НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том II
Догматика Православне Цркве – Том II

Догматика Православне Цркве – Том II

ОДЕЉАК ТРЕЋИ
Бог као Спаситељ

7. Кратак преглед и критика римокатоличког учења о непорочном зачећу свете Деве Марије

 

Богооткривену истину једине, свете, саборне и апостолске Цркве о светој Богородици римокатолици су изменили и искварили својом новоскованом догмом о непорочном зачећу свете Деве Марије. Најпре је ова догма била богословско мишљење, које се још у деветом веку појавило у Шпанији у спису Пасхазија Радберта, истакнутог и утицајног писца. Он је писао: „Пошто се Дева Марија тако свечано прославља, јасно је из ауторитета Цркве да, кад је рођена, није подлежала никаквим гресима (nullis, quando nata est, subjasuit delictis), нити je, освећена у утроби, навукла на се првородни грех (neque contraxit in utero sanctificata originale peccatum)… Сада пак, пошто се по ауторитету целе Цркве слави, јасно је да је она била слободна од сваког првородног греха (constat eam ab omni originali peccato immunem fuisse)“[1].

Ово богословско мишљење Пасхазија Радберта постелено је стицало и своје присталице и своје противнике, тако да се у 12 веку распламтело у велики спор. Францисканци су се истакли као одлучни поборници овога учења, а Бернард Клервоски, Александар Халски, Бонавентура, Алберт Велики, Тома Аквински и доминиканци као одлучни противници. Али је у току времена број присталица бивао све већи, а противника све мањи. Тако видимо да папа Александар VII објављује 1661 године, у својој були Sollicitudo omnium Ecclesiarum, да je света Дева Марија „сачувана чиста од мрље првороднога греха“ (а macula peccati originalis praeservatam immunem). Када је Пије IX постао папа, доминиканци су били приморани да усвоје учење о непорочном зачећу свете Деве. Чувени римокатолички догматичар Ђовани Пероне (t 1876) заступао је гледиште даово учење треба прогласити догмом. Пије IX је то учинио својом булом Ineffabilis Deus од 8 децембра 1854 године. Та догматска одлука гласи: ,Утврђујемо, да је учење, које сматра да је преблажена Дева Марија у првом тренутку свога зачећа (in primo instanti concepcionis suae), особитом благодаћу и повластицом свемогућега Бога (singulari omnipotentis Dei gratia et privilegio), с обзиром на заслуге Исуса Христа, Спаситеља рода људског, била сачувана чиста од сваке мрље првороднога греха (ab omni originalis culpae labe praeservatam immunem), — од Бога откривено (esse a Deo revelatam), и да зато сви верни морају чврсто и постојано веровати у то“.

Када се ова римокатоличка догма размотри у светлости напред изложеног богооткривеног учења Светог Писма и Светог Предања о светој Деви Богородици, одмах постаје јасно да она противречи овом учењу свете апостолске васељенске Цркве. Осим тога, Свето Писмо јасно учи да нико од људи није слободан од првородног греха. Апостол Павле нарочито наглашава да нико од људи није изузет од првородног греха. Сви су под грехом, тврди он[2], сви сагрешише[3].Пошто се првородни грех преноси путем природног зачећа и рођења, то значи да је од њега слободан само Господ Исус као натприродно рођен од свете Деве и Духа Светога.

Верна богооткривеној истини о свеопштој наследности првородног греха апостолска Црква Православна осуђује и одбацује римокатоличко учење о непорочном зачећу свете Деве Марије, и исповеда да се она зачела и родила природним путем од светога Јоакима и свете Ане, што значи да је њено зачеће подложно првородном греху. Свето Откривење нигде не назива свету Деву Марију првородном ћерком Божјом; нигде је не издваја од рода људског по њеној природи, зачећу и рођењу; нигде не помиње натприродни карактер њенога зачећа и рођења. Родивши Спаситеља света, Бога и Господа Исуса Христа, света Дева је због тога и тиме постала славнија не само од свих људи, него преславнија од свих Серафима и пречаснија од свих Херувима. Али то не значи да је она била потпуно безгрешна и непорочна још од свог зачећа у утроби мајке своје, свете Ане. Када би римокатоличко учење о непорочном зачећу свете Деве било тачно, онда би то уништило истинитост човечанске природе у Господу Христу и подвргло сумњи сам факт оваплоћења, и Господ Исус не би био прави претставник рода људског. Јер ако света Дева није прави члан грешног рода људског, њено би порекло морало бити небеско, натприродно, божанско, и у том случају човечанство се не би могло стварно сјединити са Христом Богом, и Господ Христос не би могао бити стварни претставник рода људског.

Римокатолици воле још да тврде, да је светој Деви било неопходно да буде слободна од првородног греха, да би могла родити безгрешног Христа Спаситеља. Ако би се ово тврђење узело као тачно, онда би се довела у сумњу истинитост, стварност првородног греха, што је још у 12 веку истакао Бернард Клервоски. „Шта ћемо рећи, пита он лионске монахе у своме писму, ако неки на истом основу затражи да тако исто прослављамо оца и матер свете Марије? Такође, могу то исто захтевати за њене дедове и прадедове до бесконачности“[4]. У самој ствари, допустити непорочно зачеће Марији Деви, значило би — претпоставити непорочно зачеће и њеним претцима све до Адама, општег праоца рода људског. А то би се сукобило са истином Светога Откривења о стварности првородног греха и његовој свеопштој наследности у роду људском, што би повукло за собом одбацивање целокупне библијске антропологије. Пошто је учење Светог Откривења о свеопштој греховности свих људи без изузетка — несумњива, очигледна и непобитна истина, то је римокатоличко учење о непорочном зачећу свете Деве Марије — неистинито и лажно.

Истина, Православна Црква још из дубоке старине назива у својим богослужбеним књигама свету Богородицу: пресветом, пречистом, преблагословеном, преславном, пренепорочном, и у суперлативу јој приписује све што је најбоље, најчистије, најсветије, најдобродетељније. Али све то Православна Црква не односи на отсуство првородног греха у светој Деви, него на отсуство личних грехова у њој, од којих је она била слободна после силаска Светога Духа на њу и зачећа Господа Исуса. Због силаска Светог Духа на свету Деву и због зачећа Спаситељевог, и од зачећа, она је постала слободна од личних грехова. Зато што је родила једино Безгрешног, она је и сама постала у једном смислу безгрешна, то јест без личних грехова, а није била безгрешна у том смислу да је сама била рођена без првородног греха.

Измалена настањена у храму Божјем, света Дева се, по учењу богомудрих Отаца, и до зачећа Спаситељевог трудила да буде без личних грехова. Преиспуњена Духом Светим, као плодовита маслина, вели свети Дамаскин за свету Деву, она је постала жилиште сваке добродетељи (πάσης αρετής καταγώγιον γέγονε), одвративши ум од сваке житејске и телесне жеље и на тај начин сачувавши девичанском и душу и тело, као што је и доликовало оној која је имала да у недра своја прими Бога, јер Он, будући светим, почива у светима. Тако дакле, света Дева тежи за светошћу (άγιωσΰνην μετέρχεται) и показује се као свет и чудесан храм Бога вишњега.[5]

Говорећи о оваплоћењу Бога Логоса од свете Деве, свети Григорије Богослов вели: „И душа и тело Деве били су предочишћени Духом“ (καν ψυχήν καΐ σάρκα προκαθαρΦείσης τω Πνεύματα).[6] Мајку Господа Исуса „претходно је очистио Дух“ (την Πνεύμα ήγνισε πρόσϋεν).[7] Бог, дошавши кроз чисту Матер, не само што се сам није оскрнавио у утроби, него је и њу очистио (και τα κάΦηρεν).[8] Свети Јефрем Сирин пише: „Христос се родио од природе која је била подвргнута нечистоти и којој је било потребно да се очисти Божјом посетом. Као што муња прониче све, тако и Бог. И као што муња обасјава оно што је сакривено, тако и Христос очишћава и оно што је сакривено у природи. Он је очистио и Деву, и затим се родио, да би показао да, где је Христос, тамо се чистота пројављује у свој својој сили. Очистио је Деву, спремивши је унапред Духом Светим; и затим утроба, поставши чиста, зачиње Њега. Очистио је Деву при њеној непорочности; стога ју је, и родивши се, оставио Девом…. Бог Логос, боравећи у Марији, учинио ју је туђом свему нечистом и телесном… И Марија је по благодати постала не жена већ дева. Не велим да је Марија постала бесмртна, већ да њу озаравану благодаћу, нису узнемиравале греховне жеље“[9].

Речи светог Атанасија Великог: „Марија је сестра наша, јер смо сви од Адама“[10], показују јасно да света Дева није била изузета од првородног греха. „Ја називам Марију Деву пренепорочном и пречистом, изјављује трећи од тројице светих Богослова, сравњујући је са нама људима, слугама њеним; али сравњујући је са Жеником њеним и Оцем његовим, ја је називам човеком, као што су и сви људи, само светом и светијом од свих људи, непорочном и најчистијом у свима родовима“[11].

Осећајући Пресвету Деву као срце своје, Православна Црква богонадахнуто објашњава однос свете Богомајке према грешности. На благовест светог Арханђела Гаврила да ће родити Сина Божјег, света Дева одговара молбом: Душу очисти, тело освяти, церковь сотвори мя вместительну Бога, скишю богоукрашену, одушевленъ храмъ наитiемъ Пресвятаго Духа, и жизни чистую матерь[12]. А мало касније пресвета Дева додаје: … душу убо очистихъ съ теломъ, и по глаголу твоему буди мнe, да вселитса Богъ въ мя[13]. Бивши очишћена Духом Светим, Дева је постала Мајком Свевладара који ју је створио[14]. Надбожански Бог, Логос који је од Оца и са Духом Светим, коме се клањамо у Тројици, примивши тело од чисте Деве, освети њену пречисту утробу[15].

Очигледна је, дакле, из христонадахнутог учења богомудрих Отаца, да се непорочност и безгрешност Пресвете Деве Богородице односе не на отсуство првородног греха у њеној човечанској природи, већ на њен лични однос према пороку и греху и на њену борбу и превласт над пороком и грехом.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] De partu Virginis, lib. I; Р. lat. t. 120, col. 1371 С, 1372 Α.

[2] Рм. 3, 9.

[3] Рм. 3, 23; ср. Рм. 5, 12. 17; Јн. 3, 6; Гал. 3, 22; Псалм. 50, 7. Уопште, види о овоме: Догматика, кн.. I, стр. 285-299 (300-308).

[4] Epistola 174, Ad canonicos lugdunenses, De conceptione s. Mariae (P. lat. t. 182, col. 334 D): Quid si alius, propter eamdem causam, etiam utrique parenti ejus festos honores asserat deferendos? Sed de avis et proavis idipsum posset pro simili causa quilibet flagitare, et sic tenderetur in infinitum.

[5] De fide. IV, 14; Р. gr. t. 94. 1160 Α.

[6] Orat. 45, 9, Ρ. gr. t. 36, col. 633 D; cp. Orat. 38, 13, col. 325 B.

[7] Он, Poemata dogmatica, De Testamentis et adventu Christi; P. gr. t. 37, col. 462 A.

[8] Он, Poemata quae spectant ad alios, Ad Nemesium; P. gr. t. 37, col. 1569 A.

[9] Слово на еретиковъ, стр. 71. 72; Творенiя иже во святыхъ отца нашего Ефрема Сирина, часть третья, Москва 1849.

[10] Epist. ad Epictet. 7, Р. gr. t. 26, col. 1061 Β: ‘Αδελφή γαρ ημών ή Μαρία,έπει και πάντες έκ τοΰ ‘Αδάμ έσμεν.

[11] Св. Симеон Нови Богослов, Слово 45; Слова преп. Симеона Новаго Богослова, переводъ съ новогреческаго еп. Теофана, кн. I, стр. 363 (Москва 1882).

[12] Благовещенiе Пресв. Богородицы, 25, мартъ, Канонъ. пeснь 7.

[13] тамо, пeснь 8.

[14] Въ недeлю утра, Канонъ Пресвятой Богородица, пeснь 7 (Гласъ 5, Октоихъ): Мати всъхъ Царя, очищшися Духомъ Дeво, била еси, тебе создавшаго (Ντηρ του Παντάνακτος, άγνισθείσα Πνεΰματι, Παρθένε γεγένησαι, τοΰ σε πλαστουργησαντος).

[15] Въ пятокь. Ваiи, повечерш великомъ, Канонъ, Пeснь 5, Богородиченъ: Пречистое чрево твое освяти, Чистая, плоть изъ него прiемый пребожественный, въ Троицъ покланяемый, изъ Отца Слово, и съ Духомъ Богъ (Την αχραντον γαστέρα σου, ήγίασεν ‘Αγνή, σάρκα εξ αυτής, λαβών ό ύπέρθεος ό ένιριαδι προσκυνοΰμενος, ό έκ Πατρός Λόγος).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *