Догматика Православне Цркве – Том II

ОДЕЉАК ТРЕЋИ
Богочовеково дело – Сотериологија

4. Тајна Спаситељевог страдања, крсне смрти и тајна спасења

в) Богочовек скида проклетство са рода људског

 

У чудесном Господу Исусу, нарочито у његовој многозначајној смрти за род људски, Бог нас је благословио сваким благословом (έν πάση ευλογία)[1], и ослободио људе проклетства које је било на њима, по речи Апостола: Христос нас је искупио од клетве законске, поставши за нас клетва, јер је писано: проклет је сваки који виси на дрвету[2].

Какво је све проклетство било на роду људском до оваплоћења Господа Христа који га је изобиљем божанских благослова свога богочовечанског подвига скинуо, објашњава свети Златоуст: Адам је био подвргнут великом проклетству, а Господ Христос великом благослову. Адаму би речено: да си проклет у делима својим (1 Мојс. 3, 17; 4, 11); тако и онима што су живели после њега: проклет ко немарно ради дело Гсподње (Јерем. 48, 10), и још: проклет сваки који не остане на свима речима овога закона (5 Мојс. 27, 26), и још: проклет сваки онај који виси на дрвету (5 Мојс. 21, 23). Ето колико је проклетстава. Од њих нас је ослободио Христос, поставши сам клетва (Гал. 3, 13). Као што је Он понизио себе да би нас узвисио, и умро да би нас учинио бесмртнима, тако је и постао клетва да би нас испунио благословом. Шта се може сравнити са овим благословом, када се преко клетве даје благослов? Није Он сам имао потребу за благословом, него га даје човеку. Као што ја, говорећи да је Он понизио себе, не разумем неку промену у Њему него његово снисхођење из разлога домостроја спасења (της οικονομίας σογκατάβασιν), тако и говорећи да је Он добио благослов, ја разумем не то, као да је Он имао потребу за благословом, него опет показујем његово снисхођење из разлога домостроја спасења (πάλιν της οικονομίας δείκνυμι την συγκατάβασιν). Тако, дакле, благослов се односи на његову човечанску природу. Васкрснувши из мртвих, Христос већ више не умире (Рм. 6, 9) и не подлежи клетви; или, боље рећи, Он и пре тога није подлежао клетви, али ју је примио на себе, да би избавио од ње човека[3].

Зашто је, по Мојсејевом закону, проклет пред Богом сваки који виси на дрвету? То објашњава Мојсеј у закону: Ко згреши тако да заслужи смрт, те буде осуђен на смрт и обесиш га на дрво, нека не преноћи тело његово на дрвету, него га исти дан погреби, јер је проклет пред Богом ко је обешен[4]. То значи, оваква смрт била је знак крајње порочности, због чега је осуђени на такву смрт био проклет пред Богом. Није сваки који виси на дрвету, вели блажени Јероним, проклет пред Богом, него онај који је учинио грех достојан смрти, те убијен зато и обешен на дрвету. Није он проклет стога што виси на дрвету, него стога што је пао у такав грех (in talem pecatum), да је заслужио да буде распет[5].

Господ Христос, примивши крсну смрт, иако безгрешан, примио je на себе проклетство те смрти, и својом незаслуженом смрћу уништио проклетство које је било на роду људском. Пошто је онај који виси на дрвету проклет, вели свети Златоуст, то је онај који је имао да разреши ту клетву требао бити Слободан од ње (ύπεΰθυνον ούκ έδει γενέσθαι αυτής), и примити на себе ту клетву незаслужену место оне заслужене, стога је Христос и примио на себе такву клетву, и њоме уништио ону заслужену. И као што невин човек, који се реши да умре место осуђенога на смрт, избавља овога од казне, тако и Христос учини. Пошто Христос није подлежао проклетству за преступање Закона, то је Он и примио на себе проклетство које смо ми заслужили а не Он, да би све ослободио од заслуженога, јер Он греха не учини, нити се обмана нађе у устима његовим (Ис. 53, 9). Као што, дакле, онај који је умро место оних који су имали умрети, ослобођава ове од смрти, тако и Онај који је примио на себе проклетство ослободио је од проклетства[6].

Никога не треба да збуњује то, пише блажени Јероним, што је Христос постао за нас клетва, јер Бог, који Га је учинио клетвом, учинио Га је и грехом за нас (2 Кор. 5, 21), а Спаситељ је од пуноће Божанства понизио себе узевши обличје слуге (Флб. 2, 7). Али понижење Господа нашег јесте слава наша. Он је умро да бисмо ми живели; сишао је у ад да бисмо ми узашли на небо; постао је безумље (stultitia) да бисмо ми постали мудрост (sapientia). Он je од пуноће Божанства смањио себе (evacuavit), примивши обличје слуге, да би у нама обитавала пуноћа Божанства, и да бисмо од слугу постали господари. Он је распет на дрвету да би грех, који смо учинили на дрвету познања добра и зла, уништио распећем својим на дрвету. Он је касније постао клетва, постао а није рођен (factus, non natus), да би благослови, који су били обећани Авраму, сишли на нас[7].

Невини Господ Христос постао је за нас клетва на тај начин, што је примио на себе проклетство првороднога греха и свих грехова свега света[8], са свима страшним последицама греха: немоћима, мукама, страдањима, смрћу, које и сачињавају тужну и неминовну казну за грех. Спаситељ је, иако безгрешан, те као такав слободан од проклетства за неиспуњење Закона, поднео све муке и казне које због греха леже на људском роду, и тиме нас искупио од проклетства греха. Сви су народи били под проклетством (ύπό κατάραν), вели свети Јустин, јер су сви били подложни гресима и пороцима. Господ Христос је примио на себе проклетство свију, за сав род људски поднео понижење и смрт, да би својом смрћу и васкрсењем победно смрт[9].

Може неко питати, вели свети Атанасије Велики, због чега је Господ Христос претрпео крст, а не што друго? Он је пострадао на такав начин, а не другачије, јер је то било корисно за нас. И за нас је најбоље што је Господ то претрпео. Јер ако je Он дошао да понесе клетву која је била на нама, како би друкчије постао клетва ако не примајући смрт која је била под клетвом? А то је крст. Jep je тако и писано: проклет je сваки који виси на дрвету (1 Мојс. 21, 23)[10].

Када Апостол говори да Христос постаде за нас клетва (Гал. 3, 13), и: Онога који не знађаше греха нас ради учини грехом (2 Кор. 5, 21), ми не замишљамо да је Он сав (όλον) постао клетва или грех, него да је примио на себе клетву што је била на нама, по речи Апостола: искупи нас од клетве (Гал. 3, 13), и по речи Исаије: Он грехе наше понесе (Ис. 53, 4)[11].

Зато што је узео наше немоћи на себе, Господ Христос се назива немоћним, ма да није немоћан, јер је Он сила Божја. Он је нас ради постао грех и клетва (αμαρτία τε υπέρ ημών γέγονε κατάρα), ма да сам не сагреши, него само понесе на себи наше грехе и нашу клетву[12].

Поставши човек, Логос је пренео на себе и немоћи тела, да бисмо ми, не као људи него као своји Логосу (ώς ίδιοι τοΰ Λόγου), постали заједничари вечнога живота. Јер ми већ не умиремо по првом рођењу у Адаму, него, пошто су наше рођење и све телесне немоћи пренесене на Логоса, ми устајемо од земље по уништењу клетве за грех кроз Онога који је у нама постао клетва нас ради[13].

Апостол Павле пише: Христос постаде за нас клетва (Гал. 3, 13). Као што се каже: постаде клетва, зато што је за нас примио на себе клетву (άνεδέξατο κατάραν), а не што је постао клетва, тако се каже и: Логос постаде тело (Јн. 1, 14), зато што је за нас узео на себе живо тело и постао човек, а не што се претворио у тело[14].

У старини су, вели свети Златоуст, неке злочинце спаљивали, неке каменовали, неке пак лишавали живота на друге начине, али распети и обешени на крсту није страдао само што је подносио крсне муке, него и што је подвргаван проклетству: проклет је сваки који виси на дрвету, говори Свето Писмо (5 Мојс. 21, 23). Али овај проклети, срамни знак највећих мука, знак ужасне казне и проклете смрти, од велике силе распетога Христа постао је за све најжељенији и најмилији предмет. Царска круна не краси толико главу колико крст, јер је скупоценији од васцелог света. Облик крста, некада страшан свима, сада је толико мио свима, да се свуда налази: код управљача и потчињених, код жена и људи, код девојака и удатих, код робова и слободних. Сви непрестано стављају крени знак на најплементије делове свога тела, и свакодневно носе тај знак изображен на своме челу, као на стубу. Крст блиста на светој трпези при рукоположењу свештеника и заједно са телом Христовим на тајној вечери; свуда се може видети где се истиче: на кућама, на тржиштима, у пустињама, на путевима, у пештерама, на постељама, на златним и сребрним сасудима, на драгом камењу, на зидним сликама, на телу болесних животиња, на телу бесомучних, у рату, у миру, дању и ноћу, на свечаним скуповима и у ћелијама подвижника. Толико је свима постао мио овај дивни дар, ова неисказана благодат (ή άφατος αΰτη χάρις). Нико се већ не стиди и не плаши при помисли, да је крст знак проклете смрти. Напротив, сви га ми поштујемо као украс већи од круне и диадеме и огрлица од драгог камења. Тако је он постао не само не страшан, него и врло жељен и мио свима, те блиста свуда: по кућама, по крововима, на књигама, у градовима, у селима, у насељеним и ненасељеним местима[15].

Објашњавајући Апостолове речи (Гал. 3, 13), блажени Теодорит вели: Невин и Слободан од сваког греха, Господ Христос је исплатио наш дуг и нас, презадужене и стога принуђене да робујемо, удостојио је слободе, искупивши нас и као откупну цену предложивши за нас своју властиту крв. Ради тога је поднео и крену смрт, јер је ова врста смрти била по Закону проклета, а проклета je била и наша природа (ή φΰσις) пошто je била нарушила Закон[16].

Онога који не знађаше греха нас ради учини грехом (δι’ ημάς άμαρτίαν έποίησε)[17]. Поводом ових Апостолових речи свети Златоуст вели: Да је Бог само ово учинио, и ништа друго, требало би се замислити над огромношћу само овог једног дела: Он Сина свог даде за оне који су Га увредили. А он је много још и других добрих дела учинио за нас, и сврх свега: за неправеднике је осудио на страдања Онога који никакву неправду није учинио. Али Апостол је указао на нешто далеко веће од тога. На шта дакле? На то, да је Он Онога који не знађаше греха, Онога који је сушта правда (τον αύτοδικοαοσΰνην όντα) учинио грехом, то јест допустио да буде осуђен као грешник, и да умре као проклет, јер је проклет сваки који виси на дрвету (5 Мојс. 21, 23)… Велика је ствар када и грешник умире за некога; али када праведник страда на такав начин и умире за грешнике, и не само умире, него умире као проклет, и не само као проклет, него нам својом смрћу дарује велика добра, која ми никада очекивали нисмо (јер се вели: да ми будемо правда Божја у Њему. 2 Кор. 5, 21), онда, каква реч, какав ум може то изразити и схватити? Јер праведника, вели Апостол, Бог учини грешником (έποίησεν άμαρτωλόν), да би грешнике учинио праведницима[18].

Господ Исус, богословствује свети Богослов, постаје Јеврејима као Јеврејин, да Јевреје придобије; онима који су под Законом постаје као подзаконик, да њих искупи; слабима постаје као слаб, да слабе спасе. Он свима постаје све, да све придобије. Али Он не постаје само Јеврејин и не узима на себе недолична и унижавајућа имена него, што је најнеприкладније од свега, Он се назива самим грехом (αΰτοαμαρτία. 2 Кор. 5, 21) и самом клетвом (αΰτοκατάρα, Гал. 3, 13). Иако Он то у ствари није, али се назива тако. Јер како може бити грех Онај који и нас ослобађа греха? И како може бити клетва Онај који инас искупљује од проклетства Закона? Али Он се назива тако да би и до тог степена показао своју смиреност, и тиме нас научио смирености која води на висину[19].

Из разлога домостроја спасења Господ Христос ради нас постаде грехом (2 Кор. 5, 21) и клетвом (Гал. 3, 13), не будући то по природи (φΰσει) него постајући то из човекољубља (κατά φιλανθρωπίαν)[20]. Господ Христос се у свему уподобио роду људском и страдао са њим, по речи Пророка: Он грехе наше носи и болове наше узе на се (Ис. 53, 4), и: Он немоћи наше узе и болести понесе (Мт. 8, 17), пошто се обукао у тело, доступно болестима и немоћима. Још је речено: нас ради учини грехом (2 Кор. 5, 21) Њега који греха не учини него као да је учинио (ού πεπονηκώς, αλλ’ ώς πεποιηκώς), да бисмо се ми оправдали. И још је написано: постаде за нас клетва, да нас искупи од клетве (Гал. 3, 13). И назван је проклетим, пошто је благоволео да се из саучешћа (τη συμπάθεια) назове заједно с нама једним истим именом. У свему томе Он се уподобио људском роду, примивши на себе обличје слуге, као да је Он сам био преступник Закона, и предложивши на жртву за род људски своје сопствено Лице (το ίδιον πρόσωπον), приволео је Оца на милост[21].

Нас је тајна научила (παρά μυστηρίου) ими верујемо, изјављује свети Григорије, да је људска природа спасена кроз сједињење са Логосом. Јер Онај који ради нас постаде грех (2 Кор. 5, 21) и клетва (Гал. 3, 13), како то вели Апостол,иузенасебе немоћи наше, по речи пророка Исаије (Ис. 53, 4), не остави при себи неизлечене грех, клетву и немоћ, него смртно би прогутано животом (2 Кор. 5, 4); распет по немоћи, жив је по сили (2 Кор. 13, 4); клетва би претворена у благослов[22].

Апостолове речи: Христос нас искупи од клетве законске поставши за нас клетва (Гал. 3, 13), не значе, вели свети ревнитељ Православља, да се извор добара претворио у клетву, него да нас је Он собом (δι’ αυτού) ослободио греха или проклетства. Исто тако, Апостолове речи: Онога који не знађаше греха нас ради учини грехом (2 Кор. 5, 21), не значе промену (την τροπήν) правде (јер је Бог непроменљив и неизменљив), него узимање наших грехова на себе, по речи Еванђелиста: Гле, јагње Божје које узима грех света на себе[23].

Господ Христос је поднео страдања да би извршио наше спасење. Јер пошто су они што су робовали греху били подложни казнама за грех (τοις έπιτιμίοις ύπεΰβυνοι της αμαρτίας), а Господ Христос, као слободан од греха и остваривши сву правду, прими на себе казну грешника (την των αμαρτωλών κατεδέξατο τιμωρίαν), крстом уништи древну клетву, а трновим венцем учини крај Адамовим мукама, јер је Адаму после пада било речено: Земља да је проклета у делима твојим; трње и коров ће ти рађати (1 Мојс. 3, 17 18). Кроз жуч Он узе у себе горчину и муку смртног и страдалничког живота људског; кроз оцат Он прими на себе људску промену на горе, и подари повратак на боље; скерлетном хаљином означава царство, треком немоћ и трулежност ђаволове силе; примањем шамара и подношењем наших увреда, и опомена, и удараца Он објави нашу слободу[24].

Логос Божји је постао тело не претворивши се у тело, тако се за Њега каже да је постао клетва и грех; а у самој ствари Он нити је постао клетва нити грех, него је, праведан, убројен међу безаконике (έν τοις άνόμιος έλογίσβη), да би уништио грех. Он који благосиља твар био је назван и проклетим, да би разрешио нашу клетву и ослободио казне оне који верују у Њега. Није дакле истински (κατά άλήθειαν) постао ни клетва ни грех; био је назван тако, да би уништи клетву и грех[25].

Христос нас је искупио од клетве законске поставши за нас клетва, вели свети Кирил, јер је писано: проклет је сваки који виси на дрвету; да на незнабошцима буде благослов Авраамов у Христу Исусу, да обећање Духа примимо кроз веру (Гал. 3, 1314). Смрт Христова постаде спасоносна за свет, јер Он постаде клетва, подневши смрт, и бивши обешен на дрвету, да би грех уништио, да би благослов Авраамов био на свима народима у Христу Исусу, тј. да би се оправдали народи вером, по обећању датом Аврааму, да обећање Духа примимо кроз веру. Када, дакле, смрт Христова уништи законску клетву и донесе благослов Авраамов народима, то јест благодат кроз веру, и учини нас заједничарима Светога Духа, онда значи да Христова смрт није била смрт обичног човека, него да Логос, поставши тело,пострадателомзасвет (σαρκι πέπονϋεν υπέρ τού κόσμου), и његово страдање би довољно за искупљење света (και γέγονεν ίκανόν το αυτού πάθος εις την τοΰ κόσμου λΰτρωσιν)[26].

По светом Максиму Исповеднику, кроз Адамов преступ проклетство је легло на сву земљу и на сав људски род. Да би твар примила благослов Бога Оца, Син Божји постаје клетва и грех, уништавајући клетву и узимајући грех света на себе. Две су клетве биле на човеку: једна је плод људске слободне воље, тј. грех, а друга смрт, која је с правом (δικαίως) била додељена природи због добровољног греха. Бог, творац природе, у осуђеној природи добровољно узе на себе клетву, тј. смрт (εκουσίως ύπελθών κατάραν, φημι δε, τον θάνατον), и живећу у човеку по вољи греха клетву уби својом властитом смрћу крстом[27].

Треба знати, пише свети песник богочовечанских истина, да постоје две врсте усвајања: једно природно и суштаствено (φυσική και ουσιώδης), а друго лично и релативно (προσωπική και σχετική). Природно и суштаствено је оно, по коме Господ из човекољубља узе на себе нашу природу и сва наша природна својства, поставши по природи и уистини човек и искусивши оно што припада нашој природи; лично пак и релативно усвајање бива, када неко из извесних обзира, на пример из саучешћа или љубави, узима на себе лице другога (το έτερου υποδύεται πρόσωπον) и место њега (άντ’ αυτού) говори ради њега (υπέρ αύτοΰ) речи које немају никакве везе са њим. На такав начин Господ усвоји себи и проклетство, и остављеност нашу од Бога, и томе слично што се не односи на природу; усвоји то, не што Он јесте такав или постаде такав, него што узе на себе наше лице (το ήμέτερον πρόσωπον) и уброја себе међу нас. Ето, такав смисао имају речи: поставши за нас клетва (Гал. 3, 13)[28].

Пошто је Адам пао под клетву, вели свети Симеон Нови Богослов, а кроз њега и сви људи који од њега произлазе, и Божја одлука о томе никако није могла бити уништена, то Христос постаде за нас клетва тиме што би обешен на дрвету крста, да би себе принео на жртву Оцу своме и превеликом вредношћу жртве уништио Божју одлуку. Јер шта је веће и више од Бога? Као што у овој свуколикој видљивој творевини нема ничег вишег од човека, јер је све видљиво створено за човека, тако је Бог несравњено виши од свега створенога и са Њим се не може упоредити ништа, ни сва видљива ни невидљива твар. И тако је Бог, који је несравњено виши од целокупне видљиве и невидљиве творевине, примио природу човечанску, која је изнад свуколике видљиве творевине, и принео је на жртву Богу и Оцу своме. Застидевши се такве жртве, рећи ћу тако, и уваживши је, Отац није могао да је остави у рукама смрти, зато је уништио своју одлуку и васкрсао из мртвих најпре и у почетку Онога који је принео себе на жртву, у откуп и у замену за сродне Му људе, а после, у последњи дан свршетка овога света, васкрснуће и све људе. Уосталом, душе оних који верују у Исуса Христа, Сина Божија, у ову велику и страшну жртву, Бог васкрсава у садашњем животу, и као знак овога васкрсења служи благодат Светога Духа, коју Он даје души сваког хришћанина као неку другу душу[29].

Господ је ради нас постао човек и своја божанска страдања дао нам као лекове (φάρμακα) за лечење од наше немоћи. Помоћу њих ми смо се обновили и живота удостојили, и постали учесници божанских тајни и уживамо духовне дарове. По светом Апостолу, Христос нас је искупио од законске клетве поставши за нас клетва (Гал. 3, 13). Христос је постао за нас клетва, јер је дао себе за нас (υπέρ ημών), добровољно подневши срамну и презрену смрт. Он нас је искупио од клетве, јер је пролио своју божанску и свету крв, и ослободио нас осуде и трулежи ада. Христос је постао клетва, јер је претрпео смрт проклетих и злочинаца. Пошто Он греха не учини, нити се обмана нађе у устима његовим (Ис. 53, 9; 1 Петр. 2, 22), те Он преокрену клетву у благослов (μετέστρεψε την κατάραν είς εύλογίαν), узе на себе грех света и подари нам пут спасења. Јер Господ дође да уклони клетву која беше бачена на нас; ради тога и крену смрт претрпе[30].

Молитвена душа свете Цркве богонадахнуто осећа спасоносну силу и значај часног крста као оруђа којим је клетва скинута са рода људског. Када Безгрешни предаје себе на смрт, Он тиме уништава клетву рода људског[31]. Бесконачна је символика двају дрвета за судбу рода људског: у дрвету познања добра и зла у рају била је усредсређена тајна воље Божје у односу према сазнању рода људског, и род људски је пао крај њега; а дрво крста поново открива сву вољу и љубав Божју према роду људском; крај једног и због једног дрвета род људски пада, крај другог и због другог род се људски диже. Молитвено сазнање Цркве је снажно проникнуто том двоструком тајном, која је бескрајна и на једној и на другој страни. Христочежњива душа Цркве кротко се обраћа распетом и васкрелом Господу: Ране и муке претрпео си, Христе, исцељујући ране срца мога; а прикован на дрвету уништио си клетву која је била од дрвета (ξΰλου την κατάραν ήφάνισας)[32]. Због дрвета познања добра и зла човек је изгубио вечни живот и био проклет; због дрвета крста Христовог на човека силази благослов Божји и он добија божански живот, јер Спаситељ дрветом крста исцељује клетву која је од дрвета и убија ђавола који је умртвио човека[33]. Дрво крста Спасовог јави се као спасење свету, јер Он по својој вољи би распет на њему, и избави од клетве земнородне људе[34]. Својом чесном крвљу Господ нас је искупио од клетве законске[35]. Крстом својим Господ је уништио клетву која је била од дрвета[36], и ослободио од ње род људски[37].

На Велики Петак, када се зло људско које мучи Бога такмичи са Богом који опрашта људима, молитвена мисао Цркве јеца кроз тужну речитост: Данас се збива страшна и преславна тајна: Неопипљивог хватају, везују Онога који је род људски разрешио клетве, неправедно испитују Онога који испитује унутрашњост срца и душе, у тамници затварају Онога који је бездан затворио, пред Пилатом стоји Онај пред којим дршћући стоје небеске Силе, створење руком удара Творца, на крсну смрт осуђују Онога који суди живима и мртвима, у гробу закључавају Разоритеља ада, слава Теби, незлобиви Господе, који све милостиво подносиш, и који си спасао од клетве све људе[38]. Искупио си нас од клетве законске чесном крвљу својом и копљем прободен источио си бесмртност људима, Спаситељу наш, слава Ти[39].

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Εφ. 1, 3.

[2] Гал. 3, 13: Χριοτός ήμας έξηγόρασεν έκ της κατάρας του νόμου, γενόμενος ήπέρ ήμων κατάρα’ γέγραπται γάρ’ Επνκατάρατος πάς ό κρεμάμενος έπν ξύλου.

[3] Expositio in Psalm. 44, 4; Р. gr. t. 55, col. 188-189.

[4] 5 Mojc. 21, 23.

[5] Commentar. in epist. ad Galat. lib. II, cap. 3, v. 13; P. lat. t. 26, col. 387 С

[6] In Galat. cap. 3, 34; Р. gr. t. 61, col. 652-653.

[7] Commentar. in epist. ad Galat. lib. II, cap. 3, v. 13; P. lat. t. 26, col. 389 ABC.

[8] Cp. Jн. 1, 29.

[9] Dialog. cum Tryph. с 95; Apolog. I, 63.

[10] De incarnat. Verbi, 25; Р. gr. t. 25, col. 137 D-140 A.

[11] Он, Contra arian. Orat. II, 47; P. gr. t. 26, col. 248 A.

[12] ib. 55; col. 265.

[13] Он, Contra arian. Orat. III, 33; P. gr. t. 26, col. 393 С-396 Α.

[14] Он, Epist. ad Epict. 8; P. gr. t. 26, col. 1064 A.

[15] Contra Judaeos et gentiles. quod Christus sit Deus, 9; P. gr. t. 48 col. 825-826.

[16] De providentia, Orat. X; Ρ. gr. t. 83, col. 756 D-757 A.

[17] 2 Кор. 5, 21.

[18] In epist. 2 ad Corinth. Homil. 11, 3; P. gr. t. 61, col. 478.

[19] Св. Григорије Богослов, Orat 37, 1; Р. gr. t. 36, col. 284 Α.

[20] Св. Григорије Ниски, Contra Eunom., lib. II; Р. gr. t. 45, col. 528 D. — Cp.Antirrheticus, 23; P. gr. t. 45, col. 1172 А: Св. Писмо вели да je Христос постао грехом ради нас (2 Кор. 5, 21), тј. да јесјединио са собом душу човечанску која је способна за грех (την άμαρτικήν του άνθρωπου ψυχήν προς εαυτόν ένώσαι).

[21] Он, Adversus Arium et Sabelium, 7; Р. gr. t. 45, col. 1292 AB.

[22] Он, Adversus Apollinarem; P. gr. t. 45, col. 1276 ВС.

[23] Св. Кирил Александриски, De incarnat. Domini, 18; Р. gr. t. 75, col.1449 С.

[24] ib. 27; col. 1465 D 1468 A.

[25] Он, Apologeticus pro XII capit. contra orient. Anathem. I; P. gr. t. 76, col.324 A; cp. De recta fide ad regin., P. gr. t. 76, col. 1293 ВС.

[26] Он, De recta fide ad regin.; Р. gr. t. 76, col. 1293 B.

[27] Quaest. ad Thalass.; P. gr. t. 90, col. 652 BCD; ср. Он, Liber asceticus, 10.13, P. gr. t. 90, col. 920 AB, 921 ВС.

[28] Св. Ј. Дамаскин, De fide, III, 35; Р. gr. t. 94, col. 1093 AB; ср. Он, Homil.in Sabbatum sanct.; P. gr. t. 96, col. 617 ВС.

[29] Слово первое, 3; стр. 2021; Слова преп. Симеона Новаго Богослова, Выспускъ первый, Москва.

[30] Филотеј, патријарх цариградски, In exaltat. crucis, 3; Р. gr. t. 154, col.721 ВС.

[31] Неделя третiя святыхъ постовъ, Въ субботу вечера на малей вечерни стихиры: Да Адамову потребиши клятву (άφανίσης την κατάραν), плоть нашу прiемлеши кроме скверны, распинаешися и умиравши Исусе преблагiй.

[32] Въ среду утра, Канонъ честному и животворящему кресту, пeснь 4 (Гласъ 1, Октоихъ).

[33] Въ среду утра, сeдальны крестны (Гласъ 4, Октоихъ);… древомъ уврачевалъ (ίασάμενος), юже отъ древа клятву (την τού ξύλου κατάραν), убивый лестiю умертвившаго мя змiя (κτείνας τον άπατη με θανατώσαντα όφνν), и даровалъ ми еси божественную жизнь.

[34] Въ среду утра, седальны крестны (Гласъ 5, Октоихъ): Древо креста твоего Спасе нашъ, мiрови явися спасенiе; на томъ бо пригвоздился еси волею,и отъ клятвы избавилъ еси земнородныхъ (τής κατάρας έρρΰσω τους γηγενείς).

[35] Въ среду утра, седальны крестны (Гласъ 4, Октоихъ): Искупилъ ны еси отъ клятвы законныя честною твоею кровiю (έξηγόρασας ημάς έκ τής κατάραςτοΰ νόμου τω τιμίω σου άίματι) . Ср. Акатистъ Исусу Сладчайшему, Кондакъ 5:Боготочною кровiю, якоже искупилъ насъ древле отъ законныя клятвы, Исусе.

[36] Въ субботу, на велицeй вечерни, стихиры воскресны (Гласъ 2, Октоихъ): Крестомъ твоимъ упразднилъ еси, юже отъ древа клятву (έν τω σταυρωσου κατήργησας την τοΰ ξύλου κατάραν).

[37] Въ недeлю, на хвалитехъ стихиры воскресны (Гласъ 4, Октоихъ): Крестомъ твоимъ Христе, отъ древнiя клятвы (τής αρχαίας κατάρας) свободилъ еси насъ.

[38] Во святый и великiй пятокъ вечера, на Господи воззвахъ, стихиры:Страшное и преславное таинство днесь действуемо зрится (φοβερόν και παράδοξον μυστήριον, σήμερον ένεργούμενον καθοράται): неосязаемый удержавается; вяжется, разрешали Адама оть клятвы (δεσμειται, ό λΰων τον ‘Αδάμ τηςκατάρας); испитуяй сердца и утробы неправедно испитуется; въ темнице затворяется, иже бездну затворивый; Пилату предстоить, емуже трепетомъ предстоять небесныя силы; заушается рукою созданiя Создатель; на древо осуждается, судяй живымъ и мертвымъ ; во гробe заключается разоритель ада; иже вся терпяй милосердно и всeхъ спасый отъ клятвы, незлобиве Господи, слaва тебe (ό πάντα φέρων συμπα&ως, και πάντας σώσας της αράς, άνεξίκακεΚΰριε, δόξα σοι).

[39] Велики Петак, Послeдованiе святыхъ и спасительныхъ страстей Господа нашего И. Христа, Антифонъ 15, сeдаленъ: Искупилъ ны еси оть клятвы законный честною твоею кровiю, на крестe пригвоздився, и копiемъ прободся, безсмертiе источилъ еси человeкомъ, Спасе нашъ, слава тебe (έξηγόρασας ημάςέκ της κατάρας τοΰ νόμου, τω τιμίω σου άίματι, τω σταυρω προσηλωθείς, και tfjλόγχη κεντηθείς, την άθανασίαν έπηγασας άνθρώποις’ Σωτήρ ήμων, δόξα σοι).

Један коментар

  1. Ne znam zašto su toliko protiv Hegela. Zar Gospod Isus Hrist nije jedinstvo suprotnosti. Bogočovek. Postoji učenje u pravoslavnoj crkvi da su te dve prirode nesliveno slivene. Njegovo „Nauka logike“ je nebeska logika, Jer se pojam vraća biću, ali ne kao prvo prvo biće već kao novi kvalitet. Zar nije drugi dolazak Gospoda Isusa Hrista i stvaranje nove zemlje povratak početku, raju.