Догматика Православне Цркве – Том II

ОДЕЉАК ТРЕЋИ
Бог као Спаситељ

2. О личности Господа Исуса Христа

 

Ако има бића у коме су се стекле све свештене тајне неба и све тужне тајне земље, онда је то биће — Исус из Назарета. Све што је небеско, онострано, метафизичко, божанско, у Њему је постигло своју земаљску, овострану, физичку реалност. Кроз Њега је невидљиво постало видљивим, небеско-земаљским, божанско-човечанским, онострано-овостраним, трансцендентно-иманентним, Богочовеком. Све тајне неба и земље у Њему су тако чудесно здружене, сљубљене, сједињене, да је неосетан и природан прелаз оностраног у овострано, метафизичког у физичко, натприродног у природно, божанског у људско. Сва тајна Бога и сва тајна човека оваплотиле су се у Њему; сав Бог и сав човек оваплотили су се у Њему, и то је оно што Га је учинило јединственом и изузетном Личношћу, Личношћу која се не може поновити ни у једном свету. Као такав, Он је највеће чудо у свима световима, чудо како за људе тако и за Анђеле. А ако се и ђаволи ичему чуде, чуде се Богу у телу[1]. Отуда је Он — „једино ново под сунцем” (το μόνον κοανόν ύπό τον ήλιον)[2].

На све овостране истине навикао је ум људски, на све земаљске појаве навикло је око људско и чула људска, али и за ум и за чула људска Исус је тајанственији од свега тајанственог, необичнији од свега необичног, чуднији од свега чудног. Нема личности у историји света око које је никло толико питања; нема личности око које се толико спорило и говорило; нема личности око које су толики људи падали и попадали, дизали се и подизали[3]. Господ Исус је постао камен спотицања⁷, о који се мора спотаћи сваки који се иоле озбиљно замисли над тајном живота и смрти. Он се јавио као стена саблазни[4], коју не може обићи ни једна душа на своме путу ка истини вечној и бесмртној. „Шта је ово?” питали су се у чуду савременици и очевици Господа Исуса[5]. Шта је ово? питају се људи свих времена чим се сретну са сетним Исусом из Назарета, за кога веле да се никад смејао није, али су Га често виђали где плаче. Као огроман, огроман пламени знак питања Он се протеже од земље до у врх неба, и мора га видети ко макар тренутно прогледа на свет вечних реланости. Он је најзагонетнији знак питања, на који сваки човек мора дати одговор себи или у овом или у оном свету. Тешко је, претешко уму човечијем и срцу снаћи се пред овако необичним проблемом, пред овако непоновљивим чудом, пред овако небивалом тајном. А одговорити правилно на питање: ко је и шта је Исус из Назарета? немогуће је без помоћи Божје, без откривења Божјег. То посведочава сам Исус. Његови присни ученици, који су дуго времена ишли за Њим, пратили Га и дању и ноћу, присуствовали па и учествовали у његовим доживљајима, у његовим делима, у његовим поукама, никако нису могли да силом свог човечанског сазнања схвате: ко је Он, шта је Он. И Он, тајна над тајнама, претвара се сам у питање, и пита своје ученике: А ви шта мислите, ко сам ја?[6] И када апостоли одговарају: Ти си Христос, Син Бога живога[7], Господ Христос им показује да им је ту истину о Њему открио Отац Небески, а не њихова људска крв, њихов људски ум, њихово људско срце[8]. Јер је Он тајна која надраста све што се човек зове.

Тако је сам Господ Исус једном за свагда показао начин, на који се може једино правилно решити проблем његове Личности, и одговорити на питање: ко је и шта је Исус Христос? Ту одговара сам Бог кроз Свето Откривење, јер „нико не зна Сина до Отац, нити Она ко зна до Син, и ако Син коме хоће открити”[9], и јер „нико не може Исуса назвати Господом осим Духом Светим”[10]; као што и обратно, по речи светог Кирила Александриског, нико не може рећи: анатема на Исуса, осим Велзевулом[11]. Тајна Сина открива се Духом Светим. Речи Откривења: „У светлости твојој видимо светлост”, значе, по тумачењу светог Григорија Богослова: у Духу видимо Сина[12].

Божанско откривење казује нам три истине о Исусу Христу, три истине које се своде на једну истину. А те су три истине ове: 1) Исус Христос је истинити Бог, 2) Исус Христос је истинити човек, и 3) Исус Христос је Богочовек.

 

---

НАПОМЕНЕ:

[1] Ср. Мт. 4, 1-11.

[2] Св. Јован Дамаскин, De fide, III, 1; Р. gr. t. 94, col. 984 В; ср. св. Григориje Ниски, Contra Eunomium, lib. III; Р. gr. t. 45, col. 584 В; св. Иринеј, Contrahaeres. IV, 34, 1.

[3] Ср. Лк. 2, 34.

[4] 1 Петр. 2, 7.

[5] Мк. 1, 27.

[6] Мт. 16, 15.

[7] Мт, 16, 16.

[8] Мт. 16, 17.

[9] Мт. 11, 17; ср. 16, 17.

[10] 1 Кор. 12, 3; ср. 2, 11.

[11] Adversus Nestorium, lib. II. с. 4; Р. gr. t. 76, col. 77 Α.

[12] Orat. 34, 13; Ρ. gr. t. 36, col. 253 Α.