НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том II
Догматика Православне Цркве – Том II

Догматика Православне Цркве – Том II

ОДЕЉАК ТРЕЋИ
Богочовеково дело – Сотериологија

9. Тајна Спаситељевог делања и тајна спасења

 

У целокупном земаљском животу свом Господ Христос је делао као Спаситељ. Од колевке до вазнесења Он је и живео као Спаситељ, и делао као Спаситељ, и учио као Спаситељ. Његово делање и његово учење јесу близанци: живе једним истим животом, делају једном истом силом. Као што речима дела. Спаситељ исто тако и делима говори. Дела његова и речи његове два су аспекта једне исте богочовечанске стварности: Еванђеља спасења. И својим речима и својим делима Спаситељ подједнако силно благовести Еванђеље спасења. Јер су и речи његове богочовечанске и дела његова богочовечанска природни израз, природна еманација његове Богочовечанске личности. Све што је његово слива се у велико богочовечанско дело спасења света. Јер у васцелом свом делању и учењу Спаситељ има један циљ: спасење света. Све што је Господ и Спаситељ наш Исус Христос творио и учио, вели свети Атанасије Велики, творио је и учио ради нашег спасења[1].

Као што је Личност Господа Исуса једна и недељива, тако је и делатност његова једно, недељиво, целостно, интегрално дело спасења. Као што је природно да сунце изражава себе светлошћу, зрацима, тако је природно да Богочовек Христос изражава себе чудесима, божанским делима. Јер његова чудеса су природна, нормална дела његова. Природно је и нормално за његову Богочовечанску личност да себе пројављује чудесима као обичним делима. Отуда Спаситељ своја чудеса најрадије назива делима[2].

Чудотворити је природно и нормално стање Богочовеково. Или боље: чудотворити је за Богочовека исто што и живети, исто што и нормално делати.Божанскасила његове Божанске Личности оваплоћењем је постала природна у сфери људског живота: натприродно је ушло у оквире човечанске природе, па се кроз њу и из ње пројављује као нешто природно. За људе који су грехом и због греха отупели своје природно и нормално осећање за натприродно и помрачили своје природно и нормално сазнање за схватање натприродног, чудеса Христова често изгледају не само натприродна него и неприродна, па чак и противприродна. У ствари, својим чудесима Господ Христос враћа природу људску уоно стање у коме је она била до грехопада, и у коме је било природно да Бог својом натприродном силом води човека кроз сваколика тајанства и збивања у овом свету времена и простора. Божанском силом својих чудеса Господ Исус динамизира, омоћује, ојачава људску природу за чињење дела Божјих. Јер је Тросунчани Господ био саздао човека: да његов живот буде непрекидно драговољно остваривање воље Божје у свету вештаственом. А то значи: да се сав његов живот крепе и бива у Богу, Богом, и од Бога[3].

Сва се Спаситељева дела стичу у једно основно богочовечанско дело: спасење света вером у Богочовеков подвиг[4]. Све исходи из његове Богочовечанске личности и све се на Њу своди. Дела су зраци спасења из Сунца спасења. Спаситељ је тиме Спаситељ што сва дела која чини јесу дела спасења, и све речи које говори јесу речи спасења. У ствари, дела Спаситељева су остварене речи Спаситељеве, аречи Спаситељеве су дела Спаситељева у потенцији, у зрну, у клици. Свака Спасова реч је чудо мудрости Божје исиле Божје, а тиме и чудо спасења. Исто тако: свако Спасово дело је чудо мудрости Божје и силе Божје, а тиме и чудо спасења. Јер је Он и пред Богом и пред људима био силан у речи и делу (δυνατός έν έργω και λόγω)[5]. Из Њега је излазила силаи исцељивала све (δΰναμις παρ’ αυτού έξήρχετο και ϊάτο πάντας)[6].

Спаситељ је стварао спасење и учио спасењу својом целокупном Богочовечанском личношћу, и свим што је од Ње и у Њој: и доживљајима, и догађајима, и речима, и чудесима, и ћутањем, и молитвом, и постом, и смиреношћу, и кротошћу, и љубављу, и милосрђем, и свим осталим, јер је увек и у свему био: сав Истина, сав Реч, сав Живот, сав Светлост, сав Сила, једном речју: сав Спаситељ, и по свему Спаситељ. Његово делање је делање Бога љубави, Бога правде, Бога милости, Бога мудрости, Бога свемоћи. У сваком свом делу, као и у целокупној својој делатности, Он се показује као Бог савршене доброте, савршеног милосрђа, савршеног човекољубља. Кратко речено: као Бог спасења. Ни једно се његово дело не може одвојити од његове Божанске личности. У сваком свом делу Он је сав недељиво и неразлучно присутан. Његова се Личност није никада, ни у једном тренутку његовог земаљског живота, разделила, већ је Он сав присутан у свему свом: у свакој речи, у сваком поступку, у сваком делу. У противном, Он би био царство које пропада, јер се разделило по себи[7]. По свему и у свему Господ Христос је сав Спаситељ = Исус, стога је и у делању свом Исус, коме је једини циљ: спасти људе од греха[8]. По роду се дрво познаје; по спасоносном делању познаје се Спаситељ, по богочовечанским делима Богочовек.

Своје богочовечанско мерило и проверу: По роду се дрво познаје[9], Спаситељ најпре примењује на себе. Ученицима Јовановим који су Му од Јована дошли са питањем: јеси ли ти онај што треба да дође или другога да чекамо? Он указује на своја богочовечанска дела и вели: Идите и кажите Јовану што чујете и видите: слепи прогледају, хроми ходе, губави се чисте, глуви чују, мртви устају и сиромашнима се проповеда еванђеље[10].

Јасно је из дела Исусових да је Он Месија, Спаситељ, Богочовек. Сва његова дела указују на његово Божанство и показују да је Он Бог, иако у људском телу. Тек од појаве Господа Христа у свету људи јасно знају како Бог дела, како ради, како дејствује у овоме свету. Сам Спаситељ објашњава природу својих дела: она су божанска, јер долазе од Јединородног Сина Божијег који је једносуштан са Богом Оцем. Господ Исус објављује тајну својих спасоносних дела: Отац који обитава у мени, Он твори дела (αυτός ποιεί τά έργα)[11]. У својој делатности на спасењу света Син се не одваја од Оца: Отац мој досада дела, и ја делам[12]. Истоветност у природи и начину њихове делатности очигледна је: Што Отац чини оно и Син чини онако (ά γαρ αν εκείνος ποιή, ταΰτα και ό υιός ομοίως ποιεί)[13]. Једном истом божанском силом дејствују и Отац и Син у спасењу света: Као што Отац подиже мртве и оживљује, тако и Син које хоће оживљује[14]. Без Спаситељеве једносушности са Богом Оцем не може се ни на који начин објаснити чудотворна сила богочовечанског домостроја спасења, због чега Спаситељ одлучно изјављује: Ја не могу ништа чинити сам од себе[15]; Онај који ме посла са мном је. Не остави Отац мене сама, јер ја свагда чиним што је њему угодно[16].

Да је Богочовек послат у свет ради спасења света, сведоче његова божанска дела спасења. Стога Он изјављује: Дела (τά έργα) која ја чиним, сведоче да ме Отац посла[17]. Очигледно је за непристрасног човека да се дела Христова корене у Богу Оцу, и сведоче о божанствености своје природе, а самим тим и о Божанству Исуса Христа: Дела која творим у име Оца свога она сведоче за мене[18]. Јасно је да се дела Христова могу објаснити једино тиме што је Он Бог. Иначе, она су необјашњива, иако очигледна и за најљуће непријатеље његове. Стога Спаситељ и говори својим непријатељима: Ако не творим дела Оца свога, не верујте ме. Ако пак творим, ако мени и не верујете, делима верујте (τοις έργοις πιστεΰσατε), да познајете и верујете да је Отац у мени и ја у њему[19].

Божанска и спасоносна сила Спаситељевих дела је тако и толико очигледна, да људи немају, нити могу имати изговора за своје неверовање у Христа као Бога и Спаситеља: Да нисам учинио међу њима дела која нико други не учини, не би греха имали (ει τά έργα μη έποίησα έν αύτοΐς, ά ούδεις άλλος πεποίηκεν, άμαρτίαν ούκ είχον); а сад и видеше, и омрзнуше на мене и на Оца мога[20]. Нема Спаситељевог дела које није божански добро, које није божански спасоносно, зато Господ и пита оне који хоће да Га каменују: Многа вам добра дела показах од Оца; за које од њих хоћете да ме каменујете[21].

Спаситељева дела су не само далеко већа и славнија од пророчких, него су толико божанска и толико спасоносна, да су они који их одбацују и не признају Исуса за Бога и Спаситеља гори од Содомљана и Гомораца и на дан Страшнога суда биће страшније осуђени од Содома и Гомора. О томе свети Еванђелист благовести: Тада поче Исус викати на градове у којима се догодила већина његових чудеса, што се нису покајали: Тешко теби, Хоразине! Тешко теби, Витсаидо! Јер да су у Тиру и Сидону била чудеса која су била у вама, давно би се у врећи и пепелу покајали. Али вам кажем: Тиру и Сидону биће лакше у дан суда него вама. И ти, Капернауме, који си се до небеса подигао до ада ћеш пропасти! Јер да су у Содому била чудеса која су била у теби, остао би до данашњега дана. Али вам кажем: земљи Содомској биће лакше у дан суда него теби[22].

Сва се многобројна дела Спаситељева стапају у једно дело: дело спасења. Стога Спаситељ указује на то дело у својој Гетсиманској молитви Оцу небеском: Сврших дело које си ми дао да свршим (το έργον έτελείωσα δ δέδωκάς μοι Ίνα ποιήσω)[23]. Ово дело, и сва она која га сачињавају, јасно показује да је Христос Син Божји и Бог, који својом божанском силом чини чудотворна дела спасења, дела којима исцељује од болести, отпушта грехе, васкрсава мртве, уклања немоћи, изгони ђаволе; једном речју: спасава човека од греха, смрти и ђавола.

Исцељујући људе од сваке болести и сваке немоћи, Господ Исус враћа природу људску у њено првобитно, рајско, нормално стање: здравље, безболесност, тј. ослобађа је од горке последице греха: болести. У своме рајском, догреховном стању људска природа није знала за болести. Њих неће бити ни у вечном блаженству: идЪже нъсть болЪзнь, ни печаль, ни воздыхаше. Врло је значајно да и безгрешни Господ Исус није никада боловао за време свога живота на земљи. Спаситељева чудеса имала су за циљ да покажу, да се спасење људске природе састоји у њеном ослобођењу од греха и његових пагубних последица: болести, мука, смрти.

Своју спасоносну проповед Еванђеља Спаситељ је пропраћао спасоносним делима. Он је ишао из места у место: проповедајући еванђеље царства и исцељујући сваку болеет и сваку немоћ међу људима (θεραπεΰων πάσαν νόσον και πάσαν μαλακίαν έν τω λαω)[24]. Радећи тако, Спаситељ показује да Он као Једини Безгрешни има власти над свима последицама греха, а и над самим грехом. Као Безгрешни делајући безгрешно, Господ уклања све последице греха. Нема болести од које Он није исцељивао[25]. А то показује да нема греха од кога Он не би могао спасти.

Благи Спаситељ је исцељивао својом божанском силом која не трпи грех ни последице греха. Стога у Еванђељу спасења пише: И сав народ тражаше да га се дотакне, јер из њега излажаше сила и исцељиваше их све (ότι δΰναμις παρ’ αΰτοϋ έξήρχετο, και ΐάτο πάντας)[26]. Шта више, и саме Спаситељеве хаљине зрачиле су чудотворном силом спасења, јер је у светом Еванђељу написано и ово: И мољаху га да се само дотакну скута од хаљине његове. И сви који се дотакоше, оздравише[27].

Од најстрашније болести, губе, Спаситељ је исцељивао силом своје спасоносне речи. Човеку који је „сав у губи“ Он каже: Очисти се! И одмах губа спаде с њега[28]. Исто тако, чудотворном силом своје богочовечанске речи Господ истовремено исцељује десет губаваца[29]. То све показује да Спаситељ изгони грех из људске природе у његовим најстрашнијим и најужаснијим последицама.

Божанска сила Спаситељеве чудотворне делатности показивала се снажно у исцељивању слепих. Господ је повраћао вид слепима додиром[30], и речју[31]. Шта више, Он је давао вид и слепима од рођења[32]. То је знак да је Господ, спасавајући људе од греха, сасецао грех у његовом најневидљивијем и најдубљем корену.

Страшна сила греха покаткад везује биће људско немошћу и беснилом. Од њих ослобађа и спасава само Једини Безгрешни. У Светој Књизи забележено је ово: И пошто изгна ђавола, проговори неми[33]. Божанско је учење, да је грех узрок не само физичких болести људских[34], него и духовних: духовног слепила, духовне глувоће, духовне неосетљивости за божанске ствари[35]. Од свега тога Спаситељ спасава својом божанском силом. Он речју дарује глувонемоме и слух и говор[36].

Иако саздан Богом да господари над природом, човек је грехопадном подвргао себе недаћама, немоћима и ропствима. У шта све није ушао грех и чиме већ није загосподарио у човеку! Заиста је човек постао оруђе греха[37]. Али иза свих и испод свих грехова човек је на дну своје душе остао боголико биће, далеко претежније од других земаљских бића. То Спасителе показује исцељујући човеку суху руку силом своје божанске речи[38]. И још: исцељујући човека који је био и бесомучан и нем и слеп[39].

Кроз сва своја спасоносна чудеса Господ је проводио један циљ: спасење душе од греха. То је био главни циљ коме се ишло кроз телесна исцељења. Своја духовна чудеса, тј. исцељења душе од греха, Спаситељ је посведочавао физичким чудесима, јер су духовна невидљива, а физичка видљива. Најбољи пример тога имамо у исцељењу узетога, кога су пријатељи спустили кроз кров пред Спаситеља. Господ је учинио двоструко чудо, а једно спасенье: чудо исцељења душе од греха: Не бој се, синко, опраштају ти се греси твоји; и чудо исцељења тела од узетости: Устани, узми одар свој и иди дома[40]. Првим чудом Спаситељ показује да као Бог има власт и право отпуштати грехе, а другим: да има власт над болестима које нису друго до последица греха. Болести су послушне Спаситељу као слуге господару и као војници старейшин. То показује пример исцељења слуге капернаумског капетана[41].

Исцељење жене од течења крви доказ је божанске свемоћи Спаситељеве чудотворне силе. Жена је дванаест година боловала од течења крви, велику муку поднела од многих лекара, потрошила све што је имала, и ништа јој нису помогли, него још горе начинили. Но чим се дотаче хаљина Спаситељевих, „одмах пресахну извор крви њезине, и осети у телу да оздрави од болести“[42].

Чудесима својим Спасител. спасава људе не само од греха и од последица греха, него и од самих твораца греха, од ђавола. Јер Он и над њима показује своју безмерну силу изгонећи их из људи. Он их изгони речју[43], и на тај начин спасава људе од најразличнијих болести које ђаволи стварају у природи људској, као што је беснило[44] и друге болести[45]. Значајно је да су нечисти духови свесни своје апсолутне немоћи пред свемоћним Господом Исусом. Еванђелист благовести: И дуси нечисти, кад га виђаху, припадаху к њему и викаху: ти си Син Божји![46] дошао си да нас погубити[47].

Оваквим својим држањем према Спаситељу ђаволи невољно показују, да изгонећи их из људи, Господ има један циљ: спасење људи од њих. Јер се уклањањем нечистих духова из људске природе зацарује у њој царство Божје. На то указује сам Спаситељ говорећи: Ја духом Божјим изгоним ђаволе, значи: к вама је дошло царство Божје[48]. Имати власт над нечистим духовима, одлика је свемоћног Спаситеља и спасења које Он извршује, јер се спасење проповеда еванђељем, изгнањем духова, исцељивањем од болести[49]. Како у учењу, тако и у чудесима Спаситељевим, главно је: ослободити човека од греха, смрти и ђавола, тј. спасти га. Изгнањем нечистих духова из човека људска се природа враћа у своје рајско, боголико стање. Отуда Богочовеково очишћење човека од творца греха и зла јесте спасење човека. Очишћен од нечистих духова, човек остаје сам са Богом, Бог и човек; и живи Богом и у Богу.

Када чудесни Спаситељ васкрсава мртве: Јаирову кћер[50], сина Наинске удовице,[51] Лазара[52], и многе друге[53], Он на тај начин спасава човека од греха, јер га спасава од најстрашније казне за грех: смрти. Кроз васкрсавање мртвих, као и кроз остала своја чудеса, Господ спасава човека, изгубљеног у гресима, болестима и смрти.

Свеопшта хармонија, која је до грехопада владала у свету, нарушена је и поремећена грехом. Због греха и грехом стихије су заратиле са човеком, а и међу собом. Међу подивљале од греха стихије Господ Исус улази као миротворац.

Својим чудесима Он делимично васпоставља поремећену хармонију у свету, да је коначно васпостави на дан Страшнога суда, када буде потпуно уклонио грех и смрт из вештасвене природе и показао ново небо и нову земљу[54]. А томе ће претходити богочовечанска вера многих синова Божијих, који ће силом свога христоликог живота, преображајно утицати на сву твар, која због греха уздише и тужи са људима који су носиоци греха и нереда у природи[55].

Као безгрешни Господ Спаситељ има власт над стихијама природе. На тајанствен начин природа распознаје у Њему свога Творца и Господара, слуша Га и служи Му. Он речју утишава буру на мору: слушају Га ветрови и море[56]. Он иде по мору као по суху[57]. Он неосетно претвара воду у вино[58]. Он чудесно умножава пет хлебова и две рибе, и њима нахрањује пет хиљада људи, осим жена и деце, и при томе преостаје дванаест котарица пуних[59]. И још: Он исто тако чудесно умножава седам хлебова и мало рибица, и њима нахрањује четири хиљаде људи, осим жена и деце, и при томе преостаје седам пуних котарица[60]. На његову реч бесплодна смоква, „одмах усахну“[61]. Сва ова чудеса показују како Спаситељ божанском силом својом господари над природом као над послушном слушкињом својом.

Нема сумње, посредни и непосредни циљ свих Спаситељевих чудеса јесте: спасење човека од греха, смрти и ђавола. Ово спасење обавља спасоносна богочовечанска сила која свемоћно дејствује из Личности Богочовека; и још: стално и свемоћно дела и чудотвори у његовом Богочовечанском телу: Цркви. Спасење човека и света претставља, и јесте, бескрајно чудо Богочовековог непрекидног делања у свету, чудо које је Спаситељ почео за живота свога на земљи и врши га непрестано у своме Богочовечанском телу, Цркви. Јасно је: Богочовек чудотвори спасење својом богочовечанском силом. Извор те силе је његово вечно Божанство. А човек, човечанство и видљива природа јесу поприште на коме дејствује та чудотворна сила.

Чудесима својим Спаситељ је показао да је људска природа: њива за натприродно, земљиште за семе божанских истина. Небески Сејач, Господ Исус сеје по пољу природе људске семе натприродних божанских истина, истина вечних и небеских. И преко спасених, обогочовечених људи небо осваја земљу, натприродно постаје природним. Засејано у природу људску, небеско горушично зрно Божје истине узраста у велико дрво, ако га човек буде хранио соковима свога боголиког бића и христочежњиве делатности.

Спасоносна чудеса Господа Исуса била су толико очигледна, толико реална, толико несумњива, да их нико од очевидаца и савременика није порицао. Само су их неки злобни књижевници и фарисеји приписивали дејству нечистих сила[62]. Али бесмисленост овога обелодањује сам Спаситељ доказавши да Он Духом Божјим изгони ђаволе[63]. Народ, очевидац Спаситељевих чудеса, говорио је: Никада се тако што није видело у Израиљу[64]. Свети Еванђелист пише: Сав народ радоваше се за сва његова славна дела[65]. Слепорођени, кога је Спаситељ исцелио, а који није Господа Исуса ни познавао, говори фарисејима: Откако је света, није се чуло да ко отвори очи слепоме од рођења[66].

Главари свештенички и фарисеји били су у очајању због Спаситељевих чудеса. Еванђелист бележи: Главари свештенички и фарисеји сабраше скупштину, и говораху: Шта ћемо чинити? Овај човек чини многа чудеса[67]. И најзад, онисе беспомоћно јадају један другоме: Видите да ништа не помаже? ето, цео свет иде за њим[68]. Треба имати у виду да је ово сведочанство о стварности Спаситељевих чудеса, сведочанство његових заклетих непријатеља.

Очевици и сведоци свих Спаситељевих чудеса, свети Апостоли, говоре о њима у својим списима просто, непосредно, историчарски. И после свега што је записано у Еванђељима и Посланицима и Делима Апостолским од многобројних Спаситељевих чудеса, свети Јован Еванђелист вели: И многа друга чудеса учини Исус пред ученицима својим, која нису написана у овој књизи[69]. Своје пак Еванђеље свети Воанергес завршава речима: А има и много друго што учини Исус, које кад би се редом пописало, ни у сами свет, мислим, не би могле стати написане књиге[70]. Ове Воанергесове речи постају јасније, када им се дода сведочанство Дела Апостолских: Ученицима и по страдању свом Исус показа себе жива многим истинитим знацима, јављајући им се четрдесет дана и говорећи им о царству Божјем[71].

Сила Спаситељевог делања није мање чудотворна од чудотворце силе његовог учења. И у једном и у другом подједнако се садржи животворна тајна спасења, коју чудесно и човекољубиво обавља незаменљиви Господ и Спаситељ наш Исус Христос.

* * *

 

Из напред изложеног учења Светога Откривења очигледно је да сав богочовечански живот, свеколико богочовечанско учење и целокупно богочовечанско делање Господа нашег Исуса Христа сачињавају један недељиви богочовечански домострој спасења. Гледан изнутра или споља, овај је домострој у целини и у појединостима изграђен од безбројних божанских тајанствености, које и чине да је овај домострој спасења у ствари „домострој тајне“ (ή οικονομία του μυστηρίου)[72]. Овај је домострој тајне сав у Тросунчаном Божанству[73], али га оваплоћени Бог Логос откри не само свима људима на земљи него и свима Анђелима на небу[74].

У историској Личности и земаљској делатности Богочовека Христа откривена је тајна над тајнама. Богочовечанска личност и богочовечанска делатност Господа Исуса морају непристрасну људску мисао и неискварено људско осећање одвести неминовном закључку и неодољивом убеђењу: заиста је Богочовек Христос једини Спаситељ и једино спасење света. И при томе увек царује светло осећање и слатко расположење: у Богочовековом домостроју спасења све је тајна, али света и слатка тајна. Ту ништа није „по човеку“[75], већ све по Богочовеку који је за богочежњиво биће људско једини Спаситељ и једина радост у свима световима, видљивим и невидљивим.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Epist. ad episc. Aegypti et Libiae, 1; P. gr. t. 25, col. 537 A.

[2] Jн. 5, 36; 10, 25. 32. 37. 38; 14, 1011; 15, 24; 17, 4.

[3] Ср. Д. А. 17, 28.

[4] Ср. Јн. 6, 28-29.

[5] Лк. 24, 19.

[6] Лк. 6, 19.

[7] Ср. Мт. 12, 25.

[8] Ср. Мт. 1, 21.

[9] Мт. 12, 33; ср. 7, 16-20; Лк. 6, 43-44.

[10] Мт. 11, 36; Лк. 7, 19-22.

[11] Јн. 14, 10.

[12] Јн. 5, 17.

[13] Јн. 5, 19.

[14] Јн. 5, 21.

[15] Јн. 5, 30.

[16] Јн. 8, 29.

[17] Јн. 5, 36.

[18] Јн. 10, 25.

[19] Јн. 10, 37-38; ср. Јн. 14, 10-11.

[20] Јн. 15, 24.

[21] Јн. 10, 32; ср. Мк. 7, 37; Лк. 13, 17; 24, 19.

[22] Мт. 11, 20-24; ср. 10, 12-15.

[23] Јн. 17, 4.

[24] Мт. 4, 23; 9, 35; ср. Мт. 4, 24.

[25] Мт. 8, 16; 12, 15; 14, 14. 35-36; Мк. 6, 56; Мт. 15, 30. 31; 19, 2; 21, 14;Лк. 4, 40; 6, 18; 7, 21; Јн. 4, 46-50; 5, 59; 6, 2; Мт. 8, 14-15; Мк. 1, 29-31; Лк.4, 38-39.

[26] Лк. 6, 19.

[27] Мт. 14, 36; ср. Мк. 6, 56.

[28] Мт. 8, 24; Мк. 1, 40-42; Лк. 5, 12-14.

[29] Лк. 17, 12-19.

[30] Мт. 9, 27-30; 20, 30-34; Мк. 8, 22-26.

[31] Мк. 10, 46-52; Лк. 18, 35-43.

[32] Јн. 9, 17.

[33] Мт. 9, 32-33; ср. Лк. 11,14.

[34] Лк. 13, 16; Јн. 5, 14; Мт. 9, 2.

[35] Мт. 13, 15; ср. Мк. 6, 52.

[36] Лк. 7, 32-35.

[37] Ср. Рм. 6, 20; 5, 12. 14.

[38] Мт. 12, 10-13; Мк. 3, 15; Лк. 6, 6-10.

[39] Мт. 12, 22.

[40] Мт. 9, 27; Мк. 2, 1-12; Лк. 5, 8-26.

[41] Мт. 8, 58. 13; Лк. 7, 2-10.

[42] Мк. 5, 25-30; Мт. 9, 20-22; Лк. 8, 43-48.

[43] Мт. 8, 16.

[44] Мт. 17, 14-21; Мк. 9, 14-29; Лк. 9, 38-42; Мт. 8, 28-34; 15, 22-28. Мк. 7,24-30; Мк. 5, 1—15; Лк. 8, 26-36.

[45] Лк. 8, 2; 13, 10-13.

[46] Мк. 3, 11; Лк. 4, 41.

[47] Мк. 1, 23-26; Лк. 4, 31-35; ср. Мт. 8, 29.

[48] Мт. 12, 28; ср. Лк. 11,20.

[49] Мк. 6, 7. 13; 3, 15; Мт. 10, 1. 8; Лк. 9, 16; 10, 9. 17, 19.

[50] Мт. 9, 18-25; Мк. 5, 22-43; Лк. 8, 41-56.

[51] Лк. 7, 11-15.

[52] Јн. 11,41-44.

[53] Мт. 11, 36; Лк. 7, 19-22.

[54] Ср. 2 Петр. 3, 13.

[55] Ср. Рм. 8, 14-22.

[56] Мт. 8, 24-27; Мк. 4, 37-41; Лк. 8, 23-25.

[57] Мт. 14, 24-33; Мк. 6, 47-51; Јн. 6, 16-21.

[58] Јн. 2, 1-11.

[59] Мт. 14, 15-21; Мк. 6, 35-44; Лк. 9, 12-17; Јн. 6, 9-14.

[60] Мт. 15, 32-38; Мк. 8, 19.

[61] Мт. 21, 19; Мк. 11, 13-14. 20-21.

[62] Ср. Мт. 12, 24; Мк. 3, 22; Лк. 11, 15; Мт. 9, 34.

[63] Мт. 12, 28-35; Мк. 3, 23-30; Лк. 11, 18-20.

[64] Мт. 9, 33.

[65] Лк. 13, 17.

[66] Јн. 9, 32.

[67] Јн. 11,47.

[68] Јн. 12, 19.

[69] Јн. 20, 30.

[70] Јн. 21, 25.

[71] Д. А. 1, 3.

[72] Еф. 3, 9.

[73] Еф. 3, 9.

[74] Еф. 3, 10.

[75] Ср. Гал. 1, 11; Кол. 2, 8.

 

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *