НАСЛОВНА » Ава Јустин, БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том II
Догматика Православне Цркве – Том II

Догматика Православне Цркве – Том II

ОДЕЉАК ТРЕЋИ
Бог као Спаситељ

6. О Пресветој Богомајци, Приснодеви Марији Богородици

 

У природи новозаветног домостроја спасења и погледа на свет природно је и логично по вишој, богочовечанској логици, да Она, која је родила Бога и Господа нашега Исуса Христа, постане и остане, буде и јесте — Приснодева и Богородица. То је неминовна последица ипостасног сједињења двеју природа у Господу Христу, које је извршено у оваплоћењу његовом од Духа Светога и Марије Деве. Бог Логос је постао човек, зато је света Дева, којом је Он постао човек, ваистину Богородица. Пошто је Исус Христос Јединородни Син Божји, истинити Бог и Господ, то је света Дева која је родила Бога у телу — истинита Богородица. „Јер ако је Господ наш Исус Христос — Бог, вели свети Кирил Александриски, како не би света Дева, која Га је родила, била Богородица?“[1]

Света Дева јесте и назива се Богородицом не у том смислу да је Господа Христа родила по Божанству његовом, или дала биће и постојање његовом Божанству, јер је његово Божанство вечно и беспочетно, него у том смислу, да Га је родила по човечанству, јер рођени од ње, у самом зачећу и рођењу од ње био је, као што и увек јесте, истинити Бог. Као истинити Бог Он је у тренутку зачећа од Духа Светог и Марије Деве примио човечанску природу у јединство своје Божанске Ипостаси, и тело је постало тело Бога Логоса, али је иу оваплоћењу ипо оваплоћењу Он неизменљиво остао исто Божанско Лице, друго Лице Пресвете Тројице — Бог Логос, због чега је и света Дева, родивши Га, постала Богородицом, и занавек то остала.

„Свету Деву називамо у правом смислу (κυρίως) истинитом Богородицом, вели свети Дамаскин, јер као што је истинити Бог Онај који се родио од ње, тако је истинита Богородица она која је родила истинитог Бога од ње оваплоћеног (αληθής Θεοτόκος ή τον άληθινόν Θεόν έξ αυτής σεσαρκωμένον γεννήσασα). Јер ми говоримо да je она родила Бога, не сматрајући притом да је Божанство Логоса добило од ње почетак своме бићу (αρχήν του είναι), него држећи да је сам Бог Логос, који је пре векова ван сваког времена рођен од Оца, и беспочетно и вечно постоји са Оцем и Духом, у последње дане ради нашег спасења обитавао у њеној утроби, и неизменљиво се оваплотио од ње и родио. Јер света Дева ниje родила простог човека (ούχ άνθρωπον ψιλόν) већ истинитог Бога (άλλα Θεον άληΦινόν), и не просто Бога већ Бога оваплоћеног (ου γυμνόν, άλλα σεσαρκωμένον), који није с неба донео тело и прошао кроз њу као кроз канал, него је примио од ње једносушно тело с нашим (όμοοΰσιον ήμΐν σάρκα) и узео га у своју Ипостас“[2].

Божанска истина о светој Деви Богородици сложена је из две истине: једна је, да је света Дева — Приснодева (Άειπαρβένος = Увекдева); а друга је, да је света Дева — Богородица (Θεοτόκος). Обе ове истине истичу из једног божанског извора: Светог Откривења. И једна и друга су божанска стварност у границама човечанског света.

а) Приснодевство пресвете Богородице претсказала је старозаветна пророчка визија, а потврдила новозаветна богочовечанска стварност. Својом богонадахнутом речју старозаветни еванђелист је претсказао велику новозаветну истину о рођењу Бога од Деве: Ето, девојка ће зачети, и родити Сина, и наденуће му име Емануил, што значи: с нама Бог[3]. Боговидац Мојсеј, коме је Бог открио многе новозаветне истине, видео је на брду Хориву у тајанственој појави несагориве купине праслику личности свете Деве Богородице, која, рађајући и родивши као Дева оваплоћенога Бога Логоса, остаје увек Дева, не престаје бити Девом[4]. У чудесној визији Господ открива светом пророку Језекиљу ненарушиву благовесну истину о Пресветој Богомајци: њено пречисто девичанство пре оваплоћења и по оваплоћењу Бога Логоса. И то је открива у символичкој визији светих врата, кроз која пролази само Господ Бог наш, и она остају за увек затворена[5].

Нови Завет нам показује да је Пресвета Дева Марија родила Спаситеља као девојка, без учешћа мужа. О томе нам сведочи сам разговор који се водио између светог благовесника Архистратига Гаврила и Пресвете Деве Марије. Он јој објављује, да ће родити Спаситеља света; а она га у чуђењу пита: како ће то бити кад ја не знам за мужа? На то јој небески благовесник одговара: Дух Свети доћи ће на тебе и сила Највишега осениће те, зато и оно што ће се родити биће Свето, и назваће се Син Божји[6]. Потврду о таквом безмужном зачећу Спаситеља од свете Деве добија праведни Јосиф, који је хтео да је отпусти због њене трудноће; њему се Анђео јавља и објављује да је оно што се у светој Деви зачело од Духа Светога[7]. По откривењу Божјем, свети еванђелист Матеј сведочи: Кад је Марија била испрошена за Јосифа, а још док се нису били састали, нађе се да је она трудна од Духа Светога[8].

Натприродност Спаситељевог рођења показала се нарочито у томе што је света Дева и по рођењу остала Девом. Нама је дата чињеница, али није објашњен начин на који је она постала. Нешто нам је откривено, али много штошта није. Ми не знамо, вели свети Златоуст, како Необухватљивог обухвата утроба Деве (πως ό άπειρος έν μήτρα εστί); како Сведржитељ борави у утроби Деве (πως ό πάντα συνεχών κυοφορέΐται ύπό γυναικός); како Дева рађа, и остаје Девом (πώς τίκτει ή Παρθένος, και μένει Παρθένος). У свему овоме, саветује свети Златоуст, не тражи поредак природни и законе брачне; све је ту натприродно (υπέρ φΰσιν τά γινόμενα)[9]. Јосифова пак праведност пред Богом[10], пројавила се у његовој побожној покорности Анђеловој благовести[11], и још у томе што је он и по рођењу Спаситељевом остао богобојажљиви покровитељ Пресвете Деве и Мајке, не нарушавајући њено девичанство, него је, по речима светога Златоуста, постао служитељ оваплоћења[12].

Натприродно зачеће, необично рођење Господа Исуса и сви чудесни догађаји око тога нису могли не изазвати и у светој Деви и у праведном Јосифу трепетно страхопоштовање према великој и светој тајни боговаплоћења. „Девичанство Маријино је у толико скупоценије и пријатније, вели блажени Августин, што га је она посветила Богу још пре но што се зачео од ње Христос. То показују њене речи Анђелу: како ће то бити кад ја не знам за мужа? Заиста, она ово не би рекла да раније није дала Богу обет да ће остати Девом (nisi Deo virginem se ante vovisset). Али пошто то није било у складу са обичајима Израиљаца, она се и обручила мужу праведном, који не би не само нарушио оно што је она већ посветила Богу, него би је и чувао од других“[13].

Речи еванђелиста Матеја: и не знађаше за њу док (έως ου) не роди сина свог првенца[14], не значе да је праведни Јосиф познао њу по рођењу Спаситеља. Овде је Еванђелист употребио реч док, вели свети Златоуст, да би тиме дао на знање да је Дева пре рођења Спасовог била апсолутно неприкосновена (ανέπαφος ην ή Παρθένος). У Светом Писму се ова реч често употребљава, не означавајући одређено време (μή έπι διορισμένων τνθέναι χρόνων). Тако се вели за Hoja: и испусти гаврана, који се не врати док не пресахну вода на земљи (1 Мојс. 8, 7), ма да се он ни после није вратио. Такође се у Светом Писму говори о Богу: отъ века до века Ты еси (Псал. 89, 2), али се тиме не стављају границе Божјем постојању (ούχ όρους τιθεϊσα ενταύθα)[15]. Тако је иовде Еванђелист употребио реч док, да би посведочио оно што је било пре рођења. А шта је било после рођења, препуштено је нама да сами судимо. Из реченога је очигледна последица то, да такав праведник, какав је био Јосиф, није зажелео да позна Деву после тога, пошто је она на тако чудесан начин постала мајка, и удостојила се да роди на нечувен начин и да произведе необичан плод[16]. Дакле, Дева и по рођењу остаје Приснрдевом (μένει τοίνυν και μετά τόκον παρθένος ή Άειπαρβένος), и до смрти своје није познала мужа[17]. Дева зачиње, Дева рађа, Дева је бременита, Дева је плодна, Дева — непрекидно (concipiens virgo, pariens virgo, virgo gravida, virgo feta, virgo perpetum)[18].

Реч првенац (ό πρωτότοκος), коју Еванђелист употребљава[19], означава онога који се родио први, па макар и не имао ни браћу ни сестре. Она значи и првенца и јединца. Треба знати, вели свети Дамаскин, да је првенац онај који је рођен први, макар био и јединац (μονογενής). Јер реч првенац означава онога који се родио први, и ни најмање (ού πάντως) не указује на рођење других[20].

У Еванђељима се говори о браћи и сестрама Исуса Христа[21], па се помињу и имена његове браће: Јаков, Јосија, Симон, Јуда[22]. При објашњењу овога треба имати у виду да у Светом Писму реч брат (αδελφός) означава често блиске сроднике, а не само рођену браћу. Тако се Авраам и Лот називају браћом[23], ма да је Лот био син Авраамовог брата Арана[24]; браћом се називају Јаков и Лаван, иако је Јаков био син сестре Лаванове Ревеке, жене Исаакове[25]. У таком смислу треба разумети и називање браћом Исусовом његових блиских сродника. По мишљењу неких светих Отаца, ова браћа и сестре Исусове били су деца Јосифова из првог брака[26]; а по мишљењу других, они су били деца Марије Клеопове, сестре Пресвете Богородице, што значи да су они били браћа од тетке Господу Исусу.

б) Приказујући Исуса из Назарета, Сина свете Деве Марије, као у свему и по свему истинитог и правог Бога и Господа, Свето Откривење самим тим показује и доказује да је света Дева — Богородица. Осим тога, у Светом Откривењу има непосредних и јасних сведочанстава о томе. Тако је свети пророк Исаија прорекао да ће света Дева родити Бога: Ето, девојка ће зачети, и родити сина, и наденуће му име Емануил, што значи: с нама Бог (μεΦ’ ήμων ό Θεός)[27]. Еванђеље потврђује да се божанско пророштво светог Пророка испунило: света Дева је заиста родила Емануила, тј. Бога с нама, Бога у телу, Богочовека[28], стога je она ваистину Мајка Божја, Богородица. Сам небески Благовесник објављује светој Деви да ће родити Сина Божјег[29]. Света Јелисавета, испунивши се Духа Светога[30], назива свету Деву Мајком Господа (ή Μήτηρ του Κυρίου), што показује да је сам назив: Богомајка, Богородица, од Духа Светога. Богоносни Апостол сведочи: посла Богь Сына своего единороднаго, раждаемаго отъ жены[31]; — а жена од које се Он родио јесте света Дева Марија, због чега јој с правом припада назив: Богородица, Богомајка[32]. Говорећи о Господу Христу, исти Апостол вели: Бог се јави у телу[33], а тело је Господ и Бог Исус добио од свете Деве Марије, што значи да је она родила Бога оваплоћеног. Велики Апостол пише Римљанима да је од Израиљаца Христос по телу (κατά σάρκα), који је над свима Бог (ό ών έπι πάντων Θεός)[34], а она која Га је родила по телу није друго до Богородица, Богомајка. Родивши Бога у телу, света Дева је сјединила Бога са човеком, небо са земљом, што је још у Старом Завету претсказано светом патријарху Јакову у символичком виђењу лествица, које стоје на земљи и врхом додирују небо, по њима силазе и узлазе Анђели Божји, а на врху стоји Господ Бог[35], због чега ово символичко виђење и сачињава једну паримију на свете Благовести. Исто тако, и благовештенска паримија, узета из прича Соломонових[36], показује да је сама Премудрост Божја, Логос Божји, начинио себи дом, то јест тело узео од Пресвете Деве, и тиме је учинио Богородицом.

У светом осећању и сазнању васељенске Цркве од самог почетна живела је богооткривена истина Светога Писма о светој Деви Марији као Приснодеви и Богородици. Прожети животворним васељенским осећањем и сазнањем Цркве, богомудри Оци и Учитељи нису могли не осећати, не сазнавати, и не проповедати свету Деву као Приснодеву и Богородицу. Исповедајући као основну истину новозаветне вере, да је Исус Христос Бог и Господ, они нису могли не исповедати свету Деву Приснодевом и Богородицом.

Христочежњиви апостолски ученик, свети Игњатије Богоносац, пише: „Бог наш Исус Христос по промислу Божјем би зачет од Марије из племена Давидова и до Духа Светога… Али од кнеза овога света беше сакривено и девичанство Маријино (ή παρθενία Μαρίας), и рођење, и смрт Господа, — три славне тајне, извршене у ћутању Божјем“[37]. У првом тому свога тумачења посланице Римљанима Ориген назива пресвету Деву Богородицом (Θεοτόκος), и опширно говори о томе (πλατέως έξητασε)[38]. Свети Дионисије Александриски, у својој посланици, коју је заједно са сабором других александриских пастира писао Павлу Самосатском,називасветуДеву Марију Богородицом (Dei genitrix Maria) зато што се од ње оваплотио Христос, истинити Бог[39].

Свети Атанасије Велики, који је апостолском ревношћу и неустрашивошћу бранио и одбранио богооткривено учење о Божанству Господа Исуса, често назива и исповеда Приснодевом и Богородицом свету Деву Марију, која је родила Господа и Бога Исуса Христа[40]. Велики тајник Свете Тројице, не мање је тајник свете Богородице, свети Григорије Богослов пише Кледонију: „Ако неко не признаје свету Марију за Богородицу, одлучен је од Божанства“[41]. Пресвета Дева Марија не може бити друго до Богомајка (Θεομήτωρ) зато што је родила Бога[42]. „Ко одриче да је Марија родила Бога, неће угледати славу његовог Божанства“[43]. Натприродна, божанска величанственост свете Деве као Богомајке огледа се нарочито у томе, што је она и до рођења Спаситељевог, и при рођењу, и по рођењу била и остала Дева. „Девојка заче, девојка роди, и по рођењу девојком остаде“[44].

Син Божји, који је пре векова рођен од Оца, оваплотивши се у последње дане родио се од Деве на начин само Њему познат. Родио се бесемено и неизрециво, и њену девственост очувао нетакнутом. Јер где Бог хоће, ту се побеђује природни поредак. Бог Логос се уселио у саму утробу Деве, и огањ н»еговог Божанства није сагорео делове девичанског тела, већ их је сачувао у току девет месеци. Он се уселио у саму утробу Деве не згадивши се на трулежност природе. И из ње је произашао оваплоћени Бог, да би нас спасао[45].

Сузбијајући несторијанство богооткривеним учењем Цркве, свети Кирил Александриски је упоредо доказивао две истине Светог Откривења: да је Господ и Бог наш Исус Христос једна Личност и да је света Дева Марија — Богородица, зато што је родила Бога и Господа Исуса. Логос заиста беше Бог, вели свети Кирил, и постаде човек, и, пошто је рођен по телу, то је она која Га је родила неминовно Богородица (Θεοτόκος); јер да није родила Бога, сигурно се не би називао Богом Онај кога је она родила. Њега самог Свето Писмо назива Богом; она је родила Бога очовеченог, пошто се не може другачије постати човек него рођењем од жене. Како дакле није Богородица она која је Њега родила? (quomodo igitur non sit, quae ipsum peperit, Θεοτόκος?) Да je Онај који je од ње рођен истинити Бог (Deus verus), сведочи нам Свето Писмо[46]. Логос, који је истинити Бог и од истинитог Бога, постаде човек. Он је дакле Бог у телу (Deus in carne), а она која је Њега телесно, или по телу родила, јесте ваистину Богородица (et Θεοτόκος vere est quae eum carnaliter, sive secundum carnem generavit)[47].

Ми исповедамо, изјављује свети Кирил, да је Онај који се родио од свете Деве Богородице Марије један и исти — савршени Бог и савршени човек, стога и свету Деву називамо Богородицом (ταΰτη τοι και Θεοτόκον λέγομεν την άγίαν Παρϋένον), и велимо да је у њој суштаствено и стварно, не привидно, обитавао Бог Логос[48]. Света Дева је заиста Богородица, јер је телесно, по телу, родила Бога који се сјединио са телом[49]. Они који неразумно уче да света Дева није Богородица, неминовно (άναγκαίως) долазе до тврђења да постоје два сина Божија. Јер ако света Дева није по телу родила оваплоћеног Бога, они неминовно морају признати да је она родила обичног човека који ни по чему није виши од нас[50]. Хтели људи или не, Бог је Онај што се родио од Деве, јер је богодивна Дева родила у телу Бога Логоса, који је од Бога (ή θεοπρεπής Παρθένος έτεκεν έν σαρκι τον έκ Θεού Θεόν Λόγον)[51].

Исус није раније био прост човек са којим се касније здружио и сјединио Бог, него је сам Логос, дошавши у саму блажену Марију, узео себи свој властити храм (то јест тело) из суштине Деве (έκ της ουσίας της Παρθένου), и произашао из ње човек који је по спољашности био видљив, а унутрашње био истинити Бог (ένδοθεν δε Θεός υπάρχων αληθινός), стога је и после рођења Дева сачувала своје девичанство, што се није догодило ни са једним светитељем. Пошто је Онај који је по природи био Бог, узевши на себе у последње време и човечанску природу, примио од Деве пречудно рођење, то се блажена Дева сасвим природно и с правом назива Богородицом и Девомајком (Θεοτόκος και Παρθενομήτωρ), јер Исус који се родио од ње не бејаше прост човек[52].

Пита ли неко: где то Свето Писмо назива Деву Богородицом? нека јасно чује оно што Анђео благовести пастирима: Данас вам се роди Спаситељ, који је Христос Господ — δς έστι Χριστός Κύριος (Лк. 2, 11). Анђео не вели: који ће бити Господ (δς έσται Κύριος), или: у коме ће обитавати Господ (έν ω ό Κύριος ένοικήσειν μέλλει), него: који је Господ. Очигледно је, дакле, да Анђео назива Господом Рођенога. Слично Анђелу и апостол Петар проповеда, када дошавши Корнилију говораше: Реч што посла синовима Израиљевим, благовестећи мир кроз Исуса Христа; овај је Господ свима — ούτος έστι πάντων Κύριος (Д. А. 10, 36). Јасно је да је спасоносна проповед послана кроз Исуса Христа; Апостол показује да је овај Исус — Господ свима. Према томе, она која је Господа родила, несумњиво је Богородица (ούκοΰν Θεοτόκος αναμφιβόλως ή τον Κΰριον γεννήσασα). Тако је и мајка блаженога Крститеља, покренута Духом Светим (ΰπό Πνεύματος αγίου κινούμενη), назвала свету Деву мајком Господа — ή μήτηρ τοΰ Κυρίου (Лк. 1, 41.43). Ко би толико безуман био, да не жели да са Еванђелистима назива свету Деву Богородицом?[53]

Свети и блажени Оци, вели свети Кирил, називали су свету Деву Богородицом, зато што се од ње оваплотио и очовечио Логос Бога Оца, Светлост од Светлости, Бог истинити од Бога истинитога; то јест, што се Он сјединио са телом које је имало разумну душу, и постао човек не престајући бити Бог (μετά τοΰ και άπομέίναι Θεόν)[54]. Логос, по природи Бог, постаде тело, произађе на божански начин, то јест као што доликује Ономе који је ваистину Бог. Јер Он једини имађаше Мајку неискусобрачну (μόνος γαρ έσχε μητέρα την άπειρόγαμον), и сачувао је Девом ону која Га је по телу родила (και τετήρηκε παρθένον την τεκοϋσαν αυτόν κατά σάρκα). Чудновато је да они, који се не усуђују назвати свету Деву Богородицом, говоре да је Она родила Њега на богодоличан начин (Φεοπρεπως)[55].

Ми тврдимо, вели свети Кирил, да се Логос Бога Оца, узевши на себе свето и одухотворено тело, сјединио са њим истински несливено, и из утробе свете Деве произашао као човек, али и остао истинити Бог, с тога света Дева и јесте Богородица[56]. Ако Емануил није вистину Бог, онда ни света Дева није Богородица[57]. Стога је у првом анатематизму, написаном од светог Кирила, а санкционисаном од целе васељенске Цркве на III Васељенском сабору, подвргнут анатеми сваки који свету Деву не признаје за Богородицу. Анатематизам гласи: „Ако ко не исповеда да је Емануил истинити Бог, и због тога и света Дева — Богородица, jep je она телесно родила Логос Бога Оца који постаде тело, — да буде анатема“[58].

Последица ипостасног јединства двеју природа у Господу Христу, кога је света Дева родила, јесте да је она Богородица. По изузетном дару Онога који је наш Господ и Бог, вели Викентије Лерински, и уз то властити син свете Деве, она има да се признаје за истиниту и преблажену Богородицу (Theotocos), али не у смислу у ком је замишља безбожна јерес, која сматра да се она има називати Богородицом само зато што је родила човека који је касније постао Бог. Напротив, она је Богородица, јер је у светој утроби њеној извршена она пресвета тајна (sacrosanctum illud mysterium) којом je, због jeдинственог и изузетног јединства Личности, Логос у телу — тело, и човек у Богу — Бог (sicut Verbum in carne caro, ita homo in Deo Deus est)[59].

Свету преславну Деву ми у правом смислу исповедамо као истиниту Богородицу, пише храбри Исповедник богооткривене истине, jep се из ње путем неизразивог зачећа оваплотио и савршено очовечио сам истинити Бог Логос, један од Свете Тројице (του ενός της αγίας Τριάδος)[60].

Света Дева није зачела Сина Божјег, вели свети Дамаскин, Ипостасну силу Оца, од воље телесне, ни од воље мужевље (Јн. 1, 13), то јест не спајањем и Семеном, него благовољењем Оца и садејством Светога Духа (έκ της του Πατρός ευδοκίας και συνεργίας του αγίου Πνεύματος). Она је послужила томе, да Творац постане твар и Саздатељ — саздање, и да се Син Божји и Бог оваплоти и очовечи од пречистог непорочног тела њеног и крви… Од ње се, дакле, родио Син Божји оваплоћени, не богоносни човек него Бог оваплоћени (ού ϋεοφόρος άνθρωπος, άλλα Θεός σεσαρκωμένος); помазан не дејством Помазујућег, као неки пророк, него присуством васцелог Помазујућег (ούχ ώς προφήτης ενεργεία χριόμενος, παρουσία δε όλου του χρίοντος), тако да је Помазујући постао човек, а помазани — Бог, не променом природе него ипостасним сједињењем. Јер један и исти бејаше и Помазујући и помазани: помазајући као Бог — себе самог као човека. Како онда није Богородица Она која је родила од ње оваплоћеног Бога (πώς ούν ου Θεοτόκος, ή Θεόν σεσαρκωμένον έξ αυτής γεννήσασα)? Она која се показала као слушкиња и мајка Творчева, стварно је, у правом смислу и уистини Богородица, Госпођа и Господарица над свима тварима (κυρίως και αληθώς Θεοτόκος, και Κυρία, και πάντων κτισμάτων δεσπόζουσα)[61].

Пошто се света Дева сагласила са речју Господњом коју јој је анђео донео, на њу је сишао Дух Свети, очистио је (καθαΐρον αυτήν) и подарио јој силу да прими Божанство Логоса, као и силу да роди. И тада ју је, као неко божанско семе, осенила ипостасна Премудрост и Сила преузвишеног Бога, Син Божји, који је једносуштан са Оцем, и од њене свете и пречисте крви образовао себи тело, одухотворено душом словесном и разумном, првину нашег састава: не путем семена, него творачки, кроз Духа Светога (ού σπερματικώς, αλλά δημιουργικώς, δια τοΰ άγιου Πνεύματος). При томе се човечански облик није формирао постепеним додавањем, него се одједанпут усавршио (αλλ’ ύφ’ εν τελειωθέντος). Сам Бог Логос служио је телу као Ипостас. Јер се божански Логос није сјединио са телом, које је већ имало независно постојање, већ је, уселивши се у утробу свете Деве, у својој сопственој Ипостаси, не притеснивши је, узео на себе од пречисте крви Приснодеве тело, одухотворено душом словесном и разумном. Узевши на себе првину човечанског састава, сам је Логос постао Ипостасју тела, тако да је тело, чим се образовало, у исто време било тело Бога Логоса (άμα Θεού Λόγου σαρξ) и уједно с тим тело одухотворено, мислеће и разумно. Стога ми не говоримо о човеку обоженом него о Богу очовеченом (Θεόν ένανθρωπήσαντα). Јер сам Онај који је по природи савршени Бог, постаде по природи савршени човек; и при томе не измени своју природу, нити се привидно оваплоти, него се са примљеним од свете Деве телом, оживотвореним душом мислећом и разумном, које је у Њему добило своје биће, ипостасно сјединио (ενωθείς καθ’ ύπόστασιν), и то несливено, неизменљиво и неразлучно, не претворивши природу свога Божанства у суштину тела, нити суштину свога тела у природу свога Божанства, нити начинивши једну сложену природу из своје Божанске природе и човечанске природе коју је узео на себе[62].

Верни богооткривеном учењу о светој Деви као Богородици, Оци Цркве су назив Христородица, који је Несторије предлагао место назива Богородица, сматрали за хулу на самога Господа Исуса и одбацили га апостолски одлучно. Они су то учинили наслоњени на истину Светог Откривења, јер се у њему назив Христос, што значи помазаник[63], придаје свима онима који су добијали помазање од Духа Светога, па и свима хришћанима[64]. Тако, свети Кирил Александриски о томе пише: Када противници говоре да свету Деву треба називати Христородицом (Χριστουτόκον) а не Богородицом (Θεοτόκον), они јавно богохуле и поричу да је Христос — итинити Бог и Син. Јер ако верују да је Он истинити Бог, зашто се онда плаше да назову Богородицом ону која Га је родила по телу? Назив Христос даје се извесном лицу само зато што је помазано (δια το κεχρισθαι), као што се и назив апостол даје због апостолства, и назив анђео (весник) због весништва, јер ови називи означавају извесне радње, а не властиту суштину или лица (ούχ υποστάσεων Ιδικών, οΰτε μην προσώπων). Јер се и пророци називају χριστοί, по речима псалма: Не дирајте у помазанике моје (μη άπτεσθε τών χριστών μου), и пророцима мојим не чините зла (Пс. 104, 15). А пророк Авакум говори: Изашао си на спасење народа свог, да спасеш помазанике своје — τοΰ σώσαι τους χριστούς σου (Авак. 3, 13). Α Јединородном Сину Божјем дато је име Христос пошто се оваплотио, и оно означава његово помазање по оваплоћењу, јер је Он помазан пошто је постао човек[65].

Ми никада не називамо свету Деву Христородицом (Χριστοτόκον), вели свети Дамаскин, јер је тај увредљиви назив измислио нечисти, одвратни, по јудејски мудрујући Несторије, да би уклонио име Богородица и унизио ону која је једина пречаснија од сваке твари. Јер се Христом, то јест помазаником, назива и цар Давид и првосвештеник Аарон, јер је био обичај да се и цареви и првосвештеници помазују. Осим тога, сваки богоносни човек може се назвати Христом, али не Богом по природи, у каквом се смислу и богоодбачени Несторије дрзнуо назвати богоносцем (θεοφόρον) Рођенога од Деве. Нека је далеко од саме помисли наше, да Њега називамо богоносцем; напротив, ми исповедамо да је Он — Бог оваплоћени (Θεόν σεσαρκωμένον). Јер сам Логос постаде тело, бивши зачет од Деве, и изашао je из ње Бог са човечанском природом коју је узео на себе, и коју је Он обожио чим ју је увео у биће, те су се тако једновремено десиле три ствари: узимање од стране Логоса човечанске природе, њен улазак у постојање, и њено обожење. Тако се света Дева замишља и назива Богородицом не само због природе Логоса, него и због обожења човечанске природе (και δια την ϋέωσιν του ανθρωπίνου), чије се и зачеће и постојање извршило једновремено на чудесан начин: зачеће Логоса (ή μεν συλληψις του Λόγου) и постојање тела у самом Логосу (της δέ σαρκός, ή έν αύτω τω Λόγω ύπαρξις). Сама Богомајка на натприродан начин (ύπερφυώς) послужила је томе, да Саздатељ постане твар, и да се Бог и Творац свега очовечи, обожујући узету човечанску природу, при чему сједињење чува сједињене природе онаквима какве су ушле у сједињење, то јест не само Божанску природу Христову него и човечанску природу његову, не само оно што је изнад нас него и оно што је од нас (το υπέρ ημάς, και καθ’ ημάς)[66].

Богооткривену истину ο светој Деви као Богородици и Приснодеви Црква је увек и одувек осећала, сазнавала и исповедала као саставни део богооткривене истине о чудесној Личности Богочовека Господа Исуса Христа. То се види у најранијим символима апостолских цркава, чије је истине васељенска Црква једном за свагда слила и овековечила неизменљиво и непоречно у васељенском Символу апостолске вере: Никеоцариградском. Трећи члан овог светог и неизменљивог Символа гласи: Насъ ради человЬкъ и нашего ради спасешя, сшедшаго съ небесъ, и воплотившагося од Духа Свята и Марш ДЬвы, и вочеловЬчшася (τον δι’ ημάς τους ανθρώπους, και δια την ήμετέραν σωτηρίαν, κατελθόντα έκ των ουρανών, και σαρκωθέντα έκ Πνεύματος ‘Αγίου, και Μαρίας της Παρθένου, και ένανθρωπήσαντα). Овај трећи члан Символа вере је природни наставак и последица другог члана његовог, у коме се на најочигледнији начин исповеда Божанство Сина Божјег, његова вечита једносушност са Оцем. Имајући то осећање и то сазнање, Црква Божја није могла на III Васељенском сабору не објавити и печатом неизменљивости запечатити истину: да је света Дева — Богородица зато што је родила Бога и Господа нашег Исуса Христа[67]. У својој знаменитој догматској одредби о Богочовештву Господа Христа, IV Васељенски сабор назива свету Деву — Богородицом[68]. Изражавајући свето и апостолско осећање Цркве, V Васељенски сабор је донео следећу одлуку: „Ако ко свету преславну Приснодеву Марију не назива Богородицом у правом, већ у изврнутом смислу (καταχρηστικώς), или у том смислу да је она родила простог човека, а не да се од ње оваплотио Бог Логос (αλλ’ οΰχ του Θεοΰ Λόγου σαρκωθέντος);… и ако ко клевета свети Сабор Халкидонски да он објављује свету Деву Богородицом у оном смислу у ком је схвата безбожни Теодор; или ако је ко назива човекородицом (άνθρωποτόκον) или Христородицом (χριστοτόκον) у смислу да Христос није Бог, уместо да је исповеда у правом смислу и ваистину Богородицом (κυρίως και κατά άλήθειαν Θεοτόκον αυτήν ομολογεί) зато што се од ње оваплотио у последње дане Бог Логос који је пре векова рођен од Оца, и то исповеда је Богородицом у оном побожном смислу у ком је исповеда свети Сабор Халкидонски, — да буде анатема“[69]. У првом пак правилу VI Васељенског сабора налази се и оваква одлука: „Печатом сагласности запечаћујемо учење изложено од две стотине богоносних Отаца, као необориву силу побожности, проповедајући једнога Христа Сина Божјег оваплоћеног, и исповедајући у потпуном смислу и ваистину Богородицом (κυρίως και κατά άλήθειαν Θεοτόκον) непорочну Приснодеву која Га је бесемено (άσπόρως) родила“.

Божанска истина Откривења о светој Деви као Приснодеви и Богородици, разрађена је богонадахнуто и молитвеноуметнички у црквеним богослужењима. Нема православног богослужења, у коме се света Дева не слави и не велича као Приснодева и Богородица. Безбројне су стихире, молитве, песме о њој, упућене њој. Довољно је споменути од њих врло мали број, па ће се и у њему моћи огледати сва чудесност Богомајкине личности, њена светост, њена непорочност, њена несравњива узвишеност, њена неопходност у домостроју нашег спасења, њена ничимнезаменљивост у историји рода људског. Свака реч црквеног сазнања о њој јесте молитва њој, славословље њој. Она је молитвени центар своје врсте, коме гравитирају сви молитвени уздаси и чежње православних молитава. Нема богослужења у Православној Цркви, у коме пресвета Богородица — „кротка Голубица“ — не заузима прво место после Господа Исуса, Сина њеног предивног. Господ Христос и његова чудесна Богомајка су за молитвено осећање Православие Цркве два нераздвојна бића. Спасоносни искупитељски подвиг Господа нашег Исуса Христа нераздвојан је у православном осећању и сазнању новозаветне вере од пресвете, пречисте, преблагословене, славне Владичице наше Богородице и Приснодеве Марије.

Да бисмо то најелементарније, и делимично, илустровали, ми ћемо се најпре задржати на Акатисту Пресветој Богородици. По њему, Пресвета Богородица је: разрешење проклетства; у њој је побеђен природни поредак; она је у себи сместила „невмeстимаго всeми“; она је „радости прiятелище“, јер је кроз њу истинска радост први пут ушла у овај тужни свет; она је не само „Адамово исправленiе“ него и „адово умерщвленiе“; она је Спаситеља родила, и тиме сама спасење света постала: радуйся, мiрови спасенiе; њоме се улази у спасение: радуйся, божественный входе спасаемыхъ, Богоневесто; родивши Богомладенца она је постала мост над провалијом између неба и земље: радуйся мосте, къ небесамъ преводяй; она је постала мост којим се прелази из смрти у живот: радуйся мосте, воистинну преводяй всeхъ отъ смерти къ животу, поющихъ тя; својим Богорођењем она је постала — вина всeхъ обожешя (αιτία της των πάντων θεώσεως) и њоме — мы обожихомся (δι’ ης ήμεις έθεώθημεν)[70]; родивши Бога она је спасла свет од потопа греховног: радуйся, Пренепорочная, оть потопа греховнаго мiръ спасшая; она је не само пакао умртвила него и двери раја отворила: радуйся, райскихъ дверей отверзете. Но не само то, него је она и рај постала, у коме је дрво живота — Господ Исус: радуйся, Владычице, одушевленный раю, древо посреди имея жизни Господа; ми смо њоме од нашег грехопада устали: радуйся, еюже оть паденiя нашего востахомъ; она је — всечудное всъхъ къ Богу примиренiе; она je — исправленiе человековъ, јер је ниспадете бeсовъ; она je — дверь спасенiя, ко кроз њу уђе спашће се. Богорођењем својим она је постала обновљење свих твари уопште: радуйся, еюже обновляется тварь (χαίρε, δι’ ης νεουργεΐται ή κτίσις); родивши једино Чистог, она је постала — всего шра очищенiе (παντός του κόσμου έξίλασμα); она je и — очистилище Mipy; она je Богом обећана земља: радуйся, земле обетованiя; она је — цвет бесмртности (το άνθος της αΦφαρσίας); она је — Бога невместимаго вместилище; она је сјединила дeвство и рождество; она је — пристанище житейскихъ плаванiй, али и лађа хотящихъ спастися; она је — дверь спасешя (ή πΰλη της σωτηρίας); она је — светило незаходимаго свeта; она умива од греха савест човечанства; она је селеше Бога и Слова; она је већа од Светиње на светињама: радуйся, святая святыхъ большая; она је „неисцрпна ризница живота“; она је непоколебиви стуб Цркве; она је „тъла врачеванiе“ и „души спасеше“, јер је родила Спаситеља душе и Исцелитеља тела. Она је не само живот родила него и сама живот постала: мертвiи Тобою оживляются, жизнь бо ипостасную родила еси, немiи прежде благоглаголиви бываютъ; прокаженiи очищаются, недузи отгоняюяся, духовъ воздушныхъ множества побеждаются, Дeво, человeковъ спасете; родивши оваплоћеног Бога Логоса, она је постала несагорива купина, у којој Божанство вечито гори а не сагорева: радуйся, купино неопалимая; она је једино Безгрешног родила, зато је и безгрешна постала; она је „огњени престо Сведржитеља“. Родивши Христа Бога она се узвисила „паче Серафимовъ“; њена висина је недогледна за мисли људске: радуйся, высото неудобовосходимая человеческими помысли; њена дубина је несагледна и за анђелске очи: радуйся, глубино, неудобозримая и ангельскими очими; њена чудесна личност својом божанском тајанственошћу премаша сваки разум: радуйся, премудрыхъ превосходящая разумъ.

Родивши свемилостивог Бога и Господа Христа, Пресвета Богомајка је и сама постала свемилостива. То осећање и сазнање прожима сву душу Цркве Православие, зато јој се православии хришћанин у тузи обраћа за утеху, у болести — за исцељење, у немоћи — за окрепљење, у очајању — за благонастројење. То молитвено настројење према свемилостивој Мајци и Деви дирљиво и трепетно изражава Канонъ молебный ко Пресвятeй Богородице, поемый во всякой скорби душевнeй и обстоянiи. По њему, Пресвета Богомајка је у свима невољама „једина надежда“ наша, зато: не умолчимъ никогда, Богородице, силы твоя глаголати недостойнiи; аще бо ты не бы предстояла молящи, кто би насъ избавилъ отъ толикихъ бъдъ? кто же бы сахранилъ до нынe свободны? не отступимте Владычице, отъ тебе, твоя бо рабы спасаеши присно отъ всякихъ лютыхъ. Када бура страсти пролама душу, православни се моли прекроткој Богомајци: „умири, Отроковице, тишиною Сина и Бога твоего, всенепорочная“. „Молю, Дево, душевное смущенiе, и печали моея бурю разорити; ты бо, Богоневъстная, начальника тишины Христа родила еси, едина пречистая“. Она је предстательство и покровъ живота нашег. Родивши Добротвора, она je и сама постала пребогати извор добротворства; она све може, jep je родила силног у моћи Христа: вся бо можеши, яко сильнаго въ крeпости Христа рождши, Богоблаженная.Поставши Мајком милостивог Господа, она је и сама постала „извор милости“, „бездан милосрђа“. Њена милостивост је неизмерна, зато је она постала „мiрови прибeжище“. Помоћу ње „неудобства всякаго избавляемся“. Она даје — нетлeнную радость, јер је родила Узрочника радости, и још: вeчное избавленiе, и миръ всякъ умъ преимущiи. Родивши јединог и незаменљивог Спаситеља, Пресвета Богомајка је и сама постала душъ всесовершенное спасенiе, и пространство въ скорбъхъ (ψυχών παντελή σωτηρίαν, και πλατισμόν έν ταΐς Φλίψεσι). Она је предстательство христiанъ непостыдно, ходотайство ко Творцу непреложно. Она је „надежда безнадежних“.

Родивши Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, света Богородица је и сама постала „спасеше рода христiанскаго“, и православии јој се свакодневно обраћа као таквој: Милосердiя двери отверзи намъ, благословенная Богородице ты бо еси спасенiе рода христiанскаго“. Преславна Богомајка је „пучина човекољубља“, „дубина милосрђа“, „помоћ беспомоћнима“; она је — уповаше Mipa, она — грeшнихъ очищенiе, она — очистилище Mipa. У дивном Канону светој Богородици — Одигитрији, она се назива: всeхъ скорбящихъ радость, обуреваемыхъ пристанище, больнихъ посeщенiе. Она је за православне: једина помоћ, једина нада, једина похвала.

Међу јутарњим молитвама налази је једна која, ваљда, спада у најдивније молитве Пресветој Богомајци. Она се почиње речима: Воспеваю благодать твою, Владычице, молю тя, умъ мой облагодати. Ступати право мя настави путю Христовыхъ заповъдей. Па даље: света Богородица је та која одгони „унынiя сонъ“, ослобађа молитвом својом везанога веригама грехопада, крили човека и дању и ноћу; она оживљава умртвљеног страстима, јер је родила Животодавца; она просветљује душу ослепљену, јер је родила Светлост незалазну; она лечи душе од дугогодишњих страсти, јер је Лекара Родила; она избавља од огња вечитога, и црва злог, и тартара; она обнавља душу која је остарила у гресима; она даје покајичке сузе очима, које очишћавају душу од прљавштине; она, наданђелско биће, испуњује душу надземаљским расположењем: Превышшая Ангелъ, мipcкaгo мя превышша слитiя сотвори; она даје духовну благодат; она избавља од зала која душу убијају.

Из огромног мора православие молитвене мисли о Пресветој Богородици, ми ћемо извадити још које зрно бисера многоценог. Преблагословена Богородица је: небо на земљи; земное небо (ουρανός επίγειος); у њој се побеђују природни закони: побеждаются естества уставы въ тебе, Дево чистая[71]; она је спасете Mipa, очистилище Mipa, земнороднымъ уповаше, неусыпаемая предстательница; она — честнейшая всяюя твари, святейшая святыхъ всехъ силъ; родивши Господа Христа, она је превазишла сваку врсту похвале: Всецарице, похвалы бо всякiя превзошла еси чинъ, Христа рождши[72]. Она je столпъ огненный, среди мглы греха всемъ намъ путь спасешя показующiй; она — темное полчище страстей и похотей нашихъ прогоняющая; она — столпъ огненный, отъ искушенiй и соблазновъ Mipa насъ покрывающш; она — высшая небесъ, и ширшая небесъ; она — Владычица Mipa. Она је утешенiе земныхъ, согрушающихъ очищенiе, грушнымъ спасенiе; она je древо жизни; она — едина паче солнца; она — падающихъ востанiе, согрешающихъ очищенiе, ходатаица спасенiя, едина падшихъ исправленiе, едина къ Богу руководительница и входъ. Она je — всечистая, всенепорочная, божественная ходатаица; она — спасете верныхъ, райская врата; она — верныхъ спасительница, спасаемымъ путь, спасешя стезя, Mipa спасете, мостъ спасешя, спасете рода христианскаго. За њу се вели: Дева рождаетъ, и по рождества паки Девою пребываетъ[73]. Дева бо родила еси, и Дева пребыла еси, паче смысла, мати Дево[74]. О њој се пева: … яже прежде рождества Дева, и въ рождествe Дева; и по рождествe паки пребывавши Дева[75]. Мати всехъ Царя, очищшися Духомъ, Дево, была еси тебе создавшаго[76]. Родивши истинити Живот, она je притупила смерти жало, и мipcкiи грехъ[77]. Она, едина Богоблаженная, јесте — очистилище естества[78], церковь всесветлая Божiя[79]. Она је всемъ земнымъ начало спасенiя[80]. У њој су се као у Богомајци испунила сва старозаветна пророштва и праслике о светој Богородици: Иже о тебе пророчествiя исполнишася, Дево чистая: овъ убо отъ Пророкъ дверь тя прорече, во Едеме на востоце зрящую, юже никтоже пройде, точ Зиждитель твой, и всего Mipa; овъ же купину огнемъ жегому, яко въ тебе обита огнь Божества, и неопалима пребыстъ; инъ гору святую, отъ неяже отсъчеся камень краеугольный, кроме руки человечесюя, и порази образъ мысленнаго Навуходоносора[81]. Њу Црква велича яко Богонеестную Матерь.

Премного је песама, стихира, кондака, тропара, у којима се описује, велича, слави Пресвета Богомајка; сваки низ стихира завршава се „Богородичном“ песмом; а у „крстобогородним“ песмама описује се њена материнска туга за распетим Сином. Њена божанска туга богонадахнуто је опевана у великосуботним статијама. У самој светој Литургији прво место после Спаситеља припада богодивној Богомајци. Узимајући „време“ за вршење свете Литургије, свештеник се обраћа Пресветој Богородици као „спасењу рода хришћанскога“. За њу се најпре вади частица на светој Проскомидији, чије се стављање са стране Агнеца пропраћа речима: Предста Царица одесную тебе, въ ризы позлащенны одеяна, преукрашенна. У свим молитвама она се јавља испред свих Светитеља, као хоровођа у хору Светитеља: У најважнијем моменту свете Литургије, по освећењу светих Дарова, ми се најпре молимо њој, и величамо је што нам је родила Бога, у дивној песми: Достойно есть яко воистинну блажити тя Богородицу, присноблаженную и пренепорочную и матерь Бога нашего. Честнейшую Херувимъ и славнейшую безъ сравнешя Серафимъ, безъ истленiя Бога Слова рождшую, сущую Богородицу тя величаемъ[82].

Пошто Пресвета и Свемилостива Богомајка обухвата сав живот православног хришћанина, то јој се ми, после причешћа, обраћамо дивном захвалном молитвом: Пресвета Владичице Богородице, видело помрачене душе моје, надо, заштито, прибежиште, утехо, радовање моје, благодарим ти што си ме недостојног удостојила да будем причасник пречистога Тела и пречасне Крви Сина твога. Но ти, која си родила истинито Видело, просвети духовне очи срца мога; ти, која си родила извор бесмрћа, оживи ме умртвљеног гресима; ти, која си нежномилостива Мајка милостивог Бога, помилуј ме и дај ми умилење и скрушеност у срцу, и смиреност у мислима мојим, и повратак из ропства помисли мојих, и удостоји ме да до последњег даха свог неосуђено примам светињу пречистих Тајни, на исцељење душе и тела; и подај ми сузе покајања и исповести, да бих те певао и славно у све дане живота свог, јер си благословена и прослављена вавек. Амин.

Пресвета Богородица је и небо, и рај, и Дева, и Матер: Что тя наречемъ, о Благодатная? небо, яко возаяла еси Солнце правды; рай, яко прозябла еси цвeтъ нетленiя; Дeву, яко пребыла еси нетлeнна; чистую Матерь, яко имeла еси на святыхъ твоихъ обятiяхъ Сына, всeхъ Бога: того моли спастися душамъ нашимъ[83]. Она је Мајка Бога, и отуда мајка свега божанског, свега светог, свега небеског, свега најбољег. Од свега доброг, она је најбоља; од свега светог, она је најсветија; од свега чистог, она је најчистија; од свега дивног, она је најдивнија. Она је најпунији образац свега најбољега. Јер кад је кроз њу Бог ушао у свет, у човека, како да кроз њу не уђе у човека све што је Божје, све што је небеско, све што је бесмртно, све што је вечито, све што је блажено? Зато: Всякъ земнородный да взыграется духомъ просвeщаемь, да торжествуетъ же безплотныхъ Умовъ естество, почитающее священное торжество Богоматере, и да вопiетъ: радуйся всеблаженная, Богородице чистая Приснодeво.

Пресвета Богомајка је всей вселеннeй крeпкое заступленiе. Прва истинска и непролазна радост ушла је у свет кроз њено Богорођење; зато се кроз њу и због ње радује свака ствар и сав род људски: О тебe радуется, Благодатная, всякая тварь (έπι σοι χαίρει, Κεχαριτωμένη, πάσα ή κτίσις), ангельскiй соборъ и человeческiи родъ, освященный храме и раю словесный, девственная похвало… Она је „Богородица и мајка Светлости“; о њој се говори: Паче огнезрачныхъ Серафимовъ явилася еси Чистая честнейшая. Неисказане тајне триблаженог Божанства унедриле су се у чудесној личности свете Богомајке; и оне су постале њеним тајнама. Православни осећа и зна да се те свете тајне не могу никаквим умом, ни анђелским ни човечанским, схватити, зато молитвом раскликтана душа пева: Вся паче смысла, вся преславная твоя, Богородице, таинства, чистоте запечатанной, и девству храниму мати позналася еси неложна, Бога рождши истиннаго; того моли спастися душамъ нашимъ[84]. Погружавајући се у неисказану тајну Пресвете Богородице, свети, саборни, апостолски, васељенски дух Цркве види у њој: неизглаголанное Девы таинство; васцелом личношћу својом она је: неизреченное чудесъ делателище[85], чудесъ великое чудо (θαυμάτων το μέγιστον θαύμα)[86]. Отуда, дивљење и свештени ужас спопада православно срце на догледу пречудне и преславне Богомајке:

Ужасошася всяческая о божественней славе твоей: ты бо, неискусобрачная Дево, имела еси во утробе надъ всеми Бога, и родила еси безлетнаго Сына, всемъ воспевающимъ тя миръ подавающая.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Epist. ad monachos; Ρ. gr. t. 77, col. 13 Β: Ει γαρ έστι Θεός ό Κύριος ήμων Ιησούς Χριστός, πώς ού Θεοτόκος ή τεκοΰσα, αγία Παρθένος

[2] De fide, III, 12; Р. gr. t. 94, col. 1028 ВС.

[3] Ис. 7, 14 Мт. 1, 23; Ίδοϋ, ή παρθένος έν γαστρι εξει και τέξεται υ’ιόν,και καλέσουσι το όνομα αυτού ‘Εμμανουήλ, δ έστι μεβερμηνευόμενον, Μεθ’ημών ό Θεός.

[4] 2 Mojc. 3, 18. Ово је паримија на Благовести, кроз коју благодатна мисао Цркве тумачи велику новозаветну благовест и стварност: Приснодевство Пресвете Богомајке.

[5] Језек. 43, 27-44, 3. И у овој паримији на свете Благовести осветљена је и посведочена богооткривена истина о ненарушивом девичанству Пресвете Богомајке не само до рођења Господа Христа, него и у рођењу, и по рођењу. Ср. св. Амвросије, De instit, virgin. с. VIII, 52. Говорећи о овом символичком виђењу светога Пророка, свети Дамаскин пише: Као што је Господ сачувао Девом Ону која Га је зачела (παρθένον την συλλαβοΰσαν έτήρησεν), тако је, и пошто се родио, сачувао њено девичанство неповређеним (την αυτής παρθενίαν εφυλαξεν ατρωτον), Он једини прошавши кроз њу (δι αυτής) и сачувавши је затвореном (Језек. 44, 2). (De fide, IV, 14; Р. gr. t. 94, col. 1161 A)

[6] Лк. 1, 31. 34. 35.

[7] Мт. 1, 20.

[8] Мт. 1, 18.

[9] In Math. Homil. IV, 3; Р. gr. t. 57, col. 43; In Genes. Homil. 49, 2; P. gr. t.54, col. 446.

[10] Mт. 1, 19.

[11] Mт. 1, 20.

[12] In Math. Homil. V, 3; P. gr. t. 57, col. 58.

[13] De sancta virginit. с 4, Р. lat. t. 40, col. 398; ср. св. Кирил Јерусалимски,Catech. XII, 30. 31. 32.

[14] Мт. 1, 25.

[15] Такосеу Библији вели: И Михала кћиСаулова не има порода до (έως) дана смрти своје (2 Цар. 6, 23), што не значи да јеимала порода после својесмрти. И још Спаситељеве Речи: И ево ја сам с вама у све дане до (εως) свршетка века (Мт. 28, 20), не значе да ће Спаситељ престати бити с њима после свршетка века; јер божански Апостол говори: И тако ћемо свагда с Господом бити(1 Сол. 4, 17), то јест послесвеопштег васкрсења (ср. св. Дамаскин, De fide, IV,14, Р. gr. t. 94, col. 1161 D).

[16] In Math. Homil. V, 3, P. gr. t. 57, col. 58; ср. св. Дамаскин, De fide, IV, 14,P· gr. t. 94, col. 1161 ВС.

[17] Св. J. Дамаскин, De fide, IV, 14, P. gr. t. 94, col. 1161 В. У својојбеседи на Божић св. Василије Велики вели да Богородица никада није престала бити Девом (ποτε έπαύσατο είναι παρθένος ή Θεοτόκος).

[18] Блаж. Августин, Sermo 186, с. 1, Р. lat. t. 38, col. 999. У продужењу овај Блажени Учитељ Цркве вели: Quid miraris haec, о homo? Deum sic nasci oportuit, quando esse dignatus est homo. Talem fecit illam, qui est factus ex illa… Quomoao Deus esse desisteret, cum homo esse coepit, qui genetrici suae praestitit nedesisteret virgo esse, cum peperit?

[19] Мт. 1, 25.

[20] De fide, IV, 14; Р. gr. t. 94, col. 1161 B.

[21] Mт. 12, 46; Mк. 6, 3; Јн, 2, 13; 7, 3. 5; ср. Д. А. 1, 14.

[22] Мт. 13, 55; Μκ. 6, 3.

[23] 1 Мојс. 13, 8; 29, 15.

[24] 1 Мојс. 12, 45; 14, 14-16.

[25] 1 Мојс. 29, 15.

[26] Св. Епифаније, Haeres. 28 i 78; св. Амвросије, De institi, virginit. с. 6; св.Григорје Ниски, In Christi resurrect., Orat. Π, Ρ. gr. t. 46, col. 648 ВС; св. Златоуст, In Math. Homil. V, 3; св. Кирил Јерусалимски, Catech. VII, 9.

[27] Ис. 7, 14.

[28] Мт. 1, 23.

[29] Лк, 1, 35.

[30] Лк. 1, 41.

[31] Гал. 4, 4.

[32] Наводећи ове речи христоносног Апостола, свети Дамаскин вели: „Апостол није рекао: кроз жену (δια γυναικός), него:оджене (έκ γυναικός). Тиме јебожански Апостол показао да управо Јединородни Син Божји и Бог јесте Онај који је од Деве постао човек, и да управо Рођени од Деве јесте Син Божји и Бог(ό Υιός τοΰ Θεού και Θεός). А Он се родио на телесан начин (σωματικώς), уколико је постао човек, не уселивши се у раније сазданог човека (ού προδιαπλασθεντι άνθρωπω ένοικήσας), него је сам суштаствено и истински постао човек, тојест Он је у својој Ипостаси дао биће телу, одухотвореном душом словесном и разумном,исам је постао Ипостас за њу. Јер то значе речи: раждаемаго отъ жены. Отуда ми с правом и истински називамо свету Марију Богородицом(δθεν δικαίως και αληθώς Θεοτόκον την αγίαν Μαρίαν όνομάζομεν), јер ово име садржи сву тајну домостроја спасења (τούτο γαρ το όνομα άπαν το μυστήριοντης οικονομίας ουνίστησι). Јер ако је она која је родила — Богородица, то је Рођени од ње несумњиво Бог (πάντως Θεός), али несумњиво и човек (πάντως δεκαι άνθρωπος). Јер како би се могао родити од жене Бог, којипревечно постоји, да није постао човек? Јер Син човечјије очигледно човек. Ако је пак Рођени од жене сам Бог, очевидно јеонда да јеједан и исти и рођени од Бога Оцапо божанској и беспочетној суштини, и у последње време рођени од Деве по суштини која има почетак и подлежи времену, то јест која је човечанска“ (De fide, III, 12; Р. gr. t. 94, col. 1020 ВС).

[33] 1 Тм. 3, 16.

[34] Pм. 9, 5.

[35] 1 Мојс. 28, 10-17.

[36] Прич. Солом. 9, 1-11: Премудрость созда себе домъ…

[37] Epist. ad Ephes. 18 i 19; ср. ib. 7; Epist. ad Smyrn. 1; св. Јустин, Аполог. I,33; св. Иринеј, Contra haeres. III, 22, 4; V, 19, 1.

[38] Сократ, Hist eccles. lib. VII, с 32, Р. gr. t. 76, col. 812 В; ср. Ориген, Deprincip. Praefat. 4.

[39] Epist. ad Paul. Samosat; P. gr. t. 28, col. 1564.

[40] Contra arian. Orat. III, 14, P. gr. t. 26, col. 349 C; ib. III, 33, col. 393 B; ib.III, 29, col. 385 A; Contra arian. Orat. IV, 32, col. 517 B; De incarnat. Verbi, 8, P. gr.t. 25, col. 109; De incarnat. et contra arian. 22, P. gr. t. 26, col. 1025 Α: Θεός ούνεστίν ο γεννηθείς έκ Παρθένου, και γενόμενος άνθρωπος έκ Μαρίας της Θεοτόκου. Contra Apollinar. lib. I, 4, Ρ. gr. t. 26, col. 1097 D; ib. 12, col. 1113 B; ib. 13, col.1116 A.

[41] Epist. 101. P. gr. t. 37, col. 177 С: й τις οϋ Θεοτόκον την άγίαν Μαρίαν υπολαμβάνει, χωρίς έστι τής Θεότητος. Cp. Orat. 45, 9; Orat. 38, 13.

[42] Св.Кирил Јерусалимски, Homil. in occursum Domini, 2, P. gr. t. 33, col. П89 B; cp. Catech. X, 19, col. 685 A; XII, 15, col. 741 AB.

[43] Св. Јефрем Сирин, Слово на Преображ. Господа, стр. 154; Творенiя иже во святыхъ отца нашего Ефрема Сирина, часть вторая, Москва 1849.

[44] Блаж. Августин, De Symbolo, Sermo 1, с. 3, Р. lat. t. 40, col. 630: Virgo concepit, virgo peperit, et post partum virgo permansit. Cp. Sermo 186,1, P. lat. t. 38, col. 999: Concipiens virgo, pariens virgo, virgo gravida, virgo feta, virgo perpetum.

[45] Св. Јефрем Сирин, Слово на Преображенiе Господа и Бога Спасителя нашего Исуса Христа, стр. 148-149; Творенiя, часть 2, Москва 1849.

[46] Scholia de incarnat. Unigeniti, с. 26, Р. gr. t. 75, col. 1400 D; cp. ib. col.1399 D; Quod beata Maria sit Deipara, 18, P. gr. t. 76, col. 1402 A.

[47] Он, Scholia de incarnat. Unigeniti, с 27, Р. gr. t. 76, col. 1401 А; ср. ib. col.1402 A.

[48] Он, Scholia de incarnat. Verbi Dei, P. gr. t. 75, col. 1414 ВС.

[49] Он, Advers. Nestorium, lib. I, с 5, Р. gr. t. 76, col. 41 Β. Θεοτόκος γε μηναληθώς ή αγία Παρθένος, ότι Θεόν ένωθέντα σαρκϊ τέτοκε σαρκικώς, τουτέστι,κατά σάρκα. Cp. Apologeticus contra Theodoret, pro XII capitubus, Anathemat. II,P. gr. t. 76, col. 397 A.

[50] Он, De recta fide ad regin. 6; P. gr. t. 76, col. 1205 CD.

[51] Он, Dialog. cum Nestorio; P. gr. t. 76, col. 252 AB.

[52] Он, Quod beata Maria sit Deipara, 4; P. gr. t. 76, col. 260 ВС.

[53] ib. 23, col. 284 АВ.

[54] Он, Apologetic. pro XII capit, contra orientales, Anathemat. I; Р. gr. t. 76,col. 320 В.

[55] ib. col. 321 B.

[56] Он, Apologetic, contra Theodoret. pro XII capit, Anathemat. I; P. gr. t. 76,col. 396 D.

[57] ib. col. 396 A; cp. Explicatio duodec. capit, Anathemat. I, P. gr. t. 76, col.297 AC.

[58] Explicatio duodec. capitum, Anathemat. I, Р. gr. t. 76, col. 296 С: Й τις ουχί ομολογεί, θεόν είναι κατά άλήθειαν τον ‘Εμμανουήλ, και δια τούτο θεοτόκον την αγιαν Παρβένον γεγένηκε γαρ σαρκικως σάρκα γεγονότα τον έκ θεού Πατρός Λόγον ανάθεμα έστω“. Cp. Binii Concil. ephes. Pars. III, t. II. p. 442.

[59] Commonitor. с 15; Р. lat. t. 50, col. 658.

[60] Св. Максим Исповедник, Epist; Р. gr. t. 91, col. 504 A.

[61] De fide, IV, 14; Р. gr. t. 94, col. 1160 BCD 1161 A.

[62] De fide, III, 2; Р. gr. t. 94, col. 985 В 988 Α.

[63] Псал. 104, 15; 1 Дневн. 16, 22; 1 Цар. 16, 3; Авак. 3, 13.

[64] 1 Јн. 2, 20. 27; Д. А. 10, 44-46.

[65] Quod unus sit Christus, P. gr. T. 75, col. 1573D, 1276 Α Β D, 1277 А; ср. Св. J Касијан, De incamat. Domini contra Nestor., lib. И, с 2; lib. V, с 1.

[66] De fide, III, 12; Р. gr. t. 94, col. 1032 АС; ср. ib. IV, 14, col. 1160 D-1161 Α.

[67] Види о томе: Догматика, кн.. I, стр. 225 [250].

[68] Види о томе: Догматика, књ. I, стр. 80 [89].

[69] Cinquieme concile oecumenique, Huitieme et derniere session, le juin 553, str. 117, Histoire des Conciles, Hefele — Leclercq, t. III, premiere partie, Paris 1909

[70] Богородицом је истински обожена људска природа. Њоме смо постали заједничари у Божанској природи. То се снажно наглашава у многим стихира ма. На пример: Сравнитися желанiе ми вложивъ змiй вселукавый, Содетеляю, яко плънника восхити. Тобою же, Всечистая, воззванъ быхъ, обожився стинъише: ты бо, о Богомати, мене, обожившаго родила еси (Месяць декем. естыи день, на утрени, Канонъ, песнь 1, Богородиченъ). — Божественнаго ыхомъ общницы естества, тобою, Богородице Приснодево, Бога бо намъ воплотившагос родила еси (Θείας γεγόναμεν κοινωνοί φύσεως, δια σοϋ Θεοτόκε Παρθενε Θεον γαρ ημιν σεσαρκωμενον ετεκες) (Въ четверток, третiя седмицы по Пасце, на утрени, седаленъ, Слава и ныне, Богородиченъ)

[71] Успенiе Пресв. Богородицы, Канонъ, пeснь 9, Ирмосъ.

[72] Въ субботу на повечерiи, Канонъ Пресв. Богородица, пeснь 1 (Гласъ 1,Октоихъ).

[73] Въ недeлю утра, сeдальны воскресны, Богородиченъ (Гласъ 4, Октоихъ).

[74] Въ недeлю утра, Канонъ Пресв. Богородицe, пъснь 1 (Гласъ 5). А у догматику другога гласа вели се: Дева родила еси, и Дева пребыла еси…

[75] Въ суботу, на велиц. вечерни, Богородиченъ, (Гласъ 7).

[76] Въ неделю утра, Канонъ Пресв. Богородица, пЬснь 7 (Гласъ 5, Октоихъ).

[77] Въ пятокъ на повечер., Канонъ Пресв. Богородица, песнь 1 (Гласъ 5, Октоихъ).

[78] Въ неделю утра, Канонъ Богород., песнь 7 (Гласъ 6, Октоихъ).

[79] Въ среду утра, Канонъ Пресв. Богородице, песнь 8 (Гласъ 7, Октоихъ).

[80] Предпразднство Благовещенiя Пресв. Богородицы, 24 марть, Кондакъ.

[81] Въ субботу вечера на Малей вечерни, Богородиченъ.

[82] Уистини је достојно да зовемо блаженом тебе, Богородицу, увек блажену и пренепорочну, и Матер Бога нашега. Величамо тебе, пречаснију од Херувима и неупоредљиво славнију од Серафима, уистини Богородицу, која си Бога Реч непорочно родила.

[83] Богородиченъ, въ навечериi Рождества Христова.

[84] Богородиченъ (Гласъ 2), въ пятокъ вечера. На грчком гласи: Πάντα υπέρ εννοιαν, πάντα ύπερένδοξα τα σα, Θεοτόκε, μυστήρια’ τή άγνεία εσφραγιομενη και παρθενία φυλαττομένη, μητηρ έγνοκτθης άψευδής, Θεόν τεκοΰσα άληθινον. Αυτόν ικέτευε, σωθήναι τάς ψυχάς ήμων.

[85] Въ субботу на малей вечерни, на стиховне стiхир., Слава и ньине, Богородиченъ, (Гласъ 5, Октоихъ).

[86] Въ неделю третiя седмицы святаго поста, Канонъ воскресенъ, песнъ 6, Богородиченъ: Чудесъ великое чудо въ тебе явися, нескверная Агнице, вземлющаго бо мipa грехь, Агнца родила еси (θαυμάτων το μέγιστον θαύμα έν ι ωφθη, άσπιλε Άμνας’ τον γαρ αίροντα του κόσμου την άμαρτίαν, Άμνον απεκυηοας)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *