НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том II
Догматика Православне Цркве – Том II

Догматика Православне Цркве – Том II

ОДЕЉАК ТРЕЋИ
Богочовеково дело – Сотериологија

4. Тајна Спаситељевог страдања, крсне смрти и тајна спасења

а) Неопходност Богочовековог спасоносног страдања

 

Сва су осећања и сва стања Богочовека Христа божански бескрајна, мада и човечански реална. И бескрајност им је богочовечанска, и реалност им је богочовечанска, зато неизмерно премашају све што је људско. Али Богочовеково страдање претставља за ум људски изузетно загонетну и потресну тајну, јер суу њему присутне све Богочовекове бескрајности, тужно реалне и дирљиво спасоносне за сву твар. Све што је Богочовеково чудесно је и спасоносно, је је Он: Спаситељ = Исус сав присутан у сваком свом осећању, у сваком свом стању, у сваком свом делу, у свакој својој речи. То нарочито важи за његово страдање, јер је оно комплекс најсложенијих и најдубљих богочовечанских осећања, у којима је Спаситељ присутан васцелом пуноћом своје Богочовечанске личности. Али, иако човечански стварно, Богочовеково страдање је божански недокучљиво за људску мисао. Аналитички разум људски није у стању да до краја проникне у унутрашњу архитектонику Богочовековог страдања и потпуно схвати аксиологичност његову, јер се оно својом тајанственом суштином отискује у такве богочовечанске бескрајности, у које ум људски не може завирити.

Страдање Спаситељево, стварно простом али неодољивом еванђелском стварношћу, самим тим се појављује као богочовечанска потреба и богочовечанска неопходност у домостроју спасења света. Људска логика може протестовати против тога, али је богочовечанска логика Спаситељева сва у томе. Господ Христос ништа тако одлучно не заступа и не наглашава као потребу и неопходност свога страдања. Када су његови божански ученици, по Божјем откривењу, открили у Њему Сина Божјег, Он их тек онда уводи у велику мистерију страдања које Му претстоји. Отада, вели свети Еванђелист, поче Исус казивати ученицима својим да Њему треба (δει) ићи у Јерусалим, и много пострадати (και πολλά παθέϊν) од старешина и од главара свештеничких и од књижевника, и да ће га убити, и трећи дан да ће устати[1].

Са колико је одлучности Спаситељ говорио о потребности и неопходности свога страдања за спасење света, види се нарочито из речи којом еванђелист Марко пропраћа ову Спасову изјаву: И говораше о том не устручавајући се (παρρησία)[2]. Али ма како одлучно и јасно Спаситељ говорио о потреби свог страдања, ум људски не може да схвати, нити да се помири са страдањем свеправедног, свеблагог и безгрешног Сина Божјег. И врховни Апостол се саблазнио о ту превелику тајну. Еванђелист пише: И узевши га Петар поче га одвраћати говорећи: Боже сачувај! то неће бити од тебе[3]. Тада се десило нешто што је најочигледније показало да људска логика, у својој човечанској ограничености, не може разумети потребу и неопходност Богочовековог страдања у делу спасења света. Еванђелист наставља: А Исус обрнувши се рече Петру: иди од мене, Сатано; ти си ми саблазан; јер не мислиш што је Божје него што је људско[4].

Овакав Спаситељев одговор је најречитија апологија потребе Богочовековог страдања ради спасења рода људског. То се нарочито показује у томе што Господ благи назива Сатаном ученика кога je мало пре тога назвао блаженим што се удостојио да му Отац небески открије тајну Личности Богочовекове[5]. Сатанска је мисао: желети и хтети да Богочовек спасе свет без страдања. Нема убитачније саблазни за људски ум од мисли: непотребно је и бесмислено је да безгрешни Господ Христос страда. Сатанско је дело одвраћати Богочовека од страдања, јер се тиме одвраћа од крста и васкрсења, а у њима је центар спасења. Да Спаситељ није страдао, ида није умро, најмучнији проблем људског живота: страдање и смрт, остао би нерешен, и тиме највећа мука неолакшана, и највеће зло неуништено. Људско сазнање није у стању да до краја оправда постојање страдања и смрти у овом свету. Посреди је тужна и страшна стварност којој људска мисао не може пронаћи потпуни смисао. Њихов смисао открива се тек када страдање и смрт постану Божји, када Богочовек прође кроз њих.

Спасење света од греха, зла и смрти толико је сложен и огроман подвиг, да једино Бог може знати шта све треба да уђе у њега. Да су страдање и смрт Богочовека неопходни саставни део његовог подвига спасења света, и да је то тако по неиспитаним разлозима човекољубивог промишљања Божјег о свету, показује Спасова одлучна реч апостолу Петру: не мислиш што је Божје (τά του θεού) него што је људско (τα των ανθρώπων)[6]. Божје је, припада промислу Божјем: да Богочовек страда и умре за спасење света; људско је, ђаволско је: избацити срадање и смрт из Богочовековог подвига спасења света, и гледати на њих као на нешто што Спаситељу треба избећи. „Када је врховни апостол, вели свети Златоуст, и то пре но што је све јасно схватао, назван Сатаном зато што се постидео крста, какво ће извињење наћи они који после такве очигледности одричу овај домострој спасења (την οικονομίαν)? Јер када такав прекор добија онај који је назван блаженим и који је исповедно Христово Божанство, онда помисли, чему ће се подвргнути они који и сада одбацују тајну крста (τού σταυρού το μυστηριον)! Господ Христос није рекао: Сатана говори кроз твоја уста, него: иди од мене, Сатано! Јер је противник баш то желео, да Христос не страда (το μη παϋέίν τον Χριστόν). Ради тога je Он тако силно изобличио Петра, јер је знао да су се Петар и остали највише бојали тога, и нису могли мирно слушати о томе. Из тог разлога Господ обелодањује и тајне мисли његове говорећи: не мислиш што је Божје него људско (Мт. 16, 23). Петар, изводећи закључак о овој ствари по људском и земаљском расуђивању (άνθρωπίνω λογισμω και γη’ίνω το πράγμα εξετάζων), мисли да је страдање за Христа стидно и недолично. Христос пак, проничући у његове мисли, говори: за мене страдање није недолично (άπρεπες), него ти тако расуђујеш по чулном разуму; а ако би ти, ослободивши се чулног разума, саслушао моје речи по Богу, онда би схватио да ми то веома доликује. Ти сматраш да је недостојно мене страдати; а ја ти кажем, да је мисао: да ја не страдам, од ђавола (ότι το μη παθεΐν με της του διαβόλου γνώμης εστίν)[7].

Поводом овога блажени Теофилакт вели: „Пошто су ученици исповедили да је Он истинити Христос, Господ им је тада открио и тајну крста (το τοΰ σταυρού μυστήριον), али не потпуно, јер они нису разумели његове речи, нити су схватали шта значи васкрснути, већ су мислили да је боље да Он не страда. Стога се Петар и почиње противити говорећи, да је узалудно предавати себе на смрт када може и не страдати. Али Господ, показујући да ће његово страдање бити на спасение (έπι σωτηρία), и да једино Сатана не жели да Он пострада и спасе људе, назива Петра Сатаном због његових мисли, својствених Сатани, зато што он није желео да Христос пострада, него Му је противречио… Петар је, по речима Господа, мислио што је људско (τα τών ανθρώπων), јер је мислио што је ниско и телесно, желео је да Господ остане у миру, да не предаје себе на распеће и да се не подвргава напасти за спасење света“[8].

Богочовек је изабрао крену смрт као неопходну и неминовну (ώς αναγκαίος και απαραίτητος) у домостроју спасења рода људског[9]. Тајна овога је у неиспитаним дубинама вечне мудрости Божје. Крсно страдање Богочовека постало је, по човекољубивом промислу Божјем, средство којим Богочовек дарује људима живот вечни. То Спаситељ истиче говорећи: Као што Мојсеј подиже змију у пустињи, тако треба (δει) Син човечји да се подигне, да ни један који га верује не логине, него да има живот вечни[10].

Страдање Богочовека бива по неиспитаној мудрости воље Божје и по спасоносном промислу Божјем[11]. То је чаша коју Отац небески даје своме Божанском Сину Богочовеку Христу: Чашу коју ми даде Отац зар да је не пијем?[12]. Оваплоћени Божји Син предаје себе добровољно и слободно овом спасоносном страдању. Он сам полаже душу своју: Нико је не узима од мене, него је сам од себе полажем. Власт имам положити је (έξουσίαν εχω Φείναι αυτήν) и власт имам узети је опет (και έξουσίαν εχω πάλιν λαβείν αυτήν)[13]. „Христос никада не би пострадао без своје воље (άκων). Стога, потчињавајући се смрти једино по својој вољи, Он има и веће право: узети душу опет. Ову заповест: умрети за свет, примио је, вели, од Оца. Ја, вели Он, нисам противник Богу, и то у толикој мери, да ми је саму ову смрт прописао као заповест. Пошто је Спаситељ претходно изрекао о себи високе ствари: власт имам узети душу своју (тиме показује да је Господар смрти и Начелник живота), Он опет додаје смирену ствар: ову сам заповест примио од Оца мога. На тај начин Он ванредно сједињује једно са другим, да Га ми не бисмо сматрали мањим од Оца и слугом Очевим и противником Богу, него једне моћи и једне воље са Њим“[14].

Говорећи да је заповест: да умре за свет, примио од Оца, Господ Исус изражава не што друго него да је Оцу по вољи оно што Он чини, да не би, када Га убију, мислили да су Га убили зато што Га је Отац напустио[15]. Ову своју драговољну смрт Спаситељ назива заповешћу још и зато да би показао од колике је она важности по спасење света. Ако у овоме има неке неопходности, онда је то неопходност Божанске љубави, која је символички изражавана кроз старозаветне Пророке и богонадахнуте веснике воље Божије. Сав Стари Завет пророкује, прасликује и казује, а Нови Завет објављује, обелодањује и показује: да је смрт Месије потребна и неопходна у делу спасења рода људског. Толико потребна и неопходна, да Спаситељ назива безумнима своје ученике који то не верују и не схватају: О безумии и спорога срца за веровање свега што говораше пророци! Није ли требало да Христос то претрпи (ούχι ταύτα έδει παΦειν τον Χριστό ν) ида уђе у славу своју?[16]

У тренутку свог преображења на Тавору, када најочигледније показује своје Божанство и божанску славу, Господ Христос и тада говори са Мојсејем и Илијом о своме спасоносном страдању у Јерусалиму које му је требало свршити[17]. Тиме Господ непобитно сведочи да је тајна страдања ради спасења људи нераздвојна од тајне његове Богочовечанске личности. Ма с које стране приступили овој тајни она је опкољена понорном тајанственошћу. Богочовечанско „треба“ (δει) страдати Христу, толико је у тајанствености својој бескрајно и понорно, да се никаквим разумом људским не може схватити, нити икаквом мером људском измерити. По среди је тајна која се уздиже изнад свих врхова људске мисли и тоне у неистражљиве дубине Божјег свемудрог промисла. Једно из Еванђеља знамо: страдање Богочовека неопходно је за спасење рода људског. То је тако што премудри Творац најбоље зна шта је потребно роду људском, оболелом од греха и смрти, за његово исцељење и оздрављење. Идући на страдање за спасење света, Богочовек Христос сав свој земаљски живот своди на ту сврху: „за то (δια τούτο) дођох на час овај“[18].

Сви путеви Спаситељевог богочовечанског живота на земљи воде у Јерусалим на крсно страдање. Многозначајну важност тога Спаситељ нарочито истиче ученицима својим после свог преображења, пошто им је показао своју божанску славу. Он жели да на томе усредсреди сву њихову пажњу[19], и насамо их уводи у ту тајну: Ево идемо у Јерусалим, и Син човечји биће предан главарима свештеничким и књижевницима; и осудиће га на смрт; и предаће га незнабошцима да му се ругају и да га бију и разапну; и трећи дан устаће[20].

Неки свештени трепет спопада ученике гледајући кротког Спаситеља како одлучно хита у Јерусалим: А кад иђаху путем у Јерусалим, Исус иђаше пред њима, а они се чуђаху, и за њим иђаху са страхом. И узевши опет дванаесторицу поче им казивати шта ће бити од њега: Ево идемо у Јерусалим, и Син човечији предаће се… и осудиће га на смрт; и наругаће му се, и биће га, и попљуваће га, и убиће га, и трећи дан устапе[21]. Али све ово, када се процењује логиком непрепорођеног човека, изгледа неразумљиво, неприхватљиво и непотребно. Стога свети Еванђелист и вели за ученике Спасове: И они ништа од тога не разумеше (ουδέν τούτων συνήκαν), и беседа ова беше од њих сакривена (κεκρυμμένον), и не разумеше што им се каза (και οΰκ έγίνωσκον τα λεγόμενα)[22].

Шта више, тајна Богочовековог страдања скрива се у предкозмичким мислима Божјим. Она почиње пре постања света, тајећи се у дубинама премудрости и љубави Божје, дубинама, неодступним за људску мисао. По неисказаним одредбама Тројичног Божанства спасење света имало се обавити страдањем и смрћу Богочовека Христа, због чега се о Њему говори као о безазленом и пречистом Јагњету, „преодређеном још пре постања света“ (προεγνωσμένου μεν προ καταβολής κόσμου)[23], па чак и „закланом од постања света“ (έσφαγμένου από καταβολής κόσμου)[24].

Спасоносно страдање Господа Христа почиње од његовог рођења на овај свет и протеже се од његове смрти на крсту између два разбојника. Свемоћни и безгрешни Богочовек родио се у пештери[25]; зар то није страдање? Живот Богомладенца Исуса је у самом почетку у опасности од свирепог Ирода, који хоће да Га погуби[26]. Оваплоћени Бог муче се и ради као обичан занатлија дрводеља[27]; зар у томе нема страдања? Он, чудесни Господар небеса, и небеса над небесима, живи на земљи као пуки сиромашак[28], и потуца се по свету као бескућник који нема где главе заклонити[29]. Он трпи глад и бива кушан[30]. Он страда од глади[31], од жеђи[32], од умора[33]. Њега, Бога у телу, вређају безмерно, говорећи да Он помоћу кнеза ђаволскога изгони ђаволе[34]; Њега називају Велзевулом[35], изелицом и пијаницом[36]; тврде да је у Њему ђаво[37], да је полудео[38]. Он, једини Безгрешни, поднео је страховите увреде од грешника и срамоте[39]. Његов је живот стално у опасности од Јевреја[40]; Њега, оваплоћено човекољубље, свет мрзи и гони[41]. Он пати због неверја Јевреја и њиховог духовног слепила[42], и плаче због тога[43]. Он оплакује смрт Лазара[44]. Његова предсмртна страдања су дирљива и потресна[45]. Као кротко и безазлено Јагње Он носи на себи грехе света и страда[46]. Он се осећа тужно остављен од Бога у својим страдањима[47]. Он много пати што Га ученик издаје и продаје[48].

Зар је мало страдања Богочовеку када људи, ослешьени богомржњом, излазе на Њега као на хајдука, наоружани ножевима и кољем[49], и везују Га?[50] Колико је мука поднело нежно срце жалостивог Господа, када се Њега трикратно и одлучно одрекао врховни Апостол, који Му се упорно клео да Га се никада неће одрећи?[51] Зар се божанско срце Господа Исуса није кидало од бола, када су Га напустили ученици и разбегли се куд који[52]? Много је страдања пустошило [потресало] Спаситељеву душу, када су свештенички главари и старешине сву савест своју истрошили и погазили, да би нашли лажне сведоке, који су сведочили лажно против Њега?[53]

Зар је мало страдања осетио кротки и незлобиви Богочовек, када су га шибали и били[54], када су Му трнов венац на главу метнули[55], када су Му се ругали и потсмевали[56], када су Га пљували и тукли по глави[57], када су Га изнемогла приморали да носи тешки крст[58], када су Га прикивали за крст[59], када су Га разапели између два разбојника[60], када су Му жедноме давали оцат помешан са жучи[61], када су Га распета исмевали и хулили на Њ архијереји, књижевници, старешине народне и војници[62], када је у самртничком крику испустио душу?[63]

Сав Спаситељев живот на земљи претставља један непрекидни подвиг страдања за спасење света. Није могао не страдати непрекидно и не патити Богочовек, који је сваког тренутка имао пред својим свевидећима очима све грехе, све пороке, све злочине свих својим савременика, као и свих људи свих времена. Нема сумње, истинито је тужно предање, да се Господ Христос никада смејао није, а често су Га виђали где плаче. Често се дешавало, вели свети Златоуст за Спаситеља, да су Га виђали где плаче, али нико никада није Га видео да се смеје или бар осмехује (γελωντα δε ούδαμοϋ, άλλ’ ουδέ μειδιώτα ήρεμα). Стога ниједан од Еванђелиста и не помиње то.[64]

Сва страдања незлобивог Господа Исуса достижу свој страшни, али и спасоносни, врхунац у његовој крсној смрти. То је разлог што Он свим бићем хита томе као извршењу спасења света: за то дођох на час овај[65], дођох на страдање у овај свет ради спасења света: „ја дођох на час овај, да бих примио смрт за све“[66].

Све што сачињава богочовечански живот Господа Христа на земљи у исто време сачињава и његов домострој спасења света. Али у крсној смрти Спаситељевој врхуни његова неизмерна љубав према човеку и његово страдање ради човека; стога се крст издваја као врхунац Богочовековог подвига спасења света. Крена смрт Богочовека је у исто време: и искупљење света, и спасење света, и победа над грехом, смрћу и ђаволом. Крст је синтеза свега тога: и искушьен»а, и спасења, и победе. То су само три аспекта једног истог подвига, богочовечански целосног и недељивог. Јер је немогуће делити на делове једно, недељиво дело спасења, извршено једним, недељивим Спаситељем. У том делу је све бескрајно важно, али је врхунац свега крсна смрт Спаситељева. То и сам Господ наглашава када вели: за то дођох на час овај[67].

Ако ме ко упита, изјављује богомудри Златоуст, шта је необично учинио Христос, онда ћу ја оставити небо, земљу, море, васкрсење многих мртваца, и остала чудеса што је творио, па ћу указати једино на крст, који је славнији од свега осталога[68]. Свако дело и чудо Христово је превелико, и божанствено, и чудесно, али је часни крст његов чудеснији од свега (πάντων εστί Φαυμαστότερον)[69].

Све што улази у подвиг спасења и искупљења рода људског, Господ Христос је учинио као један недељиви Богочовек, Спаситељ и Искупитељ. То важи и у погледу његове крсне смрти. Стога она и има тако бескрајни сотериолошки значај. О томе значају говори сам Господ Христос, а за Њим и са Њим његови свети Апостоли, свети Оци и васцело саборно осећање и саборно сазнање једне, свете, васељенске и апостолске Цркве Православие. Крсна смрт Богочовека Христа претставља најчуднију и најграндиознију тајну у свима световима, уколико људско осећање може осећати те светове, и уколико људска мисао може мислити о тим световима. Коренећи се својом невидљивом суштином у неиспитаним, предвечним, предвременским дубинама промисла Божјег, тајна крсне смрти Спаситељеве спушта се у наш тродимензиони, временскопросторни свет и залива га својом трепетном божанском тајанственошћу. Људско осећање може захватите од ње нештонешто, и људско сазнање схватити од ње маломало, а остало тоне и ишчезава у понорне дубине Божјег свезнања и Божјег речитог ћутања.

Кроз сва своја богочовечанска страдања Господ Христос води људску природу спасењу од греха, зла и смрти. Као претставник целога човечанства, јер је био истинити Бог и човек истинити Богочовек, Он се у свима својим борбама и мукама борио и мучио за спасење васцелог рода људског. У ствари, Он је у суштини одстрадао сва страдања људска и препатио све муке људске. Ту максималност страдања Он је најјаче искусно у Гетсиманији и на Голготи. И до Гетсиманије, али нарочито у Гетсиманији, човекољубиви Господ је преживео све муке људске природе, које су нагрнуле биле на њу због греха; одстрадао је сва страдања, којима је страдала људска природа од Адама до последњег његовог потомка; одболовао је све људске болове као своје, одтуговао све људске туге као своје, доживео све људске невоље као своје; и у то исто време имао пред својим свевидећим очима све милијарде људских бића која се због греха муче у грчевима смрти, болести и порока. Зато је вапијао и тужио: жалосна је душа моја до смрти[70].

У свом бескрајном човекољубљу свемилостиви Господ је преживео за нас и место нас све муке и туге које су пустошиле природу људску од њеног пада у грех и смрт. Преживљујући то за све људе и уместо свих људи Он је плакао и тужио над гресима свега света и молио се до крвавог зноја[71]. Све то Он није чинио ради себе[72], већ ради људског рода, чије је грехе, страдања и смрт драговољно узео на себе. Све патње, све смрти, све казне, што су грехом биле навучене на род људски, жалостиви Богочовек је узео на себе, са свима ужасним последицама које су се у природи људској биле расцветале кроз безбројне муке, болести и туге. Безмерна грешност људска и сви њени страшни пратиоци: болести, невоље, туге, смрти, привремене муке, вечне муке, ломили су жалостиво срце Исусово, и као горка чаша носили се пред очима његовим, истичући страховиту одговорност рода људског пред Богом. У Њему, истинском Богочовеку, плакала је и ридала људска природа пред призором свега што је учинила падом у грех и смрт. Место свих нас и за све нас она се ужасавала свих својих грехова и падова. А свет то као да се сабрало у једну чашу горчине: Оче мој! ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова![73]

То значи: људска природа је тек у Господу Христу дошла до потпуне свести о ужасности и паклености греха и смрти. Дотле, она је била у неком греховном заносу, у неком бунилу, у неком полусну, у неком пијанству од зла и страсти. Да би је разбудио, отрезнио и спасао од греха и смрти, човекољубиви Господ је као истинити човек, као ималац истинске човечанске природе драговољно прошао кроз сва страдања и смрт, очишћујући и освећујући људску природу од греха и смрти. При томе је Он дејстововао као истинити Бог: на догледу крсне смрти Он није малаксао нити се уплашио, него је, преживљавајући васколику трагику рода људског, драговољно страдао и ишао у смрт, да би својим богочовечанским страдањем и смрћу спасао род људски. Отуда: Али опет не како ја хоћу него како ти![74]

Осећајући све муке огреховљеног и осмрћеног живота људског, Господ Исус је једини од рода људског био потпуно свестан нашег безмерног пада и безизлазног очајања, зато се за све нас и место свих нас са сузама и великим јауком молио Оцу небеском и побожношћу својом измолио у Њега спасење људима од греха и смрти. То Апостол изражава говорећи: Он у дане тела свога с великим јауком и са сузама принесе молитве и мољења ономе који га је могао спасти од смрти, и би услишен за побожност (καν εισακουσθείς από της ευλάβειας)[75]. Господ Исус би услишен на тај начин што Му је као истинском Богочовеку, као истинском претставнику васцелог рода људског, било дато да својим богочовечанским страдањем и смрћу за људе и место људи, спасе род људски до греха и вечне смрти. По тумачењу светог Златоуста, Апостол вели „услишен би за побожност“, да би показао да је то било пре дело Христове заслуге него благодати Божије (το κατόρθωμα δν μάλλον ή της χάριτος τοΰ Θεού)[76].

Пренети људску природу из вечне смрти у вечни живот могао је само Бог, а учинити њеним вечни живот могао је само човек: отуда само Богочовек може бити и јесте наш Спасителе Својим богочовечанским страдањем Господ је осветио људска страдања, засладио их и орадостио, те су она постала радост за Христоносце[77]. Зато се за Господа Исуса вели да је пострадао не само за нас, него и место нас. Његово страдање има спасоносни и животворни значај по све човечанство, зато што је богочовечанско, и Он кроза њ преводи природу људску из ропства у слободу, из смрти у живот. Од роба постати Слободан, вели свети Василије Велики, назвати се син Божји, и од смрти прећи у живот не може се ни помоћу кога другог (παρ’ οΰδενός έτερου δύναται) осим помоћу Онога који је по природи свој Богу и слободан од робовског стања.

Јер како ће учинити својим Богу онај који је туђ Богу (πώς γαρ οίκειώσει Θεω ό αλλότριος)? Како ће ослободити онај који је саму јарму ропства?[78]

Као Богочовек Спаситељ је у потпуности одстрадао све муке духа људског, који је кроз грехе и страсти одлутао од Бога, оставио Бога, а самим тим био остављен од Бога. Врхунац те човекове остављености од Бога Спаситељ је осетио као човек, и излечио као Богочовек, својим самртним криком: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?[79] Страдати, плаката, вапити, својствено је људској природи а не Божанској, вели свети Атанасије Велики. У бестелесном Логосу не би било онога што је својствено телу, да Он није узео на себе трулежно и смртно тело; јер смртна бејаше света Марија, од које бејаше тело. И зато што је Он био у страдајућем, и плачућем, и патећем телу, било је неопходно (ανάγκη) приписивати Му заједно са телом и оно што је својствено телу (άπερ έστιν ίδια της σαρκός). Тако дакле, и када је Он плаkao и узрујавао се, плакао је и узрујавао се не Логос као Логос, него је то било својствено телу; и када се молио да Га мимоиђе чаша, није то било Божанство које се плашило, него је та слабост била својствена човечанству. И речи: зашто си ме оставио Еванђелисти приписују Њему, ма да Он као Логос није нимало страдао, јер је Логос нестрадалан (άπαθής). Али, пошто је Господ постао човек, то се све ово збива са Њим и све ово Он говори као човек, да би, олакшавши ова страдања тела, ослободио од њих тело (έλευϋέραν αύτων ταΰτην κατασκευάση). Нопри размишљању о Спаситељевим речима: Ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова (Мт. 26, 39), треба обратити пажњу на то, да је Он који ово говори, укорио Петра за такву ствар рекавши: Ти не мислиш што је Божје него људско (Мт. 16, 23). Он је молио да Га мимоиђе оно што је сам желео, и ради чега је и дошао. Али као што је Њему било својствено желети ово, јер је ради тога и дошао, тако је и телу било својствено плашити се, због чега је Он, као човек, и изговорио ове речи. И опет, Он је и једно и друго изговорио, да покаже, да је Он Бог сам желео ово, али је, поставит човек, имао плашљиво тело, због ко га је своју вољу помешао са људском слабошћу (δι’ ην συνεκέρασε το εαυτού θέλημα τη ανθρωπινή ασθένεια), да би, уништивши и ову слабост, понова учинио човека неустрашивим пред смрћу… И блажени Апостоли, после Њега, због ових речи толико презиру смрт, да не обраћају пажњу на судије, него изјављују: Већма се треба покоравати Богу него људима (Д. А. 5, 29). А други свети Мученици били су тако неустрашиви, да пре треба сматрати да они прелазе у живот него да подносе смрт. То доказује да се није Божанство плашило, него да је Спаситељ уништио наш страх (την ημών δειλίαν ην αφαιρούμενος). Јер као што је смрћу сатро смрт, тако је и тобожњим страхом уништио наш страх, и учинио да се људи више не боје смрти[80].

Речи: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? Спаситељ изговара од стране човечанства, од лица човечанства (έκ προσώπου της άνθρωπότητος) и, да би учинио крај проклетству и окренуо лице Очево према нама, Он моли Оца да погледа на нас, пошто је узео на себе оно што је наше (τά ημών εις εαυτόν μετατιθείς), јер смо због Адамовог преступа били одбачени и остављени, а сада смо примљени и спасени… Лице човечанства у Христу (το της άνθρωπότητος πρόσωπον έν Χριστώ) моли за ослобођење од својих падова и сагрешења[81].

Пошто је Спаситељ узео на себе грехе наше и тугује за нас (Ис. 53, 4), то се сасвим природно и моли за избављење од искушења, али се моли од лица човечанске природе (έκ προσώπου τής ανθρώπου φύσεως)[82].

Оваплоћени Бог Логос претрпео је све не ради себе него ради нас, да бисмо ми, обукавши се страдањем његовим у нестрадалност и нетрулежност (τοις εκείνου παθη’μασι άπάφειαν και άφθαρσίαν ένδυσάμενοι), боравили у вечном животу[83].

Спаситељеве паћеничке речи: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? по тумачењу светог Григорија Богослова, не значе да Га је оставио или Отац или његово Божанство, него да Он у својој Личности претставља нас (έν έαυτω τυπόi το ήμέτερον). Јер ми смо раније били остављени и презрени, а сада смо примљени и спасени страдањима Нестрадалнога (νϋν προσειλημμένοι και σεσωσμένοι τοις του απαθούς πάΦεσιν). Исти смисао имају и речи: од онога што пострада научи се послушности (Јевр. 5, 8), као и речи које говоре о Спасовим сузама, јауку, молитви, побожности (Јевр. 5, 7). Јер сам Он као Логос нити је био послушан нити непослушан, али као „обличје слуге“ (Флб. 2, 7) Он се спушта до саслугу и слугу, узима на себе туђе обличје, носећи у себи васцелог човека и све човечије, да би у себи уништио оно што је лоше у човеку, као ватра восак или као сунце земљину пару, и да би човек, кроз сједињење са Њим, узео удела у ономе што је Њему својствено. Због тога Он својим примером подиже цену послушности, и доживљује је у страдању, јер није било довољно само расположение, као што није довољно ни нама ако га не пропраћамо делима, јер је дело доказ расположен[84].

Шта Господ Христос хоће, говорећи: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? пита свети Кирил Александриски и одговара: Када праотац Адам погази дату му заповест и занемари божански закон, људска природа би некако оставлена од Бога (έγκαταλέλειπταί πως ή ανθρώπου φΰσις παρά του Θεού), и постаде због тога проклета и смрти подложна. А пошто јединородни Логос Божји дође да васпостави у нетрулежност оно што је пало, и прими се семена Авраамова и изједначи се са браћом (Јевр. 2, 16. 17), требало је да заједно са оним древним проклетством и навученом трулежношћу обустави остављеност од Бога, у којој је из давнине боравила људска природа. Будући дакле као један од остављених, пошто и сам слично нама узе удела у телу и крви (Јевр. 2, 14), Он и говори: „Зашто си ме оставио?“ чиме очигледно уклони остављеност која нас је била снашла, и тако умилостиви Оца према себи, призивајући на себе милост која је била потребна нама. Јер нам Христос постаде извор и давалац свакога добра. Стога, мада се и каже за Њега да је Он као човек примао понешто од Оца, Он је то чинио ради наше природе (τούτο τη ημετέρα προΰξένησε φΰσει), пошто је сам као Бог пун и не оскудева ни у чему[85].

Страдајући као човек, Богочовек је, у начелу, по сили нераздељивог ипостасног јединства двеју природа, обновио сву природу људску. Кроз Христова страдања ми смо обновљени (άνεπλάσθημεν), вели свети Григорије Богослов. Не велим: један је обновљен а други не, већ сви смо обновљени, сви ми који смо учествовали у самом Адаму, и били преварени од змије, и умртвљени грехом, и спасени небеским Адамом, и дрветом срама (тј. крстом) враћени дрвету живота од кога смо били отпали[86]. Једном речју: Христос спасава својим страдањима (τοις πάθεσιν)[87], јер је страдањима својим обожио (έθέωσεν) човека, сјединивши људско обличје са небесним (άνδρομέην μορφήν ούρανίη κεράσας)[88]. Због тога Нови Завет, новозаветни закон свети Григорије назива тајном страдања (τοΰ πάθους μυστήριον)[89].

Нека чудесна спасоносна сила излива се на сав људски род у страдањима безгрешног Богочовека. Ту се врши неизразиво тајанство спасења човека, пропалог и изнемоглог у гресима. Логос Божји, вели свети Иполит, будући бестелесан, узео је на себе свето тело (την άγίαν σάρκα) од свете Деве, као женик одећу, изаткавши је себи за време крсних страдања, да би, сјединивши наше смртно тело са својом силом и помешавши трулежно с нетрулежним, слабо са силним, могао спасти пропалог човека[90]. Ми нисмо могли, изјављује Тертулијан, друкчије победити смрт него Христовим страдањем; и нисмо могли друкчије васпоставити у себи живот него Христовим васкрсењем[91]. Осећајући снажно свеспасоносност Спаситељевих богочовечанских страдања, свети Златоуст благовести: Христос је страдањима победно смрт (δια πάθους τον θάνατον κατηγωνίσατο)[92].

Својом богочовечанском Личношћу Господ Христос обухвата све што је људско осим греха. Отуда и страдања његова имају свечовечански значај и силу. Све што се са Њим дешава, одражава се на сву људску природу уопште. Поставши човек узимањем обличја слуге, вели свети Григорије Ниски, свевишњи Логос усваја страдања слуге (οίκειούται τά τοϋ δούλου πάθη). И као што у нас бива, због везе која постоји међу деловима тела, да, ако се нешто деси са крајем нокта, онда цело тело осећа бол заједно са страдајућим делом, пошто саосећање прожима цело тело, тако и Господ, сјединивши се са нашом природ ом, усваја наша страдања (οίκειούται τά ημέτερα πάθη), по речима пророка Исаије: Он немоћи наше узе и болести понесе (Мт. 8, 17), и би подвргнут ранама за нас, да бисмо се раном његовом ми исцелили (Ис. 53, 4. 5). Ране није поднело његово Божанство, већ човек који се путем сједињења сјединио са Божанством, јер човекова природа може бити доступна ранама. А ово се дешава, да би се зло уништило на онај исти начин на који је и дошло. Пошто је смрт ушла у свет непослушношћу првога човека, то се она изгони послушношћу другога човека. Тога ради Господ бива послушан до саме смрти (Флб. 2, 8), да би послушношћу исцелио грех непослушности, и да би васкрсењем из мртвих уништио смрт која је ушла у свет кроз непослушност, јер васкрсење човека из смрти (έκ θανάτου) јесте уништење смрти[93].

Бог нас је створио за нетрулежност (έπ’ άφθαρσίαν), а када смо преступили његову спасоносну заповест, Он нас је осудио на трулежност смрти (φθορά θανάτου), да зло не би било бесмртно; али као многомилостив, сишавши к слугама својим, и поставши сличай нама, Он нас својим страдањем избави од трулежности (της φθοράς διά τοϋ Ιδίου πάθους έλυτρώσατο); из светог и непорочног ребра свог изведе нам извор опроштаја: воду за наш препород и умивање од греха и трулежности, а крв као пиће које даје вечни живот[94].

Свако Спаситељево страдање је непресушни извор богочовечанске силе која спасава. И као што иза сваког људског страдања стоји по грех, тако иза сваког Богочовековог страдања стоји по лек. Адам је био осуђен због греха, вели свети Кирил Јерусалимски, и Бог је изрекао осуду: нека је проклета земља у делима твојим; трње и коров ће ти рађати (1 Мојс. З, 17. 18). Господ Христос ради тога прима трње, да би скинуо сву осуду (ίνα λΰση την καταδίκην); и ради тога би погребен у земљу, да би проклета земља, место проклетства, примила благослов[95]. Људи су кроз грех претворили своју природу у три, вели свети Григорије Ниски; Господ Христос је домостројем своје спасоносне смрти начинио себи венац, страдањем својим претворивши три у част и славу (εις τιμήν καν δόξαν μεταστοιχειώσας δια τοϋ πάθους την άκανθαν)[96]. Нема сумње, изјављује свети Кирил Александриски, да је сав свет спасен (ότι σέσωσται πας ό κόσμος), пошто је за њега умро Емануил[97], јер смрт његова освећује све и сва (αγιάζει τά σύμπαντα)[98].

Истина о свеспасоносности Христовог страдања сачињава суштину молитвеног осећања и благодатног сазнања васељенске Цркве. Господ је дошао у свет: да пострада за грехе наше, да би нас ослободио од робовања непријатељу рода људског ђаволу (ίνα ημάς ελευθέρωση έκ της δουλείας τοϋ εχθρού)[99]. Господ Христос се добровольно родио у телу, и све је патње поднео у њему, да би спасао свет[100]. Подношењем страдања Господ на тајанствен начин излива у све људе силу нестрадалности[101]. Човекољубиви Господ као Јагње иде на клање, и прима ране, и ударце, и пљување, и бива осуђен на срамну смрт; и све то Он безгрешни доборовољно прима, да би свима подарио васкрсење из мртвих[102]. Јевреји су осудили на смрт Господа живот свих; на крст су приковали Њега они који су његовом силом прешли Црвено море; жуч су Му нудили они који су из камена мед јели; али Христос Бог је све драговољно поднео, да би нас ослободио од робовања ђаволу[103]. Претрпевши све, безгрешни Господ је спасао све[104]. Кроз своја богочовечанска страдања Спаситељ нас ослобађа од страдања, од горчине, од бесмислености страдања, и узноси у своје божанске висине.[105]

Човечанска природа Господа Христа, занавек ипостасно сједињена са његовим Божанством, спасла је све нас од трулежи својим страдањем и погребом[106]. Спаситељ је својим божанским патњама ослободио човека од трулежних патњи[107]. Својим страдањима Спаситељ нам је подарио нестрадалност, ослободивши нас горчине и трулежности страдања које воде у вечну смрт[108].

У страдању Богочовека имамо чудан призор: Цар вечности страдањем својим извршује домострој спасења[109].

Страдањем својим Господ Христос ослобађа све људе страдања и трулежности[110]. Животворна сила зрачи из Христових страдања, и бесмртним животом оживљава људе, осмрћене гресима[111]. Бог Логос, поставши човек, страда као смртан, и својим страдањем облачи смртна бића у красоту нетрулежности[112].

Страдањем тела свог Господ Христос је постао сила немоћнима, васкрсење палима и нетрулежност умрлима[113]. Страдањем својим Господ је израдио спасење васељени[114]. Прикован за крст Господ је приковао прародитељски грех, бијен даровао је слободу свима људима; страдањем његовим избавили смо се од безброј страсти[115]. Пострадавши својим телом, безгрешни Господ је на тајанствени начин божански оживео смртне људе, оживео их бесмртним животом[116].

Људе, рањене грехом, и затроване смрћу, и задављење ужасним страдањима, Господ је спасао страдањима часног тела свог[117]. Болове наше човекољубиви Господ је зауставио својим божанским боловима, и привео нас животу, животу у коме бол није бесмислени кошмар, бесциљна мора, већ спасоносни лек[118]. Оваплотивши се у васцелог човека, Господ је својим крсним страдањем подарио спасење васцелом човеку[119].

Господ Христос је својим пречистим страдањима ослободио од трулежности целог палог човека, кога је узео на себе, сјединивши се са њим целим у утроби свете Деве, али само не узевши удела у његовом греху[120]. Господ је, као лекар оболелих и осмрћених, исцелио својим креним страдањем природу људску, оболелу од греха и осмрћену смрћу[121]. Зато Му Црква радосно кличе: Страдањем твојим, Христе, ослободисмо се страдања[122]. А отпуст на Велики Петак, у коме су богонадахнуто сажета сва безбројна осећања Цркве о спасоносности Христових страдања, јасно наглашава да је све то Господ поднео „насъ ради человeковъ и нашего ради спасенiя“.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Мт. 16, 21; ср. Мк. 8, 31; Лк. 9, 22; 17, 25; 13, 33; 24, 7; Мк. 9, 12.

[2] Мк. 8, 32.

[3] Мт. 16, 22; ср. Мк. 8, 32.

[4] Мт. 16, 23; ср. Мк. 8, 33.

[5] Мт. 16, 16-17.

[6] Мт. 16, 22.

[7] In Matth. Homil. 54, 4; Р. gr. t. 58, col. 536-537.

[8] Enarratio in evang. Marci, cap. 8, vers. 31-33; P. gr. t. 123, col. 576 AB.

[9] Филотеј [Цариградски], In exaltat. crucis, 5; Р. gr. t. 154, col. 724 В.

[10] Јн. 3, 14-15; ср. 8, 28; 12, 32-33.

[11] Д. А. 2, 23; 4, 2628; ср. 4 Мојс. 21, 8. 9 = Јн. 3, 14; 12, 32-33; 1 Петр. 1,20; Апок. 13, 8.

[12] Јн. 18, 11.

[13] Јн. 10, 18; ср. Ис. 53, 12; Мт. 20, 28; 26, 53; Гал. 1, 4; 2, 20; Еф. 5, 2; Флб.2. 8; 1 Тм. 2, 6; Јевр. 9, 14.

[14] Блаж. Теофилакт. Enarrat. in evangel. Joanis, cap. 10, ver. 1721; P. gr. t.124, col. 76 CD. — Ср. св. Златоуст: In memoriam Martyrum, 1; P. gr. t. 52, col.827: Рекавши:Ја сам пастир добри, који душу својуполаже за овце (Јн. 10, 11),Спаситељ је обелоданио своје човекољубље и објавио своју моћ. Пострадати заовце, ствар је човекољубља; а чињеница, да је Он сам, по својој вољи, положио душу своју, јесте доказ његове моћи. Он се не покорава насиљу него обавља домострој спасења (ού γαρ βίαν υφίσταται, αλλ’ οίκονομίαν εργάζεται). Мада Апостол и каже, да је Отац предао Сина за нас (Рм. 8, 32), али он претставља страдање Сина као неизнуђено, показујући да се воља Сина налазила у сагласности са вољом Оца. Син предаје себе не потчињавајући се неопходности (οϋκανάγκη δουλεΰων) него сарађујући намери Оца. Једна је ствар: робовски служити, а друга: божански сарађивати (άλλο γαρ ύπουργήσαι δουλοπρεπως, έτερονδε συνεργήσαι Φείκώς).

[15] Св. Златоуст, In Joan. Homil. 60, 2; Р. gr. t. 59, col. 331.

[16] Лк. 24, 25-26; ср. 22, 37; Д. А. 17, 3; 26, 23.

[17] Лк. 9, 31.

[18] Јн. 12, 27.

[19] Мт. 17, 22-23.

[20] Мт. 20, 17-19; ср. Мк. 9, 31.

[21] Мк. 10, 32-34; ср. Лк. 18, 31-33.

[22] Лк. 18, 34.

[23] 1 Петр. 1, 19.

[24] Апок. 13, 8.

[25] Лк. 2, 7.

[26] Мт. 2, 13-14.

[27] Мк. 6, 3.

[28] Лк. 8, 23; ср. 2 Кор. 8, 9.

[29] Мт. 8, 20; Лк. 9, 58; 21, 37.

[30] Мт. 4, 1-11; Мк. 1, 13; Лк. 4, 23; Јевр. 2, 18; 4, 15.

[31] Мт. 21, 18; Мк. 11, 12.

[32] Јн. 4, 7; 19, 28.

[33] Јн. 4, 6.

[34] Мт. 9, 34; ср. 12, 24; Мк, 3, 22; Лк. 11, 15.

[35] Мт. 10, 25.

[36] Мт. 11, 19; Лк. 7, 34.

[37] Јн. 8, 48; 7, 20; 10, 20.

[38] Јн. 10, 20.

[39] Јевр. 12, 3;Лк. 23, 11.

[40] Лк. 4, 28-30; 13, 31; 20, 19-20; Јн. 7, 1. 9; 11, 33, 39; 10, 31-33. 39; 11,53-54.

[41] Јн. 15, 18-20.

[42] Мт. 23, 37.

[43] Лк. 19, 41-44.

[44] Јн. 11,33.35.

[45] Мт. 26, 37-45; Мк. 14, 32-41; Лк. 23, 39-46; Јевр. 5, 7.

[46] 1 Петр. 2, 21-24. Јевр. 5, 7; Ис. 53, 6. 8.

[47] Мт. 27, 46; Мк. 15, 34.

[48] Мт. 26, 21. 46-50; Мк. 14, 18-21, 42-45; Лк. 22, 21-22. 47-48; Јн. 13, 21;18, 15.

[49] Мт. 26, 47. 55; Мк. 14, 43-49; Лк. 22, 47-54.

[50] Јн. 18, 3-12.

[51] Мт. 26, 69-75. 33-35; Мк. 14, 29-31. 66-72; Лк. 22, 34. 55-62; Јн. 13, 33;18, 25-27.

[52] Мт. 26, 56; Мк. 14, 50; Јн. 16, 32.

[53] Мт. 26, 59-62; Мк. 14, 55-60; Лк. 23, 10.

[54] Мт. 27, 26; Мк. 15, 15; Лк. 23, 22.

[55] Мт. 27, 29; Мк. 15, 17; Јн. 19, 2.

[56] Мт. 27, 29; Мк. 15, 18; Лк. 22, 63-65.

[57] Мт. 27, 30; Мк. 15, 19; Лк. 22, 64; Јн. 19, 3; 18, 22.

[58] Мт. 27, 32; Мк. 15, 21; Лк. 23, 26.

[59] Мт. 27, 35; Мк. 15, 24; Лк. 13, 33; Јн. 19, 18.

[60] Мт. 27, 38; Мк. 15, 27-28; Лк. 23, 33; Јн. 19, 18.

[61] Мт. 27, 34-48; Мк. 15, 23-36; Лк. 23, 36; Јн 19, 28-30

[62] Мт. 27, 39-43; Мк. 15, 29-32; Лк. 23, 35-39.

[63] Мт. 27, 50; Мк. 15, 37; Лк. 23, 46; Јн. 19, 30.

[64] In Matth. Homil. 6, 6; P. gr. t. 57, col. 69.

[65] Jн. 12, 27.

[66] Блаж. Теофилакт. Enarrat. in evangel. Joann., cap. 12, vers. 27; P. gr. t. 124, col. 128 D:… Ίνα τόν ύπερ πάντων άναδέξωμαι θάνατον.

[67] Јн. 12, 27.

[68] Толкованiя на прор. Исаiю, гл. 28, ст. 16; Твор. Св. Ј. Златоуста, т. VI, кн. 1, стр. 169 (С. Петербургъ, 1900).

[69] Св. Дамаскин, De fide, IV, 11; Р. gr. t. 94, col. 1128 D.

[70] Мт. 26, 38,

[71] Лк. 22, 44.

[72] Лк. 23, 27-38.

[73] Мт. 26, 39.

[74] Мт. 26, 39.

[75] Јевр. 5, 7.

[76] In Hebr. Homil. 8, 2; Р. gr. t. 63, col. 70.

[77] Ср. Д. A. 5, 40-41; 1 Кор. 4, 12; Јевр. 12, 5-13.

[78] De Spir. Sancto, cap. 13, 29; Р. gr. t. 32, col. 117 D.

[79] Мк. 15, 34; Мт. 27, 46.

[80] Contra arian, Orat. III, 56. 57; Р. gr. t. 26, col. 440 ВС. 441 А. ВС, 444 А;ср. ib. 58.

[81] Св. Атанас. Велики, Expositio in Psalm. 21, 2; Р. gr. t. 27, col. 132 В.

[82] Он, Exposit. in Psalm. 68, 2; P. gr. t. 27, col. 305 ВС.

[83] Он, Epist. ad Maxim. philos. 4; Р. gr. t. 26, col. 1089 B. Sr. On, Expositio in Psalm. 68, 15, 16. 17. 18; P. gr. t. 27, col. 309 А. В. С D.: Спаси мя отъ бренiя, да не углебну (Пс. 68, 16), —тако је вапио Господ Христос, молећи се за човечанство; стога и говори: измолче гортань мой (Пс. 68, 4). Реч „измолче“ означава усрдност молитве. Да не потопить мене буря водная, ниже да пожретъ мене глубина (Пс. 68, 16). Пошто је изречена одлука и страшно проклетство да, ако нам и анђео објави Еванђеље друкчије или нас научи нечем другом а не чему нас је Павле учио, проклет да буде! (Гал. 1, 8), може ли онда ико превазићи Павла или, боље рећи, Христа који у њему говори? Стога Христос сам приписује себи такву молитву (εις εαυτόν την τοιαΰτην εΰχήν αναφέρει), и с&м сведочи за себе, када Апостол у посланици Јеврејима каже да у дане тела свога, тј.узлазећи на крст, Он с великим јауком и са сузама принесе молитве и мољења ономе који га може спасти од смрти, тј. Оцу, и би услишен за побожност; мада и Син Божји беше, али од онога што пострада научи се послушности (Јевр. 5, 78). Овде нам je Павле или, боље рећи, Христос који у њему говори, открио оно што су Еванђелисти прећутали и пропустили, рекавши да је са великим јауком и сузама обављена ова молитва: Оче, нека ме мимоиђе чаша ова (Мт. 26, 39). Не привидно, не са намером да обмане Сатану, и не усвајајући вољу света, него од свог сопственог лица (έξ οικείου προσώπου) добровољно, из разлога домостроја спасења (οικονομικώς), иако је стварно Син Божји, моли се Христос са јауком, са сузама, у зноју и крвавим капљама, крепљен од анђела и као храбрен и тешен од њега. И будући у борењу, вели Еванђелист, мољаше се усрдније (Лк. 22, 44); шта више, два пута и три пута приношаше молитву Оцу. А пошто Павле, боље рећи, сам Христос који говори у Павлу, приписује овакву молитву Христу, може ли онда неко извртати оно што је сам Христос посведочио сам за себе? Не отврати лица твоего отъ отрока твоего (Пс. 68, 18). Пошто се Бог и Отац због Адамовог преступа окренуо од људске природе, то Христос моли Бога да своје лицеокренепрема њој.

[84] Orat. 30, 5. 6; Р. gr. t. 36, col. 109 ABC.

[85] Ad regin. de recta fide, Orat. 11, 18; P. gr. t. 76, col. 1357 AB.

[86] Orat. 33, 9; Р. gr. t. 36, col. 226 ВС.

[87] Он, Orat. 37, 7; Р. gr. t. 36, col. 289 С.

[88] Он, Poemata historica, De seipso, On silentium jejunii; P. gr. t. 37, col.1313 A.

[89] Poemata moralia, Definitiones minus exactae; P. gr. t. 37, col. 959 A.

[90] De Christo et Antichristo, 4.

[91] De baptismo, 11: Nec mors nostra dissolvi posset nisi Domini passione, necvita restitui sine resurrectione ipsius.

[92] In 2 Tim. 4, 2; P. gr. t. 92, col. 620.

[93] Adversus Apollinar. (Antirrheticus), 21; Р. gr. t. 45, col. 1165 AB.

[94] Св. Дамаскин, De fid. IV, 9; P. gr. t. 94, col. 1120 ВС 1121 Α.

[95] Catech. XIII, 18; Р. gr. t. 33, col. 793 С.

[96] De perfecta christiani forma; P. gr. t. 46, col. 280 ВС.

[97] De recta fide od regin.; P. gr. t. 76, col. 1297 B.

[98] Филотеј [Цариградски], In exaltat. crucis, 4; P. gr. t. 154, col. 724 A.

[99] Во святый и великiй четвертокъ на утрени, на стиховне стихиры.

[100] Во святый и великiй четвертокъ, повечерiе малое, Тринпеснецъ, песнь9, Богородиченъ.

[101] Во святый и великiй четвертокъ на утрени, Канонъ, пуснь 4: …всумъ сущимъ изъ Адама, источившему безстрастiе (άπάθειαν).

[102] тамо, на хвалитехе стихиры, Слава и ныне: Егоже проповеда агнца Иcaia, грядетъ на заколенiе (έπϊ σφαγην έκοΰσιον), и плещи даетъ на раны, ланиты на заушенiя, лица же не отврати отъ срамоты заплеванiй, смертiю же безобразною осуждается (βανάτω δε άσχήμονι καταδικάζετε). Вся безгрeшный волею прiемлетъ, да всeмъ даруетъ изъ мертвыхъ воскресенiе (πάντα ό άναμάρτητος εκουσίως καταδέχεται,’ίνα πάσι δωρησηται την έκ νεκρών άνάστασιν).

[103] Последованiе святыхъ и спасительныхъ страстей Господа нашего Исуса Христа, часъ 3, тропарь: Господи, осудиша тя Јудее на смерть, жизнь всeхъ; иже чермное море жезломъ прошедши, на кресте тя пригвоздиша;иижеоть камене медъ ссавшiи, желчь тебe принесоша; но волею претерпелъ еси, да насъ свободиши оть работы вражiя, Христе Боже (άλλ’ εκών ΰπέμεινας, ίνα ημάςελευθέρωσης της δουλείας του έχθρου).

[104] тамо, Трипеснецъ, песнь 9: вся претерпевъ, всехъ спаслъ еси (πάνταύπομείνας, άπαντος εσωσας).

[105] тамо, Всякое дыханiе, стихирe самогласны: Кiйждо удъ святая твоея плоти, безчесле насъ ради претерпи: терте — глава, лице — оплеванiя,… пострадавый за ны, и оть страстей свободивый насъ (ό παθών υπέρ ημών, καιπαθών έλευθερώσας ημάς), снизшедый къ намъ человeколюбiемъ, и вознесый насъ, всесильне Спасе, помилуй насъ.

[106] Во святую и великую Субботу, Стапя первая, 3: Величаемъ тя, Исусе царю, и чтемъ погребенiе и страданiя твоя, имиже спаслъ еси насъ отъ истлeнiя (δι’ ών εσωσας ημάς έκ της φθοράς).

[107] тамо, 49: Покланяюся страсти (προσκυνώ τό πάθος), воспeваю погребенiе, величаю твою державу, Человeколюбче, имиже свободихся страстей тлетворныхъ (δι’ ών λέλυμα παθών φθοροποιών).

[108] тамо, Стаття вторая, 73:… твоими страданьми имамы безстрастiе, избавльшеся тлeнiя (τοις σοΐς γαρ παθημασιν εχομεν την άπάθειαν ρυσθέντες τηςφθοράς).

[109] Во святую и великую Субботу, на хвалитехъ стихиры: Что зримое видeнiе (τί τό όρώμενον θέαμα)?… Царь вeковъ, иже страстi совершивъ смотренiе (την δια πάθους τελέσας οίκονομίαν).

[110] Въ среду утра, Канонъ честному и животоворящему кресту, песнь 3(Гласъ 1; Октоихъ):… страстiю страстей и тли всехъ (δια πάθους παθών καιφθοράς πάντας άπαλλάξαντος).

[111] Въ пятокъ утра, судалны крестны (Гласъ 1, Октоихъ):…славаГосподи живоноснымъ твоимъ страстемъ, имиже насъ спаслъ еси.

[112] Во святую и великую Недулю Пасхи, на утрени, Канонъ, песнь 7, ирмосъ:… бивъ человукъ (γενόμενος άνθρωπος), страждетъ яко смертенъ, и страстно смертное въ нетленiя облачить благолeпiе (πάσχει ώς θνητός, και διαπάθους τον θνητόν, αφθαρσίας ενδύει εύπρέπειαν).

[113] Неделя, на утрени, Канонъ крестовоскресенъ, песнь 1 (Гласъ 2, Октоихъ): Сила немощныхъ, воскресенiе падшихъ, и нетленiе умершихъ быль еси Христе, плоти твоея страстiю (δύναμις άσθενοΰσιν, άνάστασις πεσούσι, και αφθαρσία τοις τεθνεώσι γέγονας Χριστέ, της σαρκός τω πάθει σου).

[114] тамо, Канонъ воскресенъ, пeснь 4…. страстiю твоею Христе, вселенней содeлаль еси спасенiе (δια του πάθους σου τή οΙκουμένη είργάσω σωτηρίαν Χριστέ).

[115] Въ пятокъ утра, Канонъ честному и животворящему кресту, пeснь 7(Гласъ 2, Октоихъ): Гвоздьми пригвоздилъ еси, Христе, грeхъ праотца (τηνάμαρτίν του προπάτορος), тростю же бiемь, написалъ еси свободу всeмъ человeкомъ. Слава страдатю твоему, имже избавихомся тиы страстей (δόξα τοιςπαθήμασι τοις σοις, δι’ ων μυρίων παθών έρρύσθημεν).

[116] Въ неделю, на Литургiи Блаженны (Гласъ 3, Октоихъ): теломъ же твоимъ безгрешне Владыко пострадавъ (έν δε τω σώματι σου άναμαρτήτωςΔέσποτα παθών), смертныя оживилъ еси (τους θνητούς έζώωσας) зовущыя:помяни и нас во царствiю твоемъ.

[117] Въ среду утра, Канонъ честному и животоворящему кресту, песнь 1(Гласъ 3, Октоихъ): Многоболезненныя страсти уставилъ еси, Слове, страстьми честныя плоти твоея (πολυώδυνα πάθη έπαυσας Λόγε, τοις πάθεσιτης τιμίας σαρκός σου), и человеки спаслъ еси, ихже уязви древле сопротивборец (ό αντίπαλος).

[118] тамо, песнь 7: Болузньми твоими уставилъ еси нашя болезни Человъколюбче (πόνοις σου έπαυσας ημών τους πάχους Φιλάνθρωπε), и ныне къ жизни неболезненней привелъ еси (και νουν ζωήν προς άπονον) иже твоимъ честнымъ страстемъ покланяющыяся благочестно, Боже всехъ.

[119] Въ недeлю утра, Канонъ воскресенъ, пъснь 9 (Гласъ 4, Октоихъ): Всего мя воспрiялъ еси весь въ совокупленiи неслитно (όλον με άνείληψας όλος, ένσυνάφεια άσυγχΰτφ), всему ми дая Боже мой, спасете страстiю твоею (δλω μοιδιδούς ό Θεός μου, την σωτηρίαν δια τού πάθους σου), юже на кресте претерпелъ еси телесне (σωματικούς), благоутробiя ради многаго (δι’ εύσπλαγχνίανπολλήν).

[120] Въ недeлю утра, Канонъ воскресенъ, пeснь 9 (Гласъ 5, Октоихъ): Падшаго человека воспрiялъ еси Владыко Христе, изъ ложеснъ дeвическихъ всему совокуплься (δλος συναφθείς), грeху же ни единому причащея (μόνος αμαρτίας δε μη μετάσχων), всего отъ истлeнiя ты свободылъ еси пречистыми твоими страстьми (όλον έκ φθοράς συ ήλευθέρωσας τοις άχράντοις σου παθημασι).

[121] Въ пятокъ утра, Канонъ честному и животворящему кресту, пeснь 6(Гласъ 7, Октоихъ): Недуговавшее человеческое естество, явлься за милосердiе милости, Врачу недугующихъ, исцeлилъ еси крестомъ и страстiю твоею(νοσησασαν των ανθρώπων την φύσιν, έπέφανας δια σπλάγχνα ελέους, ‘Ιατρέτων νοσούντων, και ίάσω τω σταυρω και τω πάθει σου).

[122] Въ субботу на велицей вечерни, стихиры на стиховне (Гласъ 1, Октоихъ): Страстiю твоею, Христе, отъ страстей свободихомся (τω πάθει σου,Χριστέ, παθών ήλευθερώθημεν).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *