НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том II
Догматика Православне Цркве – Том II

Догматика Православне Цркве – Том II

ОДЕЉАК ТРЕЋИ
Богочовеково дело – Сотериологија

4. Тајна Спаситељевог страдања, крсне смрти и тајна спасења

г) Помирење људи са Богом смрћу Богочовека

 

Безбројна тајанства таје се у крсној смрти Богочовека Христа. Једно од њих, свештено и чудно, јесте: помирење људи са Богом, и Бога са људима. До те чудотворне смрти род људски је биоу непријатељству са Богом, у рату са Богом, јер је грех непријатељство Богу, ратовање са Богом[1]. Узевши на себе грех света[2], и пострадавши за нас и место нас, безгрешни Господ Исус учинио је: да нам Бог у Њему и ради Њега отпусти грехе. Богодана је визија христоносног Апостола: кроз грехе ми смо били непријатељи Богу, али смо се помирили са Богом смрћу његова Сина (κατηλλάγημεν τω Θεω δια τοΰ θανάτου του υίοΰ αυτού)[3].

Ακο се свет, вели свети Кирил Александријски, није могао друкче спасти до крвљу и смрћу Христовом, коју је Он примио по мудром домостроју спасења (οικονομικώς) ради опроштења грехова, онда смо ми спасени Христом. А то показује да је оваплоћење Очевог Логоса било неопходно, да би крвљу својом оправдао оне који верују у Њега, и да би их смрћу свога властитог тела помирио са Оцем[4].

Помирење људи са Богом смрћу Господа Исуса десило се на бескрајно човекољубив начин. Апостол благовести: Све је од Бога који нас помири са собом кроз Исуса Христа (τού καταλαξάντος ημάς έαυτω δια Ίησοϋ Χριστού), и даде нам службу помирења (την διακονίαν της καταλλαγής), јер Бог беше у Христу који помири свет са собом, не урачунавајући им грехе њихове, и метнувши у нас реч помирења (δτι Θεός ην έν Χριστώ κόσμον καταλλάσσων έαυτω, μη λογιζόμενος αύτοϊς τα παραπτώματα αυτών, και θέμενος έν ήμΐν τον λόγον τής καταλλαγής)[5]. Тумачећи ову Апостолову благовест, свети Златоуст благовести: Све је од Бога (ст. 18), ништа од нас. И отпуштење грехова, и усиновљење, и бесмртна слава од Њега су нам подарени… Све је од Бога кроз Христа и његову благодат. Зато што су нам сва добра дарована кроз Христа, Апостол је додао: који нас помири са собом кроз Христа и даде нам службу помирења (ст. 18). Бог који нас начини пријатељима својим сам је узрок и свих других добара која нам је дао као пријатељима својим. Јер нас Он не остави да останемо његови непријатељи, него нас начини пријатељима својим и обасу нас толиким дарима… Јер Бог беше у Христу који помири свет са собом, не урачунавајући им грехе њихове (ст. 19). Ето љубави која превазилази сваку реч, сваки ум. Ко беше увређен? Сам Бог. Ко први дође ради помирења? Опет Он. Но, рећи ћеш, Он је Сина свог послао, није Сам дошао. Да, послао је Сина, али нас није позвао сам Син него са Њим и кроз Њега Отац. Стога Апостол и вели: Бог беше који помири са собом свет у Христу (ст. 19), тј. кроз Христа. Овим речима Апостол објашњава оно што је пре тога рекао: који нам даде службу помирења (ст. 18), и као да вели: не мислите да смо ми (апостоли) извршиоци тога дела. Не, ми смо само слуге, а виновник свега је Бог који кроз Јединороднога помири са собом васељену (ό δια του Μονογενούς την οίκουμένην καταλλάξας). Како је помири са собом? Чудесно је не само то што Он постаде пријатељ, него што постаде пријатељ на такав начин. На какав начин? На такав, што им отпусти грехе. Иначе, не би био и пријатељ, због чега Апостол и додаје: не урачунавајући им грехе њихове (ст. 19). И стварно, да је Он зажелео да потражи обрачун за грехе, сви бисмо пропали, јер сви бесмо мртви. Али и при толиким нашим гресима Он не само не затражи казну за нас, него се чак и помири са нама; не само да нам отпусти грехе, него нам их чак и не урачуна (οΰ μόνον άφήκεν, αλλ’ ούδε έλογίσατο)[6].

Дело помирења људи са Богом Господ Христос је оставио светим Апостолима као службу. Апостолство је: служба помирења[7]. Отуда Апостол и пише хришћанима: Тако смо ми послани место Христа, као да вас Бог моли кроз нас; молимо вас у име Христа: помирите се с Богом (καταλλάγητε τω Θεω)[8]. Свети Златоуст овако објашњава ове Апостолове речи: Отац је послао свог Сина да уразуми људе, и да изврши дело које Му је поверио Отац. Али пошто Он би убијен и, васкрснувши, узнесе се на небо, то ово дело повери Апостолима.Ионимоле људе место Христа, јер им је поверено његово дело. Али они то не чине само место Христа, него и место Оца. Стога је Апостол и додао: као да вас Бог моли кроз нас. Тиме Апостол каже: Бог дозива људе не само кроз Сина него и кроз нас којима је поверено дело његово. Не мислите, дакле, да вас ми молимо; сам Христос моли вас кроз нас, и чак сам Отац Христов. Шта се може сравнити са оваквим изобиљем доброте? После безбројних доброчинстава незахвалнички уверђен, Он нас не само не осуди, него и Сина свог даде, да нас помири са собом. И када се они, којима Он дође, не само не помирише, него Га и убише, Он опет посла друге посланике са позивом, и кроз њих сам моли. О чему моли? Помирите се с Богом. Не рече: помирите са собом Бога (καταλλάξατε έαυτοΐς τον Θεόν), јер није Бог који непријатељствује (ό έχθραίνων) него ви; Бог никада не бива непријатељ (θεός γαρ ουδέποτε έχϋραίνει)[9].

Као савршено безгрешан, Господ Христос је оличење савршеног мира: мира и са Богом и са људима, уколико људи нису изједначили себе са грехом. Грех је уопште начело немира, нереда, бунта, непријатељства; Господ Христос је савршена безгрешност, зато је Он мир наш (αυτός γάρ έστιν ή ειρήνη ημών)[10], мир наш са Богом, и мир наш са људима, и мир наш са свима тварима, уколико људи и твари нису на страни греха. Чиме је Господ Христос мир наш? Тиме што уклања грех као посредника између човека и Бога, између човека и људи, између човека и твари; тиме што Он чини да грех престаје бити човеково средство општења са Богом, са људима и са тварима.

Приневши себе на жртву за род људски Господ Исус је телом својим (σαρκι αύτοΰ) убио непријатељство, тј. грех, који је растављао човека од Бога, и човека од човека, и они су пречистом крвљу његовом близу постали један другоме[11]. И тако је Он крстом помирио човека са Богом, убивши непријатељство на њему[12]. По светом Златоусту, Господ Христос је помирио људе са Богом, јер је на крсту понео казну за људе. Апостолове речи: убивши непријатељство на њему, врло су изразите и врло тачне; ништа не може бити изразитије и тачније од њих. Смрт Христова, вели Апостол, убила је и уништила непријатељство. Речено је: телесно мудровање је непријатељство Богу (Рм. 8, 7). А телесно мудровање јесте: неуздржљивост, преједање, себичност, и сваки уопште грех (πάσα αμαρτία)[13].

Ακο је смрт Господња, вели свети Атанасије Велики, искупљење свих (λΰτρον έστι πάντων), и смрћу његовом се разваљује средостeнiе ограды το μεσότοιχον τοΰ φραγμού (Εφ. 2, 14), ибива дозивање незнабожаца; како би нас онда Он дозвао, да није био распет? Јер се само на крсту умире са раширеним рукама. Стога je било потребно да Господ претрпи и крст и рашири руке, да би једном руком привукао себи древни [Јеврејски] народ, а другом незнабожачке народе, те да и једне и друге сједини са собом. То је и сам Господ изрекао, када је показао каквом ће смрћу искупити све: Када будем подигнут, све ћу привући себи (Јн. 12, 32)[14].

Убивши крстом непријатељство, Господ Христос је убио грех, који је једини узрок ратовању са Богом, стога је Еванђеље Христово у ствари Еванђеље истинског мира за све људе свих времена[15]. Бог мира, вели свети Богослов, крстом је помирио са собом нас, који смо ратовали са Њим кроз грех (δια της αμαρτίας πολεμοθέντας)[16]. Христов крст је символ непрекидног рата са грехом, и тиме символ вечитог мира са Богом, а и са људима уколико ови нису робови греха.

Оличавајући собом пуноћу Божанства и пуноћу човечанства, Богочовек се јавио као јединствена по савршенству синтеза Божјег и човечијег, небеског и земаљског, и тако је својом безгрешном Богочовечанском личношћу помирио два света: небески и земаљски, сјединио небо са земљом. То је нарочито у потпуности учинио када је крвљу крста свога сатро грех, и тиме уклонио једини разлог земљиног непријатељства према небу и човековог бунта против Бога. Ту козмичку визију, препуну сотериолошког значаја, истиче Апостол васељене говорећи: Би воља Очева да се у Христу усели сва пуноћа (πάν το πλήρωμα), и кроз њега да помири све са собом, умиривши крвљу крста његова кроз њега све, било на земљи или на небу (εΐρηνοποιήσας δια του αίματος του σταυρού αυτού, δι’ αυτού, είτε τα έπι τής γης, είτε τα εν τοις οΰρανοις)[17].

Спаситељ поднесе страдања, вели свети Кирил Јерусалимски, умиривши крвљу крста све, било на небу или на земљи. Јер кроз грех ми бејасмо непријатељи Богу, и Бог одреди смрт грешнику. Требало је, дакле, да се деси једно од двога: или да Бог, који је Истина, уништи све људе, или да у човекољубљу свом укине одредбу. Али погледај мудрост Божју: Он је сачувао и истину своје одредбе и силу човекољубља. Христос изнесе грехе на телу на дрво, да бисмо смрћу његовом умревши гресима живели правди (1 Петр. 2, 24). Не беше од мале вредности онај што умре за нас; Он не беше вештаствена овца; Он не беш само човек; Он не беше само анђео него очовечени Бог (Θεός ένανθρωπήσας). Безакоње грешника не бејаше толико велико, колико велика беше правда Онога што умре за нас; ми не бесмо толико сагрешили, колико учини правде Онај што душу своју положи за нас[18].

Не само у Старом него и у Новом Завету крв је и символ живота и сила живота. А када је по среди још крв Богочовека Христа, онда је јасна њена свеживотворна и свеспасоносна сила. Но крв људска, заражена грехом и греховношћу, била је главни расадник смрти и смртности, а самим тим главни виновник непријатељства човековог према Богуи дисхармоније између земље и неба. На супрот њој стоји крв Богочовека Христа, која због своје безгрешности постаје извор бесмртности и козмичког свејединства и свепомирења. Апостолову благовест о помирењу и сједињењу крвљу крста Христовог свега небеског и земаљског, Црква богонадахнуто изражава у своме молитвеном богословљу: Твојим крстом, Христе, постаде од Анђела и људи једно стадо и једна Црква[19].

Својим судбоносним грехопадом човек је дигао против себе сву твар, како на небу тако и на земљи: на небу, увредио је и ожалостио Анђеле, којима је сав смисао живота неотступно творити вољу Тросунчаног Господа; на земљи: узнемирио је сву твар, заразно је бакцилима зла, навукао на њу проклетство, и тиме је изазвао на рат против себе. Господ Христос пак, својом бескрајно спасоносном крсном смрћу, уклонио је грех између човека и Бога, између земаљског и небеског, помирио их и остварио савршено сједињење Божанског и човечанског, небеског и земаљског, у које сједињење улазе сви који се подвигом вере предаду Господу Христу[20].

У чудесној Личности Богочовека Исуса постигнут је идеални и савршени богочовечански монизам живота и сазнања, овостраног и оностраног, Божјег и човечијег, небеског и земаљског. Целокупним својим животом у телу, а нарочито крсном смрћу, васкрсењем и вазнесењем јединородни Син Божји је показао човечанској природи путиз пропадљивости у непропадљивост, из пролазности у непролазност, из привремености у вечност. А са њом и у њој показао је пути свој твари, која, оболела и растужена грехом љуским, уздише и тужи под теретом и отровом зла, чекајући да људи вером Христовом постану синови Божји, који ће светошћу својом извући и њу из мрачног понора трулежности у лазур непролазности, из смртних грчева туге у неисказана кликтања радости[21].

Објашњавајући Апостолове речи из посланице Колошанима (1, 20), свети Златоуст вели: Велика је ствар помирење, а још већа помирење кроз Њега, но већа и од тога помирење крвљу његовом, и не просто крвљу него, што је још веће, крстом (δια του σταυρού). Тако овде имамо пет ствари достојних дивљења: помирио нас је са Богом, и то: собом, смрћу, крстом. Гле, како је све то Он сјединио! Да се не би помислило, да је све то једно исто, и да је крст сам по себи нешто, Апостол и вели: кроз Њега. На основу чега он то сматра великим? На основу тога што је све то извршио Син Божји, не са неколико речи, него предавши себе сама за помирење (εαυτόν έκδούς υπέρ της καταλλαγής). Шта значе речи: све на небу? Што се тиче речи: све на земљи, оне су јасне, јер је све на земљи било испуњено непријатељством и било раздељено на многе делове; и сваки је од нас био у неслози и сам са собом и са многима другима. Али како је Он умирио оно што je на небу? Зар je и тамо био раздор и борба? И како у молитви говоримо: да буде воља твоја и на земљи као на небу (Мт. 6, 10)? Шта да се на то каже? Земља беше окинута од неба (άπέσχιστο ή γή τοϋ ουρανού), Анђели беху у непријатељству са људима, видећи Господа свог вређаног (τον Δεσπότην όρωντες τον αύτων ύβριζόμενον). Апостол каже: да се све састави у Христу Исусу што је на небесима и на земљи (Εφ. 1, 10). Како? Оно што је на небесима ево како: Он тамо премести човека, тамо одведе непријатеља, кога су мрзели. Он не само умири оно што је на земљи, него и човека одведе Анђелима, човека који беше непријатељ и противник. То је дубоки мир. Анђели се опет појављују на земљи, пошто се човек појавио на небу. Све то учини сила Божија[22].

Грех је најкобнија оптужба против рода људског, против свега што се човек зове. И нико од људи не може оправдати човека од те оптужбе, јер су сви грешни, сви оптуженици. Природно је да се пречиста и пресвета природа Божја гневи на грех, као на нешто противбожје и противприродно. Апостол, који с врха до дна провиди сву трагику бића људског, обезбоженог и осмрћеног грехом, објављује са висине својих божанских перспектива: Гнев Божји (οργή Θεοϋ) се открива с неба на сваку безбожност и неправду људи[23], тј. на сваки грех који се увек корени у безбожности, у противбожности, и у неправди као нечем онтолошки богоборачком. Једино је у безгрешној Личности Богочовека људска природа предстала Богу без греха, потпуно света и савршена. А када је безгрешни Господ из човекољубља принео себе на крсну жртву, онда је са људске природе уопште скинута оптужба и гнев Божји.

У Личности безгрешног Богочовека људска природа је први пут била оправдана пред Богом, и са ње је одвраћен гнев Божји. Зато се Спаситељ, по целокупној својој Богочовечанској личности и делатности, јавља и јесте умилостивљење за грехе наше пред Богом, по речи светог Воанергеса: Он је умилостивљење за грехе наше (αυτός ίλασμός έστι περί των αμαρτιών ημών), и не само наше него и свега света (περί δλου του κόσμου)[24]. Оправдање пред Богом постиже сваки човек који се подвигом вере сједини са безгрешним Господом Исусом. Ту бескрајно тајанствену и спасоносну истину објављује богоглагољиви Апостол: Христос још кад слаби бесмо (тј. заробљени грехом, јер је грех једина сила која раслабљује и ослабљује људско биће) умре у потребно време за нас безбожнике (тј. за све људе, јер је грех једина сила која одводи од Бога, обезбожује људско биће). Јер једва ће ко умрети за праведника; за доброга може бити да би се ко и усудио умрети. Али Бог показује своју љубав к нама (тј. према свима људима уопште) што Христос још кад бесмо грешници умре за нас. Много ћемо дакле пре бити кроз њега спасени од гнева (όωθησόμεθα δι’ αυτού από της οργής) кад смо се сад оправдали крвљу његовом (δικαιωθέντες νΰν έν τω α’ίματι αύτοΰ). Јер кад смо се помирили с Богом смрћу Сина његова док смо још били непријатељи, много ћемо се пре спасти његовим животом, кад смо се помирили[25].

Својим безгрешним животом, својом незаслуженом смрћу (јер смрт је последица греха, а греха у Спасу није било) Господ Христос је у себи оправдао људску природу, показавши је Богу као безгрешну, и на тај начин уклонио са ње праведни гнев и суд Божји, и пропутио пут сваком људском бићу у васкрсење. Апостол тврди: Господ Исус Христос предаде себе за грехе наше, и устаде за оправдање наше (δια τήν δικαίωσιν ημών)[26]. Зашто Христос би распет? питаће неко, вели свети Златоуст. Он не би распет за свој грех, као што се јасно види из његовог васкрсења. Јер да je био грешан, како би васкрсао? А ако је васкрсао, очигледно је да није био грешан. Ако пак није био грешан, зашто би распет? За друге. А ако је распет за друге, онда је несумњиво и васкрсао. Да ти не би говорио: како се можемо оправдати када смо криви за толике грехе, Апостол указује на Онога који је избрисао све грехе (έδειξε τον πάντα άπαλείψαντα τά αμαρτήματα)[27].

Господ Христос није умро, вели свети Атанасије Велики, што је био крив (υπεύθυνος), него је пострадао за нас, и на себи је понео гнев који је био на нама због преступа (και τον καθ’ ημών θυμόν δια την παράβασιν έφ’ εαυτόν έβάσταζε)[28].

Но када је реч о гневу Божјем, не треба тај гнев замишљати на људски, на сувише људски начин, јер, по учењу светих Отаца, гнев у Богу није страсно расположење. Гнев у Богу није гнев, вели свети Златоуст, и није страст (ου πάθος εστίν), него дејство којим кажњава (το τιμωρητικόν)[29]. Ми говоримо о гневу Божјем, вели Ориген, али притом не тврдимо да је то у Њему страст (ού πάθος), већ да је то нешто чему се прибегава као средству да би се помоћу строгих мера довели у ред они грешници који су учинили многе и тешке грехе. Јер оно што се назива Божји гнев (οργή) и љутина (θύμος) јесте васпитно средство. Да је овакво гледиште у сагласности са Светим Писмом, очигледно је из онога што је речено у шестом псалму: Господе, немој ме покарати у јарости својој, нити ме наказати у гневу свом (Пс. 6, 1), а и код Јеремије: Карај ме, Господе, али с мером, не у гневу свом, да ме не би затро (Јерем. 10, 24)… Још нешто: да гнев није страст у Богу него да га сваки навлачи на себе својим гресима, јасно је из речи апостола Павла: Или не мариш за богатство његове доброте и кротости и трпљења, не знајући да те доброта Божија на покајање води? Али својим тврдоглавством и непокајаним срцем сабираш себи гнев за дан гнева у који ће се показати праведни суд Бога (Рм. 2, 45). Како би неко сабирао себи гнев за дан гнева, када би се гнев схватио као страст? или, како страст гнева може бити васпитно средство (πως δε οργής πάθος παιδεΰειν δύναται)? Осим тога, Свето Писмо, које нас учи да се уопште не гневимо, и које у тридесет шестом псалму каже: Престани са гневом, и остави јарост (Пс. 36, 8), и које нам устима Павловим наређује да одбацимо све ово: гнев, љутину, пакост, хуљење, ружне речи (Кол. 3, 8), зар то Свето Писмо да приписује Богу ону страст, од које тражи да смо ми слободни? Јасно је, дакле, да се изрази који су употребљени с обзиром на гнев Божји имају разумети фигуративно, као и они који говоре о његовом „спавању“, из кога, као будећи Га, Пророк вели: Устани, зашто спаваш, Господе? (Пс. 43, 24; ср. Пс. 77, 65). Ако дакле „спавање“ мора значити нешто друго а не оно што најближе значење речи означава, зашто да се онда и „гнев“ не схвати на сличан начин?[30].

Разуме се, вели свети Златоуст, да речи које се употребљавају о Богу, као: Бог ревнује, Бог се гневи, Бог се каје, Бог мрзи, немају буквално значење. То су речи људске, али имају смисао који доликује Богу (τά ρήματα ταύτα ανθρώπινα, αλλά τά νοήματα θεοπρεπή). Ревнује ли Бог? Ревнујем за вас Божјом ревношћу (2 Кор. 11, 2). Гневи ли се Бог? Господе, немој ме покарати у јарости својој (Пс. 6, 1). Не спава ли Бог? Устани, зашто спаваш, Господе (Пс. 43, 23). Каје ли се Бог? Кајем се што сам створио човека (1 Мојс. 6, 7). Мрзи ли Бог? Празнике ваше и младине ваше мрзи душа моја (Ис. 1, 14). Но при овоме не треба обраћати пажњу на простоту израза него пронаћи њихов богодолични смисао (θεοπρεπή τά νοήματα). Бог ревнује, јер љуби. Бог се гневи не страшћу него одмаздом и казном (ού πάθει, αλλά τιμωρία και κολάσει). Бог спава, али не сном него дуготрпељивошћу. Нема сумње, многе је изразе Бог позајмио од нас, и ми од Њега, да би ово послужило нашој части[31].

Пошто је човек предао себе у ропство ђаволу, вели свети Григорије Палама, то је доживео на себи гнев Божји, а гнев Божји јесте праведно напуштање човека од стране Бога (όργη δε έστι θεία έγκατάλειψις δικαία του Άγαθοϋ)[32].

 


НАПОМЕНЕ:

[1] ср. Рм. 8, 7; Јак. 4, 4.

[2] Јн. 1, 29.

[3] Рм. 5, 10.

[4] De recta fide ad reginas; P. gr. t. 76, col. 1292 ВС.

[5] 2 Кор. 5, 18-19.

[6] In 2 Corinth. Homil. 11. 2; Р. gr. t. 61, col. 475, 476, 477.

[7] 2 Кор. 5, 18.

[8] 2 Кор. 5, 20.

[9] In 2 Corinth. Homil. 11, 3; Р. gr. t. 61, col. 477, 478.

[10] Εφ. 2, 14.

[11] Εφ. 2, 14. 13.

[12] Εφ. 2, 16.

[13] In Ephes. Homil. 5, 3. 4; P. gr. t. 62, col. 40, 41.

[14] De incarnat. Verbi, 25; Р. gr. t. 25, col. 140 Α.

[15] Ср. Εφ. 2, 17.

[16] Св. Григорије Богослов. Orat. 12, 7; Р. gr. t. 35, col. 840 D.

[17] Кол. 1, 19-20.

[18] Catech. XIII, 33; Р. gr. t. 33, col. 812 С 813 Α.

[19] Въ среду утра, на стиховнe стихиры крестны (Гласъ 1, Октоихъ): Твоимъ крестомъ Христе, едино стадо бысть ангеловъ и человeковъ (δια τοΰ σταυρού σου Χρίστε, μία ποίμνη γέγονεν, ‘Αγγέλων και άνβρώπων), и едина Церковь (και μία εκκλησία).

[20] Кол. 1, 21-23.

[21] Ср. Рм. 8, 19-22.

[22] In Coloss. Homil. 3, 3; Р. gr. t. 62, col. 321.

[23] PM. 1, 18; cp. 2, 8.

[24] 1 Јн. 2, 2; ср. 4, 10.

[25] Рм. 5, 6-10.

[26] Рм, 4, 25.

[27] In Rom. Homil. 9, 1; Р. gr. t. 60, col. 467.

[28] Epist. ad Marcellinum in interpret. Psalm. 7; P. gr. t. 27, col. 17 A.

[29] Exposit. in Psalm. 109, 8; P. gr. t. 55, col. 277.

[30] Contra Cels. lib. IV, cap. 72; Р. gr. t. 11, col 1144 А. В. С D, 1145 A.

[31] Homil. de capto Eutropio, 7; P. gr. t. 52, col. 402, 403.

[32] Homil. XVI; P. gr. t. 151, col. 204 С

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *