirode. Nato ukazuju dirljive reči njegove: Lisice imaju jame i ptice nebeske gnezda, a Sin čovečji nema gde glave zakloniti[43]. Bog u telu, Gospod Isus objavljuje o sebi da On, kao Sin čovečji ima božansku vlast: otpuštati grehe ljudima[44]. Sin čovečji, realan u svojoj čovečanskoj prirodi kao Sin Božji u Božanskoj, gospodar je i od subote[45].

Večiti Sin Božji postao je Sinom čovečjim, i kao takav javio se u svojstvu nebeskog sejača koji po njivi ovoga sveta seje božanske istine i dela[46]. Sin Božji, postavit Sinom čovečjim, učinio je ljudsku prirodu svojim večnim dostojanjem, i kao Sin čovečji raspolaže Strašnim sudom Božjim, i gospodar je Anđela i nebeskih Sila[47]. Gospod Isus vrlo često objavljuje da će On kao Sin čovečji istinski, stvarno postradati, umreti i vaskrsnuti[48]. Drugi dolazak svoj Gospod Isus naziva dolaskom Sina čovečijeg[49]. Krst je znak Sina čovečijeg[50]. Blaženstvo ljudi zavisi od njihove vere u Sina čovečijeg i od stradanja radi Njega: Blaženi ste, govori Spasitelj sledbenicima svojim, kada na vas ljudi omrznu i kad vas rastave i osramote, i razglase ime vaše kao zlo Sina radi čovečijega[51]. Bog Otac predao je sav sud Sinu svom zato što je ovaj postao Sin čovečji[52], proživeo ljudski život u svoj njegovoj gorčini i seti, te mu niko od ljudi neće moći s pravom reći: nemaš prava da sudiš nama, ljudima, jer nisi bio čovek i stoga ne znaš kakva je to muka biti čovek.

Večni život ljudi Gospod Hristos je učinio zavisnim od jedenja tela Sina čovečijega i od pijenja krvi njegove: Zaista, zaista vam kažem, ako ne jedete tela Sina čovečijega (έάν μη φάγητε την σάρκα του Υίοΰ τοΰ άνθρωπου) ine pijete krvi njegove (και πίητε αυτού το αίμα), nemate života u sebi. Koji jede moje teloi pije moju krv ima život večni (έχει ζωήν αίώνιον)[53].

Koliko je nezamenljivo važna istina: Gospod Isus je istiniti čovek, vidi se i po tome, što je u Evanđelju zabeleženo da je Spasitelj osamdeset i četiri puta nazvao sebe Sinom čovečjim, što ni izbliza nije slučaj sa ma kojim drugim nazivom koji je sebi Gospod pripisivao. Jednom prilikom govoreći Judejcima Spasitelj izrično naziva sebe čovekom: Vi gledate da ubijete mene, čoveka (ζητείτε με άποκτεΐναι, άνθρωπον) koji vam istinu kazah koju čuh od Boga[54]. Da je čovečanstvo Gospoda Isusa večno, i na nebo uzneseno, da sedi s desne strane Boga oca, svedoči nam prvi sveti mučenik za Hrista, arhiđakon Stefan, koji: pogleda na nebo i vide slavu Božiju i Isusa gde stoji s desne strane Boga; i reče: evo vidim nebesa otvorena i Sina čovečijega gde stoji s desne strane Boga[55].

Sva propoved svetih Apostola nije drugo do neprekidno svedočenje očevidaca o istoriskoj istinitosti i stvarnosti Isusa Hrista kao istinitog Boga i istinitog čoveka. Ta istoriska stvarnost ličnosti Hristove i jeste ono što ih je privuklo Isusu i učinilo njegovim neustrašivim učenicima i ispovednicima.Čudesna istoriska realnost Boga i čoveka Isusa jeste ono što oni kao Isusovi pratioci i svedoci ušima svojim čuše, očima svojim videše, rukama svojim rasmotriše i opipaše[56]. Zato oni, kada im hristoborci zabranjuju da spominju ime Hristovo, neustrašivo izjavljuju: Mi ne možemo ne govoriti što videsmo i čuemo (ού δυνάμεθα γαρ ημείς ά ειδομεν και ήκοΰσαμεν, μη λαλέΐν)[57]. U njih je sva vera u Gospoda Hrista i sve učenje o Gospodu Hristu zasnovano na njihovom ličnom iskustvu i ličnom osvedočenju, zbog čega sveti apostol Petar i naglašava da je u njih sve zasnovano na istoriskoj stvarnosti a ne na izmišljotinama i bajkama: Mi vam ne pokazasmo silu i dolazak Gospoda našega Isusa Hrista idući za bajkama vešto izmišljenim (ού γαρ σεσοφισμένοις μΰθοις έξακολουθη’σαντες), nego sami besmo očevici veličanstva njegovog (αλλ’ έπόπται γενηθέντες της εκείνου μεγαλειότητος)[58].

Kao očevici i pratioci Boga u telu sveti Apostoli samo svedoče ono što videše i čuše; njihova je dužnost i poziv, sva apostolska dužnost i sav apostolski poziv: da svedoče što videše i čuše za sve vreme Isusova boravka među njima, počevši od krštenja Jovanova do dana kada se uznese na nebo[59]. I sam Spasitelj, kada se uznosi na nebo, ostavlja imkao svoju poslednju želju: da budu svedoci (μάρτυρες) njegove ličnosti, života i rada[60]. I oni su celog svoj života samo to i bili: svedoci Isusovi, očevici i svedoci. Sva sila njihove propovedi sastoji se u svedočenju istoriske stvarnosti svega onoga što je Isusovo; u tome svedočenju oni su zaista svedoci = mučenici (μάρτυρες), jer suza svoju očevidcu istinu, opitnu i realnu, mučenički stradali i mučenici postali[61]. Apostolstvo je neprekidno svedočenje božanske istine Hristove, svedočenje do mučeništva i samim mučeništvom.

Ispovednička, mučenička neustrašivost svetih Apotola u svedočenju Hristove istine pokazala se u njihovoj prvoj propovedi na dan svete Pedesetnice: Ljudi Izrailjci! poslušajte reči ove: Isusa Nazarećanina, čoveka od Boga potvrđena među vama silama i čudesima i znamenjima koje učini Bog preko njega među vama, kao što i sami znate, ovoga preko ruku bezakonika prikovaste i ubiste: i ovoga Isusa vaskrse Bog, čemu smo mi svi svedoci (ου πάντες ήμεΐς έσμεν μάρτυρες)[62]. Što više Apostole gone zbog njihove propovedi o Isusu, oni sve neustrašivije svedoče o Njemu kao istinitom Bogu i istinitom čoveku. Kada ih Anđeo Gospodnji na čudesan način oslobađa tamnice, i njih ponova hvataju, izvode pred sabor jevrejskih starešina, i ovi im prete smrću, oni smelo izjavljuju: Većma se treba pokoravati Bogu nego ljudima. Bog otaca naših podiže Isusa, koga vi ubiste obesivši na drvo. Njega Bog desnicom svojom uzvisi za poglavara i spasitelja, da da Izrailju pokajanje i otpuštenje grehova. I mi smo njegovi svedoci ovih reči: (ημείς έσμεν μάρτυρες των ρημάτων τούτων)·[63]

Zasnivajući svu svoju propoved i rad na ličnom iskustvu o Isusu sveti Apostoli ne prestaju ponavljati svoje tvrđenje i ubeđenje, da su oni samo svedoci Isusovi: Mi smo svedoci svemu što učini Isus (ήμεϊς μάρτυρες πάντων ών έποίησεν) u zemlji Judejskoj i u Jerusalimu; kojega i ubiše obesivši na drvo. Njega Bog vaskrse treći dan, i dade mu da se pokaže, ne svemu narodu nego nama svedocima (μάρτυσι) napred izbranima od Boga, koji s njim jedosmo i pismo po vaskrsenju njegovom iz mrtvih. I zapovedi nam da propovedamo narodu i da svedočimo (διαμαρτΰρασθαι) da je on određeni od Boga sudija živima i mrtvima[64].

Apostol Pavle nije bio među Apostolima za života Spasiteljeva na zemlji, pa ipak se celokupno apostolstvo njegovo sastoji u svedočenju onoga što je video i čuo od vaskrslog Gospoda, koji mu se bezbroj puta javljao učeći ga svome Evanđelju. On izjavljuje da je on samo svedok (μάρτυς) pred svima ljudima onoga što je video i čuo[65]. Shvatajući i vršeći službu apostolstva kao svedočenje o Isusu apostol Pavle u stvari izvršuje zapovest Spasiteljevu, zapovest koju mu je sam Gospod dao kada mu se javio na putu za Damask. Apostol veli da mu je Gospod tada rekao: Ustani i stani na noge svoje, jer ti se za to javih da te učinim slugom i svedokom ovome što si video i što ću ti pokazati (μάρτυρα ων τε είδες ων τε όφθήσομαί σοι)[66]. Drugom prilikom apostol Pavle dobija od Gospoda istu zapovest. O tome u Delima Apostolskim piše: Onu noć stade Gospod preda nj i reče: ne boj se, Pavle, jer kao što si svedočio za mene u Jerusalimu, tako ti valja svedočiti (μαρτυρήσοα) i u Rimu[67]. Ne samo sveti Apostoli već i svi pravi hrišćani jesu svedoci Hristovi, koji životom svojim posvedočavaju istinitost i stvarnost života i dela Isusa Hrista — istinitog Boga i istinitog čoveka[68].

Kada Gospod Isus ne bi bio istiniti čovek, kako bi mogao umreti i krv svoju proliti za spasenje ljudi?[69] Gospod naš Isus Hristos je onako isto stvaran i realan čovek kao i Adam; i kao što kroz čoveka Adama uđe greh u svet, i kroz greh smrt, tako blagodaću jednoga čoveka Isusa Hrista (τοΰ ενός άνθρωπου Ίησοΰ Χριστού) izobilno se izli na mnoge blagodat Božja i život večni[70]. Ako Gospod Isus nije istiniti čovek, onda je lažna smrt njegova, lažno i vaskrsenje njegovo; a kada je lažna smrt njegova, lažno je i krštenje u ime njegovo, lažno i spasenje[71]. Budući istinitim čovekom, Gospod Hristos je i umro, i vaskrsao, i oživeo, da bi ovladao i mrtvima i živima[72].

Ako Gospod Isus nije umro i vaskrsao kao istiniti čovek, uzalud je vera naša: još smo u gresima, i niko nas ne može spasti[73]. Kao što kroz čoveka Adama bi smrt, tako kroz čoveka (δι’ άνθρωπου) Isusa i vaskrsenje mrtvih[74]. Prvi je čovek od zemlje, zeman (χοϊκός); druga je čovek — Gospod s neba (ό δεύτερος άνθρωπος ό Κύριος έξ ουρανού)[75]. Kada Gospod naš Isus Hristos ne bi bio savršen čovek, zar bi novozavetni ideal ljudski mogao biti: dostići u čoveka savršena (εις άνδρα τέλειον), u meru rasta punoće Hristove (εις μέτρον ηλικίας τοΰ πληρώματος τοΰ Χριστού)[76]. Da Gospod Isus nije istiniti čovek, zar bi bogomudri Pavle mogao pisati Timoteju: Jedan je Bog, i jedan posrednik Boga i ljudi, čovek Isus Hristos (άνθρωπος Χριστός Ιησούς)?[77]

Tajna ličnosti Hristove je u tome što je On — Bog u telu (Θεός έν σαρκί), u istinitom telu.[78] Kako ljudi imaju telo i krv (σαρκός και αίματος), tako i Sin Božji uze udela u tome (μέτεσχε τών αυτών), postade istiniti čovek, da smrću satre onoga koji ima državu smrti, to jest đavola[79]. Pošto je istiniti čovek, Gospod Isus je bio u svačemu iskušan kao i mi, osim greha, zato može postradati sa našim slabostima i pomoći onima koji se iskušavaju[80]. Da Gospod naš Isus Hristos, kao načelnik i završitelj vere, nije dragovoljno pretrpeo krst radi spasenja sveta, zar bi ljudi s radošću trčali u borbu sa grehom i smrću i podnosili najljuća stradanja radi Njega?[81] Naročito ističući realnost i istinitost čovečanske prirode Spasiteljeve, sveti Sin Gromova svedoči, da je to nešto što Apostoli očima svojim videše, ušima svojim čuše, rukama svojim opipaše[82], i zato je Antihristov svaki koji poriče da je Gospod Isus u telu došao: Svaki duh koji ne priznaje da je Isus Hristos u telu došao (έν σαρκι έληλυθότα), nije od Boga; i ovaj je antihristov[83].

UsvetlostinovozavetnihsvedočanstavaoGospoduIsusukaoistinitomčoveku dobija svoje istorisko, realističko objašnjenje i potvrdu starozavetno učenje o Mesiji kao istinitom čoveku, Sinu čovečjem, Stradalniku. Sva proroštva, pretskazanja, obećanja, praslike, viđenja o Mesiji kao istinitom čoveku, od njegovog začeća od Deve pa sve do iskupiteljskog stradanьa, pogreba i vaskrsenja njegovog, ispunili su se u zemaljskom životu Mesije — Isusa Hrista, istinitog Boga i istinitog čoveka[84]. Ovaploćenjem Sina Božjeg, njegovim životom u telu, ispunilo se obećanje Božje, dato proroku Mojseju na Sinaju, obećanje koje kao da sumira sav domostroj Božji o spasenju sveta i čoveka: Useliću se u njih, i živeću u njima, i biću im Bog, i oni će biti moj narod (ένοικησω έν αΰτοις, και έμπεριπατησω, και εσομαι αυτών Θεός, και αύτοι έσονται μοι λαός)[85]. Po tumačenju svetog Kirila Aleksandriskog, ova se reč Božja ispunila u ovaploćenju (ή σάρκωσης), u očovečenju (ή ένανθρώπησις) Sina Božjeg, Gospoda našeg Isusa Hrista, istinitog Boga i istinitog čoveka[86].

Sveto Otkrivenje nam prikazuje i pokazuje Gospoda Isusa kao istinitog, potpunog, savršenog čoveka, ali čoveka koji se od svih ostalih ljudi odlikuje time što je na natprirodan način rođen od Deve svete i Duha Svetoga i što je bezgrešan. Natprirodan način Spasiteljevog začeća opisan je dramatično u blagovesti svetog arhanđela Gavrila svetoj Devi Mariji, kojom se blagovešću otvara Novi Zavet[87]. Isus se začeo od Duha Svetoga, — to svedoči Arhanđeo i Evanđelisti[88]; a da će se roditi od svete Deve, — to svedoči sam Bog ustima proroka Isaije[89]. Roditi se od devojke nije manje čudno i tajanstveno od začeća Duhom Svetim. I jedno i drugo je natprirodno, nadljudsko; i za jedno i za drugo neophodno je neposredno Božje učešće i dejstvo. U Evanđelju se veli: nađe se da je Deva Marija začela od Duha Svetoga[90]. „Ne idi dalje, savetuje sveti Zlatoust, ne traži više od rečenoga, ne pitaj: kako je to Duh Sveti učinio u Devi? Jer kada je nemoguće objasniti način na koji se vrši začeće i razviće deteta pri prirodnim uslovima, kako možemo onda objasniti kada ono biva čudenim dejstvom Duha? Da ne bi uznemiravao evanđelista i dosađivao mu čestim zapitkivanjem o tome, on je sebe oslobodio toga, spomenuvši po imenu Onoga koji je učinio to čudo. Ništa više ne znam, veli, osim da je to učinjeno od Duha Svetoga. Neka se postide oni koji žele da objasne uzvišeno rođenje…. Jer niti je arhanđeo Gavril niti Matej mogao nešto više reći sem da je rođenje od Duha Svetoga; ali kako i na koji način je to Duh Sveti učinio, niko od njih nije mogao objasniti, jer nije bilo moguće“[91].

Ispovedajući božansko rođenje Spasovo od Deve kao besemeno i bezbolno sveti Oci VI Vaseljenskog sabora izjavljuje da je sveta Deva po telu rodila Reč na način naduman i neizreciv (υπέρ νουν και λόγον)[92]. U Spasiteljevom čudesnom rođenju od svete Deve i Duha Svetoga „nište se prirodni zakoni“ (νόμοι φύσεως κατοιλΰονται)[93]. U sferi vaskolikog iskustva ljudskog ova natprirodna stvarnost, objavljena u čudesnom rođenju Sina Božjeg od Deve svete, prestavlja sobom čudo nad čudima. Sozercavajući ovu presvetu tajnu, molitveni duh Crkve trepetno blagovesti: Čudo čudesь, Blagodatnaя, vъ tebe zrящi tvarь raduetsя: začala bo esi bezsemenno, i rodila esi neizrečenno, egože činonačaliя Angelovъ videti ne mogutъ[94].

Druga odlika Gospoda Hrista kao čoveka, koja Ga izdvaja od svih ljudi i čini jedinstvenim u rodu ljudskom, jeste njegova savršena bezgrešnost. Sva istorija njegovog zemaljskog života svedoči o tome. U Njemu je našlo svoj savršeni život i svoj savršeni izraz sve što je ljudsko, sve — osim greha. Sveto Pismo se ne stidi, veli sveti Grigrije Niski, da pripoveda o Gospodu Hristu sve što je svojstveno našoj prirodi, osim težnje na grehu (πλην της καθ’ άμαρτίαν ορμής)[95]. On je, kao istiniti čovek, bio slobodan od praroditeljske grehovnosti, jer je začet i rođen na natprirodan način: od Duha Svetoga i Deve svete, a ne na običan način ljudskog razmnožavanja na koji se prenosi grehovna zaraza[96]. To pokazuju reči svetog blagovesnika Gavrila svetoj Devi: Duhъ Svяtый naйdetъ na tя, i sila Vыšnяgo osenitь tя:temžeiroždaemoesvяto (διό και το γεννώμενον άγιον), narečetsя Sыnъ Božiй[97]. Osim tiga, u njegovoj ličnosti je čovečanska priroda bila tako prisno sjedinjena sa božanskom da joj je bilo nemoguće grešiti.

Spasiteljev život na zemlji bio je život apsolutne svetosti i bezgrešnosti. A i najljući neprijatelji Spasiteljevi, fariseji, lukave uhode tuđih grehova, nisu mogli izobličite Spasitelja za greh ni onda kada ih je On otvoreno i javno pred narodom pitao: Koji me od vas kori za greh ((τίς εξ ΰμων ελέγχει με περί αμαρτίας)?[98] A na kraju svoga zemaljskog života, na Tajnoj večeri, bezgrešni Gospod objavljuje svojim učenicima da vladar ovoga sveta, Satana, ide k Njemu kroz izdajstvo Judino, ali ne može u Njemu naći ničeg svog, ničeg grehovnog: Ide vladar ovoga sveta, i u meni nema ništa (και εν έμοι ουκ έχει ουδέν)[99]. Kao istiniti čovek Gospod Hristos je za vreme svog zemaljskog života bio „u svačemu iskušan kao mi, osim greha (χωρίς αμαρτίας)“[100].

Očevici i svedoci Spasiteljevog zemaljskog života i rada, sveti Apostoli, svedoče: da greha u Njemu nema (αμαρτία εν αΰτω ουκ έστι)[101], da On ne znađaše greha[102], da On greha ne učini (άμαρτίαν ούκ έποίησεν), niti se prevara nađe u ustima njegovim (ουδέ ευρέθη δόλος έν τω στόματι αυτού)[103]. Slobodan od praroditeljske grehovnosti, i od svakog ličnog greha, Gospod Isus je bezazleno i neporočno jagnje (άμωμος και άσπιλος)[104], savršeni pravednik među nepravednicima[105], svet među nesvetima[106], arhijerej svet, bezazlen, čist, odvojen od grešnika (κεχωρισμένος από των αμαρτωλών) svojom bezgrešnošću i svetošću[107].

Govoreći o ovim dvema odlikama Gospoda Isusa, o natprirodnom rođenju i bezgrešnosti, sveti Simeon Novi Bogoslov veli da je Bog Logos, Tvorac naš, kako je sam znao i umeo sišao na zemlju i postao čovek, ne na način ljudskog začeća, nego od Duha Svetoga i Marije Prisnodeve, kao što je napisano: Slovo plotь bыstь i vselisя vъ nы (Jn. 1, 14) On je postao čovek savršen po telu i duši, ne na način ljudskog začeća. Sin i Logos Božji i Bog uzeo je od Bogorodice Marije telo i pretvorio ga u čoveka savršena s dušom i telom, da bi istinski bio sin Adamov. Postavši čovek, sličan nama po svemu, osim greha, On je tim samim odmah postao srodnik po telu svima ljudima. No Hristos, budući ujedno i Bog i čovek, kao što po Božanstvu jeste i ostaće svet, tako i po čovečanstvu, i dušom i telom jeste i ostaće svet, presvet i preneporočan[108].

Greh nije sastavni deo prirode ljudskog tela, jer je rukom bezgrešnog Tvorca telo bilo sazdano bezgrešnim i čistim. Greh je od đavola ušao u čoveka kroz njegovu slobodnu volju i pristanak, ali on je tuđ prirodi ljudskog tela i sačinjava jedinu neprirodnost u prirodi bogozdanog tela. Telo Gospoda Isusa bilo je prirodno i realno kao i telo svakog čoveka uopšte, samo u njemu nije bilo neprirodnog nanosa: grehovnosti. Imajući to u vidu apostol Pavle piše: Posla Bog Sina svog u podobiju tela greha (έν όμονώματι σαρκός αμαρτίας = vъ podobii ploti greha) i osudi greh u telu (έν τη σαρκι)[109]. To znači: Gospod je imao stvarno telo, a ne prividno; ono je bilo nalik na telo greha utoliko ukoliko je bilo stvarno telo, ali bez greha. Da je apostol rekao: u telu greha, pripisao bi greh bezgrešnom Gospodu, jer bi ovaploćenog Boga učinio zajedničarem greha. Tumačeći ove reči hristonosnog apostola, sveti Zlatoust veli: „Što je rečeno da Bog posla Sina u podobiju tela, nemoj iz toga izvoditi zaključak da je telo Hristovo bilo drugačije (άλλην σάρκα); ali pošto je apostol rekao: greha, to je i dodao reč: podobije. Jer je Hristos imao ne grehovno telo (άμαρτωλόν σάρκα), nego podobno našem grešnom, pa ipak bezgrešno (άναμάρτητον) i po prirodi isto (την αυτήν) kao i naše“[110].

Povodom ovoga sveti Jovan Kasijan piše: „Apostol veli: Bog posla Sina svog u podobiju tela greha, da bismo mi doznali da je On zaista primio telo, ali u njemu ne beše greha; i da bismo mi, ukoliko je telo u pitanju, razumeli da telo beše stvarnost, a ukoliko je greh u pitanju — ono beše samo podobije greha (et quantum ad corpus veritas intelligeretur; quantum ad peccatum, similitudo peccati). Jep, ma da je svako telo grešilo, ipak On imađaše telo bez greha (ille autem sine peccato carnem habuerit), i imađaše u Sebi podobije grešnoga tela (similitudinem peccatricis carnis in se habuit), pošto On beše u telu (dum in carne esset); ali On beše Slobodan od istinskog greha, jep On beše bez greha“[111].

Objašnjavajući ove značajne reči hristočežnjivog Apostola, blaženi Teodorit piše: „Apostol nije rekao: u podobiju tela, već u podobiju tela greha. Jer je Sin Božji primio na sebe prirodu ljudsku, ali nije primio greh ljudski (άμαρτίαν δε άνθρωπείαν ούκ έλαβε). Zato apostol nije nazvao ono što je Sin Božji primio na sebe podobijem tela, već podobijem tela greha (αλλ’ ομοίωμα σαρκός αμαρτίας).

Jep Hristos, imajući jednu i istu prirodu s nama, nije imao jedan i isti pravac volje (την γαρ αυτήν έχων φΰσιν, την αυτήν ουκ εσχε ήμϊν γνώμην)“[112].

O istim rečima svetoga Apostola plameni Tertulijan piše: „Mi ne tvrdimo da je On primio podobije tela (similitudinem carnis), to jest oblik tela mesto stvarnosti (quasi imaginem corporis et non veritalem), već da je primio podobije sagrešivšeg tela (sed similitudinem peccatricis carnis), jep je telo Hristovo ne grešivše bilo podobno telu grešivšem, podobno po prirodi a ne po iskvarenosti (quod ipsa non peccatrix sago Christi, ejus fuit par, cujus erat peccatum; genere, pop vitio)“[113]. Ovaploćeni Sin Božji osudi greh u telu, no ne telo u grehu (pop sagpe in deliquentia); osudi ne dom, nego žitelja doma[114].

Logos postade telo, veli sveti Kiril Aleksandriski, ali ne telo greha (ού σαρξ αμαρτίας), već podobije tela greha, i požive među ljudima na zemlji kao čovek, i postade u svemu sličan nama (έν όμοιώματι γέγονε τω καθ’ ημάς) osim greha. Jer ujedno beše i Bog i čovek[115]. Apostol kaže: „Posla Bog Sina svog u podobiju tela greha“, a ne prosto: u podobiju tela, uništavajući bogohulstvo bezbožnih učenja, jer blagodat Duha unapred zna sve; veli: „u podobiju tela greha“, da bismo mi doznali da je on reč podobije upotrebio zato što je Spasitelj naš bio slobodan od svakoga greha (το πάσης αμαρτίας άπηλλάχθαι). Jer je On, postavit čovek, postao čovek po prirodi, osim greha, stoga u podobiju tela greha osudi greh u telu. Primivši ljudsku prirodu On nije primio jaram greha koji je gospodario nad ljudima, nego je satro svu vlast njegovu i pokazao da je moguće u ljudskoj prirodi izbeći strele greha[116].

Celokupno učenje Svetog Otkrivenja o čovečanstvu Gospoda Isusa pokazuje nam i svedoči da je On u svemu, osim greha, jednosuštan sa nama po svojoj čovečanskoj prirodi, koja se i u Njemu, kao i u svima ljudima, izražavala kroz istinito čovečansko telo i kroz istinitu čovečansku dušu. Na taj način Sveto Otkrivenje živim i očiglednim istoriskim činjenicama potvrđuje stvarnost i istinitost Spasiteljevog ovaploćenja (ένσάρκωσις), i očovečenja (ένανθρώπησις), i čini tu stvarnost i tu istinitost neoporecivom za normalno ljudsko saznanje i osećanje koje uvek dejstvuje kroz psihofizičku strukturu čovekovog bića. Živeći bogootkrivenom istinom Svetoga Pisma i Svetoga Predanja o Gospodu Isusu kao stvarnom, i istinitom, i savršenom čoveku, Crkva je ovu spasonosnu istinu neustrašivo ispovedala, ispoveda, i vavek će ispovedati. Da bi je sačuvala vascelom u njenoj bogootkrivenoj istinitosti i vrednosti, Crkva joj je silom svoje božanske vlasti dala neizmenljivo verbalno obličje u neizmenljivom vaseljenskom Simvolu vere:

 

(grčki)

Τον δι’ ημάς τους ανθρώπους, και δια την ήμετέραν σωτηρίαν, καθελθόντα έκ των ουρανών, και σαρκωθέντα έκ Πνεύματος Αγίου, και Μαρίας της Παρθένου, και ένανθρωπήσαντα. Σταυρωθέντα τε υπέρ ημών έπι Ποντίου Πιλάτου, και παθόντα και ταφέντα. Και άναστάντα τη“ τρίτη ημέρα, κατά τάς γραφάς. Και άνελθόντα εις τους ουρανούς, και καθεζόμενον ‘εκ δεξιών του Πατρός. Και πάλιν έρχόμενον μετά δόξης κρϊναι ζώντας και νεκρούς’ ου της βασιλείας ουκ έσται τέλος.

 

(crkveno-slovenski)

Nasъ radi čelovekъ i našego radi spaseniя sšedšago sъ nebesъ, i voplotivšagosя otъ Duha Svяta i Marii Devы, i vočelovečšasя. Raspяtago že za nы pri Pontiйstei Pilate, i stradavša i pogrebenna. I voskresšago vъ tretiй denь po pisaniemъ. I vosšedšago na nebesa i sedящa odesnuю Otca. I paki grяduщago so slavoю suditi živыmъ i mertvыmъ, egože carstviю ne budetь konca.

 

(srpski)

Koji je radi nas ljudi i radi našeg spasenja sišao s neba, i ovaplotio se od Duha Svetoga i Marije Deve, i postao čovek. I koji je raspet za nas u vreme Pontija Pilata, i stradao i pogreben. I koji je vaskrsao u treći dan, kao što je pisano. I koji se uzneo na nebo, i sedi s desne strane Oca. I koji će opet doći sa slavom da sudi živima i mrtvima, i njegovom carstvu neće biti kraja.

 

Svojim samoosećanjem i samosaznanjem ukorenjeni i utemeljeni u svetom, sabornom, apostolskom i vaseljenskom osećanju i saznanju Crkve, sveti Oci su heruvimski budno čuvali bogootkriveno učenje o Gospodu Hristu kao istinitom čoveku, i ovu istinu nadahnuto ispovedali i propovedali, naročito kada joj je grozila opasnost od jeretika, koji su poricali čovečansku prirodu u Gospodu Isusu. Ovo će biti očigledno ako se zadržimo na glavnijim svedočanstvima svetih Otaca po ovoj stvari, ne zalazeći u podrobnosti.

Plameni ispovednik Gospoda Isusa, sveti Ignjatije Bogonosac, svu svoju veru i radost u stradanju za Gospoda zasniva na stvarnosti evanđelskog Isusa. „Ako je Gospod stradao prividno, kao što tvrde neki bezbožnici (άΦεοι), to jest nevernici (άπιστοι), čega radi sam ja u uzama, i zašto čeznem da se borim sa zverovima? U tom slučaju ja umirem uzalud“[117].

Poricanje istinitog čovečanstva u Gospodu Hristu povlači za sobom i poricanje istinitog Božanstva u Njemu. Ako telo Hristovo nije telo, veli Tertulijan, i čovek Hristos nije čovek, onda ni Hristos Bog — nije Bog (sago, pes sago; homo, nes homo: proinde Deus Christus, pes Deus). Jep ako je telo njegovo priviđenje (phantasma), zašto ne bi i Božanstvo njegovo bilo priviđenje (phantasma)?[118] Ako je laž sve ono što je rečeno o telu Hristovom u Evanđelju, onda je razrušeno celokupno delo Božje (totum Dei opus), celokupni značaj i plod Hrišćanstva; ako se poriče smrt Hristova, poriče se i istinito vaskrsenje Hristovo[119]. „Ako je telo Hristovo bilo priviđenje, izjavljuje blaženi Avgustin, Hristos je obmanuo; a ako je obmanuo, On nije istina. Ali Hristos je istina: dakle, telo njegovo nije bilo priviđenje“[120].

Gospod Isus nije jedno izgledao a drugo bio (non aliud videbatur et aliud erat), veli sveti Irinej, nego kakav je bio, takav je izgledao (sed quod erat, hoc et videbatur). Stoga je On, budući Učiteljem, imao i uzrast Učitelja, ne prezirući niti prevazilazeći čoveka, niti pak narušavajući u sebi zakon roda ljudskog, nego osvećujući svako doba ljudskog života odgovarajućim dobom svoga života. Jer je On došao da sobom spase sve, sve koji se kroz Njega rađaju Bogu: odojčad, mališane, dečake, mladiće i starce. Stoga je On prošao kroz svaki uzrast; postao je odojče za odojčad, i osvetio ih; postao je mališan za mališane, osvećujući time one koji su u tome uzrastu, i ujedno dajući im primer pobožnosti, pravednosti i pokornosti; postao je mladić za mladiće, pokazujući im primer i osvećujući ih za Gospoda. Isto tako On je bio starac za starce, da bi svima bio savršeni Učitelj, ne samo izlaganjem istine nego i uzrastom, osvećujući ujedno odrasle i postajući im primer[121].

Gospod Isus je prošao kroz svaki uzrast, da bi za sve vaspostavio opštenje sa Bogom. Stoga su oni, koji govore da se On prividno javio (putative manifestatum) i nije rodio u telu, niti istinski (vere) postao čovek, još pod drevnom osudom, prepuštajući vlast grehu, pošto po njihovom mišljenju smrt nije pobeđena…. Jer je trebalo da Onaj, koji je uzeo na sebe da uništi greh i iskupi čoveka od smrti, postane i sam čovek, da bi čovek satro greh, i čovek izašao ispod vlasti smrti. Stoga je Logos Božji postao čovek. A ako je On, ne postavši telo (sago), izgledao kao telo (parebat quasi sago), onda delo njegovo nije bilo istinito. Ali što je izgledao, On je to i bio (quod autem parebat, hoc et erat): Bog koji je u sebi vaspostavio drevno ustrojstvo čoveka, da bi ubio greh, lišio smrt njene moći i oživotvorio čoveka; stoga su i dela njegova istinita[122].

Logos Božji postao je čovek, i Sin Božji postao je Sin čovečji, da bi čovek, sjedinivši se sa Sinom Božjim i dobivši usinovljenje, postao Sina Božji. Jer mi ne bismo nikako mogli dobiti netruležnost i besmrtnost bez sjedinjenja našeg sa netruležnošću i besmrtnošću. Ali kako bismo se mi mogli sjediniti sa netruležnošću i besmrtnošću, da najpre netruležnost i besmrtnost nisu postale ono što i mi, da bi truležno bilo progutano netruležnošću i smrtno besmrtnošću, i tako mi dobili usinovljenje[123].

Od realnosti i potpunosti čovečanske prirode Gospoda Isusa zavisi spasenje čoveka. U koliko je Spasitelj istinski i u samoj stvari (όντως άληθεία) postao čovek, veli sveti Atanasije Veliki, izvršeno je spasenje celoga čoveka (δλου τοϋ άνθρωπου), to jest ne samo tela nego i duše i tela. Telo Gospodnje bilo je ljudsko po prirodi (άνθρώπινον φΰσει), uzeto od Deve Marije, i istinito, pošto je bilo istovetno s našim (έπει ταυτόν ην τω ήμετέρω), jer je Marija naša sestra, pošto smo svi od Adama[124]. Po svojoj čovečanskoj prirodi Gospod Hristos je jednosuštan s nama (ομοούσιος έστιν ήμΐν). Po telu mi smo srodnici Gospoda Isusa; tela su naša srodna (ομογενή) sa telom Gospoda Hrista[125]. Hristos se naziva savršenim Bogom i savršenim čovekom (τέλειος άνθρωπος) ne zato što se božansko savršenstvo pretvorilo u čovečansko savršenstvo, niti što se u Njemu priznaju dva odelita savršenstva, već po punoći bića, da obojica budu jedan isti u svemu savršeni Bog i čovek (τέλειος κατά πάντα, Θεός και άνθρωπος ό αυτός)[126]. Čudesnost ovaploćenog Boga sastoji se u tome što je Gospod postao čovek, i to čovek bez greha[127].

Veruj, savetuje sveti Kiril Jerusalimski, da je Jedinorodni Sin Božji sišao na zemlju radi grehova naših, primio na sebe čoveštvo podobno našem (τήν όμοιοπαθή ταυτην ήμϊν άναλαβών ανθρωπότητα), i rodio se od svete Deve i Duha Svetog, i postao čovek, ne prividno i umišljeno, već uistini (ού δοκήσει και φαντασία της ένανθρω πήσεως γενομένης, άλλα τή αλήθεια); niti je prošao kroz Devu kao kroz kanal, nego se istinski ovaplotio od nje (άλλα σαρκωθεις έξ αυτής αληθώς), i stvarno (αληθώς) je jeo kao mi, i stvarno (αληθώς) pio kao mi. Jer ako je očovečenje priviđenje, onda je i spasenje priviđenje (ει γαρ φάντασμα ην ή ενανθρώπησης, φάντασμα και ή σωτηρία)[128]. Kada se u toku vremena obelodanila nemoć ljudske prirode, Gospod je uzeo na sebe ono što je tražio čovek, jer pošto je čovek tražio da čuje od sebi sličnog lica (παρά όμοιοπροσώπου), to je Spasitelj uzeo na sebe prirodu slične nemoći (ανέλαβε το όμοιοπαθές ό Σωτήρ), da bi mogao ljude lakše poučiti[129].

Soteriološka je neophodnost: da Isus bude istiniti i potpuni čovek. Na tome sveti Grigorije Bogoslov zasniva istinu o Isusu kao Spasitelju čoveka. Hristos je primio na sebe celog čoveka, da bi spasao celog čoveka, jer ono što nije primljeno nije ni isceljeno, a što se sjedinilo sa Bogom, to je spaseno (το γάρ άπρόσληπτον άθεράπευτον ό δε ήνωται τω Θεώ τούτο και σώζεται). Adam je vasceo pao, a ne samo polovinoй svoga bića, zato je Spasitelj primio celu prirodu Adamovu, da bi ga celog spasao. Spasitelj se ovaplotio da bi uništio greh, osvetivši slično sličnim. Njemu je bilo potrebno telo radi našeg osuđenog tela, i duša radi naše duše, i um radi uma koji je u Adamu prvi pao, prvi bio pogođen. Jer ono što je primilo zapovest Božju, nije ni sačuvalo zapovest; i ono što je prestupilo zapovest najviše je osećalo potrebu za spasenjem; a ono što je osećalo tu potrebu, to je Spasitelj i primio na sebe[130]. Jer je On postao sve (πάντα) što je čovek, osim greha (πλην της αμαρτίας)[131].

Sin Božji je postao potpun čovek u svemu osim greha, da bi spasao celog čoveka, koji je pao celom svojom prirodom. Ovaploćeni Bog je došao da pronađe i spase čoveka, izgubljenog u grehu i smrti, koga on naziva ovcom. I on pronalazi izgubljenu ovcu, i meće na svoje rame celu ovcu (δλον το πρόβατον), a ne samo njenu kožu. Da bi celog čoveka Božjeg sjedinio dušom i telom sa Božanstvom, On ništa nije izostavio od ljudske prirode što nije uzeo na sebe (ουδέν άφήκε της φύσεως ημών δ ούκ άνέλαβεν), jer je rečeno da je On u svačemu iskušan osim greha (Jevr. 4, 15)[132]. Hristos uzima na sebe potpunog čoveka (τέλειον τον άνθρωπον), i spasava čoveka, i postaje obrazac svima nama, da bi osvetio prvine svakog dela i ostavio slugama svojim nepokolebljivu revnost za predanje[133].

Zato što je Gospod Hristos bio istinit i potpun čovek, Sveto Pismo se ne stidi da o Njemu govori (ιστορεί) sve što je svojstveno našoj prirodi (οσα της φύσεως ημών Ίδια άνεπαισχΰντως ), to jest kako On jede, pije, spava, zamara se, raste telom, napreduje; drugim rečima, ima sve što karakteriše ljudsku prirodu, osim naklonosti ka grehu (πλην της καθ’ άμαρτίαν ορμής). Jer greh je neuspeh, a ne svojstvo ljudske prirode (ή γαρ αμαρτία άπότευγμα φύσεως έστιν, ούκ Ιδίωμα). Kao što boleet i osakaćenost nisu od početka srasle sa ljudskom prirodom, nego se događaju kao nešto protivprirodno (παρά φΰσιν), tako i delatnost u pravcu zla (ή κατά κακίαν ενέργεια) treba da se shvati kao neka osakaćenost, uzetost urođenog nam dobra (τις πήρωςις έμπεφυκότος ημΐν άγαϋοΰ); ona nije nešto po sebi realno, nego je mi vidimo u otsustvu dobra (έν τή του άγαϋοϋ απουσία). Stoga Onaj koji je prirodu našu preobrazio u svoju božansku silu, sačuvao ju je u sebi čitavu i zdravu (άπηρον και άνοσον), jer nije primio u sebe osakaćenost koju greh proizvodi u voli. On greha ne učini, niti se prevara nađe u ustima njegovim (1 Petr. 2, 22)[134].

Logos Božji obukao se u istinsko telo, ne u prividno i utvarno, veli sveti Zlatoust. On je poželeo da prođe kroz sva naša stanja: i da se rodi od žene, i da bude odojče, i da bude povijen u pelene, i da se doji mlekom, i da iskusi sve ostalo, da bi utvrdio istinu domostroja spasenja i zapušio usta jereticima. On i spava u lađi, i putuje, i umara se, i podnosi sve ljudsko, da bi samim delom ubedio sve u svoje očovečenje. On i predstaje sudu, i raspinje se na krstu, i podvrgava se najsramnijoj smrti, i polaže se u grob, da bi delo domostroja postalo očigledno za sve. A ako On nije istinski primio naše telo, onda ni raspet nije bio, niti je umro, niti bio pogreben, niti vaskrsao; ako pak nije vaskrsao onda se ruši celokupno učenje o domostroju spasenja (πάς ό της οικονομίας λόγος άνατέτραπται)[135].

Da je Spasitelj upravo proizišao iz tela Deve (από της σαρκός της Παρθένου), Evanđelist jasno pokazuje rečima: roždšeebosя vъ neй; i Pavle rečima: roždaemago otъ ženы (Gal. 4, 4). Od žene, veli Apostol, zatvarajući usta onima koji tvrde da je Hristos prošao kroz Mariju kao kroz neku trubu (δτι ώσπερ διά τίνος σωλήνος παρήλθεν ό Χριστός). Ακο je to tačno, zar je bila potrebna i devojačka utroba? Ako je to tačno, onda Hristos nema s nama ništa zajedničko; naprotiv, telo njegovo je različito od našeg, nije istog sastava s njim. I kako onda govoriti da je On proizašao iz korena Jesejeva? Kako Ga nazivati Palicom? Sinom čovečjim? Kako i Mariju nazivati majkom? Kako reći da Hristos vodi poreklo od semena Davidova? Da je uzeo na sebe obličje sluge? Šta ćemo sa rečima: Logos postade telo? Zašto je Pavle pisao Rimljanima: otъ nihъ že Hristosъ po ploti, sый nadъ vsemi Bogъ (Rm. 9, 5)? Iz ovih reči, i iz mnogih drugih mesta Svetoga Pisma, vidi se da je Hristos proizašao od nas, iz našeg sastava, iz devojačke utrobe, a na koji način, to se ne vidi (το δε πώς, ούκέτι δήλον). Dakle, ne istražuj ni ti, nego veruj onome što je otkriveno (αλλά δέχου το άποκαλυφθέν), i ne trudi se da dokučiš ono što je prećutano[136].

Majka svih praznika jeste Božić, kaže sveti Zlatoust, kao dan rođenja Hristova po telu. Od njega su dobili svoj početak i osnov Bogojavljenje, i sveto Vaskrsenje, i Vaznesenje, i Pedesetnica. Da se Hristos nije rodio po telu, On se ne bi ni krstio, a krštenje i jeste Bogojavljenje (τά Θεοφάνια); ne bi ni raspet bio, a raspeće i jeste Vaskrsenje; ne bi poslao ni Duha Svetoga, a silazak Svetoga Duha i jeste Pedesetnica. Tako su od rođenja Hristova, kao različii potoci sa jednog izvora (ώσπερ από τίνος πηγής), potekli svi ovi praznici. I ovaj dan bi ne samo iz toga razloga mogao imati prvenstvo, nego još i stoga što je događaj ovoga dana čudesniji od svih događaja. Da Hristos, postavit čovek, umre, bilo je u prirodi stvari, jer iako nije greha učinio On je ipak bio primio smrtno telo. Razume se, i ovo je dostojno čuđenja; ali da On Bog, blagoizvoli postati čovek i poniziti sebe tako da se to ni umom postići ne može, jeste stvar koja najviše poražava i začuđuje (τοΰτό έστι το φρικωδέστατον και εκπλήξεως γέμον)[137].

Spasitelj se rodio od Deve i Duha Svetoga, — to je evanđelski fakt; ali kako, ostalo je sakriveno u dubinama Božanskog ćutanja. Pita li ko: na koji način? sveti Zlatoust izjavljuje: Ja pre drugih ispovedam svoje neznanje; ja kažem da ne znam. Ne istražuj neistražljivo. Ja velim da je on primio telo od Deve, i ispovedam da je to bilo istinito telo; a na koji ga je način On primio od nje, ja to ne mogu znati. Ja nisam mudriji od Proroka, niti sam pametniji od Svetoga Duha koji je govorio kroz Proroke. Duh Sveti koji zna яže sutь Božgя, kao duh čoveka koji zna яže vъ čelovece (sr. 1 Kor. 2,11), nije kazao ništa više već samo ovo: rodъ že Ego kto ispovestь? Ja i ti, ko smo mi, da istražujemo neistražljivo i raspitujemo za neiskazano?[138] Da se Spasitelj rodio od Deve, znam, ali način na koji se rodio, ne razumem (τον δε τρόπον ουδέ καταλαμβάνω). Rođenje Sina Božjeg od Deve nemoguće je objasniti. To je Bog sakrio, i niko ne može otkriti. To se prima jedino verom (μόνη τη πίστει τά τοιαύτα παραδεκτά)[139].

Gospod je primio na sebe potpunu čovečansku prirodu (τελείαν την άνθρωπίνην φΰσιν ανέλαβε), zbog čega je i nazivan sinom Davidovim, sinom Avraamovim, Sinom čovečjim, čovekom, Adamom, Jakovom i Izrailjem. Jer je On, kao savršeni Bog i kao savršeni čovek, darovao ljudima savršeno spasenje (ώσπερ γαρ τέλειος ην Θεός, ούτω δη και τέλειος άνθρωπος τελείαν τοις άνθρώποις παρέσχεν την σωτηρίαν)[140].

ΠΟΙΗΤΟ je ceo čovek bio prevaren, veli sveti Kiril Aleksandriski, i ceo potpao pod greh — pre tela bio je prelašćen um, jer najpre saglasnost uma samo ocrtava (σκιαγραφεί) greh, a zatim ga već telo uobličava svojom delatnošću — to s pravom Gospod Hristos, želeći da podigne palu prirodu, pruža ruku svemu čovekovom i podiže palo telo, i um, koji je sazdan po liku Stvoritelja[141]. Gospod Hristos je sve što je ljudsko podneo ne radi sebe već radi nas, svuda čuvajući ono što priliči ljudskoj prirodi, da se božanski domostroj spasenja ne bi smatrao prizrakom (ίνα μη φαντασία ή οικονομία νομίζηται)[142]. Gospod Isus se naziva Sinom čovečjim zato što je rođen od žene po telu, ma da je kao Logos — Bog[143].

Vaseljenska vera uči, piše Vikentije Lerinski, da Logos Božji postade čovek na taj način, što uze na sebe našu prirodu, ne prividno i prizračno, nego u stvarnosti i istini (non fallaciter et adumbrate, sed vere expresseque susciperet), i izvrši ljudska dela ne kao podražavajući dela drugog, nego kao tvoreći svoja vlastita…. On nije podražavao niti izigravao savršenog čoveka, nego je pokazao (exhiberet) da je On stvarno i zacelo pravi čovek (homo verus). Dok je Bog Logos ostao neizmešьiv u svojoj suštini primivši prirodu potpunog čoveka (in se perfecti hominis suscipiendo naturam), On je u stvari bio telo, bio stvarno čovek, ne prividno nego uistini, ne podražavanjem nego u suštini (non simulatoria, sed vera, non imitativa, sed substantiva)[144].

Bog Logos koji nas je stvorio u pometku, veli sveti Damaskin, ništa nije izostavio od onoga što je bio uneo u našu prirodu, nego je primio sve (πάντα ανέλαβε), telo i dušu razumnu i misaonu, i njihova svojstva (και τα τούτων ιδιώματα), jer živo biće, lišeno ma čega od ovoga, već nije čovek. Jer je On sav primio mene svega (όλον γαρ όλος ανέλαβε με), i sav se sjedinio sa vascelim, da bi vascelom (δλω) čoveku darovao spasenje. Jer ono što ne bi bilo primljeno, ostalo bi neisceljeno (το γαρ άπρόσληπτον, άθεράπευτον)[145].

Sin Božji i Bog, bogoslovstvuje sveti Simeon Novi Bogoslov, sišao je s neba, ušao u utrobu Deve i Bogorodice, proveo u njoj devet meseci i postao čovek, i prošao po redu sav put naše prirode[146].

 


NAPOMENE:

[1] Mt. 26, 28; Mk. 14, 24; Lk. 22, 20; D. A. 20, 28.

[2] Mt. 1, 1-17; Lk. 3, 23-38; sr. Lk. 1, 32; Rm. 1, 3; 9, 5; Gal. 4, 4; Jevr. 7,14; 12, 16.

[3] Lk. 1, 31. 35. 42; 2, 5. 7. 8; Mt. 1. 18. 25; 2, 1-12.

[4] Lk. 2, 21. 22-38; Mt. 2, 13-23.

[5] Lk. 2, 40; sr. 2, 52.

[6] Mt. 2, 23.

[7] Mt. 3, 13-17; Mk. 1, 9-11; Lk. 3, 21-22.

[8] Mt. 4, 1-11; Mk. 1, 12-13; Lk. 3, 21-22; sr. Mt. 21, 18.

[9] Mt. 4, 18-22; Mk. 1, 14-20; Lk. 5, 3-11; Mt. 9, 9-13; Mk. 2, 13-17; Lk.5, 27-32.

[10] Mt. 4, 23-24; Mk. 6, 55; Mt. 9, 35; Mk. 6, 6; Lk. 13, 23; Mt. 15, 30-31.

[11] Mt. 8, 3. 15; 9, 29; 20, 34.

[12] Mt. 8, 20.

[13] Mt. 11, 19; Lk. 7, 34.

[14] Mt. 12, 14; 26, 4.

[15] Mt. 12, 46; Mk. 3, 31; Lk. 9, 19-20; Mt. 13, 55.

[16] Mt. 13, 55.

[17] Jn. 6, 42.

[18] Mt. 14, 26-29; Mk. 6, 48-51; Jn. 6, 19-20.

[19] Mt. 16, 21-23; sr. 17, 12; 17, 22; 20, 18-19.

[20] Mt. 17, 18; Mk. 9, 2-10; Lk. 9, 28-36.

[21] Mt. 21, 1-11; Mk. 11, 1-10; Lk. 19, 29-44.

[22] Mt. 26, 14-16; Μk. 14 , 10-11; Lk. 22, 46.

[23] Mt. 26, 26-28; Mk. 14, 22-24; Lk. 22, 19-20; 1 Kor. 11, 23-25.

[24] Mt. 26, 36-46; 27, 46; Mk. 14, 32-42; Lk. 22, 39-46; Jn. 18, 1-11.

[25] Mt. 26, 65-68; 27, 12. 11, 22. 26. 28. 29. 30. 31. 32. 35; Mk. 14, 53. 64.65; 15, 1. 15-25; Lk. 22, 54. 63-65; 23, 1-46; Jn. 19, 17. 18. 34.

[26] Mt. 27, 57-61; Mk. 15, 42-47; Lk. 23, 50-56; Jn. 19, 39-42.

[27] Mt. 28. 27; Mk. 16. 28; Lk. 24. 1-12; Jn. 20. 1-12.

[28] Mt. 28, 9-10; Mk. 16, 9-13; Lk. 24, 13-35; Jn. 20, 13-31; 21, 122; sr. 1Kor. 15, 48.

[29] Lk. 24, 37-39.

[30] D. A. 1, 3. 9-11; Mk. 16, 14-19; Lk. 24, 50-51.

[31] Jn. 1, 14.

[32] Mt. 4, 2; Lk. 4, 2; Mt. 21, 18; Mk. 11, 12; Jn. 4, 7; Mk. 4, 38.

[33] Lk. 4, 2; Mt. 4, 2; 21, 18.

[34] Jn. 19, 28; Mt. 27, 48.

[35] Jn. 4, 6.

[36] Jn. 11,33,35.

[37] Lk. 7, 13; Mt. 9, 36; 14, 14; 15, 32; 20, 3. 34; Mk. 6, 34; 8, 2; Jn. 13, 21.

[38] Jn. 11,5; 13, 1; 21, 7. 20; 18,23.

[39] Mt. 11, 25; Lk. 10, 21; Jn. 11, 15.

[40] Rm. 1, 4; D. A. 4, 33; Ef. 3, 45.

[41] Jn. 1, 14; sr. 1 Jn. 1, 1.

[42] Dan. 7, 13-14.

[43] Mt. 8, 20.

[44] Mt. 9, 6; Mk. 2, 10; Lk. 5, 24.

[45] Mt. 12, 8; Mk. 2, 28; Lk. 6, 5.

[46] Mt. 13, 37-38.

[47] Mt. 13, 41; 16, 27; 19, 28.

[48] Mt. 17, 22. 9; 20, 18-19. 28; 26, 2. 24; Mk. 8, 31; 9, 9. 12. 31; 10, 33-34; 14,21; Lk. 9, 22. 44; 17, 25; 18, 31-33; 24, 7.

[49] Mt. 24, 27; 24, 37. 39. 44; 25, 13; 25, 31; 26, 64; Mk. 8, 38; 13, 26; 14, 62;Lk. 9, 26; 12, 40; 17, 24. 30; 18, 8; 21, 27.

[50] Mt. 24, 30.

[51] k. 6, 22.

[52] Jn. 5, 27, 22.

[53] Jn. 6, 53-54.

[54] Jn. 8, 40; sr. Jn. 1, 30; D. A. 17, 31.

[55] D. A. 7, 55-56.

[56] 1 Jn. 1,1.

[57] D. Α. 4, 20; sr. 1 Jn. 1, 3.

[58] 2 Petr. 1, 16.

[59] D. A. 1, 21-22.

[60] Lk. 24, 48; D. A. 1, 8.

[61] Sr. D. A. 22, 20.

[62] D. A. 2, 22. 23. 32; sr. 3, 15; 4, 33.

[63] D. A. 5, 19. 27. 28. 29-32.

[64] D. A. 10, 39-42; sr. 13, 31; 8, 25; 4, 33; 18, 5; 20, 21; 1 Petr. 5, 1.

[65] D. A. 22, 15; sr. 20, 24; 28, 23.

[66] D. A. 26, 16.

[67] D. A. 23, 11.

[68] Sr. Jevr. 12, 1; Apok. 2, 13; 11, 3; 17, 6.

[69] Rm. 5, 6-10; sr. Ef. 1, 7; 2, 13-16; Kol. 1, 14. 20. 22; Jevr. 1, 3; 2, 9-10;9, 12. 15. 17. 27; 10, 12; 1 Petr. 1, 18-19; 1 Jn 1, 7; 2, 2.

[70] Rm. 5, 12. 15. 19. 21.

[71] Sr. Rm. 6, 35. 8; 10, 9.

[72] Rm. 14, 9; sr. 2 Kor. 6, 15; 1 Sol. 4, 14.

[73] Sr. 1 Kor. 15, 14-18.

[74] 1 Kor. 15, 21.

[75] 1 Kor. 15, 47.

[76] Ef. 4, 13; sr. Flb. 3, 8-14; Kol. 1, 28.

[77] 1 Tm. 2, 5.

[78] 1 Tm. 3, 16.

[79] Jevr. 2, 14; sr. 2, 16. 17. 18.

[80] Jevr. 4, 15; 2, 18; 5, 79.

[81] Sr. Jevr. 12, 14; 1 Petr. 2, 21. 23. 24; 3, 1. 13; 2 Petr. 3, 15.

[82] 1 Jn. 1, 1.

[83] 1 Jn. 4, 3; sr. 2 Jn. 7.

[84] Vidi o tome: Dogmatika, knj. I, str. 333-340 (367-375). U ovom pogledu od ogromnog su značaja Parimije koje se na Badnji dan čitaju na Carskim časovima i na Večernju. Vidi još: sv. Grigorije Niski, Adversus Judaeos, 39; R.gr. t. 46, col. 208 B217 S.

[85] 2 Kor. 6, 16 = 3 Mojc. 26, 12.

[86] Adversus Nestor., lib. I, s. 8; R. gr. t. 76, col. 53 A D.

[87] Lk. 1, 26-38.

[88] Lk. 1, 31. 35; Mt. 1, 18. 20.

[89] Is. 7, 14; Mt. 1, 23.

[90] Mt. 1, 18.

[91] In Matth. Homil. V, 2; R. gr. t. 57, col. 42.

[92] VI Vaselj. sab. Prav. 79.

[93] Sv. Grigorije Bogoslov, Orat. 38, 2; R. gr. t. 36, col. 313 V.

[94] Vъ nedelю večera, Bogorodičenъ (Glasъ 1, Oktoihъ).

[95] Epist. 3; R. gr. t. 46, col. 1020 D.

[96] O ovome vidi: Dogmatika, knj. I, str. 285-299.

[97] Lk. 1, 35.

[98] Jn. 8, 46.

[99] Jn. 14, 30.

[100] Jevr. 4, 15.

[101] 1 Jn. 3, 5.

[102] 2 Kor. 5, 21.

[103] 1 Petr. 2, 22; sr. Is. 53, 9.

[104] 1 Petr. 1, 19.

[105] 1 Petr. 3, 18.

[106] D. A. 3, 14.

[107] Jevr. 7, 26.

[108] Slovo 35, 1-2, str. 269, 272; Slova prep. Simeona Novago Bogoslova, v perevode na ruskiй sь novogreč. episkopa Teofana, Vыpuskъ pervый, Moskva 1882.

[109] Rm. 8, 3.

[110] Ad Rom. Homil. 13, 5; Ρ. gr. t. 60, col. 514-515.

[111] De incarnat. Domini contra Nestor.., lib. IV, s 3; R. lat. t. 50 col. 79 S

[112] Interprert. epist. ad Rom. s. 8, ν. 3; Ρ. gr. t. 82, col. 128 D.

[113] De carne Christi, s 16; R. lat. t. 2, col. 826 A.

[114] Tertulijan, De resurrect. carnis, s 46; R. lat. t. 2, col. 908 A.

[115] Quod unus sit Christus; P. gr. t. 75, col. 1305 S

[116] Sv. Kiril Aleksandriski, De incarnat. Domini, 9; R. gr. t. 75, col. 1429 AB; cp. LJ. 11, col. 1436 B; ib. 10, col. 1432 D 1433 A.

[117] Ad Trall. s. 10.

[118] Adv. Marcion. III, 8; R. lat. t. 2, col. 359 S

[119] ib. col. 360 AB; sr. De incarnat. Christi, 5.

[120] 83 Quaestion., quaest. 14; Si phantasma fuit corpus Christi, fefellit Christus, et si fefellit, veritas non est. Est autem veritas Christus: non igitur fuit phantasma corpus ejus (P. lat. t. 40, col. 14).

[121] Contra haeres. II, 22, 4.

[122] ib. III, 18, 7; sr. ib. IV, 33, 5.

[123] ib. III, 19, 1; sr. III, 19, 3 III, 20, 2.

[124] Epist. ad Epict. 7; P. gr. t. 26, col. 1061 AB.

[125] De sententia Dionys. 10; P. gr. t. 26, col. 493 D 496 A.

[126] Contra Appollinar. lib. I, P. gr. t. 26, col. 1121 S 1124 A.s

[127] ib.

[128] Catech. IV, 9; R. gr. t. 33, col. 465 A 468 A; sr. ib. XII, 3, 13. 23. 24. 31.33; VI, 14.

[129] ib. XII, 14; col. 141 Α.

[130] Epist. CI; R. gr. t. 37, col. 181 S 184 Α.

[131] On, Orat. 45, 9; P. gr. t. 36. col. 633 S

[132] Sv. Grigorije Niski, Contra Eunom, lib. II; R. gr. t. 45, col. 545 S.

[133] On, In baptismum Christi; P. gr. t. 45, col. 580 S

[134] On, Epist, 3; R. gr. t. 46, col. 1020 D-1021 A.

[135] In Genes. Homil. 58, 3; R. gr. t. 54, col. 510.

[136] On, In Matth. Homil. 4, 3; P. gr. t. 57, col. 43.

[137] On, De incomprehensibili, VI, 4; Ρ. gr. t. 48, col. 752753.

[138] On, Tolkovanie na pror. Isaiю, gl. 53, st. 8, str. 326; Tvoreniя sv. I. Zlatoustago,tomъ VI, kn. I, S. Peterburga, 1900.

[139] On, De Melchisedeco, 2; R. gr. t. 56. col. 259.

[140] Blaž. Teodorit, Haeret. fabul. compend. lib. V s 14; R. gr. t. 83 col. 504 B.

[141] De incarnat. Domini, s 17; R. gr. t. 75, col. 1445 S

[142] On, Quod Maria sit Deipara, 26; P. gr. t. 76, col. 288 A.

[143] On, De recta fide ad regin.; P. gr. t. 76, col. 1277 A.

[144] Commonitor. s 14; R. lat. t. 50, col. 657.

[145] De fide, III, 6; R. gr. t. 94, col. 1005 AB.

[146] Slovo 58, 1; str. 62; Slova prep. Simeona Novago Bogoslova, vъ perevod na russkiй яzыkъ sъ novogrečeskago episkopa Teofana, Vыpuskъ vtoroй, Moskva, 1890.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *