НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том II
Догматика Православне Цркве – Том II

Догматика Православне Цркве – Том II

ОДЕЉАК ТРЕЋИ
Бог као Спаситељ

Христологија

 

Уведено грехом у вештаствени свет као демонска реалност, зло се помоћу разноврсне делатности човекове брзо расплодило, размножило и одомаћило у овом свету. Оно се тако вешто ородило са вештаством, тако интимно сродило са њим, тако уметнички помешало са њим, да их је човеку као човеку немогуће разлучити. Α са душом човековом зло се таκο присно сјединило и тајанствено изједначило, да их је самом човеку као духовно-вештаственом бићу немогуће раздвојити, немогуће потпуно раставити и одвојити[1]. У свету вештаственом зло се разрасло до грандиозних сразмера, обукло у неслућене вештаствене облике, постигло такву чаролиску вештаствену реалност, каква не постоји ни у свету демонском, јер је вештаствена реалност зла могућа само у свету човечанском, пошто је једино човек духовно-вештаствено биће у сва три света. У свету човечанском зло је кроз најразноврсније грехе нашло таква фантастична остварења, ο каквима се не може сањати ни у свету чистога зла, у паклу. Заљубљен у зло, човек је постао уметнички зао, због чега је зло у свету човечанском дошло до своје нарочите уметности. У измишљању греховних сласти и у наслађивању злом човек се може такмичити са врховним духом зла. Разиграна злом до фанатичке и сладострасне заљубљености у грех, природа људска се толико опила грехом, да је зло сматрала за природну појаву свога живота.

Насупрот злу, које је у роду људском постизало своја најфантастичнија остварења, дејствовао је Промисао Божји остварујући вечно божанско добро у свету човечанском. Сатанском злу Промисао Божји противстављао је божанско добро; мржњи противстављао љубав; смрти противстављао бесмртност, да најзад самом ђаволу противстави Бога у лицу Богочовека Христа. Бесконачности човекове делатности у злу и греху противстављена је бесконачност Божје делатности у добру и безгрешности; ђаволу је противстављен Бог. И када је људско грехољубље било толико здружило ђавола са човеком, да је претила опасност да се од њих образује ђавочовек, јавио се у свету човечанском Богочовек, да спасе човека од греха, од зла, од ђавола. Превелика је била рана која је покривала човечанство, вели свети Кирил Јерусалимски, од пете до главе није на њему било ничег читавог. Ране човечанства премашале су људску медицину (την ήμετέραν ίατρείαν). Људи нису могли исправити зло, за то је био потребан Бог.[2]

Пратећи род људски на свима путевима и беспућима зла и греха, Промисао Божји изводио је против сваког зла божанско добро, да најзад против целокупног ђаволског зла у свету изведе целокупно божанско добро у лицу Богочовека Христа. Своју савршену пуноћу и свој потпуни израз човекољубиви Промисао Божји нашао је у појави на земљи Спаситеља света, Господа нашег Исуса Христа. Оваплоћење Сина Божјег Јединородног преставља врхунац Божјег човекољубивог промишљања ο свету и човеку. Оваплоћењем Бога Логоса, вели свети Атанасије Велики, објављено је промишљање Божје ο свима тварима (ή των πάντων έγνώσθη πρόνοια); објављено је и то да је руковалац и творац промишљања сам Логос Божји[3]. Оваплоћење Логоса јесте најглавније дело Божјег промишљања ο нама (κεφάλαιον δε της του Θεού κηδεμονίας)[4]. У своме промишљању ο свету Бог је употребио безбројна средства, док најзад није у пуноћи објавио своје човекољубиво промишљање у великој и неисказаној тајни оваплоћења Логоса[5]. Оваплоћење Логоса је сврха (τέλος), главни циљ Божјег промишљања ο свету (τοΰτο, κυρίως έστι το της προνοίας και των προνοουμένων, πέρας)[6]. Док на једној страни дејствује сав ђаво у огреховљењу и осмрћењу човека и света, дотле на другој страни дејствује сав Бог у спасењу човека и света од греха и смрти, у освећењу и обесмрћењу свега људског.

Промишљање Божје ο свету морало се манифестовати у давању Спаситеља свету, јер је спасење света од зла и смрти природна и логична последица Божјег човекољубивог промишљања ο свету и човеку. У спасењу човека и света од греха, од зла, од смрти, од ђавола, Божје промишљање ο свету врхуни божански савршеним човекољубљем. Пошто је у вештаственом свету зло било нарасло и израсло кроз човека до неслућених сразмера, пустошећи род људски смрћу, и претило да овај свет раствори у хаос злих и богоборачких стихија, то се сам Бог јавио као Спаситељ света од зла и смрти.

Као што је стварање света и промишљање ο свету заједничко дело свију Лица Пресвета Тројице, тако је и спасење света њихово заједничко дело[7]. Пошто је првога човека, вели блажени Теодорит, створио не сам Отац, него и Син и Свети Дух, то и у поновном стварању, то јест у спасењу, учествују и Отац и Син и Свети Дух[8]. Спасење, освећење бива од Оца кроз Сина у Духу Светоме[9]. Отац кроз Сина у Духу Светом све усавршава и обнавља (τέλειοι κάί ανακαινίζει)[10]. Син Духом Светим обожујући (θεοποιών) и усиновљујући људе приводи их Оцу, јер у спасењу учествује сва Света Тројица[11]. У онима који се спасавају Бог је присутан кроз Сина у Духу Светом[12]. Једна је освећујућа, просвећујућа, спасавајућа сила Свете Тројице: Отац шаље Сина, Син — Духа; Син долази у име Оца, а Дух у име Сина; Син прославља Оца, а Дух Сина[13]. Отац нам кроз Сина у Духу Светом даје и живот, и светлост, и усиновљење, и спасење[14].

Све што се односи на промишљање Божје ο нама и на спасење, вели свети Григорије Ниски, обавља се Светом Тројицом (δια των Τριών μεν γίνεται). Отац ништа не твори чега се не дотиче Син, и опет Син ништа не производи без Духа; свако дејство Божанства, које се простире на твар, од Оца исходи, кроз Сина се простире и Духом се извршује (έκ Πατρός άφορμάται και δια του Υίοϋ πνόεισι, και έν τω Πνεΰματι τω άγίω τελειοΰται). Спасење је једно а не тројако, иако га обавља Света Тројица, јер се оно не расеца на три дела према броју Светих Лица. Спаситељ свију јесте Бог свесвега, ма да спасење обавља Син благодаћу Духа. У Светом Писму се помињу не три Спаситеља него један, иако се признаје и исповеда да је спасење дело Свете Тројице[15]. Божанство и слава Свете Тројице су тако сједињени и нераздељиви, пише свети Јован Касијан, да ми не можемо замислити ништа у једној Личности Тројице што би се могло одвојити од пуноће Божанства; отуда је и сила Тројице увек била присутна у делима Спаситеља Христа (in operibus Salvatoris semper virtus fuerit Trinitatis)[16].

Иако се у Светом Писму и Светом Предању Спаситељем назива Бог уопште, то јест Пресвета Тројица[17], ипак се у посебном и ужем смислу Спаситељем назива Господ наш Исус Христос, јер је Он својим оваплоћењем, животом, — страдањем, васкрсењем и вазнесењем извршио дело искупљења и спасења рода људског[18].

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Ср. св. Макарије Велики, Ноmil. VI, 3; Ρ. gr. I. 34, соі. 520 ΒD; Ноmil. II, 3, соl. 464 D.

[2] Catech. XII, 7; Ρ. gr. t. 33, col. 733 AB.

[3] De incarnat. Verbi, 54; P. gr. t. 25, col. 192 B.

[4] Св. Јован Златоуст, In Galat. cap. II, 8; P. gr. t. 61, col. 648.

[5] Св. Кирил Александриски, De incarnat Domini, 8; P/ Gr. T. 75, col. 1425CD

[6] Св. Максим Исповедник, Quaestiones ad Thalassium, quaest. 60; P. gr. t.90, col. 621 A.

[7] Јуд. 25; cp. 1 Тм. 1, 1; 2, 34; Тит. З, 46.

[8] Haeretic. fabular. compendium, lib. V, c. 3; P. gr. t. 83, col. 457 CD.

[9] Св. Атанасије Велики, Ad. Serap. 1, 20; P. gr. t. 26, col. 577 C.

[10] Oн, ib. I, 9; col. 553 B.

[11] ib. I, 25; col. 589 B.

[12] ib. I, 12; col. 561 B.

[13] ib. I, 20; col. 580 АВ.

[14] ib. I, 18; col. 573 Β 576 С.

[15] Quod non sint tres dei; P. gr. t. 45, col. 125 BC, 128 AD, 129 B.

[16] De incarnat. Christi contra Nestorium, lib. VII, c. 17; P. lat t. 50, col. 238 A.

[17] У богослужбеним књигама Цркве се на разноврсне начине истиче да је спасење заједничко дело Свете Тројице, нарочито у служби на дан свете Педесетнице. Потсетићемо само на једну стихиру, која улази и у свету Литургију: Видeхомь свeтъ истиный,… нераздeльнeй Троицe покланяемся,табонасъ спасла есть.

[18] Ср. 1 Јн. 4 14; Тит. 1, 4; 2 13; 3, 6.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *