НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том II
Догматика Православне Цркве – Том II

Догматика Православне Цркве – Том II

ОДЕЉАК ТРЕЋИ
Богочовеково дело – Сотериологија

5. Тајна Спаситељевог силаска у ад и тајна спасења

 

Да Господ Христос својим богочовечанским домостројем спасења није обухватио сва бића људска у садашњости, будућности и прошлости, Он не би био Спаситељ људског рода, нити би имао права да се тако назива. Самом природом своје Богочовечанске личности Он се јавља као Спаситељ васцелог човечанства, васцеле човечанске природе, која се као неизменљиво човечанска јавља у свима људским бићима, од првог човека на земљи па до последњег. Да се Господ Христос јавио као Спаситељ само за своје савременике и њихове потомке, а многобројне људе који су живели и умрли пре његове појаве на земљи оставио у тами и сени смртној, изван своје божанске светлости, истине, живота, љубави и човекољубља, зар би Он био Бог светлости, Бог истине, Бог живота, Бог љубави, Бог човекољубља? Безброј људских бића било је у овоме свету до Спаситељевог доласка, мучило се у гресима, грчило у страстима, умирало у мукама, паштило у квргама времена и простора, отимајући се ка бесмртном и бескрајном; зар жалостиви Господ Исус није и њихов Бог и Творац? зар да не буде и њихов Спаситељ и Искупитељ?

Нема сумње, сладчајши Господ Исус је исто толико њихов Бог и Творац, њихов Спаситељ и Искупитељ, колико је Бог и Творац, Спаситељ и Искупитељ својих савременика и њихових потомака. По природи своје неизменљиве Божанске Личности благи Господ Исус није могао имати мање саучешћа и љубави и човекољубља према њима него према својим савременицима и њиховим потомцима. Јер је Исус Христос јуче и данас онај исти и вавек[1]. А и природа људска је, у основи својој, увек иста и свуда иста: од Адама па до последњег човека на земљи. Истинита је светоотачка реч и сваког примања достојна: Христос је дошао не само ради оних који су у време ћесара Тиверија поверовали у Њега, и Отац је промишљао не само ради оних који сада живе, него за све људе уопште (sed propter omnes omnimo homines), који су се од почетка бојали Бога и љубили Га, и праведно и побожно се односили према ближњима, и желели видети Христа и слушати глас његов[2].

Због тога је Спаситељев силазак у ад, место у коме су боравиле душе свих људи који су живели и помрли до његовог доласка у овај свет, био и природан, и неопходан, и логичан. Нема сумње да је Спаситељев силазак у ад, и његова тамошња проповед, као саставни део његовог богочовечанског домостроја спасења рода људског, обавијен тајанственошћу, и самом природом својом тоне у надумну и божански чудесну свеопшту тајну спасења, објављену и извршену пречудним Господом Исусом. О томе нам Свето Писмо, објашњено Светим Предањем, говори онолико колико је потребно за наше религиозно сазнање, а што је главно за наше спасење.

Богооткривено учење о Спаситељевом силаску у ад најпотпуније изражава врховни Апостол говорећи: Христос једанпут за грехе наше пострада, праведник за неправеднике, да нас приведе Богу, умртвљен бивши телом, но оживевши духом, којим сишавши проповеда духовима у тамници (έν ω και τοις έν φυλακή πνεΰμασι πορευθείς έκήρυξεν), који некад не послушаше, кад Божије трпљење чекаше у време Нојево, кад се градио ковчег, у коме се мало, то јест осам душа спасоше помоћу воде[3]. И допуњујући ову благовест, исти Апостол мало даље вели: Ради тога се и мртвима проповеди еванђеље (εις τούτο γαρ και νεκροϊς εύηγγελίσθη), да приме суд по човеку телом, а да живе по Богу духом[4]. А христоносни Павле, наводећи речи Псалмопевца: Изишавши на висину запленио си плен, и даде даре људима (Пс. 67, 19), додаје као објашњење: А „изишавши“ шта је осим да и сиђе у најдоња места земље (εις τα κατώτερα μέρη τής γης)? Који сиђе то је онај који и изиђе више свих небеса, да испуни све[5]. А христољубљеном ученику сам Спаситељ објављује у потресној апокалиптичкој визији: Ја имам кључеве од ада и смрти[6].

У овом богооткривеном апостолском учењу истичу се две ствари: 1) време и начин Спаситељевог силаска у ад, и 2) Спаситељева проповед у аду, и последице његовог силаска у ади тамошње проповеди његове.

  1. Како у животу своме тако и у смрти својој Господ Христос се јавља као истински човек. Његова се смрт, као и смрт сваког човека уопште, састојала у растављању душе од тела. Само са једном значајном разликом: и у смрти Христовој душа његова, иако растављена од тела, остала је ипостасно сједињена са његовим Божанством; исто тако и тело његово, иако растављено од душе, остало је ипостасно сједињено са његовим Божанством. Јер, по речима светог Атанасија Великог, нити је Божанство напустило тело у гробу, нити се одвојило од душе у аду (μήτε της φυχής έν τω αδη χωριζόμενης)[7]. Α молитвено богословље благовести: У гробу телесно, а у аду с душом као Бог, у рају пак с разбојником, и на престолу био си Христе, са Оцем и Духом Светим, неописани[8].

Апостолове речи: Христос, умртвљен бивши телом, но оживевши духом, којим сишавши проповеда и духовима у тамници[9], показују: да је Господ сишао у ад за време своје тродневне смрти („умртвљен бивши телом“), и то сишао својим човечанским духом, односно душом („но оживевши духом“). Овде је за дух речено: „оживевши“, не у том смислу да је душа умрла, јер душа не умире за време одвајања од тела, него као антитеза речима и факту: „умртвљен бивши телом“. Значи: Господ је душом сишао у ад, док је телом био мртав. Да је тако, потврђује и месијански псалам, на који се апостол Петар позива у својој првој апостолској проповеди на дан свете Педесетнице, наводећи Месијине речи: Нећеш оставити душе моје уаду (ούκ εγκαταλείψεις την ψυχη’ν μου εις αδου), нити ћеш дати да Светац твој види труљење[10]. То показује да је Господ Христос сишао у ад својом човечанском душом, и то сишао док је тело његово лежало у гробу мртво.

Вођено Духом Светим, Свето Предање нам потврђује ово и овакво учење Светога Писма. Тако свети Иринеј пише: Господ је сачувао закон мртвих (legem mortiorum servavit), да би био прворођени из мртвих, и провео је до трећега дана у најдоњим местима земље, а затим је, уставши у телу, узишао Оцу[11]. Борећи се против аполинариста који су порицали постојање човечанске душе у Господу Христу, свети Атанасије Велики нарочито истиче чињеницу: да је Христос истинити Бог и истинити човек, потпуни Бог и потпуни човек, човек са човечанском душом и човечанским телом, што је и у својој смрти показао. Свети Отац вели: Тело Христово је стигло само до гроба, а душа је сишла уад (μέχρι αδου διάβασα). Пошто су ова места удаљена великим растојањем, гроб је примио у себе телесни долазак, и у њему је било тело, а ад је примио бестелесну душу[12]. Господ је постао истинити човек, и примио на себе оно што је хтео, то јест рођење од жене, узрастање, године, умор, глад, жеђ, сан, тугу, смрт, васкрсење. Стога, где је трулило тело човечје, ту Исус полаже своје тело; и где је душа људска држана била смрћу, тамо Христос показује своју човечанску душу (την άνθρωπίνην ψυχήν Ιδίαν), да би, и као човек не могући бити држан од смрти, и као Бог разорио државу смрти; да би тамо где је посејана трулеж никла нетрулежност; и да би онде где је ратовала смрт, Он бесмртни показао бесмртност, појавивши се у обличју душе човечанске (έν μορφή ψυχής ανθρωπινής)… Јер ад не би могао поднети долазак непокривеног Божанства[13].

Премда je Христос и умро као човек, расуђује богомудри Дамаскин, и његова се света душа раздвојила од пречистог тела, ипак је његово Божанство остало нераздвојено и од душе и од тела (ή Θεότης αχώριστος αμφοτέρων διέμεινε), те се тако једна Ипостас није раздвојила у две ипостаси, јер су и тело и душа од самога почетка смрти имали постојање у Ипостаси Логоса. И мада су се за време смрти душа и тело раздвојили једно од другог, ипак се сваки од њих сачувао, имајући једну Ипостас Логоса. И стога је једна Ипостас Логоса била уједно и Ипостас Логоса, и Ипостас душе, и Ипостас тела, јер никада ни душа ни тело нису имали посебну ипостас мимо Ипостас Логоса. А Ипостас Логоса је увек једна, и никада две. Слетствено, Ипостас Христова је увек једна (μία αεί). Јер ма да се душа раставила од тела по месту (τοπικως), ипак је ипостасно била сједињена са њим кроз Логоса (αλλ’ ύποστατικώς δια του Λόγου ήνωτο)[14].

Господ Христос се као Бог слави на небу са Оцем и Духом, и као човек лежи телом (σωματικώς) у гробу, и душом (ψυχικώς) борави у дубинама ада, и разбојника уводи у рај, налазећи се свуда својим неописаним Божанством. Јер иако се je света душа одвојила од животворног и пречистог тела, ипак је Божанство Логоса, после ипостасног нераздељивог сједињења двеју природа у утроби свете Деве и Богородице Марије, остало нераздељиво и са душом и са телом. И тако је једна Ипостас Христова остала и у самој смрти, пошто је Ипостас Бога Логоса у исто време Ипостас и душе и тела; она је и после смрти остала њиховом Ипостаси[15].

  1. Свој силазак у ад Спаситељ је пропратио својом проповеђу Еванђеља, оног истог Еванђеља које је проповедао на земљи. Јер исто Еванђеље важи за сва људска бића у обадва света: и у овом свету земаљског живота, и у свету смрти аду. Исто Еванђеље и исто спасење. Богонадахнути Апостол јасно вели да Господ Христос: проповеда (έκηρυξεν) духовима у тамници[16]. Шта проповеда? Еванђеље: и мртвима се проповеда Еванђеље (και νεκροϊς εΰαγγελίσΦη)[17]. Какво Еванђеље? Нема сумње, Еванђеље спасења, целокупно Спасово Еванђеље спасења: о избављењу рода људског од греха, смрти и ђавола Богочовековим подвигом искупљења и спасења. По премудрој речи светог Исидора Пелусиота: Господ је сишао чак и до ада, да би, бивши свуда, свуда спасавао све (πάντοϋεν τα πάντα άνασώζηται)[18].

Своје Еванђеље спасења Господ је проповедао душама људским у царству смрти са истим циљем са којим га је проповедао и на земљи: да га усвоје вером и њиме се спасу. Он је, по речима Оригена, душом без тела проповедао душама без тела[19]. Само се Спаситељева душа разликовала од осталих људских душа у аду тиме што је била ипостасно сједињена са Божанством Логоса, и блистала Њиме чудесно и чудотворно. Сам начин општења Спаситељеве душе са душама људским у аду, разуме се, нама је непознат и недоступан. Вероватно да су душе, ослобођене тела и његовог посредништва, способне за далеко бржа осећања, и сазнања, и расположена, него ли за живот на земљи у телу. Три дана Спаситељеве проповеди у аду, мало је времена? Да, али треба имати у виду, да је овде реч о бестелесним душама, које су под утицајем Спаситељеве чудесне проповеди могле доживети ко зна колика узбуђења и ко зна какве промене. Још кад се томе дода, да су душе у аду биле припремане од стране светог Јована Претече за Спасов долазак у ад, онда је ово разумљивије. Јер је, по видовитој вери Цркве, свети Јован Крститељ био Спаситељев Претеча и сведок не само на земљи него и у аду, због чега се у његовом тропару вели: „проповедао си и онима у аду Еванђеље о Богу који се јавио у телу, који узима грех света и дарује нам велику милост“[20].

Човекољубиви Господ је у аду проповедао Еванђеље свима људским душама, не изузимајући ни оне најгоре, јер свети Апостол наглашава да је Спас проповедао и душама оних који су, због порочности, пострадали од потопа[21]. Нема сумње да су душе у аду могле одговорити на Спаситељеву проповед или усвајајући је или одбацујући је, јер бесмртне људске душе и у царству смрти јесу тиме људске што располажу људским осећањем, људским сазнањем, људском слободном вољом. И то осећањем, сазнањем и слободном вољом, који носеу себи искуство, траг и печат земаљског живота, што је, вероватно, и имало утицаја на њихово опредељивање за Христову проповед или против ње. Још нешто: да људске душе у аду нису имале способности за самоопредељење, зар би им Спаситељ проповедао Еванђеље, које се насилно не намеће, нити механички стиче, већ добровољно усваја? У таквом случају проповед би његова била и неумесна и излишна. Несумњиво је, да су у Господу Христу познали Спаситеља и Искупитеља, и усвојили Га као таквог, најпре изабрани синови Израиља, који су Га још за живота на земљи побожно очекивали и богонадахнуто претсказивали.

Но најбоље је да нас кроз тајне Спаситељевог силаска у ад и његове тамошње проповеди Еванђеља проведу богомудри Оци и Учитељи Цркве. Њиховим светим душама откривено је оно што је сакривено од нас због наше грешности.

Господ је, по речима Климента Александриског, силазио у ад не ради чега другог до ради проповеди Еванђеља (εύηγγελίσθαι)[22]. Господ је сишао у подземне крајеве, пише свети Иринеј, и боравио тамо проповедајући и тамошњима Еванђеље о своме долаксу (evengelizantem et illis adventum suum) и објављујући отпуштење грехова онима који верују у Њега[23].

Обожена душа (ψυχή τεθεωμένη) Христова силази у ад, благовести свети Дамаскин, да би, као што је онима што живе на земљи заблистало Сунце правде, тако и онима који седе под земљом у тами и сени смртној засијала светлост (Ис. 9, 2); да би, као што је онима што се налазе на земљи Господ благовестио мир, заробљенима ослобођење, и слепима прозрење (Лк. 4, 18), и за оне који су поверовали постао узрок вечнога спасења, а за оне који нису поверовали изобличитељ неверја, тако исто благовестио и онима који се налазе у аду: да се поклони Њему свако колено оних који су на небу, на земљи и под земљом (Флб. 2, 10). Ослободивши на тај начин оне који су од памтивека били свезани, Он се опет вратио из средине мртвих, пропутивши нам пут у васкрсење[24].

Својим силаском у ад Господ је сатро смрт, свезао ђавола и учинио га немоћним у свима световима. Ми смо стварно постали нетрулежни (όντως ήφθαρτίσμεθα), изјављује свети Дамаскин, откако је Господ Христос, сишавши у ад, објавио од памтивека свезаним душама: сужњима ослобођење, слепима прозрење и, свезавши јакога (тј. Сатану), васкрсао изобиљем силе, учинивши нетрулежним тело наше које је био примио на себе[25].

Свој искупитељски подвиг човекољубиви Господ је проширио и на загробни свет, на душе људске у царству смрти. Бог је подарио свету слободу помоћу крви нашега Искупитеља, вели свети Атанасије Велики; исто тако Он је смрћу нашега Искупитеља смрвио ад[26]. Божанство Искупитеља нашег се ни у аду није одвојило од душе његове. Отуда је душом Бога разорена држава смрти и извршено васкрсење из ада, и проповедано Еванђеље душама (και ταΧς ψυχαίς εύηγγελίζατο); телом пак Христовим уништена је трулежност и објављена из гроба нетрулежност (ή αφθαρσία). Тако, дакле, нити се је човек одвојио од Бога, нити је Бог напустио човека; а умртвљење и одвајање духа није било уклањање Бога од тела него раздвајање душе од тела, јер је тамо била изображена наша смрт. А ако се Бог одвојио од тела, и на тај начин постало умртвљење, како је онда тело, одвојено од нетрулежног Бога, показало у себи нетрулежност? Како је у том случају и Логос извршио силазак у ад? или, како је показао васкрсење из ада? Зар је сам васкрсао место наше душе (αντί ημετέρας ΨυΧήζ да би на себи претставио слику нашег васкрсења? И зар се тако нешто може помислити о Богу?[27]

На крсту се десила смрт Спаситељева, то јест одвајање (ή άποχώρησις) душе од тела. Тако је умрло тело, али је Бог Логос непроменљиво био у телу, у души, и у себи самом… У оном телу, које је у Њему било слично нашем, Он изобрази нашу смрт, да би у њему припремио за нас и васкрсење, повративши из ада душу и из гроба тело; да би појавом душе у смрти разорио смрт, а погребом тела у гробу уништио труљење тела у гробу, показавши из ада и из гроба бесмртност и нетрулежност, у телу као што је наше пропутивши нам пут и ослободивши нас, држане у ропству. Ово је и било чудесно, у овоме се и састојала благодат[28].

У једној својој беседи на Велики Петак, свети Златоуст вели: Данас је Господ обишао сва места у аду (τά έν άδου πάντα); данас Он разби врата бакарна и полуге гвоздене сломи (Ис. 45, 2). Каква тачност у изразима! Није речено: отвори бакарна врата, већ: разби бакарна врата, да би тамница постала неупотребљива; и није полуге скинуо, него их сломио, да би стража постала немоћна. Где нема ни врата, ни полуга, тамо је немогуће задржати никога, макар неко и ушао. Када је, дакле, Христос разбио, ко ће бити у стању да поправи? Што Бог разори, ко ће то затим успоставити?….

Желећи показати да је смрти дошао крај, Христос је разбио врата бакарна. Пророк их није назвао бакарнима што су та врата била од бакра, већ да би показао суровост и неумољивост смрти. А да би се убедио да бакар и гвожђе означавају овде само суровост и неумољивост, чуј шта Он говори једноме бесрамнику: врат ти гвоздена жила, и чело ти је од бакра (Ис. 48, 4). Он ово није рекао што је овај имао гвоздену жилу, или бакарно чело, већ што је имао изглед упоран, бесраман и суров. Хоћеш ли да знаш како је смрт била упорна, неумољива и тврда као дијамант? У току тако дугог времена нико је није приволео да пусти неког од оних што су у њеној власти, док је Господ анђела, сишавши, није приморао на то. Он је најпре свезао јакога, а затим запленио његово покућство, стога Пророк и додаје: ризнице мрачне, невидљиве (Ис. 45, 3). Ма да су ови изрази подједнаки, смисао им је двојак; јер има места мрачних, но често могу постати видна, чим се унесе свећњак и светлост; а ово место ада било је најмрачније и најмучније, и недоступно природи светлости, зато је он и назвао та места мрачнима, невидљивима. И стварно, она су била мрачна, док тамо није сишло Сунце правде, осветлило их и ад начинило небом (και τον άδην έποίησεν ούρανόν).

Он назива ад мрачним ризницама; и с правом, јер се тамо чувало велико богатство. Сву природу људску, која сачињава богатство Божије, био је запленио ђаво који је преварио првога човека и предао природу људску у окове смрти. А да је сва природа људска била богатство за Бога, изражава Павле говорећи: Бог свију, богат за све који га призивају (Рм. 10, 12). Као што цар, ухвативши разбојничког поглавицу, који је нападао на град, пљачкао свуда и скривао богатство у пећини, везује овог разбојника и предаје на мучење, а његово благо преноси у своје царске ризнице, тако је поступио и Христос: Он је смрћу својом свезао разбојничког поглавицу и тамничког стражара ђавола и смрт, а целокупно њихово богатство, тј. род људски пренео у царске ризнице (εις τά ταμεία τά βασιλικά). То и Павле изражава говорећи: избави нас од власти таме и премести у царство Сина љубави своје (Кол. 1,13). И чудно је што се јавио сам Цар. Међутим, ниједан цар никада не би изволео учинити то сам лично, него они обично ослобађају сужње преко својих слугу. Но овде није тако, него је сам Цар дошао сужњима, и није их се постидео, јер се Он не стиди онога што је створио , разбио је врата, сломио полуге, јавио се аду, обезоружао сву стражу његову и, заробивши тамничког стражара, вратио се тако нама. Тирании је доведен заробљен, јаки је свезан, сама смрт, бацивши оружје, голорука је припала к ногама Цара[29].

Син Божји постаде човек и умре, богословствује свети Богослов, давши себе у откуп за васцелу природу људску. Његова смрт била је неопходна жртва и за побожне који су помрли пре његовог доласка у телу. Јер после Адамова преступа нико ни од праведних није могао бити спасен, пошто су сви људи били подложни греху праоца Адама, трулежности и смрти, и пламени мач није никога пропуштао у рај, из кога је био истеран Адам, јер свете обитељи раја примају само душе непорочне и чисте од свакога греха, као што каже Апостол да трулежност не наслеђује нетрулежност (1 Кор. 15, 50). Стога је било неопходно, да нетрулежни Син Божји посредством свог трулежног тела буде дат на жртву, да праведнике оне искупи од трулежности. Јер они сами собом нису могли поново доћи у нетрулежност, из које је испао Адам; али ово је било дело великог Христовог домостроја спасења, извршеног са судом и правдом[30].

По богомудрој философији светог Григорија Паламе, Спаситељева жртва је била потребна не само за његове савременике и њихове потомке, већ и за све људе који су постојали пре њих у овоме свету, а чије су душе биле у аду. Стога је било потребно да Спаситељ проповеда Еванђеље и онима у аду (έδει τοίνυν και τοις έν άδου κηρυχϋήναι το Εύαγγέλιον), да објави свој велики домострој спасења (και φανερωθήναι την μεγάλην ταΰτην οΐκονομίαν), ида најзад онима који су били заробљеници демона да слободу, освећење и обећање будућих блага. Било је, дакле, потребно да Христос по сваку цену сиђе у ад. И све то Он је учинио по правди, јер ништа Бог не чини без ње[31].

Силазак Богочовека Христа у царство смрти, у ад, значи уништење смрти, победу над адом и ђаволом, и власт над њима. То показују речи апостола Павла, да је Господ Христос запленио плен[32], и речи светог Воанергеса, да Господ Христос има кључеве од ада и смрти[33]. То значи да је Господ разорио царство ада и ослободио заробљенике ада. Док Свето Писмо јасно показује да је Господ крстом својим победно смрт, ад и ђавола, дотле нам не казује јасно да ли је Господ ослободио ада све душе људске, или само старозаветне праведнике који су с вером очекивали Месију Искупитеља, или поред њих још ионе који су поверовали у Христа као Бога и Спаситеља због његове тродневне проповеди Еванђеља у аду. Но ту нејасност уклања, донекле, Свето Предање кроз учење светих Отаца, а нарочито молитвено богословље васељенске Цркве Христове.

Светозарни весник богочовечанских тајни благовести у својој знаменитој Ускршњој речи: Заплени ад Христос сишавши у ад; загорча га када овај окуси тело његово. И ово предвиђајући Исаија повика: ад се загорча (ό άδης έπικράνθη) сретнувши те доле (Ис. 19, 9). Загорча се, јер опусте; загорча се, јер би исмејан; прими тело Христово, и Бога се додирну; прими земљу, и срете небо; прими оно што виђаше, и паде у оно што не виђаше (ελαβεν δπερ έβλεπε, και πέπτωκεν οϋεν ούκ έβλεπε). Где ти је, смрти, жалац? где ти је, аде, победа? Васкрсе Христос, и ти си се сурвао; васкрсе Христос, и падоше демони… васкрсе Христос, и ни једног мртваца у гробу нема. Јер уставши из мртвих, Христос постаде првина преминулих (απαρχή τών κεκοιμημένων)[34].

Препаде се смрт, вели свети Кирил Јерусалимски, угледавши неког Новог где је сишао у ад, а није свезан везама ада. Зашто се, чувари ада, препадосте угледавши Њега? Какав вас то необичан страх спопаде? Смрт побеже (εφυγεν ό θάνατος) и бекство њено обелодани кукавичлук њен. Притрчаше свети Пророци, и Мојсеј, законодавац, и Исаија, и Крститељ Јован који је сведочећи говорио: Јеси ли ти онај што ће доћи, или другога да чекамо? (Мт. 11, 3). Искупљени бише сви праведници које беше прогутала смрт; јер проповедани Цар требао је бити Искупитељ добрих проповедника. Тада сваки од праведника говораше: смрти, где ти је жалац? аде, где ти је победа? јер нас искупи Победотворац (έλυτρώσατο γαρ ημάς ό νικοποιός)[35]. Господ Христос је ишчупао жалац смрти, благовести свети Богослов, срушио мрачне затворе сетнога ада, подарио слободу душама[36]. Господ смрћу разорава смрт; силази у ад, и изводи душе из њега (ανάγει ψυχάς)[37].

Богомудри философ, свети Григорије Ниски, говори о Спаситељевом тродневном боравку у аду, називајући ад, који је обиталиште ђавола, срцем земље, а самог ђавола великим у злу умом (ό μέγας εν κακία νους). По њему, Господ силази у срце земље, жилиште великог у злу ума, да би учинио лудим савет његов (ώστε την βουλήν αυτού μωράναι), по речи Пророка (Ис. 19, 11), и да би ухватио мудрог у лукавству његовом и против њега самог окренуо његове лукаве потхвате (Јов. 5, 12. 13)… Господ Христос, истинита Премудрост, силази у ово срце земље, да би у њему уништио велики у злу ум (Ίνα εξαφάνιση εξ αυτής τον μέγαν έν κακία νουν) и обасјао таму, да би смртно било прогутано животом и зло се обратило у ништавило, пошто последњи непријатељ, смрт, буде уништен (1 Кор. 15, 26). И свемоћној Премудрости, Господу Христу, било је довољно три дана боравка у срцу земље, да велики у злу ум полуди (καταμωράναι), ида свемоћна Премудрост за оно кратко време учини онолика и онаква добра. Желиш ли да сазнаш изванредну моћ силе која је за кратко време учинила тако много? Изброј све нараштаје људске, почињући од прве појаве зла у свету па све до његовог уништења; колико се људи у сваком нараштају, и колико хиљада њих може набројати! Немогуће је обухватити бројем мноштво оних, у којима се путем наслеђа распростирало зло. Рђаво богатство порока, раздељујући се свакоме од њих, кроз сваког се увећавало, и на тај начин је плодородно зло непрекидно прелазило у следеће нараштаје, разливајући се по мноштву људи до бескрајности (προς άπειρον), док није, дошавши до свога врхунца, овладало свуколиком природом људском, као што је Пророк за све уопште рекао: сви залуташе, сви се покварише (Пс. 13, 3), те није било ничега што није било оруђе зла (δ μη κακίας όργανον ην). И тако, уништивши за три дана толико мноштво зла, које се гомилало од постанка света до домостроја спасења, извршеног смрћу Господњом, зар је тиме мали доказ дат теби о изванредној моћи силе? Није ли ово чудо веће од свих чуда о којима се говори у Светом Писму? То, што је Господ без икакве муке уништио толико зло, највећи је доказ изванредности његове силе… Сам долазак Светлости и просто и несхватљиво бављење Живота међу онима што седе у тами и сени смртној, произвели су потпуни нестанак и уништење таме и смрти[38].

Господ није сишао у ад телом, већ духом (spiritu), вели свети Александар Александриски. Очигледно, Он је делао свуда: док je телом васкрсавао мртве, дотле je духом ослобађао душе (spritiru animas liberabat). Jep распетим телом нашег Господа гробови су отворени, ад откључан, мртвима живот повраћен, душама у свету греси отпуштени, јер је Господ ад победно (inferos vicerat), смрт смрвио, непријатеља посрамио; стога су и душе изашле из ада (ideoque animae ex inferos prodierunt), и мртви се појавили на земљи[39].

Смрт је захватила Господа Христа као мртвог, вели свети послушник светог Златоуста у својој беседи на Велики Петак, али је Он као Бог силан и моћан опленио ад (έσκΰλευσε τον αδην)… Данас је ад,не знајући прогутао отров. Данас је смрт примила вечно живог Мртваца (τον άει ζωντα νεκρόν). Данас су уништени окови које змија искова у рају. Данас се ослободише исконски робови… Данас се светлост појави у тами, и испразни сву ризницу смрти[40]. Спаситељев силазак у ад постао је мост ка оживљењу од памтивека умрлима[41].

Сада се открива тајна, одувек сакривена, благовести свети песник у својој беседи на Велику Суботу. Сада се завршава главна ствар у божанском домостроју спасења (νΰν το της θείας οικονομίας κεφάλαιον έκπεραίνεται). Сада се ставља круна на оваплоћење Бога Логоса. Сада се открива понор божанске љубави… Сада је ад постао небо (νΰν ουρανός ό άδης γεγένηται), и светлошћу се испуњује доњи свет (τα καταχθόνια), и прогони се мрак који је раније прогонио, и даје се вид слепима. Јер онима који седе у тами и сенци смрти засија Исток с висине…А нама се светлост роди из мрака, и живот произиђе из гроба, и васкрсење извире из ада (καν έξ άδου πηγάζει άνάστασις), и радост, и весеље, и раздраганост[42].

По светом Фотију, из сваког дела Спаситеља нашег избија величина и изливају се благодети на род људски, а нарочито из његовог страдања и погребења, јер страдање и погребење сачињавају свршетак домостроја спасења (πέρας δε της οικονομίας)… Сва су Спасова чуда слатка, али ниједно није тако слатко као његово страдање које процветава нестрадалношћу (άπάθειαν), и смрт која процветава красотом бесмртности. Ништа није тако слатко као оплењени ад (Апок. 20, 13), и умртвљена смрт (1 Кор. 15, 26), и отворени гробови (Мт. 27, 32), и власт над свима које Господ стиче својим подвизима… Гроб Христов је: испражњење гробова, разорење ада, умртвљење смрти (τάφων κένωσις και άδου καθαίρεσις και θανάτου νέκρωσις) и преславно скровиште нашег васкрсења… Чудо се велико десило, у јаслима витлејемским, али много веће чудо од овога пружа нам Христов гроб, јер онамо почиње тајна Христовог домостроја спасења, а овде се завршава (ενταύθα δε το πέρας τελεσιουργεΐται) и остварује се циљ Божијег доласка ради нашег савршенства и препорода, обасјавајући све светлошћу васкрсења[43].

Силазак Господа у ад, проповед његова у аду, дејство тог силаска и те проповеди, добијају свој богонадахнути израз, објашњење и расветљење у Светом Предању Цркве апостолске, Предању које се очувало и чува у молитвеном богословљу православном. На основу тог богословља, прожетог свештеном силом молитве, стиче се утисак да је ад место боравка свих људских душа које су се пре доласка Христовог у свет разлучиле од тела путем телесне смрти. Закон неопходности смрти као последица свеопште људске греховности, владао је над свима људским бићима: од Адама до Христа[44]. Владао је због прародитељског греха и свеопште греховности људске природе. И највећи праведници морали су умрети, јер су и они били под тим законом свеопште грешности и смртности. Та страшна сила смрти простирала се и над станем душа умрлих људи, које су боравиле у аду. Али, иако је ад био заједничко обиталиште душа умрлих људи, сигурно је да се у том обиталишту разликовало субјективно самоосећање и стање праведника од грешника. По свему судећи, ад о коме је реч, не може се изједначити са адом као местом вечнога мучења, плача и шкргута зуба, о коме Спаситељ говори када мисли на вечну судбу људи после Страшнога суда.

Ад у који је Господ сишао, у коме су боравили и праведници, у који је пре Господа сишао био и сам свети Претеча, означава царство смрти, жилиште у коме се осећала она туга, немоћ, бол и жалост, који су били овладали људском природом због греха и кроз грех. Јер до Господа Христа људи су били робови смрти; појава Богочовека ослобођава људску природу тог ропства и уништава свемоћ и свевласт смрти у сфери људске природе и њеног живота, израженог кроз тело и душу. Подложна закону смртности, људска природа је по неопходности боравила у царству смрти, што опет значи да је она била посредно у власти ђавола као творца греха и смрти. И силазак свемоћног Спаситеља у такав ад, његов боравак у њему и проповед јављају се као разорење ада, смрти и ђавола.

Али оно што нарочито пада у очи у молитвеном богословљу Цркве и светих Отаца јесте тврђење: да је Господ Христос ослободио ада све људске душе, пошто је разорио државу смрти и победно ђавола. Наглашавајући то као објективну стварност и очигледну последицу Спасовог боравка у аду, Црква не објашњава какви су били субјективни мотиви и стања грешних душа, које су са праведницима ослобођене ада. Ако у овој ствари има места богобојажљивим претпоставкама, онда би се могло рећи: ослобођење и грешних душа из ада последица је Спасове божанске проповеди у аду, која је својом свеспасоношћу и победношћу над ђаволом и смрћу била очигледна за све душе, и оне су се определиле за Господа Христа и поверовале у Њега као Спаситеља. Али, нема сумње, овде је посреди велика божанска тајна, коју треба проћи побожним ћутањем и задржати се мислима на оним стварима које је човекољубиви Господ благоволео открити људском сазнању.

Своја трепетна христочежњива осећања Црква молитвено плете у венац око бескрајног чуда Спаситељевог искупитељског подвига и неодољиво осећа, и сазнаје и исповеда: да Спасова искупитељска смрт има спасоносну силу и значај и за душе људске у аду: О великог чуда! Створитељ света предаје се у руке безаконика, и Човекољубац се ставља на крст, да ослободи сужње у аду[45]. Када Господ узиђе на крст, страх и трепет спопаде сву твар, и Он забрани земљи да прогута оне што су Га распињали, него нареди аду да испусти сужње, на обновљење људи[46]. Надбожанска сила Исусова Божанства на божански начин засија у људима, јер телом окусивши крену смрт за све, Он разруши тврђаву ада[47].

Богочовек је једина и јединствена благовест за сва људска бића у свима световима. Сишавши у ад, Господ је душама у аду саопштио истински благу вест, говорећи: сада победих, не бојте се, ја сам васкрсење, ја ћу вас извести одавде, разваливши врата смрти[48]. Да благи Господ није сишао у ад као Искупитељ, ад би не само царовао него и вечито владао над родом људским, али сишавши у ад, Господ је свима душама проповедио истинско избављење, поставши прворођени из мртвих[49]. Као искупитељ свих Господ Христос је за све положен у гроб, а ад који исмева све што је Божје, видевши Га препаде се, полуге се скрхаше, врата се сломише, гробови се отворише, и све душе људске у аду радосно повикаше к Њему: слава снисходљивости твојој, Човекољупче[50]! Када је добровольно закључао себе телесно у гробу, Господ Христос, који је природом Божанства неописив и безграничан, закључао је ризнице смрти, и испразнио сва царства адова[51].

На чудесан и тајанствен начин Господ Исус је својом смрћу, погребењем и силаском у ад разорио силу смрти, и ослободио ада све душе и сав род људски, који се у црквеним молитвама често назива Адамом, пошто Адам оглављује, оличава и садржи у себи сву судбину рода људског. Сав је анђелски свет био зачуђен, гледајући Спаситеља убројена међу мртве, где разори силу смрти, и подиже са собом Адама, и ослободи све из ада[52]. Када Господ Христос, Живот бесмртни, сиђе к смрти, тада ад би умртвљен блистањем његова Божанства, и Он васкрсе мртве из преисподње[53]. Као неумирући Живот, боравећи на чудесан начин телом у гробу а душом у аду, Господ Исус разори царство смрти и изведе мртве из ада[54]. Пред том тајном стоје запањене Небеске силе, и не могу да се начуде његовом неизреченом и тајанственом погребу[55]. Онај који земљу држи на длану, налазећи се умртвљен телом под земљом, избавља мртве од робовања аду[56].

Један је и недељив богочовечански подвиг Господа Христа, и спаситељском силом својом простире се и на сав загробни свет. То сведочи света мисао Цркве: Када Господ Христос би распет, враг би свезан,исмртби умртвљена, а душе које су у аду биле држане, ослободише се уза[57]. Као једини моћан и силан Христос оплени ад, и све осмрћене подиже са собом, уништивши силом крста страх од осуде[58]. Ова мисао је надахнуто изражена у крстопоклоној стихири: Три крста пободе Пилат на Голготи, два разбојничка и један Животодавчев. Када га виде ад, он рече онима доле: о слуге моје, и силе моје, ко, побовши клинац у срце моје, дрвеним ме копљем изненада прободе? и трзам се, боли ме све унутра, срце ми је рањено, осећања моја збуњују дух мој, и приморан сам да отпустим Адама и његове потомке, који су ми дрветом предати, јер их дрво опет уводи у рај[59].

Јутарње богослужење Велике Суботе погружено је у тајну Спаситељевог боравка у аду, и снажно наглашава чудотворно дејство његовог силаска у ад човечанском душом и лежања у гробу човечанским телом. Као свећњак светлости сада се тело Божије (ή σαρξ τού Θεού) скрива под земљу као под сасуд и изгони таму која се налази у аду[60]. Свепрождирући ад, примивши у утробу своју Камеи живота, поврати све мртве које је од памтивека прогутао[61]. Павши у земљу као пшенично зрно, Спаситељ је израстао у многоплодии клас, васкрснувши људе који су од Адама[62]. Подигнут на крст, Спаситељ је са собом подигао и људе који живе на земљи; а бивши под земљом, Он је васкрсао оне који су лежали под њом[63]. Драговољно сишавши под земљу као мртав, Спаситель је извео испод земље ка небу оне што су били оданде пали[64]. Иако је на изглед био мртав, ипак, будући жив као Бог, Господ Исус је оживео умртвљене људе, умртвивши нашег умртвитеља[65]. Драговољно сишавши под земљу, Спаситељ је оживео умртвљене људе, и узнео их у слави Очевој[66].

Силазак Спаситељев у ад сачињава саставни део домостроја спасења рода људског, замишљеног и изведеног Светом Тројицом. Стога се у њему не огледа само воља Божјег Сина него и воља Бога Оца. Послушавши свога Оца, Господ Исус је сишао чак до свирепог ада и васкрсао род људски[67]. Спаситељ је сном смрти заспао у гробу и пробудио род људски од тешког сна греховног[68]. Погребен, Господ Христос разорава адова царства, а смрћу умртвљује смрт и ослобођава људе трулежности[69]. Животворна сила Христова залази и у најнеприступачнија места у аду: Христос, Божија Премудрост која излива потоке живота, залазећи у гроб оживотворава оне који се налазе у најнеприступачнијим местима ада[70]. Христос, светлоносац правде, зашао је под земљу, и мртве је као из сна пробудио, одагнавши сву таму што је била у аду[71]. Уплаши се Адам кад Бог иђаше по рају, али кад Бог сиђе у ад, обрадова се он који је пре пао, а сада се диже[72]. Препаде се ад гледајући Спаса Животодавца где му одизима богатство (тј. душе људске) и васкрсава мртве од памтивека[73]. Спаситељ је на кратко време заспао сном смрти, и оживео је умрле; и васкрснувши, васкрсао је оне што су спавали од памтивека[74]. Погребом својим Господ је све избавио од смрти[75]. Животодавац Христос разорио је ад божанском силом својом[76].

Анђелском сетом и анђелском радошћу заливено је чудо Богочовекове смрти и погреба, из којих ниче разорење ада и сверадосно ослобођење душа људских из ада. Господ Бог наш, коме се мртвом певају надгробие песме, погребом својим отвара улазе живота, и смрћу својом умртвљује смрт и ад[77]. Господ је сишао у најдоње дубине земље, да би све испунио славом својом; од Њега се није сакрило оно што улази у састав човекова бића још од Адама; погребен, човекољубиви Спас је обновио иструлелог човека[78].

По закону који важи за умрле, Живот свих полаже се у гроб, и гроб показа извором васкрсења, на спасење људи[79]. Силаском Живота у ад оплењен је наш непријатељ ад;то је разлог да се радује сва твар и да се веселе сви земнородни[80]. Данас гроб држи у себи Онога који сву твар држи на свом длану; спава Живот, и ад дршће, и род људски ослобађа се окова[81]. Живот наш лежи у гробу, да би оживео оне што у гробовима леже[82]. Христос који држи у јединству сва бића, благоволео је да Га гроб држи у себи, да би човечанство избавио из понора ада и, васкрснувши као бесмртни Бог, оживео људе[83].

Сишавши у ад, Богочовек није могао бити савладан адом и подвргнут законима његовог постојања, већ је као Бог разорио царство ада, сломио његову силу и ослободио тамошње заробљенике. Христос Бог је сишао у ад, остао Бог и у аду, и скинуо окове са заробљеника тамошњих[84]. Ужас, страх, узбуђење и немоћ ада драматично су претстављени у великосуботним стихирима. Тако се тамо вели: Данас ад стењући вапије: боље би ми било да нисам примио у себе Рођенога од Марије, јер дошавши мени, Он разори моју државу, развали врата гвоздена, и душе које сам израније држао, Он, Бог, васкрсе[85]. Данас ад стењући вапије: сруши се моја власт; примих мртваца као једнога од умрлих, али никако нисам у стању да га задржим, него губим са њим оне над којима сам царовао; ја имађах мртваце од памтивека, али их овај, ево, све васкрсе[86]. Данас ад стењући вапије: срушена је моја држава, Пастир би распет, и васкрсе род људски; лишен сам оних над којима сам царовао, и повратих све оне што бејах прогутао; Распети испразни гробове, изнеможе држава смрти[87].

Чудо нашег спасења почива на парадоксима. То се осећа у свему што је Христово, што је еванђелско, што је православно. Нарочито у православном богослужењу, у коме се о свима тајнама Христовим мисли вером и молитвом. Тако о свему што је Христово; тако и о његовом погребу, и о његовом силаску у ад. Погребом својим Господ је умртвио државу смрти[88]. Добровољно претрпевши страдање за смртне, Животодавац Христос сиђе у ад као моћан, и тамо као од силнога звера ослободи оне што су очекивали његов долазак, и подари им место ада рај да у њему живе[89]. Када бесмртни Живот сиђе к смрти, Он тада умртви ад блеском Божанства; а када и мртве васкрсе из преисподње, тада све Силе небеске клицаху: Животодавче Христе, Боже наш, слава Tеби![90] Погребена је смрт, мртвац развали врата ада; а када би разорен свепрождирући ад, човеку бише подарена сва натприродна блага[91]. Смрћу једнога ад постаде пуст и беспомоћан, јер онога који велико богатство држаше, један за све нас Христос испразни[92]. Својом смрћу Бог разори државу смрти, и васкрсе са собом мртваце од памтивека, и свима пружа живот и васкрсење[93].

Плашљиви ад, примивши у себе јаког Божанством, даваоца нетрулежности, поврати душе праведних[94]. Својим тродневним погребењем Христос као Бог, оживотворивши оне што су били умртвљени у аду, васкрсе са собом, и као добар подари свима вернима нетрулежност[95]. Обожена Спаситељева душа, опленивши ризнице ада, васкрсе са собом душе од памтивека, а живоносно тело његово источи свима нетрулежност[96]. Спаситељ је сишао у ад, и разваливши врата као свемоћан, васкрсао је са собом умрле као Творац, размрскао је жалац смрти, и Адам би избављен од проклетства[97]. Свестваралачким Христовим силаском у ад, исмејани ад поврати све који беху од старине преваром умртвљени[98]. И у ад сишавши, Христос није оставио небеса, него је са собом подигао род људски, који је лежао на гнојишту[99]. Распет, Спаситељ се појавио у аду, говорећи онима у аду: уђите опету рај[100].

… А из свих божанских благих вести бруји богочовечанска мудрост Цркве: Распятаго же за ны при Понтисте Пилате, и страдавша и погребена.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Јевр. 13, 8.

[2] Св. Иринеј, Contra haeres. IV, 22, 2.

[3] 1 Петр. 3, 18-20.

[4] 1 Петр. 4, 6.

[5] Еф. 4, 8-10.

[6] Апок. 1, 18.

[7] Contra Apollinar. lib. II, 14; Р. gr. t. 26, col. 1156 С.

[8] Речина Проскомидији и светој Литургији.

[9] Петр. 3, 18-19.

[10] Д. А. 2, 27 = Пс. 15, 10.

[11] Contra haeres. V, 31, 2.

[12] Contra Apollinar. lib. I, 13; Р. gr. t. 26, col. 1117 A.

[13] ib. 17;col. 1124 ВС, 1125 Α.

[14] De fide, III, Р. gr. t. 94, col. 1097 AB.

[15] Он, Sermo in Sabbatum sanctum, 29; P. gr. t. 96, col. 632 AB. Cp. ib.31,col. 633 Β: Οϋ ζη μετά θάνατον, ό της ζωής το\ς ζώσι, και τοις ούσι του είναι αίτιος; Έν νεκροις μεν ην, αλλά ζών, ώς ελεύθερος.

[16] 1 Петр. 3, 19.

[17] 1 Петр. 4, 6.

[18] Epistolar. lib. I, Epist. 139, Теону; Р. gr. t. 78, col. 276 Α.

[19] Contra Cels. II, 43; P. gr. 1.11, col. 865 Α: γυμηή σώματος γενόμενος ψυχή,τάΐς γυμνανς σωμάτων ώμίλει ψυχαϊς.

[20] … благовестилъ еси и сущимъ во аду, Бога явльшагося плотiю, вземлющаго грехъ мipa и подающаго намъ велiю милость.

[21] 1 Петр. 3, 20.

[22] Stromat. lib. VI, сар. 6; Р. gr. t. 9, col. 268 Α.

[23] Contra haeres. IV, 27, 2.

[24] De fide, III, 29; Р. gr. t. 94, col. 1101 Α.

[25] De imaginib. Orat. I, 21; P. gr. t. 94, col. 1253 B.

[26] Epistol. heortast, Epist. V, 3; P. gr. t. 26, col. 1380 D.

[27] Он, Contra Apollinar. Orat. II, 14. 15; P. gr. t. 26, col. 1156 C, 1157 A.

[28] ib. 17; col. 1161 ВС

[29] De coemeterio et cruce, 2; Р. gr. t. 49, col. 394, 395, 396.

[30] Св. Симеон Нови Богослов, Слово 37, 5; стр. 285286; Слова преподоб.Симеона Новаго Богослова въ перевода на рускiй съ новогреческога епископа Tеофана, Выпускъ первый, Москва 1882.

[31] Homil. XVI; Р. gr. t. 151, col. 204 D, 205 Α.

[32] Еф. 4, 8.

[33] Апок, 1, 18.

[34] Св. Златоуст, In sanctum Pascha sermo; P. gr. t. 59, col. 723, 724.

[35] Catech. XIV, 19; P. gr. t. 33, col. 848 С 849 Α.

[36] Св. Григорије Богослов, Hymnus ad Christum post silentium; Р. gr. t. 37, col. 1328 Α: Σήμερον έκ νεκΰων Χριστός μέγας, οΐσιν έμιχθή’Εγρετο, και θανάτου κέντρον άπεσκέδασε, και ζοφερούς πυλεώνας άμειδήτου άίδαο ‘Ρήξατο, και ψυχαϊς δωκεν έλευθερίην.

[37] Он, Orat. 29, 20; Ρ. gr. t. 36, col. 101 B.

[38] In Christi resurrect., Orat. I; Р. gr. t. 46; col. 605 С. D, 608 В. С. D, 609 Α.В. С.

[39] Sermo de anima et corpore 6; P. gr. t. 18, col. 599 D — 602 A.

[40] Св. Дамаскин, Sermo in Sabbatum sanctum, 2, 22. 27; P. gr. t. 96, col. 602С 604 A, 621 A, 628 С

[41] Св. Прокло, Oratio in Parasceven, 3; P. gr. t. 65, col. 784 AB.

[42] ib. 4; col. 785 С: ώ κάθοδος έν άδου, των έν αιώνος νεκρωβέντων γέφυραπρος άναβίωσιν.

[43] ‘Ομιλία 83, 1. 7; стр. 442, 443, 444, 465, 464; Τοΰ έν άγίοις πατρός ήμωνΦωτίου Λόγοι και Ομιλιάι, εκδίδοντος Σ. Άριστάρχου, Έν Κωνσταντινουπόλει 1901.

[44] Рм. 5, 12-18.

[45] Велики Петак, Последованiе святыхъ и спасительныхъ Страстей Господа нашего Исуса Христа, стихиры самогласны (после једанаестог Еванђеља): … велiе чудо, яко Создатель мipa, въ руки беззаконныхъ предается, и надрево возвышается Человеколюбецъ, да яже во аде юзники свободить (ίνατους έν άδη δεσμωτας ελευθέρωση).

[46] тамо, Слава…: Господи, восходящу ти на крестъ, страхъ и трепетъ нападе на тварь, и земли убо возбранялъ еси поглотити распинянощихъ тя, аду же повелевалъ еси испустити юзники, на обновленiе человековъ (τφ δε άδηεπέτρεπες άναπέμπειν τους δέσμιους, εις άναγέννησιν βροτών).

[47] Въ недeлю утра, Канонъ воскресенъ, пeснь 8 (Гласъ 8, Октоихъ): Исусова Божества пребожественная сила, въ насъ боголeпно возаяла есть (τηςΊησοΰ Θεότητος, ή ύπέρθεος δΰναμις, έν τοις καθ’ ημάς, θεοπρεπώς έξέλαμψε); плотiю бо вкушъ за всехъ смерть крестную, разруши адову крепость (σαρκιγαρ γευσάμενος, υπέρ παντός θανάτου σταυρού, έλυσε του αδου την ίσχΰν).

[48] Въ понедельникъ Светлыя седмицы вечера, на Господи воззвахъ стихиры: Сущимъ во аде сшедъ Христосъ благовести (εύηγγελίσατο), дерзайте (θαρσεϊται), глаголя: ныне победихъ, азъ есмь воскресете, азъ вы возведу, разрушивъ смертная врата.

[49] Во святую и великую Субботу, на утрени, Канонъ песнь 6:Царствуетъ адъ, но не вечнуетъ надъ родомъ человеческимъ (βασιλεύει, αλλ’ ούκ αίωνίζει,άδης τού γένους των βροτών); ты бо положен во гробе, Державне, живоначальною дланда, смерти ключи разверглъ еси (συ γαρ τεθείς έν τάφω, Κραταιέ,ζωαρχική“ παλάμη, τα του θανάτου κλείθρα διεσπάραξας), и проповедалъ еси отъ века тамо спящимъ, избавленiе неложное бывъ, Спасе, мертвымъ первенецъ (και έκήρυξας τοις άπ’ αιώνος έκει καθεΰδουσι λύτρωσιν άψευδή, Σώτεργεγονώς νεκρών πρωτότοκος).

[50] Во святый и велики Пятокъ вечера, на стиховнe стихиры: Егда во гробe новe за всeхъ положился еси, Избавителю всeхъ (ό λυτρωτής τού παντός), адъ всесмeхливый видeвъ тя ужасеся (άδης ό παγγέλαστος, Ίδών σε έπτηξεν), вереисокрушишася (οι μοχλοί συνετρίβησαν), сломишася врата(έθλάσθησαν πΰλαι), гроби отверзошася, мертвiи восташа, тогда Адамъ благодарственно радуяся вопiяше тебe: слава снисхожденiю твоему, человeколюбче.— Ср. Во святую и великую Недeлю Пасхи, на утрени, Канонъ, пeснь 6, ирмосъ: Снизшелъ еси въ преисподняя земли (έν τοις κατωτάτοις τής γης) и сокрушил еси вереи въчныя (και συνέτριψας μοχλούς αιωνίους), содержашыя связанный Христе (κάτοχους πεπεδημένους) [ослободио јеси]…

[51] тамо: Егда во гробъ плотски хотя заключился еси (σαρκικως, θέλωνσυνεκλείσθης), иже естествомъ Божества пребывали неописанный и неопределенный (αδιόριστος), смерти заключилъ еси сокровища, и адова всяистощилъ еси, Христе, царствiя (τά θανάτου άπέκλεισας ταμεία και „Αδουάπαντα έκένωσας, Χριστέ βασίλεια).

[52] Во святую и великую Субботу; на утрени: Ангельсюй соборъ удивися, зря тебе въ мртвихъ вмeнишася, смертную же, Спасе, крепость разоривша, и съсобою Адама воздвигша, и отъ ада вся свобождша (του θανάτου δε Σωτήρ, τηνίσχύν κατελόντα, και συν έαυτω τον ‘Αδάμ έγείροντα, και έξ αδου πάντας έλευθερώσαντα).

[53] Во святую и великую Субботу, на утрени, на Богъ Господь, Слава…: Егда снизшелъ еси къ смерти, Животе бесмертный, тогда адъ умертвилъ еси блистанiемъ Божества (τότε τον αδην ένέκρωσας τή αστραπή της Θεότητος); Егда же и умершыя отъ преисподнихъ васкресилъ еси (δτε δε και τους τεθνεωτας έκτων καταχθόνιων άνέστησας), вся силы небесны взываху: жизнодавче Христе Боже нашъ, слава тебe.

[54] Велика Суббота, на утрени, Статiя первая, 2: Животе, како умираеши? Како и во гробе обитавши? смерти же царство разрушавши, и отъ ада мртвыя возставляеши?

[55] тамо, 12: Недоумeваетъ и естество умное (άπορει και φΰσις νοερά), и множество безплотное, Христе, таинства несказаннаго, и неизреченнаго твоего погребенiя (το μυστηριον τής άφράστου και άρρητου σου ταφής).

[56] тамо, 17: Землю содержай дланiю, умерщвленъ плотiю подь землею нынe содержится (σαρκικως ύπό της γης νυν συνέχεται), мертвыя избавляя адова содержанiя (τους νεκρούς λύτρων τής αδου συνοχής).

[57] Въ среду утра, седальны (Гласъ 7, Октоихъ): Распеншуся ти,Владыко Христе, врагь связанъ бысть, и смерть умертвися; душы, яже во аде въ преисподнихъ содержимыя, отъ узъ разрешахуся.

[58] Во вторникъ вторыя седмицы по Пасце, на утрени, седаленъ (Триодъ цветная): Адъ плени Христосъ, яко единъ крепокъ и силенъ (ώς μόνοςκραταιός και δυνατός), и истлeевшыя вся совоздвиже (και φθαρέντας συνήγειρεπάντας), осужденiя страхъ разрушивъ крестомъ (τον τής κατακρίσεως λΰσαςφόβον δυνάμει σταυρού).

[59] Недeля третiя святыхъ постовъ, Въ недeлю, на утрени, Канонъ воскресенъ, икосъ: Три креста водрузи на Голготe Пилатъ, два разбойнниковъ и единъ Жизнодавца, егоже виде адъ, и рече сущимъ доле: о слуги мои, и силымоя, кто водрузивъ гвоздге въ сердце мое (τίς ό έμπήξας ήλον τή καρδία μου), древяннымъ мя котемъ внезапу прободе? и растерзаюся, внутренними моими болю, утробою уязвляюся изригати Адама, и сущыя оть Адама, древомъ данныя ми (αναγκάζομαι έξερεύξασθαι τον ‘Αδάμ, και τους έξ ‘Αδάμ, ξύλω δοθέντος μοι), древо бо сiя вводить паки въ рай (ξΰλον γάρ τοΰτους εισάγει πάλιν ειςτον παράδεισον).

[60] Велика Суббота, на утрени, Статiя первая, 19: Якоже света светилникь, ныне плоть Божiя (ή σαρξ του Θευΰ) подъ землю яко подъ спудъ крыется, и отгоняетъ сущую во аде тму (και διώκει τον έν αδη σκοτασμόν).

[61] тамо, 23: Живота камень во чреве гнмемъ адъ всея децъ (άδης ό παμφάγος), изблева отъ века яже поглоти мертвыя (έξήμεσεν έξ αιώνος οΰς κατέπιενεκρούς).

[62] тамо, 29: Якоже пшеничное зерно, зашедъ во недра земная, многоперстный воздалъ еси класъ (τον πολΰχουν άποδέδωκας άσταχυν) возставивъ человеки, яже отъ Адама (άναστήσας τους βροτούς τους έξ Αδάμ).

[63] тамо, 37: Вознеслся еси на древе, и живущьы человeки совозносиши; подъ землею же бывъ, лежащыя человеки совозносиши (ύπό την γήν δέ γενόμενος, τους κείμενους δ’ ύπ’ αυτήν έξανιστάς).

[64] тамо, 46: Под землею хотенiемъ низшедъ яко мертвъ, возводиши отъ земли къ небеснымъ, отуду падшыя, Исусе (έπανάγεις άπό γης, προς ουράνιο,τους εκείθεν πεπτωκότας, Ίησοΰ).

[65] тамо, 48: Аще и мертвъ виденъ быль еси, но живъ яко Богъ, умерщвленныя человеки оживилъ еси, моего умертвивъ умертвителя (τον έμόνάπονεκρώσας νεκρωτήν).

[66] тамо, 53: Волею (εκουσίως) снизшелъ еси, Спасе, подъ землю умерщвленныя человеки оживилъ еси, и возвелъ еси во славе Отчей.

[67] тамо, 59: Послушавъ, Слове, Отца твоего, даже до ада лютаго сошелъ еси, и воскресилъ еси родъ человеческiи.

[68] тамо, 75: Уснулъ еси, Христе, естественноживотнымь сномъ во гробе (τον φυσίζων ΰπνον έν τάφω), и отъ тяжкаго сна греховнаго воздвиглъ еси родъ человеческiи. (και βαρέως ΰπνου έξήγειρας, του τής αμαρτίας, το τών ανθρώπωνγένος).

[69] тамо, 83: Адова убо погребет. царствiя, Христе, сокрушавши смерттже смерть умерщвлявши, и тленiя свобождаеши земнородныя (ςίδου μενταφείς, τα βασίλεια Χρίστε συντρίβεις θάνατον θανάτω δε θανατοις, και φθοράςλυτροϋσαι τους γηγενείς).

[70] тамо, 84: Токи жизни проливающая Божiя Премудрость, во гробъ заходящи, животворить сущыя въ незаходимыхъ адовыхъ мeстахъ (τάφον ύπεισδΰσα ζωοποιει, τους έν τοις άδύτοις άδου μυχοις).

[71] тамо, 86: Зашелъ еси подъ землю свътоносецъ правды, и мертвыя якоже оть сна воздвиглъ еси, отгнавъ всякую тму сущую во адe (έκδιώξας άπαν τοέν τω αδη σκότος).

[72] тамо, 88: Убояся Адамъ, Богу ходящу въ рай; радуется же, ко аду сошедшу, падый прежде, и нынe воздвизаемь (πεπτωκώς το πρώην, και νυνέγηγερμένος).

[73] тамо, 97: Ужасеся адъ, Спасе, зря тя Жизнодавца,богатствоонагоупраздняюща (σκυλεύοντα) и яже оть века мертвыя возставляюща (και τουςάπ’ αιώνος νεκρούς έξανιστωτα).

[74] тамо, 110: Уснулъ еси мало, и оживилъ еси умершыя, и воскресь, воскресилъ еси спящыя оть века, Блаже.

[75] тамо, 131: Песньми твое, Христе, нынe распятiе и погребенiе, вси върнiи празднуемъ, избавльшеся смерти погребенiемъ твоимъ (οι θανάτουλυτρωθεντες οη ταφή).

[76] тамо, Статiя третiя, 145: Жизнодавче Спасе, слава державe твоей, адъ разоршей (Ζωοδότα Σώτερ, δόξα σου τω κράτει, τον αδην καθελόντι).

[77] Во святую и великую Субботу, на утрени, Канонъ, песнь 1: Господи Боже мой, исходное пенiе, и надгрoбную тебе песнь воспою, погребенiемъ твоимъ жизни моея входы отверзшему, и смертiю смерть и адъ умертвившему(θανάτω θάνατον και άδην θανατώσαντι).

[78] тамо: Да твоея славы вся исполниши, сшелъ еси въ нижняя земли; отъ тебе бо не скрыся составъ мой иже во Адамe, и погребенъ, истлeвша мя обновлявши, человеколюбие (άπο γαρ σοΰ ουκ έκρΰβη ή ύπόστασίς μου ή έν’Αδάμ, και ταφεις φθαρέντα με, καινοποιεις).

[79] тамо, песнь 7: Закономъ умершихъ еже во гробe положенiе всeхъ прiемлетъ Жизнь (ή των δλων δέχεται ζωή), и сего источника показуетъ востанiя, во спасенiе насъ (και τούτον πηγή, δείκνυσιν έγέρσεως, είς σωτηρίανήμων).

[80] тамо, песнь 9: Да радуется тварь, да веселятся земнороднiи, врать бо пленися адъ (ό γαρ εχθρός έσκΰλευται).

[81] тамо, на хвалитехъ стихиры: Днесь содержить гробе содержащаго дланiю тварь, … спить Животь, и адъ трепещетъ, и Адамъ отъ узъ разрешается(και ‘Αδάμ των δεσμών απολύεται).

[82] тамо.

[83] тамо, тропарь пророчества: Содержай концы, гробомъ содержатися изволилъ еси, Христе, да отъ адова поглощенiя избавиши человечество (ίνα τηςτοΰ άδου καταπτακτεως λυτροίσης, ζωίόσης ημάς, ώς αθάνατος).

[84] Опело, тропарь, Слава…: Ты еси Богь, сошедый во адъ, и узы окованныхъ разрeшивый…

[85] Во святую и великую Субботу вечера, на Господи воззвахъ, стихиры: Днесь адъ стеня вошетъ: уне мне бяше (συνέφερε μοι), аще быхъ отъ Марiи рождшагося не прiялъ; пришедъ бо на мя, державу мою разруши (το κράτοςμου έλυσε), врата мeдная соскруши, душы, яже содержахъ прежде, Богь сыйвоскреси (ψυχάς ας κατειχον τοπριν, Θεός ών άνέστησε).

[86] тамо: Днесь адъ стеня вошетъ: разрушися моя власть (κατελύθη μου ήεξουσία); прiяхъ мертваго яко единаго отъ умершихъ; сего бо держати отнюдьне могу (τούτον δέ κατέχειν όλως ούκ ισχύσω), но погубляю съ нимъ, имиже царствовахъ (αλλ’ άπολω μετά τούτου, ών έβασίλευον); азъ имeхъ мертвецы от ъвeка, но сей се всeхъ воздвизаетъ (ούτος Ιδού πάντας εγείρει).

[87] тамо: Днесь адъ стеня вопiетъ: пожерта моя бысть держава, (κατεπόθημου το κράτος), Пастырь распятся, и Адама воскреси; имиже царствовахъ, лишихся, и яже пожрохъ возмогiй, всехъ изблевахъ (και ούς κατέπιον ίσχύσας,πάντας έξημεσα); истощи гробы распныйся, изнемогаетъ смертная держава(έκένωσε τους τάφους ό σταυρωθείς; ούκ ισχύει του θανάτου). Слава, Господи, кресту твоему, и воскресенiю твоему.

[88] Въ субботу на велицeй вечерни, стихиры воскресны (Гласъ 2, Октоихъ): …погребенiемъ твоимъ умертвилъ еси смерти державу.

[89] тамо: Животодавче Христе, волею страсть претерпевый смертных ради, во адъ же снишедъ яко силенъ, тамо твоего пришестiя ожидающыя, исхитивъ яко отъ звeря крeпкаго, рай вместо ада жити даровалъ еси (παράδεισον άνθ’ άδου οίκέίν δεδωρησαι).

[90] тамо, тропарь воскресенъ: Егда снызшелъ еси къ смерти, Животе безмертный, тогда адъ умертвилъ еси блистанiемъ Божества (τότε τοναδην ‘ενέκρωσας ττ\ αστραπή της Θεότητος); егда же и умршыя отъ преисподнихъ воскресилъ еси (δτε δέ και τεθνεώτας έκ τών καταχθόνιων άνέστησας), вся Силы небесныя взываху: жизнодавче Христе Боже нашъ, слава Tебe.

[91] Недeля, на утрени, Канонъ крестовоскресенъ, пeснь 4 (Гласъ 2, Октоихъ): Побеждена бысть смерть, мертвъ плeняеть адова врата (νεκρός σκυλεύειάδου τάς πυλας); всеядцу бо разоршуся, яже паче естества вся ми дарововшася (τοΰ παμφάγου γαρ ραγέντος μοι, τα υπέρ φΰσιν πάντα δεδώρηται).

[92] тамо, пeснь 6: Пусть адъ и испроверженъ бысть смертiю единаго (έρημος αδης και άπορος δια θανάτου γέγονεν ενός); еже бо многое богатство сокровиществова, единъ о всeхъ насъ Христосъ истощилъ есть (δν πολύν γαρπλοΰτον έθησαΰρισεν, εις υπέρ πάντων ημών, ό Χριστός έκένωσεν).

[93] тамо, пeснь 9: Иже своею смертiю, смерти державу силою упразднившему Богу (τον τω Ίδίω θανάτω, τοΰ θανάτου το κράτος, δυνάμει καταργησανταθεόν), вси вeрнш поклонимся, яко иже отъ вика мертвыя совоскреси (δτι τουςαπ αιώνος νεκρούς συνεξανέστησε), и всeмъ подаетъ животъ и воскресенiе (καιπάσι παρέχει…).

[94] Въ недeлю на утрени, Канонъ крестовоскресенъ, песнъ 7 (Гласъ 3, Октоихъ): Крeпкаго Божествомъ прiемъ адъ страшливый, нетленiя подателя, душы праведныхъ вошющыя изблева (ίσχυρόν θεότητι, δεδεγμένος άδης όδείλαιος, τον αφθαρσίας πάροχον, ψυχάς δικαίων βοώσας ήμεσε): благословенъ еси Господи, Боже отецъ нашихъ.

[95] Въ неделю, на Литургiи, Блаженны (Гласъ 3, Октоихъ): Тридневнымъ твоимъ погребенiемъ, иже во аде умерщвленный яко Богъ оживотворивый, совоздвиглъ еси (τους έν τώ άδη νεκρωβέντας ώς Θεός, ζωοποιήσας συνήγειρας), и нетленiе всeмъ яко благь источилъ еси намъ, вeрою зовущымъ всегда: помянии насъ во царствiю твоемъ.

[96] Въ недeлю утра, Канонъ крестовоскресенъ, песнь 4 (Гласъ 4, Октоихъ): Обожена твоя Спасе душа, адова сокровища пленивши, яже отъ вeка совоскреси души (ή τεθεωμένη σου Σώτερ ψυχή, αδου θησαυρούς προνομεύσασα,τάς άπ’ αιώνος, συνανέστησε ψυχάς); живоносное же тeло всeмъ нетлeнiе источи (το ζωηφόρον σώμα δε, πάσιν άφθαρσίαν έπήγασε).

[97] Въ недълю утра, Кондакъ (Гласъ 5, Октоихъ): Ко аду Спасе мой сошелъ еси, и врата сокрушивый яко всесиленъ, умершихъ яко Создатель совоскресилъ еси, и смерти жало сокрушилъ еси (καΐ θανάτου το κέντρονσυνέτριψας), и Адамъ отъ клятвы избавленъ бысть (της κατάρας έρρΰσω), человеколюбче.

[98] тамо, Канонъ воскресенъ, песнь 8: Твоимъ вседетельнымъ схожденiемъ адъ, Христе, поруганный изблева вся, яже древле лестда умерщвленныя (σοΰ τοϋ παντουργοΰ τη καταβάσει αδης, Χριστέ, καταγέλαστος, γεγονώςήμεσε πάντας τους πάλαι, tfj πλάνη νεκρωθέντας), тебе превозносящыя во всявики (σε ύπερυψοΰντας εις πάντας τους αιώνας).

[99] Въ неделю утра, Канонъ воскресенъ, песнь 8 (Гласъ 6, Октоихъ): Небеснаго круга не оставилъ еси, и во адъ сошедъ, всего совоздвиглъ еси лежащаго на гноищи, Христе, человека (και εις άδην φοιτήσας, όλον συνήγειραςκείμενον, Χριστέ, έν σαπρία τον άνθρωπον).

[100] Неделя третiя святыхъ постовъ, Въ неделю на утрени, Канонъ воскресенъ, Кондакъ: …предсталъ бо еси, Спасе мой, вотя сущимъ во адe: внидите паки въ рай (έπέστης δέ Σωτηρ μου βοών τοις έν άδη; είσάγεσθε πάλιν εις τονπαράδεισον).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *