НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том II
Догматика Православне Цркве – Том II

Догматика Православне Цркве – Том II

ОДЕЉАК ТРЕЋИ
Богочовеково дело – Сотериологија

Господ Исус Христос као Спаситељ

 

Божанска личност Господа Христа је свесавршена и недељива. То се снажно осећа у свему што је Христово. У свакој његовој мисли и речи и делу присутна је сва Богочовечанска личност његова, присутна потпуно и недељиво. У свима спољашњим и унутрашњим, видљивим и невидљивим изразима својим, Богочовекова је личност једна и недељива. Отуда и целокупни живот Христов на земљи сачињава једну недељиву, органску целину. Јединством и недељивошћу његове Богочовечанске личности детерминисано је јединство и недељивост његовог богочовечанског дела. Нема ничега ни у личности, ни у животу, ни у делатности Господа Исуса што би се могло одбацити као сувишно или непотребно. Све што је његово, саставни је део богочовечанског подвига његовог. Он је сав у свему своме.

Ни за шта што је Богочовеково не може се рећи: ово није потребно, може се одбацити. Када је апостол Петар предложио Спаситељу да страдање отстрани из свог богочовечанског подвига спасења рода људског, Он га је назвао сатаном: иди од мене, сатано![1] Све што је Христово: и оваплоћење, и крштење, и преображење, и страдање, и крена смрт, и васкрсење, и вазнесење, и делање, и учење, ушло је као неопходни састојак у огромно, козмичко богочовечанско дело спасења људи, и не може се одбацити, а да се не повреди Богочовечанска личност Христова. Једна иста неизмерна богочовечанска вредност и сила прожима све што је Христово, те се из те недељиве богочовечанске целине не може издвојити један делић и рећи: ево, овим је Господ Христос спасао свет, искупио род људски. У Богочовеку и његовом животу и учењу све је бескрајно важно и неопходно, божански важно и неопходно. Стога је Господ светим Ученицима својим и оставио као лозинку спасења заповест о држању свега што је заповедно: Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да све држе што сам вам заповедио (τηρειν πάντα δσα ένετειλάμην ύμίν)[2].

Целокупном Богочовечанском личношћу својом и целокупним богочовечанским животом својим Господ Христос је извршио спасење људског рода, зато Му је и дато име Исус, што значи: Спаситељ. Ово име није било дато ни неком делу његовом, ни учењу његовом, већ његовој недељивој Богочовечанској личности. Он је сав Исус, сав Спаситељ у свему што сачињава његову Богочовечанску личност и његово Богочовечанско дело. Богоданим именом Исус = Спаситељ, детерминисано је идело његово: спасење.

Због неизмерног богатства своје Богочовечанске личности, и због разноврсних дарова и добара које је донео свету, Спаситељ се назива разним именима: Пастир, Учитељ, Светлост, Пут, Истина, Живот, Првосвештеник, Пророк, Чокот, Господ, Син Божји, Христос, Камен, Јагње. Многа имена, а једна Личност и једно дело, јер и као Пастир Он је сав Пастир, и као Учитељ Он је сав Учитељ, и као Светлост Он је сав Светлост, и као Истина Он је сав Истина. Отуда је његово дело искупљења и спасења света и човека не само дело Њега као Пророка, Првосвештеника и Цара, већ дело Њега као једне недељиве Богочовечанске личности, онакве Личности каквом је описују и показују сва имена која јој се припишу У Светом Откривењу.

У свему искупитељском и спаситељском Господ Христос присутствује сав у васцелој пуноћи своје Богочовечанске личности. При томе се његова спаситељска сила и делатност јаче пријављује у неким његовим делима, као што су крштење и преображење, а врхуне у крсној смрти, васкрсењу, вазнесењу и силаску Светога Духа. Али све су то саставни делови његовог богочовечанског живота и подвига као једне недељиве органске целине. Крст врхуни само на темељу свега што му претходи. Крст је врх пирамиде спасења, али као врх он стоји на свему што је испод њега, а што је Спаситељ узидао у пирамиду спасења било речју, или мишљу, или молитвом, или уздахом, или чудом, или догађајем. Врх без темеља, и без онога што је назидано између темеља и врха, не би био врх. Темељ пирамиде спасења је оваплоћење Сина Божијег; на њему је Господ Христос својим земаљским животом саградио богочовечански дом спасења, и на његовом врху поставио крст и васкрсење. Господ Исус је обавио спасење свим оним што је Он као Богочовек био, и свим оним што је као Богочовек учинио.

У самом имену Исус дато је цело богочовечанско дело Христово. Господ Христос спасава, јер је Спаситељ. Само као оваплоћени Бог, Господ Исус је и Спаситељ и спасење. Богочовечанска личност његова и јесте све и сва у спасењу, због чега Господ Христос и чини спасење свакога човека зависним од себе као Богочовека, говорећи: Ја сам врата; ко уђе кроза ме спашће се, и ући ће и изићи ће, и пашу ће наћи[3]. Све што улази у личност и дело Богочовека сачињава Еванђеље спасења. Зато се ништа Богочовеково не може ни изоставити, ни одбацити. У Спасењу је све спасоносно, све сотериолошко. Шта је то што би се из Господа Христа могло отстранити као несотериолошко? Све речи Спасове дух су и живот су[4]. Али дух су и живот једино његовом Божанском личношћу. Он је увек и у свему једна и иста Личност. У своју Божанску личност Он је и тело унео. Шта онда није спасоносно у Њему? Он је Спаситељ и као Пастир, и као Првосвештеник, и као Истина, и као Светлост, и као Живот, јер је његова Личност увек једна и недељива. Бескрајности његове Личности одговара бескрајност његовог богочовечанског подвига.

У свима моментима свога земаљског живота Господ Христос је непрекидно Спаситељ, само своју спаситељску силу Он пројављује час јаче час слабије, час отвореније час прикривеније. Са свих страна његовог богочовечанског живота теку и притичу спасоносне силе, да се најзад све стопе и слију у крсну смрт и васкрсење као у свеизвор спасења. Богочовечански подвиг спасења рода људског достиже своју завршну и савршену пуноћу у Спаситељевој крсној смрти и васкрсењу, због чега човекољубиви Господ хита томе кроз све своје дане и ноћи: „Ево идемо у Јерусалим, и све ће се свршити што су пророци писали за Сина Човечијега. Јер ће га предати незнабошцима, и наругаће му се, и ружиће га, и попљуваће га, и биће га, и убиће га; и трећи дан устаће“[5]. Но и пре свога спасоносног страдања и васкрсења Господ Христос је Спаситељ који непрекидно спасава људе својом богочовечанском силом. Да није тако, зар би пре крене смрти своје Он могао рећи Закхеју: данас дође спасење дому овом[6], и раслабљеноме: синко, опраштају ти се греси твоји[7], и многима: вера твоја спасе те.

Спасење рода људског, извршено чудесним Богочовеком Исусом, преставља собом бескрајну богочовечанску тајну. У њој је спасоносно сједињена тајна Бога и тајна човека, живот Бога и живот човека. Стога је у њој све богочовечанско, од почетка до краја. Никаква људска мисао, ма како помогнута благодаћу, не може до дна проникнути у ову свету богочовечанску тајну. Наднесен над њу својим огромним умом, апостол Павле завршава своја размишљања о Спаситељевом подвигу спасења чуђењем и дивљењем: О дубино богатства и премудрости и знања Божијега! како су неиспитљиви његови судови и неистражљиви његови путеви![8] У богочовечански подвиг спасења рода људског Господ Исус је унео премудрост Божију у тајности сакривену, коју одреди Бог пре света за славу нашу[9]. Тајну воље своје (το μυστηριον τού θελήματος αυτού) Тросунчани Господ нам је показао у богочовечанском домостроју спасења, извршеног Богочовеком Исусом[10].

Једна и недељива божанска тајна проходи богочовечанску личност Господа Христа и његово дело. На свима путевима богочовечанског подвига спасења блага и кротка Христова тајна сусреће и води душу људску, испуњујући је божанском благошћу и бескрајном радошћу. Дело Богочовека Христа је да спасе људе изгубљене у греху[11], да спасе људе од греха и смрти[12]. Другим речима, дело је његово: обновити, препородити човека[13], просветити га[14], усавршити[15], охристоличити[16], обожити[17], обесмртити, овековечити[18]. У то тајанствено дело своје Спаситељ је унео сву Богочовечанску личност своју, са свима њеним бескрајним савршенствима. И извршио га божански савршено целокупним подвигом свога богочовечанског живота на земљи од колевке до вазнесења.

У личности и делу Богочовека Христа: сав Бог дат је свему човеку. То је лек за исцељење човека од греха и смрти, и средство за освећење, охристоличење, обожење, обесмрћење и оспособљење човека за вечни живот у овом и оном свету. У томе је помирење човека са Богом, у томе искупљење, у томе спасење, и савршенство, и блаженство. Тиме је Богочовек постао и заувек остао поглавар спасења, вођ спасења (ό αρχηγός της σωτηρίας)[19], због чега је и упутио речи Богу Оцу: дело изврших (το έργον έτελείωσα ) које си ми дао да радим[20]. Богочовечанско дело Христово је не мање тајанственои неизразиво од Богочовечанске личности његове. Но и личност и дело Богочовека Христа сачињавају једну и недељиву „велику тајну побожности“[21], велику тајну спасења.

Да је спасење рода људског омогућено, извршено и условљено Богочовечанском личношћу и богочовечанским подвигом Господа Исуса, речито нам сведочи Свето Откривење кроз Свето Писмо и Свето Предање. У божанску истину Спаситељеве личности и његовог подвига спасења ништа тако не уводи дух људски као Свето Предање, наслоњено на Свето Писмо; и Свето Писмо, осветљено Светим Предањем.

Прва благовест којом почиње новозаветно Откривење јесте благовест богопосланог Арханђела Светој Деви: да ће родити Сина коме има наденути име Исус, тј. Спаситељ[22]. Овом првом благовешћу обухваћена је сва Личност и сва делатност Богочовека Христа. У самом богоданом имену Исус претсказан је и објављен сав Спаситељев богочовечански подвиг спасења рода људског. Врло је значајно да Бог није назвао Господа Христа ни учитељем, ни пастирем, ни царем, ни првосвештеником, ни пророком, већ Спаситељем, јер је то име шире од свих осталих имена и садржи их у себи. А када се родио оваплоћени Бог, Анђео Господњи објављује пастирима да се родио: Спаситељ, Господ Христос[23]. То пак значи да је оваплоћени Логос: Спаситељ света као Богочовек, целокупном својом Богочовечанском личношћу и делатношћу.

Као Спаситељ, Господ Христос је у исто време и спасен»е. Праведни Симеон, пун Духа Светога, узимајући у руке младенаца Исуса, назива Га спасењем (το σωτηριον)[24]. Богочовек Христос, у свој пуноћи своје богочовечанске еванђелске стварности, и јесте спасење. Стога се и вели у Светом Писму да се у Богочовечанској личности Господа Исуса „незнабошцима посла спасење Божје“[25]. Очевици Господа Исуса и његових дела са усхићењем говоре о Њему:“Сами чуемо и познасмо да је овај заиста Спаситељ света, Христос (ό σωτήρ του κόσμου, ό Χριστός )“[26]. Обухватајући собом као Богочовек сва божанска и човечанска савршенства, неопходна за спасење човека од зла и смрти, Господ Христос је назват Спаситељем и од Бога и од људи.

У многољудној историји рода човечанског Бог никога није назвао Спаситељем, јер су сви људи без изузетка под грехом и смрћу. Само је безгрешни Господ Христос удостојен тог назива, као једина историска личност у којој се не нађе ни трунке греха, ни атома зла. У свесавршеној пуноћи своје Божанске личности, оваплоћени Бог Логос апсолутна је пуноћа свеживота и светлости[27], и само као такав Он је победа над грехом, смрћу и тамом[28]. Чим се Господ Исус јавио на проповед, велики Претеча Духом Светим објављује да је Он: Јагње Божије које узима грех света (ό αιρων την άμαρτίαν τοΰ κάσμου)[29], узима целокупним богочовечанским животом својим.

Само као Богочовечанска личност Господ Христос је постао за сав род људски: премудрост од Бога, и правда, и освећење, и искупљење[30]. Он се јавио као Богочовек: да грехе наше узме[31], тј. да нас ослободи од греха и оспособи за живот у светости и правди Божјој. Саблажњен духом зла и уништења, род људски је у својој историји више стварао дела његова него своја: зато се јави Син Божји да раскопа дела ђавоља[32]. Боголика красота душе људске била је сва наружена и загађена гресима, стога Бог посла Сина свога да очисти грехе наше[33].

Исуса Богочовека, у свој његовој историској стварности, Бог десницом својом узвиси за вођу и спаситеља (άρχηγόν και σωτήρα), да да људима покајање и опроштај грехова[34]. Иако божански савршен, Спаситељ је земаљски реалан и човечански приступачан. Богомудри апостол то снажно истиче: од Давидова семена подиже Бог по обећању Израиљу спаса Исуса[35]. Спаситељ је реалан човек, да би као човек спасао човека. Да се није јавио као истинити човек, могло би се рећи да је Он нека небеска сабласт и утвара која механички и насилно намеће људима спасење. Својом безгрешном човечанском реалношћу Господ Христос привлачи људска бића која у Њему виде природног и неопходног Спаситеља људске природе.

Само као стварно савршени Бог и стварно савршени човек Господ Христос је Спаситељ људи и нада рода људског[36]. У свом бескрајном човекољубљу Он хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине[37]. Својим богочовечанским подвигом спасења Господ Христос је постао једини и јединствени Спаситељ рода људског, стога: нема ни у једноме другом спасења (ούκ έστιν έν άλλω ούδενι ή σωτηρία). Јер нема другога имена под небом данога људима којим би се ми могли спасти[38]. Животворном силом својом Богочовечанска личност Господа Христа јесте у исто време и Спаситељ и спасење[39]. „Познање спасења јесте познање Сина Божјег, који заиста јесте и назива се и спасење, и Спаситељ, и извршење спасења (salus, et Salvator, et salutre)…. Он je Cпaситељ, јер je Син и Логос Божји; Он је извршење спасења, јер је Дух; Он је спасење, јер је тело: Логос постаде тело и обитаваше међу нама“[40].

Зато што у Богочовеку живи сва пуноћа Божанства телесно[41], Он је Спаситељ рода људског интегралном Личношћу својом, и свим оним што је у њој, од ње, са њом. Бесмртни Бог, вели свети Атанасије Велики, није дошао да спасе себе већ осмрћене; и није пострадао ради себе већ ради нас. Он је узео на себе нашу ништавност и нашу убогост, да би нам даровао своје богатство. Јер његово страдање је наше избављење од страдања (ημών απάθεια έστι); његова смрт је наша бесмртност; његове сузе радост наша; његов погреб васкрсење наше; његово крштење наше освећење; ране његове наше исцељење; наказање његово мир наш; срамота његова наша слава; силазак његов наш узлазак[42].

У томе се и састоји чудо, што је Господ постао човек, и то човек без греха, због чега се извршило потпуно обновљење (καινότης δλη), да би се обелоданила његова моћ. И од онога што је сам по својој вољи установио у природи, узео је оно што је хтео, то јест: рођење од жене, узраст, године, труд, глад, жеђ, сан, тугу, смрт, васкрсење. Стога, где је трулело људско тело, тамо Исус полаже своје сопствено тело; и где је људска душа држана у смрти, тамо Христос показује да је и његова душа људска, да не би Он, као човек, био држан од смрти, и да би као Бог разорио државу смрти; да би, где је била посејана трулеж (ή φθορά), изникла нетрулежност (ή αφθαρσία); да би, где је даровала смрт, Он бесмртни претставши у облику душе људске (έν μορφή ψυχής ανθρωπινής), јавио бесмртност; и на тај начин учинио нас учесницима своје нестрадалности и бесмртности, у нади на васкрсење из мртвих[43].

Васцелим бићем својим Богочовечанским Господ Исус је спасао човека. Он је, по речи богомудрог Оца Православља, дао тело за тело, и душу за душу, и потпуно биће за целог човека (και τελείαν ΰπαρξιν υπέρ όλου άνθρωπου)[44]. Богочовек Христос спасао нас је целим својим бићем; спасење је свету Син од Оца[45]. Име Исус значи и Спаситељ и спасење (πη μεν Σωτήρ, πή δε σωτηρία); од Спаситеља је спасење као од светлости осветљење[46].

Тајна спасења сва је у Богочовечанској личности Господа Исуса. Личност Спаситељева и његов подвиг спасења рода људског сачињавају једну недељиву органску целину. Ради обожења човека кроз спасење Бог Логос је и постао човек, јавио се и живео као Богочовек. Оваплотивши се, Господ Христос је узео у људску природу бескрајне силе Божанства, које и обављају спасење рода људског кроз Богочовечанску личност и богочовечански живот његов. Господ Христос је Богочовек, један из Божанства и човечанства, вели свети Григорије Богослов. У Њему се сјединио Бог и човек који су били удаљени један од другог. Све се сјединило у једно засве (πάντα υπέρ πάντων ήλθεν είς εν) иза јединога праоца: душа за душу непослушну, тело за тело које се покорило души и са њом осуђено; Христос, који је без греха, за Адама који је био под грехом. Ради тога старо је замењено новим; страдањем је позван страдалник у првобитно стање; за сваки наш дуг узвратио је Онај који је изнад нас; и открила се нова тајна: човекољубиви Божји домострој спасења за палог кроз непослушност. Ради тога је и рођење од Деве; ради тога јасле и Витлејем; рођење место стварања, Дева место жене, Вихляем место Едема, јасле место раја, мало и видљиво место великог и сакривеног. Ради тога су Анђели који славе Небескога који је постао земаљским; пастири који виде славу на Јагњету и Пастиру; звезда путовођ, мудраци поклоници и дароносци, да би се уништило идолопоклонство. Ради тога се Исус крштава, и прима сведочанство одозго; ради тога поста, бива кушан и побеђује победиоца. Ради тога се изгоне демони, исцељују болести, и поверава малима велико дело проповеди, и они га извршују. Ради тога се буне народи и људи помишљају узалудне ствари. Ради тога је дрво за дрво, и руке за руку; руке, јуначки распрострте, за руку неуздржљиво пружену; руке приковане за руку самовољну. Ради тога је: подизање на крст за пад, жуч за једење забрањеног рода, трнови венац за рђаво господарење, смрт за смрт, тама за светлост, погреб за повраћање земљи, васкрсење за васкрсење. Све је ово било за нас неко Божје васпитање (ταύτα πάντα παιδαγωγία τις ην περί ημάς τοΰ Θεού) и лечење наше немоћи, које је старог Адама враћало онамо одакле је пао, и приводило га дрвету живота, од кога нас је удаљио плод дрвета познања, неблаговремено и неразумно опробан[47].

Губа греха унаказила је и обесветила све што је људско. Спаситель мора бити све што и човек, све осим греха, и осветити собом све човечије. Стога свети Григорије и вели за Спаситеља: Он се понекад предаје и сну, да би и сан благословио; понекад се замара, да би и труд осветио; понекад плаче, да би и сузе учинио достојнима похвале.[48]

Велика се тајна збива ради спасења рода људског. Обнављају се природе и Бог постаје човек; Син Божији благоизвољује постати и називати се и Сином човечијим, не меньајући оно што беше (јер је то неизменљиво), него примивши оно што не беше (јер је Он човекољубив), да би Необухватљиви постао обухватљив, ступајући у општење с нама преко тела (διά μέσης σαρκός) као кроз завесу, пошто рођена и пролазна природа није у стању подносити његово чисто Божанство. Ради тога се сједињује оно што је несједињиво (τα άμικτα μίγνυται): не само Бог са рођењем у времену, и ум са телом, и надвременско с временом, и безгранично с ограничении, него и рођење са девичанством, и оно што је узвишеније од сваке славе са беслављем, и нестрадално са страдањем, и бесмртно са пролазним. Пошто је проналазач зла маштао да буде непобедив, уловивши нас надом на обожење, то сам бива уловљен покривачем тела, да би, насрнувши као на Адама, сусрео Бога. Тако је нови Адам спасао старога, и скинута осуда са тела, пошто је смрт умртвљена телом[49].

Кроза све што је Богочовеково струји спасоносна сила, али се најјаче пројављује у Спасовом страдању за свет. Када je Господу Христу требало пострадати за свет спаситељним страдањем, вели свети Богослов, тада је било потребно присајединити страдању све што се односи на страдање (πάντα συνδραμέΐν έδει προς το πάθος όσα του πάθους), као: појаву на свет, крштење, сведочанство с неба, проповед, хрљење народа, чудеса, и из свега саставити једну целину (ώσπερ εν σώμα), нераздвојну и нераздељиву временским размацима. Јер од крштења и проповеди јавило се узбуђење код народа (Мт. 21, 10), а од мноштва људи појава знамења и чудеса која приводе Еванђељу; од чудеса пак завист, од зависти мржња, а од мржње договарање и издајство, а од овога крст и све чиме смо спасени (ό σταυρός και δσοις σεσώσμεθα)[50].

Када је Господ Христос видео, да је душегубни грех упропастио у телу људском све небеско што је било ставлено у њега, и да лукава змија царује над људима, тада Он, да би повратио себи своје достојање, није послао против болести друге помоћнике (јер је у великим страдањима слаб лек недовољан), него се сам, напустивши славу (κενώσας κλέος) коју је имао као безматерни (άμήτωρ) Син бесмртнога Бога Оца, јавио без оца необични за нас син, чак не необични, јер је Он Бесмртни, поставши смртан, дошао кроз Матер-Деву, даби цео спасао целога човека (φλον μ’ όλος δφρα σαώση). И пошто је кроз пагубно једење био пао сав Адам (δλος Αδάμ), то је, по људским и уједно не људским законима, оваплотивши се у чесној утроби жене деве (άπειρογάμοιο γυναικός), дошао Бог и уједно смртан, сјединивши у једно две природе: једну сакривену а другу видљиву за људе, иод којих је једна била Бог, а друга се родила ради нас у последње дане. У двема природама један је Бог Христос, јер је сједињен са Божанством, и из Божанства (έκ Θεότητος) је постао човек, да би, јавивши се међу људима као други, нови Адам, излечио пређашњег Адама. Али се Он јавио покривши се одасвуд завесом, јер је друкчије било немогуће приближити се људским слабостима, и усто је било потребно да змија, која сматра себе за мудру, приступивши Адаму, неочекивано сретне Бога, и о јачину његову сломи своју злобу, као што се бурно море ломи о чврсту стену[51].

Очовечење Христово је друго стварање човека, вели свети Григорије Богослов, јер је Бог пострадао телесно (σαρκικώς) нашим страдањем. Он је потпуно одужио све наше дугове. Из милосрђа према Еви Он се родио од жене, али од Деве, јер је и прво његово рођење од јединога Оца. Повијање у пелене било је место Адамове наготе. Путујућа звезда, то је поклоњење твари. Долазак мудраца, то је ступање многобожаца у Цркву. Крштење Христово било је очишћење вода (υδάτων) за нас. Дух, то је посведочено сродство. Пост је припрема за борбу са врагом. Кушање је било испитивање Божје мудре силе. Трнови венац и облачење у скерлетну кабаницу то је одузимање власти од ђавола у отвореној борби. Крст је победни знак. Клинци, то је прикивање нашег греха. Раширене руке на крсту означују да Христос све обухвата. Пробање жучи супротно је Адамовом пробању забрањеног плода. Један се од разбојника спасао, то је Адам који је поверовао; а други је био рђав, ма да и прикован на крст. Тама од шестога часа, то је плач за Страдалником. Васкрсење мртвих и улазак у град, то је превођење умрлих на небо. Крв и вода које су заједно потекле из ребра, то је двојако крштење: у купељи и страдању. Ово друго доносе опасности за време гоњења. Мртвост Исусова је уништење мртвости у човеку. Васкрсење Христово из мртвих јесте ослобођење човека из ада. Вазнесење Христово на небо узноси и човека горе[52].

Тајна спасења рода људског садржи у себи васцелу тајну Истине, оличену у оваплоћеном Богу и његовом богочовечанском животу. У ову тајну истине и спасења, по речима светог Григорија Ниског, улазе као саставни делови: Спаситељево човечанско рођење, узрастање од детињства до пунолетства, једење, пијење, труд, сан, туга, сузе, клеветање Спаситеља, суд над Њим, крст, смрт, полагање у гроб, васкрсење[53].

Спасење је бескрајно сложен подвиг, толико сложен, да само Бог може знати шта све треба да уђе у тај подвиг, и само Он може имати силе да учини тај подвиг. У својој чудесној Богочовечанској личности Господ Христос је захватио и обухватио сву тајну Божанског живота у њеној бескрајној разноврсности и сву тајну човечанског живота у њеној загонетној сложености, и тиме постао Спаситељ и спасење рода људског. У Богочовечанској личности његовој Бог нам је послао и Спаситеља и спасена, и зато се ни појам Спаситеља ни подвиг спасења не може одвојити од историске личности Богочовека Исуса[54].

Гледана у историској стварности кроз богочовечански подвиг спасења, извршеног на земљи, Личност Богочовека Христа добија разна имена, која Њој стварно сва припадају и у којима је несумњиво Она сва, али која су ипак изрази нашег схватања неисказане тајне оваплоћеног Бога. У свему свом Богочовек је несумњиво присутан целокупном Личношћу својом. Зато све што је Он јесте Спаситељ, и све што је његово јесте спасење. Богочовечанском бескрајношћу своје Личности и живота Господ Исус је за нас, по речима светога Атанасија Великог, и Пастир, и Првосвештеник, и Пут, и Врата, и све у свему[55]. Он је постао све ради нас (рго nobis omnia factus est), и на најразличније начине остварује наше искупљење. Иако је ради нас и гладовао и жеднео, Он нас ипак храни и поји својим спасоносним даровима. У томе је његова слава, у томе чудо његовог Божанства, што је Он природу наших страдања преиначио својом добротом. Јер је Он, Живот, умро да би нас оживео; Он, Логос, постао je тело, даби речју научно тело[56].

Због разноврсности богочовечанске делатности Господа Исуса у подвигу спасења рода људског Он се различито и разноврсно пројављује, али увек као једна недељива и непроменљива Богочовечанска личност, која се назива разним именима. Разни називи, вели свети Григорије Богослов, који се придају Христу, како они што Му припадају по Божанству, тако и они што Му припадају по човечанству, и то: Бог, Син, Обличје, Премудрост, Истина, Светлост, Живот, Сила, Пара, Излив (Прем. Сол. 7, 25), Блистање, Творац, Цар, Глава, Закон, Пут, Врата, Темељ, Камен, Бисер, Мир, Правда, Освећење, Искупљење, Човек, Слуга, Пастир, Јагње, Првосвештеник, Жртва, Прворођени сваке твари, Првенац из мртвих. Сваки од ових назива Господ Христос јесте и назива се (έστΐ τε και κέκληται)[57].

Богочовек се назива Сином, јер је истоветан са Оцем по суштини; и не само то, него је и од Оца. Назива се Јединородним, јер је не само Једини од Јединога и јединствено Један, него и на јединствен начин (μονοτρόπως) Један, а не као тела. Назива се Логосом, Речју (Јн. 1, 114), јер се односи према Оцу као реч према уму, не само бестрасношћу рођења, него и сједињеношћу са Оцем, и тиме што објављује Оца. Назива се Премудрошћу (1 Кор. 1, 25), јер је он знање (επιστήμη) божанских и човечанских ствари. Назива се Силом (1 Кор. 1, 25), јер је Он чувар сазданих твари и давалац силе која их одржава у постојању. Назива се Истином (Јн. 14, 6), јер је по природи једно, не много (εν, ού πολλά τή φΰσει); јер је чисти печат и свеистинити Облик Оца. Назива се Обличјем (2 Кор. 4, 4), јер је једносуштан са Оцем, и јер је од Оца а не Отац од Њега, пошто се сама природа обличја састоји у томе да оно буде подражавање оригиналу (μίμημα τοϋ αρχετύπου), чијим се обличјем назива. Назива се Светлошћу (Јн. 8, 12), јер је Он светлост душа које се чисте у разуму и животу. Назива се Животом (Јн. 14, 6), јер је Он светлост, устројство и осуштињење сваке разумне природе (δτι φως, και πάσης λογικής φύσεως σύστασης και ούσίωσις). Јер у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо (Д. А. 17, 28) по двострукој сили удахнућа: по даху живота који је он удахнуо свима и по Духу Светоме кога удахњују у оне који могу да Га приме у оној мери у којој отварају уста разума (το στόμα της διανοίας). Назива се Правдом (1 Кор. 1, 30), јер дели људе по вредности, праведно судећи и оне под Законом и оне под Благодаћу, и душу и тело, да би душа владала а тело било под влашћу, да би боље господарило над горим а да горе не би устајало против бољега. Назива се Освећењем (1 Кор. 1, 30), јер је чистота, да би се чистотом усвајало Чисто. Назива се Искупљењем (1 Кор. 1, 30) као онај који нас, поробљене грехом, ослобађа, и као онај који је себе дао у откуп за нас, у жртву очишћења за васељену. Назива се Васкрсењем (Јн. 11, 25) као онај који нас сели одавде, и умртвљене грехом уводи у живот.

Ови називи довде заједнички су Ономе који је изнад нас и који је ради нас; а називи који су нарочито својствени нама (ιδίως ημέτερα) и припадају човечанској природи Богочовековој јесу следећи:

Човек (1 Тм. 2, 5), да би Необухваљиви телом, због необухватљивости природе, не само постао обухватљив за тело, него и да би собом осветио човека, поставши као квасац за васцело тесто; да би ослободио свега човека осуде, уединивши са собом осуђено, за све поставши све оно што ми јесмо (πάντα μπέρ πάντων γενόμενος, άδα ημείς), осим греха, тј. поставши тело, душа, ум, све оно што је смрт била прожела. Син Човечији (Јн. 3, 18) и кроз Адама и кроз Деву, од којих се родио (од Адама као праоца, од Деве као Матере) и по закону и не по закону рођења. Христос, по Божанству, јер само помазање освећује човечанство, не дејством својим као код других помазаника (κατά τους άλλους χριστούς), него присутством васцелог Помазујућег. А последица је овога помазања то, да се Помазујући назива човек а помазано постаје Богом. Пут (Јн. 14, 6), јер нас Собом води. Врата (Јн. 10, 9), као уводитељ. Пастир (Јн. 10,11), јер напаса на зеленој паши и одгаја крај тихе воде (Пс. 22, 2), одводи одавде, брани од зверова, повраћа залуталог, налази изгубљеног, превија рањеног, чува јаког, и поукама пастирског учења сакупља у онамошњи тор. Овца (Ис. 53, 7), као жртвовање. Јагње (1 Петр. 1, 19), као савршен. Архијереј (Јевр. 4, 14), као посредник. Малхиседек (Јевр. 7, 3), као рођени без мајке по природи која је изнад наше, и без оца по нашој природи (ώς άμήτωρ το υπέρ ημάς, και άπάτωρ το καθ’ ημάς); као пар Селима, тј. цар мира, и као цар правде… Исус Христос је јуче и данас телесно (σωματικώς), онај исти духовно (πνευματικός) и вавек века[58].

Сваки назив који се приписује Господу Исусу у његовом богочовечанском подвигу има свој сотериолошки значај. Господ Христос постаје свима све, вели свети Григорије Богослов, да би све придобио. Јер Он не постаје само Јеврејин, не узима само на себе сваковрсна недолична и ниска имена, него, што је од свега тога недоличније, назива се самим грехом и самим проклетством αύτοαμαρτία και αύτοκατάρα (2 Кор. 5, 21; Гал. 3, 12). Иако није такав у самој ствари, Он се ипак назива тако. Јер како је грех Онај који и нас ослобођава од греха? И како је проклетство Онај који и нас искупљује од проклетства Закона? Али Он се назива тако, да би и до тог степена показао своју смиреност, и тиме нас научно смирености која води на висину. Дакле, Он постаје рибар, спушта се ка свима, баца мреже, подноси све, да би само извукао из дубине рибу, тј. човека, који плива по несталним и сланим таласима живота[59].

Господ Христос се назива Логосом, Речју, а сам је изнад речи. Изнад светлости је, а назива се светлошћу. Назива се огњем, не што је подложан чулима, него што очишћава танану и прљаву материју. Назива се мачем, јер отсеца рђаво од доброта; лопатом, јер очишћава гумно и, одбацујући све што је празно и лако, слаже у небеске житнице све што је пуно и тешко; секиром, јер после дугог трпљења сече неродну смокву, јер отсеца само корење зла; вратима, због улаза; путем, јер идемо њиме право; јагњетом, јер је жртва; првосвештеником, јер приноси на жртву тело; Сином, јер је од Оца[60].

Тајанствено дело спасења рода људског извршено је јединственом и непоновљивом личношћу Богочовека Христа и његовим јединственим и непоновљивим богочовечанским животом. Стога Свето Писмо, вели свети Василије Велики, говорећи о Господу Христу, не даје му један назив, нити само оне називе који се искључиво односе на његово Божанство и величину, него понекад употребљава називе који показују нарочите ознаке природе. Јер Свето Писмо зна име Сина које је изнад свакога имена (Флб. 2, 9), назива Га истинитим Сином (1 Јн. 5, 20), јединородним Богом (Јн. 1, 18), Божјом силом и премудрошћу (1 Кор. 1, 24) и Логосом (Јн. 1,1). И опет, због разноврсности дарова благодати, које Он од богатства доброте, по многоразличној премудрости својој, даје потребитима, Свето Писмо Га означава са безброј других имена (μυρίαις αυτόν έτέραις προσηγορίοας άποσημαίνει), називајући Га Пастиром, Царем, Лекарем, Жеником, Путем, Вратима, Извором, Хлебом, Секиром, Каменом. Јер ови називи не означаваjy природу, него различите начине дејствовања (το της ενεργείας παντοδαπόν), које Он,из милосрђа према своме сопственом саздању, показује потребитима сразмерно својству њихове потребе. Јер оне, који су прибегли његовој заштити и незлобивим трпљењем ојачали у великодушности, Он назива овцама, а себе признаје за Пастира таквих оваца које слушају глас његов и не поклањају пажњу туђим учењима, јер каже: овце моје слушају глас мој (Јн. 10, 17). А царем се назива за оне који су се већ високо уздигли и потребна им је законска владавина. Назива се вратима, јер правилношћу својих заповести одводи знаменитим делима, и исто тако са сигурношћу уводи у двор свој оне који кроз веру у Њега прибегавају добру познања. Назива се Каменом зато што је Он вернима заштита, јака, непоколебљива и несаломљива.

Када непорочну душу, која нема мане ни мрље, изведе преда се (Еф. 5, 27), као чисту девојку, назива се Жеником. А када прима душу, изранављену од ђавола ужасним ранама, и исцељује је од тешке болести греха, тада се назива Лекарем. Када се Господ назива Путем, ми се мишљу уздижемо вишем смислу. Јер под речју пут ми разумемо напредовање ка савршенству (έπι το τέλειον προκοπήν), које се постелено и по извесном реду достиже делима правде и просветљењем разума, када непрестано желимо оно што је испред нас и сежемо за оним што нам недостаје, док не стигнемо блаженом циљу познању Бога, које Господ дарује собом (δι’ εαυτού) онима који су поверовали у Њега. Јер Господ наш је стварно пут добри, сигурни и непогрешни, који води истинском добру Оцу. Стога и каже: нико не долази к Оцу до кроза ме (Јн. 14,6).

Господ осветљава оне што седе у тами незнања, и зато је Он истинита Светлост. Он суди одмеравајући уздарје по вредности дела (κατά την τών έργων άξίαν), и стога је праведни Судија. Он подиже из понора оне који су се са висине живота оклизнули у грех, и зато је Он Васкрсење (Јн. 11, 25). Све то Он чини дејствујући додиром силе и вољом доброте (τή επαφή της δυνάμεως, και τω βουλήματι άγαθότητος). Напаса, просветљује, храни, води, лечи, васкрсава, непостојеће приводи у постојање, постојеће одржава. Тако од Бога долазе нам добра кроз Сина, који у свакоме дела брже но што та реч изразити може[61].

Господ наш Исус Христос, у речима у којима говори о себи, откривајући људима човекољубље Божанства и благодат домостроја спасења (και την έξ οικονομίας χάριν), означио је ову благодат својствима која се у Њему самом виде, називајући себе вратима, путем, хлебом, чокотом, пастиром, светлошћу, не зато што је Он многоимен (ού πολυώνυμος τις ών), јер немају сва имена међу собом једно и исто значење. Једно је значење светлости, друго чокота, једно пута, друго пастира. Али будући по субјекту један (εν ών κατά το ύποκείμενον), и једна проста и несложена суштина, Он назива себе на једном месту овако, на другом онако, примењујући на себе имена која се међу собом разликују по смислу. Јер Он даје себи разна имена с обзиром на разлику дејствовања и разноврсност односа према онима којима чини добро. Он себе назива светлошћу света, означавајући овим именом неприступност славе Божије, и показујући да Он светлошћу знања озарава оне чије је око душе очишћено. Он назив себе чокотом, јер оне који су се вером укоренили у Њему одгаја плодношћу добрих дела. Он себе назива хлебом, јер је Он најбоља храна разумних створења (ως οίκειοτάτη τροφή λογικού τυγχάνων) за одржавање састава душе и очување њене особености, свагда допуњујући собом оно што недостаје и не допуштајући души да пада у немоћ која долази од неразумности (εξ άλογίας). Тако дакле, ако човек расмотри свако од ових имена, наћи ће у њима разни смисао, али у суштини један и исти субјект (ενός εκάστου του κατά τήν ούσίαν τοις πάσιν υποκειμένου)[62].

Господ Христос се назвао човеком и Сином човечјим, вели свети Златоуст, назвао се путем и вратима, назвао се каменом. Ради чега се Он назвао путем? Ради тога, да би ти дознао, да ми кроз Њега узлазимо Оцу. Ради чега се назвао каменом? Ради тога, да би ти познао истинитост и непоколебљивост вере. Ради чега се назвао темељем? Ради тога да би ти сазнао да Он носи све (δτι πάντα βαστάζει). Ради чега се назвао кореном? Ради тога, да би ти знао да у Њему процветавамо. Ради чега се Он назвао пастиром? Ради тога што нас Он напаса. Ради чега се Он назвао овцом? Ради тога што је за нас принео себе на жртву и постао умилостивљење. Ради чега се назвао животом? Ради тога што је васкрсао нас мртве. Ради чега се назвао светлошћу? Ради тога што нас је ослободио таме. Ради чега је назват мишицом? Ради тога што је једносуштан са Оцем. Ради чега је назват Речју? Ради тога што се родио од Оца. Јер као што се моја реч рађа из моје душе, тако се и Син родио од Оца. Ради чега је назват одећом? Ради тога што сам се ја, крстивши се, обукао у Њега. Ради чега је назват трпезом? Ради тога што једем Њега причешћујући се тајнама. Ради чега је назват домом? Ради тога што ја обитавам у Њему. Ради чега је назват обитаваоцем? Ради тога што ми постајемо храм његов. Ради чега је назват главом? Ради тога што сам ја постао чланом његовим (δτι μέλος αυτού κατέστην). Ради чега је назват жеником? Ради тога што је мене изабрао себи за невесту. Ради чега је назват непорочним? Ради тога што је узео мене, деву. Ради чега је назват господарем? Ради тога што сам ја слуга његов[63].

Јединородни Бог је, по речи светог Григорија Ниског, ради нас постао много шта (πολλά δι’ ημάς έγένετο ό Μονογενής Θεός). Будући Логосом, Он постаде тело; будући Богом, Он постаде човек; будући бестелесан, Он постаде тело. И, осим тога, Он још постаде и грех, и проклетство, и камен, и секира, и хлеб, и овца, и пут, и врата, и много томе слично, не будући ничим овим по природи него ради нас поставит све то по домостроју спасења (ουδέν τούτων τη φΰσει ών, αλλά δι’ ημάς κατ’ οΐκονομίαν)[64].

Апостол Павле нам је указао на значење имена Христос, рекавши да је Христос Божија сила и Божија премудрост. Он Га је такође назвао и миром, и неприступачном светлошћу у којој Бог живи, и освећењем, и искупљењем, и великим архијерејем, и пасхом, и очишћењем душа, и блистањем славе, и обличјем суштине, и творцем векова, и духовном храном и пићем, и каменом, и водом, и ликом невидљивога Бога, и великим Богом, и главом тела Цркве, и прворођеним нове твари, и првином умрлих, и прворођеним из мртвих, и прворођеним међу многом браћом, и посредником Бога и људи, и јединородним Сином венчаним славом и чашћу, и Господом славе, и почетком бића; осим тога: царем правде, и царем мира, и царем свесвега, и многим другим таквим именима, која због мноштва није згодно набрајати. Заједно узети сви ови називи, од којих сваки пружа свој смисао као објашњење онога што означава, дају нам известан појам о значењу имена Христос, утолико нам показујући неисказано величанство уколико смо у стању да душом својом схватимо (δσον χωροΰμεν τη ψυχή κατανοήσαι)[65].

Кроз сва своја многобројна дејства Господ Христос извршују богочовечански подвиг спасења рода људског једном и недељивом Личношћу својом. Веруј у једног Господа Исуса Христа, Сина Божијег јединородног, саветује свети Кирил Јерусалимски; у једнога Господа Исуса Христа, да Синовство буде јединородно; у једнога, да ти не би замишљао другог; у једнога, да ти не би дејствовање његово, изражено многим именима (το πολυώνυμον τής ενεργείας), безбожно проширио на многе синове. Он се назива вратима; и овај назив означава врата разумна, жива, која распознају оне што улазе. Назива се путем, који води Оцу небеском. Назива се јагњетом, које чесном крвљу својом очишћава васељену од грехова. Ово се јагње такође назива и пастирем, јер говори о себи: Ја сам пастир добри (Јн. 10, И).Он је јагње по природи човечанској, а пастир по човекољубљу божанском. Он се исто тако назива лавом, јер као силни лав из племена Јудина спасава верне а сатире противнике. Назива се каменом крајугаоним; који верује у њега неће се постидети.

Он се назива Христом, не рукама људским помазан, него превечно помазан од Оца на надчовечанско првосвештенство. Назива се мртвим, који није остао у аду, као сви остали мртваци, него је једини слободан међу мртвима (Пс. 87, 6). Назива се сином човечијим, који је добио постојање не од земље, као сваки од нас, него који иде на облацима да суди живима и мртвима. Назива се Господом, не у обичном смислу у каквом се називају људи, него као онај који има природно и вечно господство (άλλα ώς φυσικήν και άίδιον έχων κυριείαν). Сагласно самој природи дела Он се назива Исусом, добивши ово име од спаситељног лекарства (έκ της σωτηριώδους ΐάσεως). Назива се Сином, не по усиновљењу, него по природном рођењу.

Многа имена има наш Спаситељ. Да нас дакле мноштво имена не би навело да мислимо како постоје многи синови, као што заблудели јеретици говоре да је Христос један, а Исус други, врата пак трећи, итд., то нас вера предупређује, правилно говорећи: во единаго Господа Исуса Христа, јер иако су многа имена, али је лице једно (ει γαρ και πολλαι αί προσηγορίαι, αλλ’ εν το ύποκείμενον)[66].

Свеобимна и недељива Личност Богочовека Христа сва је у потпуности и недељиво присутна и васцелом богочовечанском подвигу спасења рода људског земаљским животом Спаситељевим. Органска интегралност богочовечанског подвига спасења нарочито се осећа и надахнуто изражава у молитвеном сазнању Цркве васељенске. А сврх свега у светој Литургији, јер је она срце Цркве, срце којим живи чудотворни организам Цркве као животворно тело Богочовека Христа. То се изузетно снажно осећа и изражава у Литургији светог и богоносног Оца нашег Василија Великог, када се пред само освећење св. Дарова молимо Богу Оцу:

… А кад је наступила пуноћа времена, Ти си нам говорио у самом Сину твом, … који, будући превечним Богом, јави се на земљи и поживе са људима, и, оваплотивши се од свете Деве, понизи себе (έκένωσεν εαυτόν), узевши обличје слуге, поставши сличан телу смирења нашег, да би нас учинио сличнима обличју славе своје (ίνα ημάς συμμόρφους ποίηση της εικόνος της δόξης αυτού). Јер пошто кроз човека грех уђе у свет, и кроз грех смрт, то је јединородни твој Син, који је у недрима Тебе Бога и Оца, благоизволео, родивши се од жене, свете Богородице и Приснодеве Марије, поставши под законом, осудити грех у телу свом, да би они који умиру у Адаму оживели у самом Христу твом; и поживевши у овом свету, давши заповести спасења (δούς προστάγματα σωτηρίας), избавивши нас од идолске заблуде, привео нас познању Тебе, истинога Бога и Оца, стекавши себи нас, народ изабрани, царско свештенство, род свети; и очистивши нас водом, и осветивши Духом Светим, предао себе у откуп на смрт, која је држала нас, продане под грех; и кроз крст (δια τοΰ σταυρού) сишавши у ад, да би собом испунио све, раскинуо је смртне узе, и васкрснувши трећи дан, и пропутивши сваком телу пут ка васкрсеньу из мртвих, … постаде првина мртвима, првенац из мртвих, да би Он међу свима у свему био први; и узневши се на небо, седе с десне стране величанства твог на висини, који ће и доћи да свакоме узврати по делима његовим[67].

Пошто је Личност Богочовека Христа божански и козмички огромна, то и сав његов богочовечански живот на земљи има козмички и свечовечански значај. Из свих Спаситељевих доживљаја, речи, дела, мисли, осећања, поступака, избија једна и иста божанска сила спасења, која се кроз природу људску излива на сву твар огреховљену и многострадалну. Једна и недељива тајна спасења пролази кроз све што је Богочовеково, тајанствено захватајући све људе свих времена, а кроз њих и сву твар.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Мт. 16, 23.

[2] Мт. 28, 19-20

[3] Јн. 10, 9.

[4] Јн, 6, 63.

[5] Лк. 18, 31-33.

[6] Лк. 19, 9.

[7] Мт. 9, 2; Мк, 2, 5; Лк. 5, 20.

[8] Рм. 11,33.

[9] 1 Кор. 2, 7.

[10] Εφ. 1, 9.

[11] Мт. 18, 11.

[12] Јн. 4, 34; 6, 40; 17, 4.

[13] Јн. 3, 1-10.

[14] Јн. 1, 9; 8, 12; 9, 5; Εφ. 5, 8; 1 Сол. 5, 5.

[15] Εφ. 4, 13.

[16] Рм. 8, 29; Гал. 4, 27.

[17] Јн. 10, 34; 2 Петр. 1, 45.

[18] Јн. 5, 21. 24; 6, 47; 11,25.

[19] Јевр. 2, 10.

[20] Јн. 17, 4.

[21] 1 Тм. 3, 16.

[22] Лк. 1, 31.

[23] Лк. 2, 11.

[24] Лк. 2, 30; ср. 3, 6.

[25] Д. А. 28. 28.

[26] Јн. 4, 42.

[27] Јн. 1, 4.

[28] Јн. 8, 12; 12,35.46; 11,25.

[29] Јн. 1,29.

[30] 1 Кор. 1, 30.

[31] 1 Јн. 3, 5.

[32] 1 Јн. 3, 8.

[33] 1 Јн. 4, 10.

[34] Д. А. 5, 31.

[35] Д. А. 13, 23.

[36] 1 Тм. 1, 1.

[37] 1 Тм. 2, 4.

[38] Д. А. 4, 11-12.

[39] 2 Тм. 2, 10; 3, 15.

[40] Св. Иринеј, Contra haer. III, 10, 3.

[41] Кол. 2, 9

[42] De incarn. et contra arian., 5; P. gr. t. 26, col. 992 AB.

[43] Он, Contra Apollinar., lib. I, 17; P. gr. t. 26, col. 1124 ВС.

[44] ib. 17;col. 1125 A.

[45] Он, Expositio on Psalm. 19, 6; P. gr. t. 27, col. 125 D.

[46] Он, Sermo major de fide, 22; Р. gr. t. 26, col. 1276 A.

[47] Orat. 11, 23. 24. 25; Р. gr. t. 35, col. 432 В-436 Α.

[48] Он, Orat. 37, 2; Р. gr. t. 36, col. 284 С.

[49] Он, Orat. 39, 13; Р. gr. t. 36, col. 348 D-349 B.

[50] Он, Orat. 40, 29; Р. gr. t. 36, col. 400 D-401 Α.

[51] Он, Poemata dogmatica, De Testament, et adventu Christi, 9; P. gr. t. 37,col. 459-461.

[52] Он, Poemata moralia, Definitiones minus exactae; P. gr. t. 37, col. 959-961.

[53] Oratio catechetica, cap. 9; Р. gr. t. 45, col. 40 D.

[54] Овом еванђелском истином живи Богочовечанско тело Христово, Црква. У Литургији Св. Златоуста, у Молитви за оглашене, свештеник се моли: Господе Боже наш, који на висинама живиш и на смирене погледаш, који синиспослао спасење роду човечанском — Јединородног Сина свог и Бога, Господа нашег Исуса Христа…

[55] Epist. heortasticae, Epist. XIV, 1; Р. gr. t. 26, col. 1419 AB.

[56] ib. Epist. XIX, 4; col. 1421 A.

[57] Orat. II, 98; Р. gr. t. 35, col. 500 ВС.

[58] Он, Orat. 30, 20. 21; Р. gr. t. 36, col. 128 D, 129 АС, 132 АС, 133 Α.

[59] Orat. 37, 1; Р. gr. t. 36, col. 284 AB.

[60] ib. 4; col. 285 D 288 A.

[61] De Spiritu Sancto, cap. VIII, 17. 18. 19; Р. gr. t. 32, col. 96 CD, 97 ABC, 100 A, 101 AB.

[62] Он, Adversus Eunomium, lib. I, 7; Ρ. gr. t. 29, col. 524 С — 525 В.

[63] Homil. de capto Eutropio et de divitiarum vanitate, 8; P. gr. t. 52, col. 403.

[64] De fide, ad Simplicium; P. gr. t. 45, col. 137 B.

[65] Он, De perfectione, ad Olympium monachum; P. gr. t. 46, col. 253 BCD.

[66] Catech. Χ, 3. 4; Ρ. gr. t. 33, col. 661 С, 664 АВС, 665 А.

[67] Молитва коју свештеник чита за време: Святъ, Святъ, Свять…

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *