НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том II
Догматика Православне Цркве – Том II

Догматика Православне Цркве – Том II

ОДЕЉАК ТРЕЋИ
Богочовеково дело – Сотериологија

7. Тајна Спаситељевог вазнесења и тајна спасења

 

Свој земаљски живот Спаситељ је завршио својим вазнесењем. Све богочовечанске силе његовог живота, сва чудесна дела његова и сва необична еванђелска збивања стекли су се у завршни догађај земаљског живота Богочовековог: у вазнесење на небо. Сва многострука делатност оваплоћеног Бога водила је томе. Природно је што се Спаситељев богочовечански подвиг спасења рода људског завршио вазнесењем на небо природе људске, коју је Господ својим оваплоћењем примио у ипостасно јединство са собом и заувек је учинио саставним делом своје Богочовечанске личности. Нико се не попе на небо осим онога који сиђе с неба, Син човечји који је на небу[1].

Све богочовечанске тајне чудесне Личности Христове завршно су се слиле у тајну његовог славног вазнесења на небо. Тако се тајна спасења сва обрела у тајни Спаситељевог вазнесења. Јер се тек у Спасовом вазнесењу на небо открила у потпуности мисао Божја о природи људској: природа људска је саздана са циљем да вечно живи изнад свих небеса с десне стране Бога Оца у ипостасном јединству са вечним Сином Божјим[2]. Тако је тек у Спаситељевом вазнесењу на небо потпуно откривен и завршно остварен вечни божански смисао природе људске. Вазнесењем природе људске на небо Господ Христос је најочигледније посведочио своје безмерно човекољубље и показао да је сав његов богочовечански домострој спасења рода људског имао за циљ: омогућити и остварити вечно спасење природе људске са Богом, која је због тога и била саздана боголиком.

Вазнесење Господа Христа на небо природни је завршетак његовог богочовечанског живота на земљи. Као у свему Богочовековом, тако и у вазнесењу његовом пламти божанска тајанственост. Иако реално у најочигледнијем смислу, вазнесење Спасово је препуно тајанствености, јер се у њему састају у завршној земаљској реалности све богочовечанске тајне Личности Христове. Стога оно код очевидаца, светих Апостола, изазива и чуђење и радост; чуђење, јер Спаситељ са телом иде на небо[3], радост, јер их благосиља и оставља обећање о ниспослању Духа Светога[4].

Спасово вазнесење на небо свети очевици описују просто и непосредно: У четрдесети дан по свом вазнесењу Господ Исус изведе своје ученике на Маслинску гору, последњи пут им објави да ће примити силу кад сиђе на њих Дух Свети, и подигнувши руке своје благослови их. И кад их благосиљаше, отступи од њих, и узношаше се на небо (άνεφέρετο εις τον ούρανόν). И кад гледаху за њим где иде на небо, гле, два човека стадоше пред њима у белим хаљинама, који и рекоше: људи Галилејци, што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас узнесе на небо (ό αναληφθείς αφ’ ύμων εις τον ούρανόν), тако ће доћи као што видесте да иде на небо (ούτως έλεύσεται δν τρόπον εϋεάσασϋε αυτόν πορευόμενον εις τον ούρανόν). И они се вратише у Јерусалим с великом радошћу[5].

На небо се узнео онај исти васкрсли Исус, који је на најубедљивији начин показао и доказао реалност свога васкрслог тела. Прослављено победом над смрћу, то се тело и узноси на небо, да кроз ипостасно јединство са Сином Божијим живи вечито у вечној слави Тросунчаног Божанства. То је слава којом нико никада ни од Анђела ни од људи не би могао прославити тело човечје и човека уопште. Јер вазнесењем својим Господ Христос није само ушао „у само небо (εις αυτόν τον ούρανόν), дасе јави пред лицем Божјим за нас“[6], него је „прошао небеса“[7], узишао „више свих небеса“ (υπεράνω πάντων τών ουρανών)[8], „и сео с десне стране Бога“ (και έκάθισεν εκ δεξιών τοΰ Θεού)[9].

Човечанска природа Господа Христа, ипостасно сједињена са његовим Божанством, вазнесењем Спасовим на небо, и седањем с десне стране Бога Оца, ушла је у славу и власт, у вечиту славу и вечиту власт Тројичног Божанства. Ову славу и ову власт Господ Христос је увек имао по своме Божанству, али ју је по своме човечанству добио у потпуности пошто је извршио богочовечански подвиг искупљења и спасења света. Господ је и то објавио ученицима при свом вазнесењу, рекавши: Даде ми се свака власт на небу и на земљи[10]. Тако су то схватили и богомудри Апостоли Спасови. Узневши се на небо, Господ Христос седи с десне стране Бога (δς έστιν έν δεξιά τοΰ Θεού), и Њему су покорни Анђели, Власти и Силе[11]. Бог Отац, васкрснувши Христа из мртвих, посади Га себи с десне стране на небесима, над свима Поглаварствима, и Властима, и Силама, и Господствима, и над сваким именом што се може назвати не само на овоме свету него и на ономе што ће доћи, и све покори под ноге његове[12]. Пострадалог и васкрслог Исуса Бог узвиси, и дарова Му име које је веће од свакога имена[13].

Говорећи, вели свети Дамаскин, да Христос на телесан начин (σωματικως) седи с десне стране Бога и Оца, ми не схватамо десну страну Оца у просторном смислу (τοπικην). Јер како Безгранични може имати десну страну ограничену местом? Десна и лева страна припадају ономе што је ограничено. А под десном страном Оца ми разумемо славу и част Божанства (την δόξαν και την τιμήν της Θεότητος), у којој Син Божји, као Бог и једносуштан са Оцем, који се у последње време оваплотио, борави и на телесан начин (και σωματικώς κάθηται), пошто и тело његово учествује у слави. Јер Њему са његовим телом целокупна твар одаје једно поклоњење[14].

Ова богочовечанска истина надахнуто је изражена у вероисповедању које епископ чита при хиротонији: По васкрсењу из мртвих узнесе се на небо, и седи с десне стране Оца; велим с десне стране Оца, не у смислу места или ограниченна (ού τοπικην ή περιγραπτήν = не мЪстно или описательно), него велим да десна страна Бога означава беспочетну и превечну славу (άλλα λέγω δεξιάν τοΰ Θεού είναι την άναρχον και προαιώνιον δόξαν), коју је Син, имајући је пре очовечења, имао и по очовечењу. Јер се његовом светом телу са његовим Божанством клањамо достојним поклоњењем, не што је Света Тројица порасла, не било тога! јер Тројица остаде Тројицом , него што по сједињењу са Јединородним његово свето тело остаде нераздвојно, и још остаје са Њим и вавек (και έτι μετ’ αυτού μενοΰσης και εις τον αιώνα); јер ће са њим доћи да суди живима и мртвима, праведнима и грешнима.

Тако, дакле, седење с десне стране Бога Оца означава Спаситељево продужење спасења света заступништвом, посредовањем његовим пред Богом Оцем за род људски. Као посредник Новога Завета Он може увек спасти оне који кроза Њ долазе Богу, пошто свагда живи, да се може молити за њих[15]. Сила овога посредништва је у безмерном човекољубљу које је Спас показао својом богочовечанском жртвом за род људски. То што Спаситељ носи тело, вели блажени Теофилакт, и није га скинуо са себе, то само и јесте заступништво и посредовање пред Оцем (αυτό τούτο πρεσβεία έστι καν έντευξις προς τον Πατέρα). Јер гледајући тело, Отац се сећа оне љубави према људима, ради које је Син његов примио тело, те је склон на саучешће и милост[16].

Пошто је вазнесењем завршио свој искупитељски подвиг, Спаситељ је могао послати ученицима Духа Светога, и тако испунити дато обећање: Ако ја не одем, Утешитељ неће доћи к вама; а ако одем, послаћу га к вама[17]. И још: Идем да вам спремим место. И кад отидем и спремим вам место, опет ћу доћи, и узети вас ка себи, да и ви будете где сам ја[18]. На дан свете Педесетнице апостол Петар објављује: Десницом Божјом уздигнут, и примивши од Оца обећање Светога Духа, Исус изли ово што ви сад видите и чујете[19].

Обећање које је Спаситељ у тренутку свог вазнесења дао својим ученицима, а кроз њих Цркви: И ево ја сам с вама у све дане до свршетка света[20], могао је испунити, испунио је, и непрекидно испуњује тиме што као Богочовек вечно живи налазећи се с десне стране Бога Оца и молећи се за нас[21]. Јер је као Богочовек Он глава телу Цркве, којој сва сила и моћ и свемоћ долазе од Њега, Богочовека[22]. По речи светог Григорија Паламе: Удаљивши сеод својих ученика телом (τω σώματι), Спаситељ је увек остао са њима Божанством (τή θεόοτητι)[23].

Само као глава телу Цркве Господ Исус је спаситељ телу Цркве[24]. Вазнесени Богочовек, који са наднебесних висина невидљиво оживљава богочовечанско тело Цркве, увек је непосредно и лично „узрок вечнога спасења“[25] за свако људско биће које се добровољно одазове вером на његову богочовечанску љубав[26]. Тако ће човекољубиви Господ дејстовати као Спаситељ све до Страшнога суда. А када обави завршни суд над светом, и када све непријатеље своје коначно и потпуно покори под ноге своје: грех, смрт и Сатану, тада ће се и сам Син покорити Богу Оцу који Му све покори. Другим речима: предаће царство Богу и Оцу, тј. завршиће се царовање Христа као Спаситеља[27]. И тада ће настати царство Пресвете Тројице, које је уједно и царство Богочовека Христа, вечног и Јединородног Сина Божјег. И оствариће се непорлазном стварношћу богодана визија великог боговидца Јована Богослова: Царство света постаде царством Господа нашега и Христа његовог, и цароваће вавек века[28].

  1. Вазнесењем својим на небо Господ Христос је завршио свој богочовечански подвиг на земљи. Све што је Богочовек имао да учини на земљи, учинио је. Свемудри промисао Божји огледао се у васцелом богочовечанском домостроју спасена, па и у Христовом вазнесењу. Божанскији и славнији завршетак није могао бити дат, него што је вазнесење природе људске на небо и постављање с десне стране Богу Оцу. Славан је и преславан почетак Спаситељевог богочовечанског подвига на земљи: оваплоћење, али је не мање славан и преславан и његов завршетак: вазнесење. Учинивши оваплоћењем човечанску природу саставним делом своје Божанске Личности, Господ Христос ју је пронео кроз сав свој богочовечански живот на земљи, да је најзад завршно и савршено узвиси и прослави својим вазнесењем.

У вазнесењу Господа Исуса нашло је свој богочовечански завршетак све што улази у чудесни домострој спасења рода људског: и освећење, и искупљење, и преображење, и васкрсење, и прослављење, и обожење. Зато је у богочовечанском животу и сазнању васељенске Цркве вазнесење Спасово догађај од неизмерне спасоносне силе и значаја, догађај који непрекидно врши свој спасоносни посао у срцима верних. Спасоносна и животворна сила вазнесења Христовог непрестано струји кроз све што је у богочовечанском телу Цркве, оживотворавајући и освећујући сутелеснике Христове. То осећање је саборно осећање Цркве, које нарочито живо долази до израза у светих Отаца и молитвеном животу Цркве.

Говорећи на празник Спаситељевог Вазнесења, свети Теодор Студит вели: Данас је Вазнесење, и овај је празник крај и завршетак домостроја спасења (oeconomiae finis et extremum) Господа нашег Исуса Христа. Јер, извршивши све, Он се, по вољи Оца, узнео у слави (1 Тм. 3, 16) и нас васкрсао са собом и посадио на небу (Еф. 2, 6) кроз своје свето тело (per sanctam suam carnem)[29].

Запаљен огњем богооткривене истине о вазнесењу Господнем, свети Златоуст на празник Вазнесења благовести: Какав је данас празник? Значајан и велики, превазилази ум људски (και των ανθρώπων υπερβαίνουσα τον νουν) и достојан милосрднога Бога који га је устројио. Данас се извршило измирење Бога са родом људским; данас је престало многовековно непријатељство и завршио се дуготрајни рат; данас је настао неки чудесан мир, који раније није ни очекиван[30]. Данас је размрскана жаока смрти (νύν το κέντρον του θανάτου διελΰθη); данас је уништена победа ада; данас је укинуто непријатељство; данас је оборена влада смрти; данас је сатрвено непријатељство; данас је обустављен дуготрајни рат… Заједнички свима Господ, помиривши свога Оца са родом људским узнео се[31]. И када се Он узнео на небо, све су Му се Силе поклониле, и Он је сео с десне стране Оца, извршивши на тај начин целокупни домострој спасења (πληρώσας πάσαν οίκονομίαν), будући једносуштан са Оцем[32].

У својој беседи на Вазнесење Господње свети Епифаније вели: Глава је украс тела, а украс празника је данашњи празник. Ми прослављамо Христово вазнесење са телом као празник који показује завршетак Господњих празника (των Δεσποτικών έορτων πλήρωμα)[33]. По светом Епифанију, чудесан је и страшан празник Христовог рођења по телу. Друга је празник Богојављење, у који је Христос објављен за Јагње Божије које узима на себе грех света. Трећи празник је Ускрс, којим се паломе Адаму дарује живот вечни. Ускрс се показао славнији од претходних празника, јер је на Ускрс Онај, који је смрћу смрт умртвио, подарио мртвима бесмртни живот. Али и овај празник није садржао пуноћу радости (της χαράς την πληρότητα), пошто је Васкрсли још боравио на земљи… А данас, на дан Вазнесења, све и сва се испунило радошћу (πάντα δια πάντων ευφροσύνης πεπλήρωται)[34]. Данас ђаво оплакује свој пораз, гледајући тело наше где узлази на небо. Данас је вазнесењем Исуса Христа грех развејан као дим. Данас ђаво цвили, говорећи: Шта да радим, кукавац? Сви, које сам као брзокрили соко био похватао, одузимају ми се, и са свих страна сам оборен. Обману ме син Маријин. Нисам знао да се у људском телу скрива Бог[35].

Света богослужбена осећања Цркве видовито сагледају и надахнуто изражавају силу вазнесења Спасовог као завршне тајне у домостроју нашег спасења. Извршивши тајну домостроја спасења (της οικονομίας πληρώσας το μυστήριον), Господ је извео своје ученике на гору Маслинску, и узнео се на небо[36]. Као добар испунивши од памтивека сакривену тајну, Господ је са ученицима својим дошао на гору Маслинску, и узнео се[37]. Извршивши божански домострој спасења ради нас, и сјединивши земаљско са небеским, Христос Бог наш узнео се у слави, никако се не одвајајући него боравећи неотступно и говорећи онима који Га љубе: ја сам са вама, и нико не може на вас[38]. Испунивши вољу Оца, и сјединивши доње са горњим (ένώσας τα άνω τοις κάτω), преблаги Господ се узноси у слави[39].

Богочовечански домострој спасења рода људског од греха и смрти претставља собом божански мудру и складну целину, која почиње оваплоћењем Јединородног Сина Божјег, а завршава се његовим вазнесењем на небо: Пошто кроз човека уђе грех у свет, и кроз грех смрт, благоизволе Јединородни Син Божји, који је у наручју Бога и Оца, родивши се од свете Богородице и приснодеве Марије, осудити грех у телу свом, да се они, који у Адаму умиру, оживотворе у Христу; и поживевши у овом свету, и давши заповести спасења, и одвојивши нас од идолске обмане, Јединородни Син Божји нас приведе познању истинитог Бога и Оца; и очистивши водом, и осветивши Духом Светим, даде себе у откуп смрти (έδωκεν εαυτόν αντάλλαγμα τω Φανάτω), која је нас, продане под грех, држала; и сишавши крстом у ад, да собом испуни све (τά πάντα), разреши смртне муке; и васкрснувши трећег дана и пропутивши сваком телу пут у васкрсење из мртвих, постаде првина умрлих, првенац из мртвих, да буде сам све предњачећи у свему (Ίνα ή αυτός τά πάντα έν πάσι πρωτεύων); и узневши се на небеса, седе с десне стране Очева величанства на висини; Он ће и доћи да свакоме да по делима његовим[40].

И. Сваки акт Богочовека Христа има општечовечански значај и смисао, а кроз то и свекозмички. Јер је Он у својој човечанској природи на тајанствен начин захватио сав род људски, учинио га својим, пренео на њега своје животворне богочовечанске силе и вредности. Тако и вазнесење његово на небо, иако јесте и остаје дубоко и свестрано индивидуални акт Богочовека, ипак има свечовечански и свекозмички значај и силу. Личност Господа Христа, у свима својим богочовечанским подвизима, па и у вазнесењу, увек јесте и заувек остаје: Личност Другог Лица Свете Тројице.

У својој богочовечанској реалности вазнесење Господа Христа на небо јесте, у начелу, вазнесење свеопште људске природе. Њиме је људској природи пропућен пут у вазнесење, и тиме осигуран вечни живот. А пошто је Тросунчани Господ још при стварању света учинио судбину твари зависном од човека, то и вазнесење људске природе има сотериолошки значај и силу за сву твар. Јер се Спаситељева искупитељска и спасоносна сила простире и на сву твар, и то преко синова Божјих, то јест преко оних који су благодаћу Христовом усинили себе Богу[41]. Вазнесена човечанска природа Господа Исуса јесте првина људске природе уопште; као таква, она је вођ за сву људску природу у вазнесењу и символ људског вазнесења.

То осећање је увек присутно саборној души и саборном срцу свете Цркве Богочовекове, и као еванђелско предање снажно изражено у светоотачким списима и црквеним богослужењима. Празник Вазнесења Спасовог сав је прожет силом тог саборног и светог осећања Цркве. О чудотворности те силе празника Вазнесења говори свети Златоуст: Данас смо ми, који смо се показали недостојни земље, узнесени на небо (σήμερον εις ουρανούς άνήχθημεν). Ми, недостојни земаљске владавине, узвисили смо се до вишњега царства, узишли смо више неба, заузели смо царски престо. И она иста природа, од које су Херувими чували рај, сада седи изнад Херувима (αύτη επάνω των Χερουβιμ κάθηται σήμερον)[42].

Пошто је показао како нас је Господ Исус искупио и помирио са Богом, златоусти благовесник наставља: И основ свих тих добара јесте данашњи дан, када је Христос, узевши првину природе наше, узнео је Господу (ανήγαγε τω Δεσπότη). Као што бива са плодним њивима, када неко, узевши мало класја, начини мали сноп и принесе га Богу, те тиме привуче благослов на све њиве, тако је поступио и Христос: телом својим, као првином, Он је привукао благослов на сав род људски (δι’ εκείνης της μιας σαρκός και της απαρχής το γένος το ήμέτερον εύλογηφήναι έποίησεν). Али зашто Он није узнео сву природу нашу? Зато што не би била првина, када би је принео сву, него привина бива онда, када неко приневши мало, кроз то мало привлачи благослов на целину. Али, рећи ће се, за првину требало би принети првозданог човека, пошто се првином назива оно што прво никне и узрасте. Не, то није првина, када ми приносимо први плод, незрео и нејак, него када приносимо зрео. Пошто је онај плод био под грехом, то и није био принесен, иако је био први; а овај је плод слободан од греха, и зато је принесен, ма да се јавио после, јер тои јесте првина (τούτο γαρ απαρχή)[43]

Дакле, Христос је принео Оцу првину наше природе, и Отац је показао толико дивљење према овоме дару, како због вредности Онога који је принео тако и због чистоте принесенога, да га је примио својим властитим рукама, и ставио поред себе, рекавши: Седи мени с десне стране (Пс. 109, 1). Какој природи је Бог рекао: Седи мени с десне стране? Оној којој је било речено: земља си, и у земљу ћеш отићи (1 Мојс. 3, 19). Зар није било довољно за њу да превазиђе небеса? Зар није било довољно да стане упоредо са Анђелима? Зар таква почаст не би била неисказана? Али, људска природа је превазишла Анђеле, мимоишла Арханђеле, превазишла Херувиме, узидгла се изнад Серафима, прошла поред Поглаварстава, и није се зауставила док није стигла до престола Господњег. Видиш ли ово пространство између неба и земље? Или боље: видиш ли какво је растојање од ада до земље, па од земље до неба, затим од неба до неба горњега, и од овога до Анђела, до Арханђела, до вишњих Сила, до самог престола царског? Изнад свег тог растојања и те висине Спаситељ је узнео нашу природу (τούτο δλον το διάστημα και το ΰψος την φΰσιν την ήμετέραν ανήγαγε). Погледај, како се ниско налазио човек, и како је високо узнесен! Немогуће је било сићи ниже од онога куда је сишао човек, нити се узнети више онога куда га је узнео Христос. Изражавајући то, Павле говори: Који сиђе то је Онај који и узиђе (Еф. 4, 10). Куда Он сиђе? У најдоња места земље εις τα κατώτερα μέρη της γης (Εφ. 4, 9), а узиђе више свих небеса και άνέβη υπεράνω πάντων τών ουρανών (Εφ. 4, 10)[44].

Пошто је указао на то како се Анђели на небу радују за једнога грешника који се каје, свети Златоуст пита: Кала се Анђели радују видећи једнога грешника где се каје, како онда да они не осећају највеће задовољство гледајући данас свуколику природу нашу узнесену на небо кроз њену првину (δια της απαρχής σήμερον όρώντες την φΰσιν άπασαν είσενηνεγμένην εις ούρανόν)[45].

У вазнесеном телу Господа Христа ми имамо залог спасења. Спаситељ дође на земљу, благовести свети Златоуст, и долазећи донесе Духа Светога, а узлазећи на небо узнесе тело свето, да би свету дао залог спасења: силу Духа Светога. Као други залог спасења за овај свет хришћанин треба да сматра свето тело Христово. Говорећи тако ја имам у виду и тебе, и свако лице хришћанско. Ја сам хришћанин, и ја сам Божји. На основу чега? На основу тога што имам Духа Светога који је с неба сишао. Хоћеш ли други доказ? Ја сам добио с неба Духа Божија, ја имам сигурни залог спасења. Какав залог? Горе: тело његово, доле: Духа његовог у нама (άνω το σώμα αυτού, κάτω το Πνεύμα αυτού προς ημάς)… Небо је добило свето тело, земља је примила Светога Духа. Дошао је Христос и донео Светога Духа, узишао је и узнео наше тело. И гле, лик Адамов, погребен у гробу, јавља се већ не међу Анђелима, него изнад Анђела седи са Оцем, да би и нас посадио са собом[46]… Имајмо, дакле, залог нашег живота на небу, куда смо узнесени са Христом (συνανελήφύημεν τω Χριστώ)[47].

Данас је наша првина (1 Кор. 15, 23) узнесена на небо, вели свети Златоуст у једној својој беседи на Спасовдан, и Онај који је примио на себе тело наше добио је Очев престо, да би помирио слуге са Богом, уништио древно непријатељство и још даровао људима који живе на земљи мир вишњих Сила. Данас су у нас заједничке награде за победу над ђаволом, заједничка уздарја за борбу, заједничке плате за подвиге, заједнички венци, заједничка слава… На какву је висину одједном Бог уздигао род људски који је био пао под онако велико проклетство! И на какав смо начин ми, који смо се показали недостојни земље, данас узнесени на небо (σήμερον εις τον ούρανόν άνηχφημεν), и наша природа, која је пре сматрана недостојном чак и раја, заузела је на небу прво место; природи, која је била играчка демона, данас се клањају Анђели и вишње Силе (σήμερον ύπό αγγέλων και των άνω δυνάμεων προσκυνείται)[48].

Вазнесење је, по речима светог Теодора Студита, празник над празницима и тајна огромна и надумна, јер се природа наша уздиже изнад неба (siquidem trans coelos attollitur natura nostra)… И сада je природа наша на небесима, и њој се клања сва твар видљива и невидљива[49]. У вазнесењу Спасовом, вели свети Амвросије, није био узнесен само један човек, него је цео свет узишао на небо у лицу Искупитеља свих (поп unus homo, sed totus in omnium mundus intrabat)[50].

Спаситељево вазнесење ca телом природна je и логична последица његовог васкрсења телом. Његово тело је васкрсло за вечни живот у вечности Тројичног Божанства, који је и наступио у својој божанској пуноћи са Спаситељевим вазнесењем на небо. Ускрс је, по речима светог Григорија Паламе, прелаз (διάβασις) наше природе у Христу из смрти у живот, из трулежности у нетрулежност. Α вазнесење Спасово је прелаз (διάβασις) природе наше у Христу од земље на небо над небесима и на тамошњи престо свеопштег Господара[51].

Молитвена мисао Цркве, погружавајући се свештено и трепетно у божанствене тајанствености светог вазнесења Спасовог, открива нам његову неизречену силу и значај за спасење човека и твари. У вазнесењу Господа Исуса тело је човечје, а са њим и у њему и сва твар, сва материја, постигло крајњи, божански циљ и назначение. Богочовечански монизам људског живота први пут је у потпуности остварен вазнесењем Спасовим на небо. Дотле је монизам људског живота био немогућ, јер га је кобна и мрачна раселина смрти Непала и раздвајала. Вазнесењем Спасовим је потпуно излечена у људској природи страшна ракрана смрти, и тело се човечије осетило и нашло заувек изнад смрти, обесмрћено богочовечанским силом свемилостивог Победитеља смрти, Господа Исуса.

Узишавши са славом на небо, вели молитвена мисао Цркве, Спаситељ је узнео суштину људи (την των ανθρώπων ούσίαν), и славом је украсио[52]. Сам по себи, грех је болеет за људску природу и осуда људске природе на проклетство и смрт; својим оваплоћењем, васкрсењем и вазнесењем Господ је помиловао несрећну природу људску[53]. Васкрсе Христос Бог наш, и узнесе се онамо откуда је и сишао к нама човекољубиво, помиривши оно што је одавно било растављено, то јест човека и Бога, земљу и небо[54]. Вазнесењем својим Господ је уклонио последњу преграду између земље и неба, пропутио пут телу у вечни живот и вечну славу Тросунчаног Божанства.

На Спасовдан се Господ са горе Маслинске узнео у слави, и палу природу нашу, милостиво узневши, посадио поред Оца[55]. Природу људску, која се била спустила у најцрњи мрак земљин, Христос Бог је обновио собом (καινοποιησας σεαυτω), и узнео је данас више свих Поглаварстава и Власти; јер узљубивши је, Он је посадио поред себе, а помиловавши je, Он је сјединио са собом; сјединивши је пак са собом, Он је пострадао са њом (ώς ένώσας συνέπαϋες); а пострадавши ма да нестрадалан, Он је њу прославио собом[56].

Христос Бог наш, који својим Божанством испуњује све и сва (ό τα σύμπαντα πλήρων ттј θεότητν), узнесе се у слави, и седе с десне стране Она[57]. Узиђе Бог, да узнесе пали лик Адамов[58]. Превечни и беспочетни Бог, ону природу људску коју узе на себе, обоготворивши на тајанствен начин (θεοποήσας μυστικως), данас узнесе на небо[59]. Христос, који је сишао с неба на земљу, и лежао доле у царству ада, васкрсао је са собом Адамову природу, и вазнесењем својим узневши је на небо, учинио је саседитељем на престолу Оца свог (συγκάθεδρον άπειργάσω)[60]. Пошто је својим страдањем и својим васкрсењем Господ обновио свет, састарели од многих грехова, Он се, ношен облаком, узнео на небеса[61].

Животодавац Христос узишао је к Оцу, и узнео род наш (καν άνΰψωσας ήμων το γένος) по неисказаном човекољубљу свом и милосрђу[62]. Силаском својим на земљу Господ Христос је оборио непријатеља, ђавола, а својим узласком Он је узнео човека (άνυψώσαντα τον άνθρωπον)[63]. На надуман и посве несхватљив начин би уздигнута изнад Анђела природа наша, која је давно давно пала, и би посађена на божански престо[64]. Чудо је то ново преново: људска природа, сједињена са Богом Логосом сведржитељем, узиђе на небеса[65]. Људска природа је прешла бескрајно дуг пут: од најнижег пада до највише славе, од ђавола до Бога, од смрти до бесмртности. Милостиви Спаситељ се узнео своме Родитељу, и узнео је нашу природу која је доле лежала[66]. Вазнесење је јасни и свесветли дан Господњег божанског узласка на небо, дан који осветљава све и сва[67].

Све што је Христово, од највидљивијег до најневидљивијег у његовом богочовечанском подвигу, проходи једна мисао, један циљ, један жеља: спасење рода људског од греха, смрти и ђавола кроз сједињење са безгрешним и бесмртним Богом. По неисказаној доброти Исус се оваплотио, и Он бесмртни добровољно је поднео крст и смрт, и трећег дана је васкрсао из мртвих, а у четрдесети дан узнео се онамо откуда је био сишао, помиривши оно што је на земљи, и све људе привевши Родитељу[68].Својим вазнесењем Спаситељ је ставио вечну круну обожења на своју човечанску природу и почаствовао је седењем с десне стране Оца[69].

… И богоглагољива уста једине, свете, саборне и апостлске Цркве громогласе еванђелску благовест која својом бескрајном тајанственошћу поражава, а својом неизмерном радошћу усхићава и Анђеле на небу и људе на земљи: „И возшедшаго на небеса, и седяща одесную Отца“…

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Јн. 3,13; ср. Еф. 4,10

[2] Ср. Еф. 2, 6; Кол. 3, 13.

[3] Д. А. 1, 10.

[4] Лк. 24, 51. 49. 52.

[5] Лк. 24, 50-52; Д. А. 1, 8-12.

[6] Јевр. 9, 24.

[7] Јевр. 4, 14.

[8] Εφ. 4, 10.

[9] Мк. 16, 19; ср. Д. А. 7, 55.

[10] Мт. 28, 18.

[11] 1 Петр. 3, 22.

[12] Еф. 1, 20-22.

[13] Флб. 2, 89.

[14] De fide, IV, 2; Р. gr. t. 94, col. 1104 ВС; ср. св. Василије Велики, De Spiritu Sancto, cap. 6.

[15] Јевр. 9, 15; 12, 24; 7, 25.

[16] Expositio in epist. ad Rom., cap. 8, vers. 33. 34; P. gr. t. 124. col. 456 B.

[17] Jн. 16, 7; cp. 14, 16.

[18] Јн. 14, 23.

[19] Д. А. 2, 33.

[20] Mт. 28, 20.

[21] Pм. 8, 34.

[22] Εφ. 1, 22; Кол. 1, 18.

[23] Homil. 22, In Ascension. Domini et Salvat. nostri J. Christi; P. gr. 1.151, col. 296 С

[24] Εφ. 5, 23.

[25] Јевр. 5, 9.

[26] Јевр. 5, 9.

[27] 1 Кор. 15, 24-28

[28] Апок. 11, 15.

[29] Sermones catechetici, Sermo VIII; Р. gr. t. 99, col. 518 В.

[30] In Ascensionem Domini nostri Jesu Christi, 2; P. gr. t. 50, col. 444.

[31] In Ascensionem Domini nostri Jesu Christi, Sermo II; P. gr. t. 52, col. 795.

[32] Sermo in sanctam Assumptionem Salvatoris nostri; P. gr. t. 64, col. 48.

[33] Homil. in Assumption. Christi; P. gr. t. 43, col. 477 С D.

[34] ib. col. 480 А. В. С D.

[35] ib. col, 481 С

[36] Вознесенiе Господа Бога и Спаса нашего Исуса Христа, на велицеи вечерни, на Господи воззвахъ: Господи, смотренiя совершивъ таинство (τηςοικονομίας πληρώσας το μυστηριον), поимъ твоя ученики на Гору Елеонскую, вознеслся еси (ανελάμβανες).

[37] тамо, на литiи, Слава и ныне: Господи, таинство еже отъ вековъ сокровенное и отъ родовъ, исполнивъ яко благь (το μυστηριον, το από τών αιώνωνκεκρΰμενον, και από γενεών, πληρώσας ώς άγαΰός), пришелъ еси со ученики твоими на Гору Елеонскую.

[38] тамо, на утрени, кондакъ: Еже о насъ исполнивъ смотренiе (την ύπερημών πληρώσας οίκονομίαν), и яже на земли соединивъ небеснымъ (και τά έπιγης ένώσας τοις ουρανίοις), вознеслся еси во славе Христе Боже нашъ, никакоже отлучаяся, но пребывая неотступный, и вопiя любящимъ тя: азъ есмь съ вами, и никтоже на вы.

[39] Въ пятокъ Вознесеюя вечера, на стиховнъ стихиры: Исполнивый, Блаже, Отеческое благоволенiе (Πατρός την ευδοκίαν), соединивъ же горняя съ долними, вознеслся еси во славe къ первeйшымъ (προς το πρότερον).

[40] Литургија светог Василија Великог, Молитва свештеникова за време: Святъ, святъ, святъ…: Понеже бо человeкомъ грeхъ вниде, и грeхомъ смерть, благоволи единородный твой Сынъ, сый въ нeдрeхъ тебе Бога и Отца, бывъ (γενόμενος) оть жены, святыя Богородицы и приснодeвы Марiи, бывь подъ закономъ, осудити грехъ во плоти своей (κατακρΙναι την άμαρτίαν έν τη σαρκι αυτού), да во Адаме умирающе, оживотворятся въ самемъ Христа твоемъ; и поживъ въ мipе семь, давъ повеленiя спасительная (δοϋς προστάγματα σωτηρίας), отставивъ насъ прелести идольсюя, приведе въ познанiе тебе истиннаго Бога и Отца, стяжавъ насъ себе люди избранныя, царское священiе, языкъ святъ; и очистивъ водою, и освятивъ Духомъ Святымъ, даде себе измену смерти, въ нейже держими бехомъ, продани подъ грехомъ; и сошедъ крестомъ во адъ (και κατελβών δια του Σταυρού εις τον αδην), да исполнить собою вся, разреши болезни смертныя; и воскресъ въ трети день, и путь сотворивый всякой плоти къ воскресенiю изъ мертвыхъ (και όδοποιήσας πάστι σαρκι, την έκ νεκρών άνάστασιν), зане не бяше мощно держиму быти тленiемъ начальнику жизни, бывъ начатокъ умершихъ, перворожденъ изъ мертвыхъ, да будеть самъ вся во всехъ первенствуяй; и возшедъ на небеса, седе одесную Величествiя твоего на высокихъ, иже и првдетъ воздати комуждо по деломъ его.

[41] Ср. Рм. 8, 1923. 14-18.

[42] In Ascensionem Domini nostri Jesu Christi, 2; Р. gr. t. 50, col. 445.

[43] ib. 2; col. 445-446.

[44] ib. 3; col. 446-447.

[45] ib. 4; col. 448.

[46] In Ascensionem Domini nostri Jesu Christi et in princ. Act. 16; P. gr. t. 52;col. 789.

[47] ib. col. 790.

[48] In Ascensionem, Sermo II; Р. gr. t. 52, col. 793.

[49] Sermones catechetici, Sermo VII; P. gr. t. 99, col. 517 Α. Β.

[50] De fide, lib. IV, cap. 1, 7; P. lat. t. 16, col. 644 A.

[51] Homil. XXI, In Ascensionem Domini Dei et Salvatoris nostri Jesu Christi;P. gr. t. 151, col. 176 А. В.

[52] Въ среду шестiя седмицы по Пасце, на утрени, седаленъ: … на небеса со славою возшелъ еси, и возвелъ еси человеческое сущесство (και ανήγαγεςτην των άνθρώπον ούσίαν), и славою удобрилъ еси (και δόξη κατεκάλλυνας).

[53] тамо, Канонъ предпразднству Вознесенiя, песнь 4: Прежде грехомъ осужденное естество наше Всецарю, твоимъ прiятiемъ помиловася, песнословящее твое со страхомъ востанiе и божественное вознесенiе (ή πριν τήαμαρτία κατάκριτος φΰσις ημών, Παμβασιλεΰ, τή σή προσλη’ψει ήλέηται, υμνολογούσα σου φόβω την εγερσιν κα\. θείαν άνάληψιν).

[54] тамо, песнь 8: …воскресе Христосъ Богъ нашъ, и взыде, отонудуже сниде къ намъ человеколюбно, умиротворивый древле разстоящаяся (είρηνοποιήσας τά πάλαι διεστώτα).

[55] Вознесенiе Господа Бога и Спаса нашего И. Христа, на велицей вечерни, на Госп. воззвахъ Слава и нине: …днесь оть Горы Елеонскiя вознеелся еси во славе, и падшее естество наше милостивно вознесъ, Отцу спосадилъ еси (και την πεσοΰσαν φύσιν ήμων συμπαθως άνυψώσας, τω ΠατρΊ συνεκάθισας).

[56] тамо, на литiи стихиры: Низшедшее естество Адамово, въ дольейшыя страни земли, Боже новосотворивый собою, превыше всякаго начала и властивозвелъ еси днесь (υπεράνω πάσης αρχής και εξουσίας ανήγαγες σήμερον); якобо возлюбивъ спосадилъ еси (ώς άγαπήσας γ«ρ, συνεκαθίσας), якоже помиловавъ соединилъ еси себe (ώς συμπαθήσας δε, ήνωσας σαυτω); яко соединивый спострадалъ еси; яко безстрастенъ пострадавъ и спрославилъ еси (ώς απαθήςπαθών δέ, συνεδόξασας).

[57] тамо, на стиховне стихиры: Вознеслся еси … Христе Боже нашь, … исeлъ еси одесную Отца, всяческая исполняли Божествомъ.

[58] тамо, Слава и нине: Взыде Богь (άνέβη ό Θεός) въ воскликновеши,…еже вознести падшiи образъ Адамовъ(тог) ανύψωσαν την πεσοΰσαν εικόνα τουΑδάμ).

[59] тамо, на утрени, седаленъ: Превъчный Богь и безначальный, еже воспрiятъ естество человеческое (ην περ’ άνείληφε, (ρύσιν άνθρώπειον), обоготворивъ тайно, днесь вознесе.

[60] тамо: Сошедый съ небесе на земная (εις τα επίγεια), и долу лежащiи во адове стражи (και την κάτω κειμένην έν τή τοΰ“Αδου φρουρά), со воскресивый яко Богь Адамовъ зракъ (συναναστήσας ώς Θεός Άδαμιαίαν μορφήν), вознесенiемъ твоимъ Христе на небеса возведъ, престолу Отеческому твоему соседителя соделалъ еси, яко милостивъ и человеколюбецъ.

[61] тамо, Канонъ, песнь 1: Состаревшiйся, Господи, мiръ многими грехми (γηράσαντα Κύριε, κόσμον πολλοίς άμαρτήμασι), обновивъ страстiю твоею и востанiемъ твоимъ, возшелъ еси носимъ; облакомъ къ пренебеснымъ (προς ταεπουράνια).

[62] тамо, песнь 3: Возшелъ еси жизнодавче Христе ко Отцу, и вознеслъ еси родъ нашъ человеколюбче, неизреченнымъ благоутробiемъ твоимъ.

[63] тамо, песнь 8: Своимъ снисхождешемъ низложившаго супостата (τοντη“ αυτού καταβάσει, καθελόντα τον άντίπαλον), и своимъ возшествiемъ вознесшаго человеки (και τή αυτού άναβάσει άνυψώσαντα τον άνθρωπον).

[64] тамо: Взятся превыше Ангелъ естество наше, древле отпадшее (ήρθηυπεράνω τών ‘Αγγέλων ή φύσις ημών ή πάλαι έκπτωσις), и на престола посаждено бысть божественна, паче смысла (και θρόνω ένίδρυται θείω ΰπερ ένοιαν).

[65] Въ пятокъ Вознесенья на утрени, на стиховне стихиры праздника: Чудо новолепное (θαύμα καινοπρεπές), человеческое бо естество на небеса взыде, соединившееся Слову Богу Вседержителю (ή ένωθεισα Λόγω, Θεω τψ παντοκράτορι).

[66] Въ пятокъ Вознесенiя вечера, на стиховне стихиры: Вознеслся еси кътвоему Родителю, щедре,… и вознеслъ еси долу лежащее естество (και ύψωσαςτην κάτω κειμένη ν φΰσιν).

[67] Въ пятокъ Вознесешя на утрени, на стиховне стихиры праздника: Возсiя ясный и всесветлый день (πάμφωτος ημέρα) Владыики божественнаго на небеса восхожденiя (ανόδου), просвещающiи всяческая (λαμπρύνουσα τάσύμπαντα).

[68] Въ вторникъ седмыя седмицы вечера, на Господи воззвахъ стихиры: Воплотился еси за неизреченную Исусе благость,икрестьисмертьБезсмертневолею (έθελουσίως) претерпeлъ еси и паки тридневенъ воскресъ изъ мертвыхъ, по днехъ четыредесятыхъ вознеслся еси, отонудуже первое сошелъ еси, умиривъ земная, и всeхъ приведъ Родителю (είρηνεΰσας τά επίγεια καιπάντα προσαγαγών τω Γεννήτορι)

[69] Послeдованiе ко святому Причащенiю, Молитва 3: Преславнымъ твоимъ вознесенiемъ, плотское обоживый воспрiятiе, и cie деснымъ Отца сeденiемъ почтый (о τή ένδόξω σου άναλήψει τής σαρκός θεώσας το πρόσλημμακαι τούτο τη δεξιά τιμήσας καθέδρα τοΰ Πατρός).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *