НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том II
Догматика Православне Цркве – Том II

Догматика Православне Цркве – Том II

ОДЕЉАК ТРЕЋИ
Богочовеково дело – Сотериологија

4. Тајна Спаситељевог страдања, крсне смрти и тајна спасења

д) Оправдање, очишћење и освећење људске природе крвљу Богочовека

 

Грех је најстрашнија оптужба којом је човек оптужио себе. Она је утолико страшнија што се протеже на све људе без изузетка, јер су сви људи грешни, стога сви и оптуженици. Њихова свеопшта мука граничи беспомоћношћу, јер нема човека који може оправдати боголику природу људску због њеног самовољног пада у грех. Ту је могућ само један излаз: скинути грех са рода људског, а самим тим и оптужбу. То не може учинити ниједан човек, због свеопште грешности људске; то може учинити, и учинио је, само безгрешни човек Богочовек Христос, својим беспримерно безгрешним животом и својом беспримерно човекољубивом жртвом. Отуда богомудри Апостол благовести: Оправдали смосе крвљу његовом[1].

Грехом је човек не само оптужио себе, него у исто време и осудио себе на смрт. Стога је оправдање рода људског било могуће једино ослобођењем човека од смрти. А то је могао учинити, и учинио је, само оваплоћени бесмртни Бог, који је, као Живот по природи, својим богочовечанским животом, смрћу и васкрсењем, победио смрт и ослободио род људски од тираније смрти и смртности. И тиме постао, и занавек остао, оправдање човека и васцелог рода људског.

Спаситељева богочовечанска праведност има свечовечански и козмички карактер, насупрот свечовечанском и козмичком карактеру људске грехове неправедности. Као што на тајанствени начин у греховности Адама учествује сва природа људска, тако исто она сва учествује и у праведности Богочовека Христа. Док је учешћем у Адамовој греховности она осуђена, дотле је учешћем у праведности Господа Христа она оправдана. Стога богоносни Апостол објављује истински благу вест за сав род људски, када каже: Као што кроз грех једнога дође осуђење (κατάκριμα) на све људе, тако и правдом једнога дође на све људе оправдање живота[2].

Тумачећи ове Апостолове речи, блажени Теодорит пише: Гледајући на Адама, вели Апостол, немојте сумњати у оно што сам рекао (тј. да Бог спасава све у једном Господу Исусу Христу). Јер ако је тачно, и стварно је тачно, да је сав род људски, када је Адам преступно заповест, примио на себе осуду на смрт, онда је очигледно да правда Спаситељева устројава живот свима људима (εΰδηλον ώς ή του Σωτήρος δικαιοσύνη πάσιν άνθρώποις πραγματεύεται την ζωήν)[3].

Оправдање живота људског, природе људске, бића људског, које објактивно дато у Богочовечанској личности безгрешног Господа Исуса, постаје животворна сила у сваком човеку који свим бићем поверује у распетог и васкрслог Господа, јер је основна истина Богочовековог подвига: да је очишћење грехова и оправдање човека дато у крви Богочовека Христа, у правди његовој[4]. Требало је, вели свети Василије Велики, да Господ окуси смрт за све и, поставши очишћење света (ίλαστη’ριον του κόσμου), да све људе оправда крвљу својом (πάντας δικαιωσαι έν τω αυτού α’ίμαπ)[5] · А молитвена мисао Цркве благовести: У старо доба Адам бй осуђен дрветом, а сада се оправда дрветом крста, и отвори му се улазак у рај и наслађивање у њему[6]. Својом богочовечанском крвљу Господ је обновио нашу природу, иструлелу од греха[7].

Чудесно је и по стопут необјашњиво логиком људском и неизразиво језиком људским спасоносно дејство Спаситељеве крсне смрти. Сила ове смрти прошла је до најтајанственијих дубина људске природе и проникла у њене најсакривеније тајнике. Нема ничег у природи људској што се овом силом не може исцелити, очистити, спасти. Богочовечанска крв Спаситељева уништава све грехе, од највећег до најмањег, очишћава људску природу у свима њеним дубинама и висинама, и тајанствено је обнавља исцељујући је од греха и зла, по речи Апостола: Крв Исуса Христа очишћава нас од свакога греха (το αίμα ‘Ιησού Χριστού καθαρίζει ημάς από πάσης αμαρτίας)[8]. Зашто? Зато, вели свети Кирил Александриски, што је токрв Божја, а не просто људска, јер Бог бејаше у телу, очишћујући нас својом властитом крвљу (τω ίδίω άίματι καθαρίζων ημάς)[9]. Α по речима светог Иринеја: Бог очисти незнабошце крвљу Сина свога[10].

Да би свуколику природу људску очистио од греха, Господ Христос се и оваплотио, и постао потпуни човек, и живео као човек, и пострадао на крсту[11]. Добровољно и човекољубиво је пострадао Он, да би крвљу својом осветио људе[12], јер је крв његова крв Бога[13]. Отуда у ње и освећујућа сила, која се распростире на сва људска бића. Стога Апостол благовести, да Бог Господа Исуса постави за очишћење вером у крви његовој[14].

Ради чега је, пита свети Златоуст, Господ Христос распет изван града на високом месту, а не под неким кровом? И то није без разлога, него ради тога, да би очистио природу ваздуха (ίνα τοΰ αέρος καθαρή την φΰσιν). Стога на високом месту, не под стрејом крова, него, уместо крова, под сводом неба, да би се очистило свеколико небо (ό ουρανός άπας) у време када је ово Јагње заклано на висини. Очистило се дакле небо, очистила се и земља. Крв је капала из ребра његовог на земљу и очистила сву њену прљавштину. То је разлог што жртва није принесена под кровом. А зашто није принесена у самом храну јудејском? Зато, да Јудејци не би ову жртву учинили својом својином, и да не би ко помислио, да је она принесена само за јеврејски народ. А принесена је изван града, изван градских зидина, да би људи знали, да је жртва васељенска (καθολική), да је принесена за сву земљу, ида је она опште очишћење свуколике наше природе (κοινός της φύσεως ημών άπάσης έστιν ό καθαρισμός). Јудејцима је био Бог наредио да приносе жртве на једном месту, да се моле на једном месту, јер је тада сва земља била нечиста од дима, смрада, крви идолске и осталих нечистота незнабожачких. Али када је дошао Христос и пострадао изван града, Он је очистио сву земљу, и свако место учинио згодним за молитву… Најзад је сва земља постала храм[15].

Смртнима је, вели свети Григорије Богослов, Господ Христос подарио двоструко очишћење: једно вечнога Духа, и њиме је очистио у човеку пређашње зло, рођено телом (σαρκογενή), а друго наше крви (јер нашом називам ону крв коју је пролио Христос Бог мој), искупљење прародитељских немоћи и избављење света[16].

Христос је примио на себе сву моју душу и све моје удове, вели исти свети Отац, примио је онога Адама, првобитно слободног, који се још није обукао у грех, нити познао змију, нити окусио плод и смрт, а који је хранио душу једноставним, небеским мислима, и био светли тајник Бога и Божјег (μύστης τε Θεού θείων τε φαεινός). Ради овог обновљења дошао је Бог у природу људску, да би, савладавши и победивши убицу смрћу, за једење плода примивши жуч, за неуздржљивост руку клинце, за дрво крст, за земљу уздизање на крст, повратио Адама животу и слави. И распростревши свето тело сходно странама света, Он је са свих страна сабрао род људски, сјединио у једнога човека, и закључао у крилу великог Божанства, крвљу Јагњећом очистивши све нечистоте (μολΰσματα πάντα καθήρας) и уклонивши прљавштину, која је смртнима премила пут од земље небу… Он је својим страдањима подигао човека одавде, и поставио га у други живот, у живот слободан место греховног (εις βίον άλλον εθηκας ελεύθερον άντι какою)[17].

Христово оваплоћење је друго стварање мене човека (Χρίστου δε ένανθρώπησις, άλλη μου πλάσις), вели богонадахнуто песник еванђелских истина, јер је Бог пострадао телесно мојим страдањем[18], и потпуно узвратио за све моје дугове… Крст је побед ни знак, а дрвени потсећа на дрво у рају. Клинци то је прикивање мога греха. Α пробање жучи стоји насупрот Адамовом пробању плода. Мртвост Исусова је истребљење мртвости у мени[19].

У молитвеном сазнању васељенске Цркве нарочито је наглашена освећујућа и очишћујућа сила Спасове крсне смрти. У старини се тајно приносило на жртву јагње, а незлобиви Спаситељ, принесен јавно на жртву, очистио је сву твар (πάσαν κτίσιν)[20]. Крст је очистилиште за све верне[21]. Крвљу, која се излила из Спасових ребара, осветила се твар[22]. Сва се земља осветила крвљу и водом, изливеним из ребара Богочовекових[23]. Крст Господњи је извор из кога извире освећење за све људе у свету[24].

Пречиста крв Господа нашег Исуса Христа јесте крв вечнога завета[25], и стога јој нико не може ни одузети ни умањити ону богочовечанску чудесну и чудотворну силу, која очишћује, освећује и спасава сву твар. Господ Христос нас љуби, и посведочи то тиме што нас уми од грехова наших крвљу својом[26]. Очишћујуће дејство крви Спаситељеве простире се до најневидљивијих дубина савести људске, која је такође помрачена и изопачена грехом[27]. Јер и савест наша, у своме греховном стању, није сигурно мерило добра и зла, а још мање је човеков спаситељ од зла. Због тога свеспасоносне силе божанске крви Спаситељеве, велики Апостол благовести, да најстрашније муке заслужује онај који Сина Божјег погази, и крв завета за погану уздржи[28].

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Рм. 5, 9.

[2] Рм. 5, 18.

[3] Interpret epist. ad Rom, cap. 5, v. 18; P. gr. t. 82, col. 101 D.

[4] Pм. 3, 24-26.

[5] Epist. 260, 9, Optimo episcopo; P. gr. t. 32, col. 968 A.

[6] Въ пятокъ утра, Канонъ честному и животв. кресту, пъснь 6 (Гласъ 7,Октоихъ): Древомъ древле Адамъ осудися, древомъ же ныне крестными оправдися (ξύλω δε νυν του σταυρού δικαιούται), вхожденiе прiемъ въ рай и сладости воспрiятie.

[7] Молитва 1 (св. Василија Великог), Послъдованiе ко святому причащенiю:… своею кровiю обновивый растлившее гръхомъ естество наше (τωοίκείω σου αίματι άναπλάσας την φθαρεϊσαν ϋπό της αμαρτίας φΰσιν ημών).

[8] 1 Јн. 1, 7.

[9] De recta fide ad reginas; P. gr. t. 76, col. 1296 B.

[10] Contra haeres. III, 12, 7: έκαθάρισε τα έθνη δια τοΰ αίματος τοΰ Παιδόςαυτού.

[11] Јевр. 2, 17-18.

[12] Јевр. 13, 12; ср. Тит. 2, 14.

[13] Д. А. 20, 28.

[14] Рм. 3, 25.

[15] De cruce et latrone, Homil. II, 1; P. gr. t. 49, col. 408-409.

[16] Poemata dogmatica, De Testamentis et adventu Christi; P. gr. t. 37, col.462-463.

[17] Он, Poemata moralia, In laudem virginitatis; Р. gr. t. 37, col. 534, 535, 536.

[18] На другом месту исти Отац вели: Бог je умро за нас — ύπεο ήμωγ (Orat.33, 14; Р. gr. t. 36, col. 232 С).

[19] Он, Poemata moralia, Definitiones minus exactae; P. gr. t. 37, col. 959, 960.

[20] Во святую и великую субботу, Статiя первая, 40: Тайно (έν κρύπτω) убо древле жрется агнецъ; ты же яву жренъ быве, незлобиве, всю тварь очистилъ еси Спасе (πάσαν κτίσιν άνεκαθήρας Σωτηρ).

[21] Во вторникъ вечера, на Господи воззвахъ, стихиры крестны (Гласъ 1,Октоихъ):… верныхъ всехъ очистилище.

[22] Среда, на утрени, Канонъ честному и животвор. кресту, пeснь 8 (Гласъ2, Октоихъ): Кровiю изъ твоихъ ребръ нетленныхъ искапавшею Долготерпеливе, тварь освятися (ή κτίσνς ήγίασται).

[23] Въ среду утра, Канонъ честному и животворящему кресту, пeснь 9 (Гласъ 8, Октоихъ): Вся же земля освятися кровiю и водою отъ ребръ твоихъ излiянною.

[24] Недeля третiя святыхъ постовъ, Въ недeлю на утрени, Канонъ воскресенъь, пeснь 6: … освященiя бо источаеть источникъ всемъ сущимъ въ мipе (άγιότητος αναβλύζει γαρ πηγήν πάσι τοις έν τω κόσμω).

[25] Јевр. 13, 20.

[26] Апок. 1, 5.

[27] Ср. Јевр. 9, 14.

[28] Јевр. 10, 29

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *