НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том II
Догматика Православне Цркве – Том II

Догматика Православне Цркве – Том II

ОДЕЉАК ТРЕЋИ
Бог као Спаситељ

2. О личности Господа Исуса Христа

в) Исус Христос – истинити Богочовек

 

Сва божанска откривења о Исусу Христу сливају се у две истине. Прва је истина: Исус Христос је истинити Бог, а друга: Исус Христос је истинити човек. И ове две сливају се опет у једну свету и спасоносну истину: Исус Христос је истинити Богочовек. Не само Бог, нити само човек, већ Богочовек. Али, иако истинити Бог и истинити човек, Исус Христос је ипак једно лице, не два. Иако су у Њему две природе: божанска и човечанска, Он ни у ком смислу не преставља собом два посебна лица већ једно једино, и то — Божанско Лице, Лице Бога Логоса, који је у своју Божанску Ипостас примио човечанску природу. По суштини својој божанска природа и човечанска природа разликују се бескрајно и неизмерно. Али богочовечанско чудо Личности Христове састоји се баш у томе, што су ове две бесконачно различите природе сједињене Ипостасју Логоса у једно чудесно и недељиво јединство. И док у том чудесном ипостасном јединству разлика између божанске и човечанске природе остаје, ипак она није таква да би свака природа имала своје посебно лице, од чега би се добила два оделита лица, два Христа, од којих би један био Бог, а други човек.

Описујући Исуса Христа као истинитог Бога и истинитог човека, Свето Откривење својом неодољивом стварношћу приказује и показује да је у Њему само једно једино Лице, јер су Божанство и човечанство сједињени у једну Ипостас, у једно лице, и то у Лице Бога Логоса. Човечанска природа у Господу Исусу, иако потпуна и савршена, нема своју посебну ипостас; њу је у свој потпуности њеној примио Бог Логос у своју божанску Ипостас. „Бог Логос се оваплоти, примивши од Богородице првину нашег састава — тело (την άπαρχήν του ημετέρου φυράματος, σάρκα), оживљено душом словесном и разумном, тако да сама Ипостас Бога Логоса постаде Ипостасју тела (ώστε αυτήν χρηματίσαι τη σαρκι ύπόστασιν, την του Θεού Λόγου ύπόστασιν). И Ипостас Логоса, која је раније била проста (άπλήν), постаде сложена (σύνθετον), и то сложена из двеју савршених природа (εκ δύο τελείων (ρύσεων): Божанства и човештва. И ова Ипосас носи у себи своје изузетно и особено својство: божанско Синовство Бога Логоса, којим се и разликује од Оца и Духа Светога; такође носи и изузетна и особена својства тела, којима се Она одликује и од Мајке и од осталих људи. Оваплоћена Ипостас Бога Логоса носи у себи и она својства Божанске природе, којима је сједињена са Оцем и Духом, а и она обележја људске природе, којима је сједињена и са мајком и са нама. Још се оваплоћена Ипостас Бога Логоса разликује, како од Оца и Духа, тако од Мајке и од нас, тиме што је Она у исти мах и Бог и човек. Јер ми знамо да je то најособеније својство Ипостаси Христове (της τοΰ Χριστού υποστάσεως ίδιαίτατον Ιδίωμα)“[1].

Новозаветно Откривење, ако се пажљиво и молитвено проучи, речито показује да Господ Христос увек осећа и сазнаје себе као једно једино Лице, свагда, свуда, и у свему једно и једино: у животу, у делатности, у учењу, у смрти, у васкрсењу, у вазнесењу. Господ Исус увек приписује себи као једној Личности како својства и дејства своје Божанске природе, тако и својства и дејства своје човечанске природе. Он никада не осећа, не сазнаје, не претставља себе као два лица, већ увек као једно једино. У свима догађајима Спаситељевог живота: рођењу од свете Деве, крштењу на Јордану, преображењу на Тавору, страдању, смрти, васкрсењу, вазнесењу, појављује се једна и иста Личност као носилац свега што је Христово. Иза свих чудеса Спаситељевих стоји, као творац и извршитељ њихове натприродне стварности, увек једна и иста Личност оваплоћеног Бога Логоса. Само из ње и њоме она су могућа, стварна, објашњива и божанска. Исто тако, из сваке Спаситељеве мисли, и осећања, и речи, зрачи и дејствује једна и иста Личност: Личност оваплоћеног Бога Логоса. Али ово јединство Спаситељеве Личности ни у ком случају не уништава разлику која увек постоји између Божанске и човечанске природе у Њему, ни разлику између чисто човечанских својстава човечанске природе његове и чисто божанских својстава Божанске природе његове.

Када Господ и Бог наш Исус Христос наизменично назива себе час Сином човечјим, час Сином Божјим, наглашавајући у првом случају стварност и истинитост своје човечанске, а у другом стварност и истинитост своје Божанске природе, Он увек осећа, сазнаје и показује себе као једно једино Лице: Лице оваплоћеног Бога Логоса.[2] У разговору с Натанаилом, објављујући себе и као Сина Божјег и као Сина човечјег, Господ Исус показује себе као једну Личност која, и када пројављује своје божанско свезнање и свемоћ, ипак осепа и сазнаје себе човечански реалном и вештаственом[3]. Спаситељ се показује као једно Лице када у разговору с Никодимом истиче да се нико не попе на небо осим који сиђе с неба, Син човечји који је на небу[4], приписујући Себи једном и недељивом и својства човечанске природе као што су просторна ограниченост тела људског, страдање и васкрсење телом, и својства Божанске природе као што су свудаприсутност, свеживотност, вечност[5].

Јединство Личности чини те Господ Исус говори о себи, да ће Он, Син човечји, дати живот вечни онима који верују у Њега, јер је Он — хлеб Божји који силази с неба и даје живот свету[6]. При томе Господ изјављује, да је Он, Исус из Назарета, у свој својој човечанској стварности, хлеб живота, и који долази к Њему неће огладнети, и који верује у Нэега неће никада ожеднети[7]. Но најнепосреднији човечански реализам звучи из ових Спаситељевих речи које најочигледније сведоче о Њему као једној јединој Личности оваплоћеног Бога Логоса: Ја сам хлеб живи који сиђе с неба (έγώ είμι ό άρτος ό ζων, ό έκ τού ουρανού καταβάς); који једе од овога хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу ја дати тело је моје (ή σαρξ μου έστιν), које ћу дати за живот света. Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тела Сина човечијега и не пијете крви његове, нећете имати живота у себи. Који једе моје тело (ό τρώγων μου την σάρκα) и пије моју крв (και πίνων μου το αίμα) има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер je тело моје право јело икрв моја право пиће[8].

Са не мање очигледности Господ Исус пројављује себе као једну Личност када пред Јудејцима назива себе и Сином Божијим и Сином човечијим, који као Син Божји постоји вечно и беспочетно, а као Син човечји подлежи људском страдању и смрти[9]; који као Син Божји јесте безгрешност и истина која ослобођава од греха и смрти[10], а као Син човечји у опасности је да буде убијен[11]. Када на Тајној вечери тајанствени Спаситељ казује ученицима тајну своје једне, недељиве, неизменљиве Личности, Он им вели: Изиђох од Оца (έξήλϋον παρά τοϋ Πατρός), и дођох на свет; и опет остављам свет, и идем к Оцу[12]. Какав је по бићу и Личности дошао Спаситељ од Оца у свет, такав се и враћа Оцу, сјединивши са собом и потпуну човечаску природу у недељиво јединство своје Личности. Такав је отишао из овог света, такав и занавек остао: недељив, неизменљив, један, једини Господ наш Исус Христос[13].

Духопросвећени Апостоли су једнодушни у осећању, и сазнању, и исповедању, да је Исус Христос једна једина Личност, недељива и неизменљива. Никада, нигде, ни у чему они не деле Господа Исуса у два бића, или у две личности, или у Исуса човека и у Исуса Бога. Један је Исус и пострадао и васкрсао; није један Исус умро, а други васкрсао. Целокупно сведочанство светих Апостола своди се баш на тврђење: да је то једна иста и истоветна личност: „Овога Исуса васкрсе Бог, чему смо ми сви сведоци“ (τούτον τον Ίησοϋν ένέστησεν ό θεός, ου πάντες ήμεΐς έσμεν μάρτυρες)[14]. Друга Ипостас Пресвете Тројице, Бог Логос постаде тело[15], остајући у свему истоветна, неизмешьива и вечна Ипостас. Зато што је Бог Логос, поставши човек, остао неизменљив у својој Божанској Ипостаси, Он је као Богочовек могао показати и пројавити вечну божанску славу своју. То значе речи христољубљеног Богослова: И ми видесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца[16]. Бог Логос узео је обличје слуге, постао човек, понизио себе, постао послушан до смрти, и то смрти крене[17], али је при свему томе остао неизменљив у својој Божанској природи, неизменљив у својој Божанској Ипостаси.

Јединородни и вечни Син Божји родио се од свете Деве не престајући бити Богом; отуда је Он Богочовек. То сведоче речи богонадахнутог апостола: Посла Бог Сина свог Јединородног, који је рођен од жене (γενόμενον έκ γυναικός)[18]. Поводом ових апостолових речи свети Дамаскин вели: „Апостол није рекао: кроз (διά) жену, него: од жене (έκ γυναικός). Тиме је божанствени Апостол показао да управо Јединородни Син Божји и Бог јесте Онај који је од Деве постао човек, и да Рођени од Деве и јесте Син Божји и Бог. А Он се родио на телесан начин (σωματικώς) уколико је постао човек; није се уселио у напред сазданог човека, као у неког пророка, него је сам суштаствено и истински (ουσιωδώς και αληθώς) постао човек, то јест дао је да у његовој Ипостаси постоји тело, одухотворено душом словесном и разумном, и сам је постао Ипостас за тело (και αυτός γεγονώς αυτή“ ύπόστασις)“[19].

Ипостас Бога Логоса и по оваплоћењу свом остала је иста и истоветна, увек друга Ипостас Пресвете Тројице, увек пуноћа Божанства. У Исусу Христу, у тој оваплоћеној Ипостаси Бога Логоса, „обитава сва пуноћа Божанства телесно“ (πάν το πλήρωμα της Θεότητος σωματικώς)[20], што врло јасно показује да је Исус Христос савршени Бог и савршени човек, то јест Богочовек. Син Божји, који је по телу (κατά σάρκα) рођен од семена Давидова, и јесте Исус Христос Господ наш[21], над свима Бог[22]. Сва се тајна хришћанске вере исцрпљује речју: Бог се јави у телу (Θεός έφανερώθη έν σαρκι)[23], Бог се јави као Богочовек.

Божанско учење Светога Писма о Богочовештву Господа нашег Исуса Христа Црква је одувек неговала у своме благодатном саборном осећању и сазнању, чувала га неизменљиво и свето, и према потребама изражавала у древним символима апостолских цркава: јерусалимске, римске, антиохијске, александриске, кесаријске, кипарске, да га најзад дефинитивно и неизменљиво изрази у вечном Символу вере, никеоцариградском, у члановима 27.Уовимчлановимасе богомудро исповеда божанска истина Светог Откривења да је једна и иста Личност, један и исти Господ Исус Христос Син Божји (И во единаго Господа Исуса Христа Сына Божiя….): Бог од Бога, Светлост од Светлости, једносуштан са Оцем, који је сишао с неба, оваплотио се од Духа Светог и Деве свете, и очовечио се, и распет био, и страдао, и погребен био, и васкрсао, и узнео се на небо, и опет ће доћи да суди живима и мртвима.

Исповедајући и бранећи богообјављену истину о Богочовештву Господа Христа, изражену у Никеоцариградском Символу вере, свети Оци IV Васељенског Сабора дали су опширније објашњење ове пресвете истине у своме исповедању вере, које гласи:

 

(грчки)

Επόμενοι τοίνυν τοις άγίοις πατράσιν ενα καΐ τον αυτόν όμολογεΐν Υίον τον Κύριον ημών Ίησοΰν Χριστον συμφώνως άπαντες έκδιδάσκομεν, τέλειον τον αυτόν έν Θεότητι και τέλειον τον αυτόν έν άνθρωπότητι, Θεόν αληθώς και άνθρωπον αληθώς τον αυτόν, έκ ψυχής λογικής και σώματος, όμοοΰσιον τω Πατρι κατά την Θεότητα, και όμοοΰσιον τον αυτόν ήμιν κατά την ανθρωπότητα, κατά πάντα δμοιον ή μι ν χωρίς αμαρτίας· προ αιώνων μεν έκ του Πατρός γεννηθέντα κατά την θεότητα, έπ’ εσχάτων δε των ήμερων τον αυτόν δι’ ημάς και διά την ήμετέραν σωτηρίαν έκ Μαρίας τής παρθένου τής Θεοτόκου κατά την ανθρωπότητα, ενα και τον αυτόν Χριστόν, Υίόν, Κΰριον, μονογενή, έν δΰο φύσεσιν άσυγχύτως, άτρέπτως, αδιαιρέτως, άχωρίστως γνωριζόμενον ούδαμοΰ της τών φύσεων διαφοράς άνηρημένης δια την ένωσιν, σωζόμενης δε μάλλον της Ιδιότητος της έκατέρας φύσεως και εις έν πρόσωπον και μίαν ύπόστασιν συντρεχούσης, ουκ εις δΰο πρόσωπα μεριζόμενον ή διαιροΰμενον, άλλ’ ενα και τον αυτόν Υίόν και μονογενή, Θεόν Λόγσον, Κΰριον’Ιησοΰν Χριστόν’ καϋάπερ άνωθεν ο’ι προφήται περί αύτόυ και αυτός ημάς ό Κύριος Ίησοΰς Χριστός έξε— παίδευσε και το τών πατέρων ήμΐν παραδέδωκε συμβολον.[24]

 

(црквено-словенски)

Последующе божественнымъ Отцемъ, все единогласно поучаемъ исповедывати единаго и тогожде Сына, Господа нашего Исуса Христа, совершенна въ Божестве и совершенна въ человечестве, истинно Бога и истинно человека, тогожде изъ души и тела, единосущна Отцу по Божеству и единосущна тогожде намъ по человечеству, по всему намъ подобна кроме греха, рожденна прежде векъ отъ Отца по Божеству, въ последние же дни тогожде ради нась и ради нашего спасенiя оть Марiи Деви Богородицы по человечеству, единаго и тогожде Христа, Сына, Господа, единороднаго, во двухъ естествахъ неслитно, неизменно, нераздельно, неразлучно познаваемаго (никакоже различю двухъ естествъ потребляемому соединенiемъ, паче же сохраняемому свойству коегождо естества, во едино лице и во едину ипостась совокупляемаго), не на два лица разсeкаемаго или раздeляемаго, но единаго и тогожде Сына и единороднаго, Бога Логоса, Господа Исуса Христа, якоже древле Пророцы о Немъ, и якоже самъ Господь Исусъ Христосъ научи насъ, и якоже предаде намъ символъ Отецъ нашихъ.

 

(српски)

Следећи светим Оцима, сви једнодушно учимо исповедати једног и истог Сина, Господа нашег Исуса Христа, савршеног по Божанству и савршеног по човечанству, ваистину Бога и ваистину човека, (састављеног) из разумне душе и тела, једносушног са Оцем по Божанству, и једносушног с нама по човечанству, подобног нама у свему осим греха; рођеног пре векова од Оца по Божанству, а у последње дане ради нас и ради спасења нашег (рођеног) од Марије Деве Богородице по човечанству, једног и истог Христа, Сина, Господа, Јединородног, у двема природама несливено, непроменљиво, нераздељиво, неразлучно познатог (јер због сједињења — разлика двеју природа није нимало уклоњена, већ су шта више својства сваке природе сачувана, и стичу се у једно лице и у једну ипостас), не у два лица располовљеног и раздељеног, него једног и истог Сина, и Јединородног, Бога Логоса, Господа Исуса Христа, као што нам испрва Пророци објавише за Њега, и као што нас сам Господ Исус Христос научи, и као што нам предаде символ Отаца наших.

 

У тако званом Атанасијевом символу учење о Личности и Господа Христа је овако изражено:

 

(латински)

Est ergo fides recta, ut credimus et confiteamur, quia Dominus noster Jesus Christus Dei Filius Deus et homo est (dualitas in unitate). Deus est ex substantia Patris ante saecula natus, et homo est ex substantia matris in saeculo natus: perfectus Deus, perfectus homo: ex anima rationali et humana carne subsistens, aequalis Patri secundum divinitatem, minor Patre secundum humanitatem. Qui licet Deus sit et homo, non duo tamen, sed unus est Christus (unitas in dualitate). Unus autem non conversione deitatis in carnem, sed assumptione humanitatis in Deum; unus omnino non confusione substantiae, sed unitate personae.[25]

 

(црквено-словенски)

Есть же правая вeра, да вeруемъ, и исповeдуемъ, яко Господь нашъ Исусъ Христосъ, Сынъ Божiй, Богъ и человeкъ есть. Богъ оть существа Отча, прежде векъ рожденный: и человeкъ есть отъ существа материя, во времени рожденный. Совершенный Богъ, и совершенный человъкъ, отъ души словесныя, и человеческiя плоти состояй.

Равенъ Отцу по божеству, мнiй Отца по человечеству. Иже аще и Богъ есть и человeкъ, обаче не два, но единъ есть Христосъ: единъ же не премeненiемъ божества въ плоть, но воспрiятiемъ человечества въ божество: единъ всяко, не слiятемъ естествъ, но единствомъ ипостаси.

 

(српски)

Права је дакле вера, да верујемо и исповедамо, да је Господ наш Исус Христос Син Божји — Бог и човек (двојство у јединству). Бог је од суштине Оца пре векова рођен, и човек је од суштине мајке у времену рођен: савршени Бог, савршени човек састојећи се из душе разумне и човечанског тела, раван Оцу по Божанству, мањи од Оца по човечанству. Он иако је и Бог и човек, ипак није два него је један Христос (јединство у двојству). Један је пак не претварањем Божанства у тело него примањем човечанства у Божанство; зацело један, не сливањем суштина већ јединством ипостаси.

 

 

Као Богочовек, Господ и Бог наш Исус Христос открио је не само Бога него и човека. Његовим Богочовештвом је коначно и завршно решен и проблем Бога и проблем човека. Зато је Богочовештво Христово крајугаони камен Хришћанства. Препорођај, освећење, просвећење, спасење налази се у Богочовеку, не у човеку.Човек у својој нагој човечности је нешто што само собом не може опстати ни усавршити се до крајњих граница својих човечанских могућности; он је нешто што треба препородити, осветити, просветити, допунити, усавршити Богочовеком. Исус Христос је и Бог и човек, Богочовек; и као такав Он је — једна једина Личност. То је прва чињеница Светог Откривења, од које се мора поћи, ако се жели ући у тајну бића Божјег и бића човечјег. Ко њу обиђе, или одбаци, или унакази, не може ући у мистерију Хришћанства, нити пронићи у изузетно необичну Личност Христову. Исус Христос је Богочовек, — то је полазна тачка богооткривеног, богоданог историског Хришћанства. Од ње полазе Еванђелисти и Апостоли, Мученици и Исповедници, свети Оци и Чудотворци; од ње полазе сви они који су се благодатним подвизима еванђелским удостојили да их Дух Свети, Дух Истине води и уводи у сваку истину Божју о Исусу из Назарета.

Прекрасна душа светог Игњатија Богоносца, сва сабрана молитвом и Духом Светим, и уведена у боготкривену истину о Богочовеку Исусу, збори нам о Њему: „Постоји један Лекар, који је и тело и дух, рођен и нерођен, Бог у човеку (έν άν&ρώπω Θεός), у смрти — истинити живот, од Марије и од Бога, — Исус Христос Господ наш“[26]. Он је Син човечји и Син Божји[27]. Иако као Син Божји — невидљив, Он је ради нас постао видљив (όρατόν); неопипљив, нестрадалан, Он је ради нас постао страдалан (παθητόν), и све претрпео ради нас[28].

Први свети апологет Хришћанства, богомудри Јустин философ, види у Исусу Христу једну личност Богочовека. По њему, Христос је Бог, Син јединог, нерођеног и неисказаног Бога[29]; Он je Господ, и Бог Син Божји (και Θεός Θεού Υιός)[30], и као такав постао је човек ради нас (δι’ ημάς άνθρωπος γέγονεν), да би нам, поставши учесник у нашим страдањима, даровао исцељење[31]. Исус Христос, који је Логос Божји, јавио се ради нас и постао потпун човек, то јест човек са телом, разумом и душом[32], и сва страдања која је поднео, и сва слава којом је увенчан, односе се на Њега таквог[33].

За Тертулијана, човека бурне и неустрашиве вере, Исус Христос је једна Личност са двема природама. Ми видимо два природе, не помешане већ сједињене у једној Личности (non confusum, sed coniunctum in una persona), Бога и човека Исуса (Deum et hominem Jesum)[34]. Богооткривено правило апостолске вере, којим Црква живи, састоји се у томе, да се верује у Исуса Христа, Сина Божјег, рођеног од Деве Марије, распетог за време Понтијског Пилата, васкрслог из мртвих у трећи дан, вазнесеног на небо, седећег с десне стране Оца, који је послао Духа Светога, и који ће имати да суди живима и мртвима по васкрсењу тела[35].

Господ наш Исус Христос је истинити Бог и истинити човек, расуђује свети Иринеј. Син Божји, који је Логос Божји, и од вечности постоји у Оца, оваплотио се и постао човек (incarnatus est et homo factus) и сишао до саме смрти и извршио домострој нашега спасења[36]. Само сјединивши у себи Бога и човека, Христос је могао победити непријатеља рода људског и даровати спасење људима. Да се Бог није сјединио са човеком, човек не би могао постати причасник бесмртности, нетрулежности (ούκ ήδυνήθη μετασχεΐν της αφθαρσίας). Јер је посреднику између Бога и људи (τον μεσίτην Θεού τε και ανθρώπων) ваљало бити у блиском сродству и са Богом и са људима, да би их спријатељио и спојио, да би човека привео Богу, и људима открио Бога[37].

Обесмрћење и спасење човека је немогуће без Богочовека. Логос Божји је ради тога постао човек, вели свети Иринеј, и Син Божји — Син човечји, да би човек, сјединивши се са Сином Божјим и добивши усиновљење, постао Син Божји. Јер ми не бисмо могли ни на који начин стећи нетрулежност и бесмртност осим кроз сједињење са нетрулежношћу и бесмртношћу. Али ми се не бисмо могли сјединити са нетрулежношћу и бесмртношћу, да најпре нетрулежност и бесмртност нису постале оно што ми јесмо, да би трулежно било апсорбовано нетрулежним и смртно бесмртним[38]. Ту веру у једну Личност Богочовека Исуса Христа, Сина Божјег, који се оваплотио, родио од Деве, страдао, васкрсао, узнео на небо, који ће у слави Очевој понова доћи да васкрсне свако тело људско, да се пред Њим, Исусом Христом, Господом нашим и Богом, Спаситељем и Царем, поклони свако колено оних који су на небу и на земљи и под земљом, и да изврши праведан суд над свима бићима, дарујући праведнима живот вечни и славу вечу, а неправеднима огањ вечни, — ту веру Црква, иако расејана по свему свету, брижљиво чува као да има једну душу и једно срце, и ту веру проповеда, учи и предаје као да су у ње једна уста[39].

Учени подвижник Ориген има надахнуту визију Богочовечанске личности Христове. На првом месту ми морамо истаћи, вели он, да је природа Божанства (Deitatis natura) у Христу, која Му припада као Јединородном Сину Божјем, једно (aliud), а природа човечанска (humana natura), коју је Он узео на себе у последње време ради домостроја спасења, друго (alia)[40]. Али при двојству природа, Господ Христос је једно лице, једно биће, Он је и Бог и човек, Богочовек (Deus homo)[41]. То јединство је такво да се не може Син Божји двојити од Исуса, јер су по оваплоћењу душа и тело Исусово заиста једно са Логосом Божјим (εν γάρ μάλιστα μετά την οΐκονομίαν γεγένηται προς τον Λόγον τοΰ Θεού ή ψυχή και το σώμα Ίησοΰ)[42]. Основна је истина апостолског учења веровати: да је Исус Христос, који дође у свет, рођен од Оца пре сваке твари; да је у последње време кроз оваплоћење постао човек иако је био Бог, и поставши човек остао је Бог као што је и био (et homo factus mansit quod erat Deus); да je примио тело као што je наше, само с том разликом што je оно било рођено од Деве и Духа Светога; да је овај Исус Христос био истински рођен, истински страдао, истински а не привидно умро; да је истински васкрсао из мртвих, и по васкрсењу свом општио са својим ученицима, и узнео се на небо[43].

По учењу богомудрог Оца православља, светог Атанасија Великог, Јединородни Син Божји, једносушни са Оцем Логос оваплотио се од свете Деве Богородице и Духа Светога, примио на себе целог човека, човека који се састоји из душе и тела, и јавио се човек Христос, превечни Бог (άνθρωπος Χριστός, ό προ αιώνων Θεός). Стога се Христос назива човек, назива се и Бог; Христос је и Бог и човек, и један је Христос (Θεός και άνθρωπος έστιν ό Χριστός, κάι εις έστιν ό Χριστός)[44]. Душа Христова са телом увек има ипостасно јединство са Богом Логосом. Јер је Христос један из двеју противположних природа (εις γάρ έστιν ό Χριστός έκ δυο των εναντίων), савршени Бог и савршени човек[45]. Христос се назива савршеним Богом и савршеним човеком по пуноћи бића, то јест по пуноћи божанске и човечанске природе, да би и једно и друго било један и исти по свему савршени Бог и човек (τέλειος κατά πάντα, Θεός και άνθρωπος ό αυτός)[46]. Двострук је по природама Христос (διπλούς ων ταΐς φΰσεσιν ο Χριστός), а један једини по Ипостаси (μοναδικός έστι την υποστασιν) која усваја себи оно што припада и једној и другој природи (Ιδιοποιείται τα της έκατέρας φύσεως). Ипостас Сина Божјег постала је ипостасју човечанске природе (τη άνφρωπίνη φΰσει γέγονεν ύπόστασις)[47].

Господ Христос има два обличја (δύο έχει μορφάς), и чува их не кварећи ниједно. Јер Син Божји и Бог, поставши човек, није уништио Божје обличје (την θεϊκήν μορφήν); нити је Он, Бог, одбацио човечанско обличје (την άνθρωπίνην μορφην). У Њему су два обличја: обличје Господа и обличје слуге; прво је по природи божанско, а друго по природи човечанско; прво је вечно, друго — временско; прво је од Оца, друго од Деве; прво је од Јединога (έκ μόνου), друго од Једине (έκ μόνης); ово је двоје у Њему једноме. Јер нити раздвајамо Бога Логоса од тела (άπό του σώματος), нити знамо два Сина, и два Христа, него вечног Сина Божјег који се у последње време родио из саме утробе Девине као потпун човек. Јер као што Отац који је родио — роди савршеног Сина (τέλειον Υίόν): тако и сам једини Син и Логос Оца, желећи да потпуно спасе пропалог човека, постаде савршен човек (τελείως έγένετο άνθρωπος). Примивши тело Он није изоставио душу, него је и душу и ум примио[48].

Господ је постао човек по природи, а не привидно. Оваплоћење Логоса извршено је сагласно Божјој природи (κατά φΰσιν Θεού), стога Му се не може приписати грех, пошто је Божјој природи грех недоступан. У томе се и састоји чудо, што је Господ постао човек, и то човек без греха; тиме је извршено потпуно обновљење (καινότης όλη), да би се показала његова моћ. Од онога што је некада сам унео у људску природу Он је узео на себе оно што је хтео, то јест: рођење од жене, узраст и разна животна доба, умор, глад, жеђ, сан, тугу, смрт, васкрсење. Ради тога, где је трулело људско тело тамо Исус полаже своје тело; и где је душа људска била овладана смрћу тамо Христос показује да је и његова душа људска, да Он, и као човек не би био овладан смрћу, и да би као Бог разорио државу смрти: да би онде где је посејана трулеж изникла нетрулежност; и где је царовала смрт да Он бесмртни, појавивши се у обличју душе људске (έν μορφή ψυχής ανθρωπινής), покаже бесмртност, и на тај начин нас учини заједничарима своје нетрулежности и бесмртности у нади на васкрсење из мртвих…. У искупитељском подвигу свом Господ је дао тело за тело (σώμα άντι σώματος), и душу за душу (ψυχήν άντι ψυχής), и потпуно биће за целога човека (και τελείαν ΰπαρξιν υπέρ δλου άνθρωπου)[49].

Свети Кирил Јерусалимски, душе изаткане од боготкривених истина Светога Предања, изражава својом христологијом саборно христоосећање и христосазнање Цркве васељенске. По њему, Христос је имао две природе: био је човек уколико је био видљив, и Бог уколико је био невидљив. Као човек Он је стварно јео као ми (јер је имао тело подобно нашем), а као Бог нахранио је пет хиљада људи са пет хлебова; као човек Он је стварно (αληθώς) умро, а као Бог васкрсао је четвородневног мртваца; као човек Он је истински (αληθώς) спавао на лађи, а као Бог ишао по води[50]… Треба веровати у једнога Господа Исуса Христа, Јединороднога Сина Божјега. Велимо: у једнога, да би његово Синовство било јединородно; велимо: у једнога, да ти не би претпоставио да постоји неки други; велимо: у једнога, да ти не би разноимена дејства његова разлио непобожно на многе синове[51].

Многа имена има Спаситељ наш, али су јеретици у заблуди када говоре да је једно Христос, друго Исус, треће Двер, итд. Но вера нас предупређује, правилно говорећи: во единаго Господа Исуса Христа, јер иако су многа имена, али је Личност једна (έν το ύποκείμενον)[52]. Исус Христос је Бог који се родио од Деве. Није свето дело клањати Му се као обичном човеку (τον ψιλόν άνθρωπον προσκυνεΐν), нити је побожно дело говорити да је Он само Бог без човечанства (χωρίς τής άνθρωπότητος), тј. без човечанске природе. Јер ако je Христос — Бог, што Он у ствари и јесте, али није узео на Себе човечанску природу, онда смо ми туђи спасењу. Треба Му се, дакле, клањати као Богу, и веровати да се Он очовечио (ένηνθρώπησεν). Нема никакве користи говорити да је Он човек без Божанства (άνευ Θεότητος), тј, без Божанске природе, нити је спасоносно не признавати у Њему човечанство са Божанством, тј. човечанску са Божанском природом[53].

Велики тајник Божанске Тројице, свети Григорије Богослов, ишчезава у трепетном усхићењу пред чудесном тајном Личности Богочовека Исуса. У Господу Христу ми не одвајамо човека од Божанства, вели свети Богослов, него исповедамо јединство и истоветност Лица (ένα και τον αυτόν δογματίζομεν), које није одувек било човек већ Бог и Син Јединородни, превечни, који није имао тела нити ичег телесног, али који је у последње време узео на себе човечанство, човечанску природу, ради нашега спасења; страдалан по телу, нестрадалан по Божанству; ограничен по телу, неограничен по духу; у исти мах земан и небесан, опишьив и неопипљив, обухватљив и необухватљив; да би једном и истом Личношћу, која је савршени човек и Бог, био обновљен васцели човек, пали кроз грех…. Ако ко уводи два сина, једнога од Бога а другога од Деве Марије, а не признаје да је то једно и исто Лице, нека буде лишен усиновљења које је обећано правовернима. Јер иако су Бог и човек две природе, као што су у човеку душа и тело, ипак не постоје два сина нити два бога (υίοι δε ού δΰο,οΰδέ θεοί), као што у души и телу не постоје два човека. Кратко речено: у Спаситељу су две различите природе, јер невидљиво није истоветно са видљивим, и превремено са временским, па ипак у Њему нису две личности. Јер су обе природе једно сједињењем (εν τη συγκράσει), Бог се очовечио, и човек се обожио[54].

Препун молитвене мудрости свети Јефрем Сирин пише: „Једног и истог исповедам савршеним Богом и савршеним човеком, у двема природама које су ипостасно или лично сједињене и које се познају нераздељиво, несливено и неизменљиво, који се обукао у тело, одухотворено словесном и разумном душом, и постао нам сличай у свему осим греха; један и исти је …. Бог и човек, и у једном и у другом савршен, Један у две природе, и у две Један“[55].

По молитвом расталасаној души светог Златоуста у свој својој богозданој красоти плови богооткривена истина о Богочовештву Господа Исуса. По њему, Господ Христос је савршени Бог и савршени човек. У Сину свом Бог је послао посредника између Бога и људи. Да би могао извршити своје посредничко дело, посредник мора бити Богочовек, тј. мора бити у најприснијем јединству и сродству и са Богом и са човеком. Посредник треба да је у присној заједници са обема странама (άμφοτέροις κοινωνεΐν) између којих има да посредује. Посреднику је својствено да поседује оно што имају обадве стране између којих посредује, да би их могао привести узајамном општењу. Ако пак он има оно што припада једној страни, а лишен је онога што припада другој, онда он већ није посредник. Према томе, ако Исус Христос нема природе Очеве (της τοΰ Πατρός φύσεως), онда није посредник већ је одвојен од Њега. Јер као што је Он узео удела у људској природи (της των ανθρώπων φύσεως) зато што је дошао људима, тако исто је Он учесник и у природи Божјој зато што је дошао од Бога. Пошто су се у Њему сјединиле две природе, то је Он имао бити близак обема природама (εγγύς των δυο φύσεων). Као што је, дакле, Он постао човек, тако је био и Бог. Да је био само човек, Он не би могао постати посредник, јер Му је ваљало беседити и са Богом. Исто тако, да је био само Бог, Он не би био посредник, јер Га не би примили они за које посредује[56].

Светла истина Светог Откривења о Богочовештву Господа Исуса зрачи из богомудрог учења светог Кирила Александриског. У двема природама, Божанској и човечанској, Господ Христос је један и не дели се. Као што је Логос Бога Оца савршен у Божанству (έν Θεότητι τέλειος), тако је савршен и У човечанству (έν άθνρωπότητι τέλειος), јер је примио на себе не тело неодухотворено, већ тело одухотворено душом разумном[57]. Христос је у једној Личности и Бог и човек; као такав Он је посредник између Богаи људи. Доставши човек, Он није удвојио себе, јер као што Логос беше Бог пре свога доласка на земљу, тако је и поставши човек, опет један (εις πάλιν). Апостол Га назива посредником између Бога и људи, јер је Он један из двеју суштина (ώς έξ αμφοτέρων των ούσίων ένα όντα). Он је дакле посредник Бога, јер је исте суштине са Оцем (διά τής αυτής ουσίας ύπάρχειν τω Πατρί); Он је још и посредник људи, јер потпуно партиципира у људској природи (δια το και τής ανθρωπείας μετασχηκέναι φύσεως τελείως) осим греха[58]. На основу Светога Писма ми велимо да се посредник између Бога и људи састоји из наше људске природе (έκ τής καθ’ ημάς άνϋρωπότητος), која је у Њему са изузетног разлога потпуна, и из Сина Божјег по природи, тј. Јединороднога, који се јавио. Тврдимо пак да је између неједнаких и несличних природа настало јединство путем неке неисказане дружбе и заједнице. И ми знамо једнога Христа, и Господа, и Сина; и знамо да у Њему постоји и подразумева се и Бог и човек. Навикли смо пак да ово јединство сматрамо потпуно нераздељивим (αδιάσπαστος), верујући да је Он и Јединородни и Првородни: Јединородни, пошто се јавио као Логос Бога Оца, и из суштине његове, а Првородни, пошто је постао човек, и међу многом браћом. Јер као што je Бог Отац један, од кога је све, тако је и Господ Исус Христос један, кроз кога је све. Јер ми знамо да je Он по природи Бог Логос, кроз кога je све, иако jeпостаотело (σαρξ), то јест човек[59].

Господ Христос је савршен Бог и савршен човек; Он је у исто време и Син Божји и Син човечји. Све људско и све божанско што је о Њему у Светом Писму речено своди се на једну Личност (εις έν πρόσωπον συνήχθαί φαμεν). Јер знамо да Он исти и спаваше на крми и с влашћу заповедаше мору и ветровима;Онистиизамарашесеодпутаи својом силом иђаше по мору као по копну; Он исти је, дакле, и Бог и човек[60]. Исус Христос је јуче и данас и вавек онај исти. Јер ми не делимо домострој спасења у два лица (εις πρόσωπα δυο), нити два сина место Јединороднога проповедамо и верујемо, него смо научили и друге учимо да у Христу постоје две природе[61]. Господ Христос није двострук (ου διπλούς), него је један и једини (εις τε και μόνος) Господ и Син, Логос Бога Оца, не без тела; јер између човечанства и Божанства постоји превелика разлика и растојање, али Логос Божји, имајући удела у телу и крви опет је један, и пре тела и после тела један, то јест један (εις) и пре оваплоћења и по оваплоћењу[62]. Господ наш Исус Христос беше увек Син Божји, постојећи као истинити Бог, а узевши на себе у последње време људску природу, Он је један и исти (εις και ό αυτός υπάρχει), па звали Га или Бог, или човек, или Исус[63], јер ни један од ових назива не уништава други[64].

Господ Исус Христос био је по своме Божанству једносуштан са Оцем (homoousios Patri), пише свети Касијан, а по телу био је једносуштан са својом Мајком (secundum carnem autem homoousios matri fuit). Не да je Он био једна личност која беше једне суштине са Оцем, а друга која беше једне суштине са Мајком, него зато што је исти Господ Исус Христос, и рођен као човек, и будући Богом, имао у себи својства и Оца и Мајке, и у чему је био човек Он је показао сличност са својом Мајком (in eo quod homo est humanae matris reddidit similitudinem), а у чему беше Бог Он je имао саму природу Бога Оца[65].

Облагодаћеним умом својим синтезирајући богооткривено учење Цркве по овом питању свети Дамаскин пише: „Ми тврдимо да се при очовечењу једнога од Свете Тројице — Бога Логоса — васцела и савршена природа Божанства (πάσαν και τελείαν την φύσιν της Θεότητος) у једној од својих Ипостаси сјединила са васцелом људском природом (πάση τη άνθρωπίνη φΰσει), а не део са делом… Ми тврдимо да се сва суштина Божанства сјединила са свом природом човечанском. Бог Логос није ништа изоставио од онога што је засадио у нашој природи када нас је у почетку створио, него је примио све: тело, душу разумну и словесну, и својства њихова, јер створење које је лишено једне од ових принадлежности већ није човек. Али Он сав (όλον) примио је мене васцелога (όλον με), и сав се сјединио са свим (όλος όλω ήνώθη), да би васцеломе даровао спасење. Јер оно што не би Он примио, остало би неизлечено… Ми не проповедамо Њега ни само као Бога, лишеног нашег човечанства, нити само као човека, лишавајући Га његовог Божанства, нити као Бога и човека подвојено, већ проповедамо да Он, један и исти (ένα κάί τον αυτόν), јесте уједно и Бог и човек, савршени Бог и савршени човек, васцели Бог и васцели човек (όλον Θεόν και όλον άνθρωπον), један и исти — васцели Бог и са телом својим, и васцели човек и са надбожанским Божанством својим (μετά της ύπερθέου αΰτοΰ Θεότητος). Називајући Га савршеним Богом и савршеним човеком, ми тиме изражавамо пуноћу и отсуство ма каквог недостатка у природама; говорећи пак да је Он васцели Бог и васцели човек, ми тиме означавамо јединственост и недељивост Ипостаси (το μοναδνκόν και άτμητον της υποστάσεως)… Сав (όλος) Христос је савршени Бог, али није све (όλον) у Њему Бог, јер је Он не само Бог него и човек. Исто тако, Он је сав (όλος) савршени човек, али није све у Њему човек, јер је Он не само човек него и Бог. Реч све (όλον) означава природу, а реч сав (όλος) – означава Ипостас“[66].

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Св. Јован Дамаскин, De fide, III, 7; Р. gr. t. 94, col. 1009 А В.

[2] Као потврда овога служе сва она места из Светог Откривења, која говоре о Спаситељу као Сину човечјем и Сину Божјем, а која смо напред истакли говорећи о Исусу Христу као истинитом човеку и о Њему као истинитом Богу.

[3] Јн. 1, 48-51.

[4] Јн. З, 13.

[5] Јн. 3, 13-16.

[6] Јн. 6, 27. 29. 33. 42.

[7] Јн. 6, 35; ср. 6, 38-40.

[8] Јн. 6, 51. 53-55.

[9] Јн. 8, 23. 25. 28. 35. 40. 42. 58.

[10] Јн. 8, 46. 32-36. 24.

[11] Јн. 8, 40. 59; ср. 10, 32-33; Мт. 16, 16-23.

[12] Јн. 16, 28.

[13] Ср. Д. А. 1,11; 7, 55; Јевр. 13,8.

[14] Д. А. 2, 32; ср. 2, 22-24; 3, 13-16; 5, 30-32.

[15] Јн. 1, 14; ср. Мт. 16, 16.

[16] Јн. 1, 14.

[17] Флб. 2, 68.

[18] Гал. 4, 4; ср. Рм. 1, 3.

[19] De fide, III, 12; Р. gr. t. 94, col. 1029 В.

[20] Кол. 2, 9.

[21] Рм. 1, 34.

[22] Рм. 9, 5.

[23] 1 Тм. 3, 16.

[24] Mansi, Analecta collect. concil. t. 7, col. 115 А — С

[25] U Denziger-Bannwart, Enchirid. n. 40; eci. 12, Friburgi 1913

[26] Epist. ad Ephes. с. 7.

[27] ib. с. 20.

[28] Epist. ad Polycarp. с. З.

[29] Dialog. cum Tryph. с. 126.

[30] ib. с. 128.

[31] Он, Apolog. II, с. 13.

[32] ib. с. 10.

[33] Он, Dialog. cum Tryph. с. 68. 49.

[34] Advers. Prax., 27; Р. lat. t. 2, col. 215 B.

[35] Он, De praescript, advers. haeres. с 13; Р. lat. t. 2, col. 30 B, 31 A.

[36] Contra haeres. III, 18, 1. 2.

[37] ib. III, 18, 7.

[38] ib. III, 19, 1.

[39] ib. 1, 10, 1. 2.

[40] De princip. I, 2, 1; P. gr. t. 11, col. 130 А; ср. Contra Cels. VII, 17.

[41] De princip, II, 6, 3; P. gr. t. 11, col. 211 С

[42] Contra Cels. II, 9; Р. gr. t. 11, col. 809 D; ср. ib. 1, 66.

[43] De princip. Praefat. 4; P. gr. t. II, col. 117 B.

[44] Contra Apollinar. lib. I, 13; P. gr. t. 26, col. 1116 AB.

[45] Он, In Psalm. 21, vers. 21; P. gr. t. 27, col. 136 ВС.

[46] Он, Contra Apollinar. lib. I, 16; P. gr. t. 26, col. 1121 С 1124 А; ср. ib. Ι,7; De incarnat. et contra arian. 22.

[47] Он, Fragmenta varia; Р. gr. t. 26, col. 1224 ВС.

[48] Он, Fragmenta varia; P. gr. t. 26, col 1256 D 1257 A.

[49] Он, Contra Apollinar. lib. I, 17; Р. gr. t. 26, col. 1124 А 1125 Α.

[50] Catech. IV, 9; Р. g. t. 33, col. 468 A.

[51] ib. X, 3; col. 661 C.

[52] ib. X, 4; col. 665 A.

[53] ib. XII, 1; col. 725 А, 728 А.

[54] Epist. 101; Р. gr. t. 37, col. 177 ВС, 180 А; ср. Orat. 38,15.16; Orat. 29,19. 20.

[55] Слово на Преображ. Господа, 158-159; Творенк иже во святыхъ отца нашего Ефрема Сирина, часть вторая, Москва 1849.

[56] ln Epist. 1 ad Timoth. Homil. 7, 2; Р. gr. t. 62, col. 536-537.

[57] De recta fide ad regin. I, 13; Р. gr. t. 76, col. 1221 В. ср. De incarnat. Unigenit, P. gr. t. 75, col. 1220.

[58] Он, Quod beata Maria sit Deipara, 12; P. gr. t. 76, col. 269 А В; ср. De incarnat. Unigeniti, t. 75, col. 1245 D; Apologeticus contra Theodor. pro XII capit. 6,P. gr. t. 76, col. 425 B; ib. 10, col. 445 B.

[59] Он, De incarnat Unigenit; P. gr. t. 75, col 1208 D-1209 A.

[60] Он, Scholia de incarnat. Verbi Dei; Р. gr. t. 75, col. 1413 С-1416 Α.

[61] Он, De incarnat. Domini, 31; P. gr. t. 75, col. 1472 С

[62] Он, Advers. Nestor. lib. III, с 6; Р. gr. t. 76, col. 85 A, 84 D.

[63] Он, Quod beata Maria sit Deipara, 14; P. gr. t. 76, col. 272 C.

[64] ib. 16; col. 276 А; ср. ib. 18.

[65] De incarnat. Domini contra Nestor., lib. VI, с 13; Р. lat. t. 50, col. 171 A.

[66] De fide, III, 6; Р. gr. t. 94, col. 1004 B, 1005 А В; III 7, col. 1012 А. В.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *