ОДЕЉАК ТРЕЋИ
Богочовеково дело – Сотериологија
1. Тајна Боговаплоћења и тајна спасења
Тајна спасења у свему се поклапа са тајном Боговаплоћења. Све што сачињава тајну спасења своди се на живот Сина Божјег у телу. Бог у телу и јесте Спаситељ. Не бог неке философске апстракције или религиозне трансценденције, већ Бог непосредне, земаљске историске стварности, Бог међу нама и са нама, Бог у човеку, Бог који је постао човек, Богочовек.
Својим животом на земљи оваплоћени Бог Логос је створио изузетну и небивалу историску богочовечанску стварност, у којој се налази и спасење, и искупљење, и освећење, и обожење човека. Стога је Боговаплоћење највећи догађај после стварања света и човека. При стварању човека Бог је свој лик, своју икону, урамио у тело људско, и добило се боголико биће: човек, а при оваплоћењу сам Бог улази у човека, постаје човек, и добио се: Богочовек. Онамо је указан циљ човековог постојања, а овде у пуноћи остварен. Кроз оваплоћење Бога Логоса човек је завршен и довршен Богочовеком. Зато је рођење Бога у телу најграндиознији преврат у историји наше планете и најсудбоноснија прекретница. У затворени тродимензиони свет улази Бог са свима својим бескрајним савршенствима. Зато је Богочовек једино под сунцем чудо које има почетка а нема краја. Ту је у најчудеснијем савршенству дато јединство Божјег и човечјег, натприродног и природног, оностраног и овостраног.
Због свога изузетног и непоновљивог богочовечанског савршенства Личност оваплоћеног Бога, и живот њен, не може се никад довољно ни изразити, ни исказати језиком људским. Сва људска поређења, и символи, и називи, и имена која се дају Богочовековој личности и делу, само делимично казују суштину ствари, која свим својим бескрајностима тоне у неизразива тајанства Божија. Све што је Богочовеково не може се потпунце ухватити ни у меру људске мисли, ни у меру људске речи, ни у меру људске делатности. Све је, са сваке стране, бескрајно чудесно и дивно. Свуда и у свему је тајанствени Богочовек. А то значи: свуда и у свему је бесконачност до бесконачности.
Бог у телу, није друго до пуноћа Божанског живота у телу[1], пуноћа Божанске истине у телу, пуноћа Божанског добра у телу, пуноћа Божанске љубави у телу, пуноћа свих Божанских савршенстава у телу. Оваплоћењем Бога Логоса сва су Божанска савршенства очовечена, тј. пренесена у категорију људског бића и живота, чиме је и извршен велики подвиг спасења човека од греха, зла и смрти.
Сједињење човечанске природе са Божанском у Личности Господа Христа и јесте спасење човечанске природе, и њено освећење, и обожење, и савршенство. Тек у Њему човечанска природа је нашла своју апсолутну светост, своју апсолутну доброту, своју апсолутну истину, своју апсолутну љубав, своје апсолутно савршенство. Ван Њега она је не на свом путу, већ на путу смрти, пролазности, релативности. Са Њим и у Њему она је потпуно и завршно нашла себе, свој вечни смисао, своје вечно остварење и свој вечни живот. Без Њега и мимо Њега она луди у привидним реалностима и непрестано умире бесмртном смрћу. Само сједињење са Богом, као вечном Истином и вечним Животом, могло је дати, и дало је људској природи спасење од греха, смрти и ђавола. А у спасењу је и преображење, и освећење, и обожење, и обесмрћење људске природе.
Пут човечанске природе у Личности Господа Христа од његовог зачећа у светој Деви па све до васкрсења и вазнесења сачињава Спаситељев богочовечански домострој спасења. Божић, као дан у који се родио оваплоћени Бог Логос, и јесте по преимућству дан Божјег оваплоћења, због чега и има огроман сотериолошки значај. То је темељ на коме је сазидана сва богочовечанска зграда спасења рода људског, отуда поводом Спаситељевог рођења толико радости и међу Анђелима и међу људима.
Сва беспримерна величина тајне спасења, а то значи: тајне искупљења, обновљења, преображења, освећења, обожења, обесмрћења људске природе, састоји се у историској чињеници: Бог се јави у телу (Θεός έφανερώθη έν σαρκι)[2]. Α са Богом и све што је Божје: Божја истина, Божје добро, Божја љубав, Божја мудрост, Божја сила, Божја светост, Божји живот, Божја вечност. У оваплоћеном Богу Логосу људима су дате све божанствене силе, потребне за спасење и живот вечни; усвајајући их и претварајући их у своју природу путем благодатне вере, људи постају учесници у Божјој природи (θείας κοινωνοί φύσεως)[3]. Процес спасења у ствари је процес обожења људске природе помоћу Божанске, процес присаједињења Богу, процес осутелесничења Богочовеку Христу[4]. А тиме се постиже: улазак у вечно царство Господа нашег Исуса Христа[5]. Јер је тек у Личности Богочовека Христа дат људској природи улазак у вечност Божију.
Отуда је спасење: напредовање у благодати и познању оваплоћеног Бога, Господа нашег Исуса Христа[6]. Целокупним домостројем богочовечанског живота свог Господ Христос је најубедљивије посведочио да је Он, Син Божји, дошао у свет, постао човек, да буде Спаситељ свету[7]. И заиста, Он је показао у себи Бога жива, који је Спаситељ свима људима (σωτήρ πάντων ανθρώπων)[8]. Целокупним новозаветним домостројем спасења Господ Исус је непобитно посведочен за Спаситеља света[9]. Непристрасно посматрање његових дела и слушање његовог учења неминовно наводи људско срце на закључак: заиста је ово Спас свету, Христос (αληθώς ό σωτήρ τοΰ κόσμου, ό Χριστός)[10].
Сав богочовечански домострој спасења и јесте „дан спасења“, непрекидни дан који је почео Спаситељевим рођењем на свет и продужава се до Страшнога суда[11]. У лицу оваплоћеног Бога спасоносна благодат (ή χάρις ή σωτήριος) показа се свима људима, учећи нас да се одречемо безбожности и жеља овога света, и да праведно и побожно поживимо на овоме свету[12].
Циљ оваплоћења Бога Логоса јесте спасење рода људског. Бог Логос дође на свет: да изнађе и спасе изгубљено[13]. У безмерном човекољубљу свом Бог не посла Сина свог на свет да суди свету, него да се свет спасе кроза Њ (Ίνα σωή ό κόσμος δι’ αύτοΰ)[14]: кроза Њ, не кроз једно дело његово, или подвиг, него кроз целокупну Личност његову Богочовечанску и кроз целокупни живот његов богочовечански. Својим савременим сумњалицама Спаситељ јасно и одређено објављује циљ свога доласка у свет: дођох да спасем свет (Ίνα σώσω τον κόσμον)[15]. Тајна Боговаплоћења објашњава се новозаветним домостројем спасења: Истинита је реч и сваког примања достојна, да Христос дође на свет да спасе грешнике[16]. Оно што је пре постања света било сакривено у неиспитљивим дубинама Тросунчаног Божанства о човеку и човечанству, објављено је у оваплоћеном Богу Логосу, Господу нашем Исусу Христу: Христос нас спасе и призва звањем светим, не по делима нашим, него по своме благовољењу и благодати, која нам је дана у Христу Исусу пре вечних времена[17].
Оваплоћење Бога Логоса подигло је људску природу и мисао из чулног у надчулно, из земаљског у небеско, из човечанског у божанско. Оно је вратило човека божанским говорима живота и бесмртности; извело га из пустиње човекоцентричне усамљености и затворености и увело у дивне бескрајности божанске истине и слободе. Пошто је мисао људска једном пала у чулност, расуђује свети Атанасије Велики, то је Бог Логос благоизволео учинити себе видљивим помоћу тела (δια σώματος), да би, поставит човек, привукао себи људе, свратио на себе њихова чувства (τάς αισθήσεις); и да би луде, који Га гледају као човека, делима која чини убедио најзад, да је Он не само човек, него и Бог, Логос и Премудрост истинитога Бога. Желећи то да изрази, апостол Павле и говори: у љубави укорењени и утемељени, да бисте могли разумети са свима светима, шта је ширина и дужина и дубина и висина, и познати претежнију од знања љубав Христову, да се испуните сваком пуноћом Божијом (Εφ. 3, 1719). Jep je Логос, распростревши се свуда, и горе и доле, и у дубину и у ширину: горе у творевини, доле у очовечењу (είς την ένανϋρώπησιν), у дубину у аду, у ширину пак у свету (εις τον κόσμον), све испунио знањем о Богу. То је разлог што Он није одмах по своме доласку принео жртву за све, предајући тело на смрт, и васкрсавајући га и чинећи себе невидљивим телесно, него је себе учинио видљивим помоћу тела, остајући у њему, и творио таква дела, и давао таква знамења, која су показивала да је Он не само човек него Бог Логос. Јер је Спаситељ очовечењем својим показао двоструко човекољубље: уништио је у нама смрт и обновио нас, и себе непозната и невидљива објавио помоћу дела (δια των έργων ένέφαινε) и показао да је Он Очев Логос, Вођ и Цар васељене[18].
Грех одвлачи, удаљује од Бога; он је сила која изгони из човека оно што је божанско, сила која обезбожује човека, сазданог са циљем: да достигне божанско савршенство путем личних подвига, уподобљавајући се Богу под руководством боголике суштине своје душе. Господ Христос се и очовечио, да човека поново врати Богу, да га испуни Богом, да га обоголичи, да га обожи. Логос се Божји очовечио, вели свети Атанасије Велики, да бисмо се ми обожили (ίνα ημείς θεωποιηθώμεν); Он је помоћу тела учинио себе видљивим, да бисмо ми стекли појам о невидљивом Оцу; Он је поднео поругу од људи, да бисмо ми наследили бесмртност. Сам Он није претрпео никакву штету, јер је као сушти Логос и Бог нестрадалан и непролазан; страдајуће пак људе, ради којих је то и поднео, сачувао је и спасао својом нестрадалношћу (έν τή έαυτοϋ άπαβεία έτηρει και διέσωζε). И уопште, дела Спаситељева, која је Он извршио својим очовечењем, таква су и толика, да хтети описати их, значило би личити на човека који посматра морску пучину и хоће да изброји њене таласе. Као што је немогуће обухватити погледом све таласе, јер се очима гледаоца непрестано показују све нови и нови таласи, тако и ономе који жели да умом обухвати све што је Христос у телу учинио, немогуће је то постићи, јер пред његовим мислима увек преостаје више од онога што је он схватио[19].
Кроз оваплоћење Бога Логоса безбројни таласи благодати Божје залили су сву твар, и показали да долазе из необухватне пучине човекољубивог милосрђа Господњег. Пошто је човек био сагрешио и одвукао себе и сву твар у таму и смрт, то је човекољубиви Бог решио да оваплоћењем Сина свог спасе човека од завршне пропасти. Бог Отац је предао човека Сину свом, Логосу, вели свети Атанасије Велики, да би сам Логос постао тело и, примивши на себе тело, у свему обновио човека (κατά πάντα διορθώσηται). Јер човек би предат Логосу као Лекару, да га излечи од уједа змије; као Животу, да васкрсне мртвога; као Светлости, да обасја таму; и као Разуму, да обнови разумно биће. Чим дакле Логосу би предато све, и Он постаде човек, одмах би све обновлено и усавршено (εύϋύς διορθώθη και έτελειώΦη τα όλα): земља место проклетства доби благослов, рај се отвори разбојнику, ад се препаде, гробови се отворише васкрснутима из мртвих, и узвисише се врата небеска да уђе Онај што долази из Едома (Пс. 23, 9; Ис. 63, 1)… Отац све предаде Сину, да би се у Њему све могло обновити, као што је кроз Њега све постало. Јер Њему би предато све, не да би од сиромашка постао богаташ; и Он прими све не да би, пошто нема власти, добио je (Боже сачувај!), него да би као Спаситељ све обновио. Јер је доликовало да, као што у пометку стварања кроз Њега, тако и при обновљењу у Њему, све дође у постојање, само са том разликом, што у почетку све кроза Њ дође у постојање (δι’ αυτού γέγονεν εις το είναι), а касније, пошто све беше пало, Логос постаде тело, и обуче се у тело, да би се у Њему све обновило (ΐν’ έν αΰτω τα δλα κατορθωτή). Јер страдајући сам, Он нас је успокојио; гладујући сам, Он нас је нахранио, и, силазећи у ад, Он нас је извео отуда. У почетку, дакле, при стварању света, све је дошло у постојање по заповести: нека буде! нека произведе! (1 Мојс. 1,2.20.24), а при обновљењу доликовало је да све буде предато Логосу, да Он постане човек, и да се у Њему све обнови (και έν αύτω τα πάντα άνακαινισθη). Јер будући у Њему, човек се оживотворио. Јер се Логос ради тога и сјединио са човеком, да проклетство не би више имало власти над човеком. Ради тога и у седамдесет првом псалму они што моле Бога за род људски говоре: Боже, суд свој дај Цару (ст. 1), да би смртна пресуда, која је била против нас, била предата Сину, и Он је уништи у себи умревпга за нас. Указујући на ово, Он је и сам рекао у осамдесет седмом псалму: на мнь утвердися ярость твоя (ст. 8); јер је понео на себи гнев који је био против нас; као што и говори у сто тридесет седмом псалму: Господь воздасть за мя (ст. 8)[20]. Да Господ није постао човек, ми не бисмо били избављени од грехова, нити бисмо устали из мртвих, него бисмо остали мртви под земљом; не бисмо били узнесени на небеса, него бисмо остали у аду[21]. Долазак Логоса уништио је смрт; и ми више не умиремо сви у Адаму, него се сви оживотворавамо у Христу[22]. Јер када: Логос постаде тело и усели се у нас (Јн. 1, 14), када дође да послужи и свима подари спасење, тада нам Он постаде спасење, постаде живот, постаде очишћење; тада његов домострој спасења постаде бољи од анђелског, и Он нам постаде пут, постаде васкрсење[23].
На оваплоћење, и сав богочовечански живот у овом свету, Бог Логос је био побуђен бескрајном љубављу према палом роду људском. Оваплотивши се, Господ објашњава разлог због кога је то учинио. Јер томе да Он постане човек, претходи нужда људи (προηγείται ή των ανθρώπων χρεία)[24], без које се Он не би обукао у тело. Објашњавајући пак каква је била нужда због које је Он постао човек, Он вели: Сиђох с неба не да чиним вољу своју, него вољу Оца који ме посла. А ово је воља Оца који ме посла, да од онога што ми даде ништа не изгубим, него да га васкрснем у последњи дан. А ово је воља Оца мога, да сваки који види Сина и верује у њега има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан (Јн. 6, 38-40). И још: Ја, светлост, дођох на свет, да ни један који верује у мене не остане у тами (Јн. 12, 46). И још каже: Ја сам зато рођен, и зато дођох на свет, да сведочим истину (Јн. 18, 37). Α Јован пише: Зато се јави Син Божји да разори дела ђавоља (1 Јн. З, 8).
Спаситељ је, дакле, дошао да сведочи, и да прими за нас смрт, и да васкрсне људе, и да разруши дела ђавоља. То је узрок (ή αιτία) његовог доласка у телу. Иначе, не би било ни васкрсења, да није било смрти. А како би било смрти да Он није имао смртно тело? Научивши ово од Господа, Апостол је и рекао: Пошто деца имају тело и крв, тако и Он узе удела у томе, да смрћу сатре онога који има државу смрти, то јест ђавола; и да избави оне који год од страха смрти у свему животу бише робови (Јевр. 2, 1415). И: пошто кроз човека би смрт, кроз човека и васкрсење мртвих (1 Кор. 15, 21). И још: што закону беше немогуће, јер беше ослаблен телом, посла Бог Сина свога у подобију тела греха, и за грех осуди грех у телу, да се правда закона испуни у нама који не живимо по телу него по духу (Рм. 8, 34). Α Јован каже: не посла Бог Сина свог на свет да суди свету, него да се свет спасе кроза Њ (Јн. 3, 17). Још је Спасителе рекао о себи: на суд ја дођох у овај свет, да виде који не виде, и који виде да постану слепи (Јн. 9, 39). Господ, дакле, није дошао ради себе него ради нашег спасења, да уништи смрт, да осуди грех, да слепима да вид, да све васкрсне из мртвих[25].
Бог Логос се настанио у телу, да би потпуно истерао грех из тела и наше мишљење постало слободно[26]. Пошто се Господ обукао у тело, и постао нам сличан по телу, то се с правом назива и братом нашим и првенцем. Јер ма да je после нас постао ради нас човек и брат наш по сличности тела (δια την του σώματος όμοίωσιν), ипак се и при томе назива, и јесте, првенац међу нама. Јер пошто су по Адамовом преступу сви људи пропадали, његово се тело пре других спасло и ослободило, јер је постало телом самога Логоса, и ми се већ после њега спасавамо као сутелесници Логоса (ώς συσωμι τυγχάνοντες). Јер у овом телу Господ постаје наш вођ у царство небеско и ка Оцу своме, говорећи: Ја сам пут (Јн. 14, 6) и врата, и кроз мене треба да улазе сви (Јн. 10, 9).
Отуда се Он назива и првенац из мртвих, не што је пре нас умро (ми смо умрли пре), него што је, примивши за нас смрт и уништивши је, први васкрсао као човек, васкрснувши за нас тело своје (υπέρ ήμων άναστήσας το εαυτού σώμα). Пошто је дакле Он васкрсао, то и ми редом Њиме избог Њега устајемо из мртвих[27].
Појавом у телу Бог Логос враћа природу људску на пут Богу који је Адам био напустио. Пошто је првобитни пут кроз Адама био изгубљен, расуђује богомудри Атанасије, и место раја ми смо скренули у смрт, и чули: земља си, и у земљу ћеш се вратити (1 Мојс. 3, 19), то се човекољубиви Бог Логос, по благовољењу Оца, облачи у саздано тело (την κτισθεϊσαν σάρκα), да би оно тело, које је први човек умртвио преступом, оживотворио крвљу свога тела и обновио нам пут нови и живи завесом, то јест телом својим, како то вели Апостол (Јевр. 10, 19. 20)[28].
Бог Логос је извршио подвиг спасења рода људског својим богочовечанским животом на земљи, јер је у својој свесавршеној Божанској мудрости нашао, да је то најцелисходнији и најбољи начин. Као Творац, Он је савршено знао шта је све ставио у људску природу при стварању човека; као Спаситељ, Он најбоље зна како да ту природу обнови, врати Богу, усаврши до крајњих могућности и обожи, не одузимајући јој оно што је чини људском. Као што је само Бог могао бити Творац света, исто тако је само Бог могао бити Спаситељ света. Род људски, вели свети Атанасије, као што је у почетку добио постојање до Бога Логоса, тако се Њиме обнавља и усавршава и још при већој благодати, тј. благодати спасења; јер васкрснувши из мртвих, ми се више не бојимо смрти, него ћемо у Христу свагда царовати на небесима. То се десило стога што се сам Логос Божји обукао у тело и постао човек. Јер да je Логос, као створење (κτίσμα ων) постао човек, онда би и човек остао оно што је био, не сјединивши се са Богом. Јер како би се човек, као створење могао помоћу створења (διά ποιήματος) сјединити са Творцем? Или, каква би била помоћ сличнима од сличних, који се и сами нуждавају те помоћи? Када би Логос био створење (κτίσμα), како би Он имао моћи да поништи Божју одлуку и отпусти грех, када је у Пророка написано да то припада Богу? Ко је Бог као ти, који уклања грехе и пролази безакоња? (Мих. 7, 18). Бог је рекао: земља си, и у земљу ћеш се вратити (1 Мојс. 3,19), и људи су постали смртни. Стога, како је могуће да саздано биће разреши грех? Напротв, разрешио га је сам Господ, као што је и казао: ако вас Син ослободи, заиста ћете бити ослобођени (Јн. 8,36). И ослободивши нас, Син је стварно доказао да је Он не створење, нити једно од сазданих бића, већ властити Логос, и обличје Очеве суштине, јер је Отац и у почетку осудио грех, и Он једини отпушта грехе. Пошто је Логосом (έν τω Λόγω) било изречено: земља си, и у земљу ћеш се вратити, то се, сагласно томе, тим истим Логосом и у Њему извршује ослобођење и поништење осуде.
Али веле: иако је Спаситељ створење, могуће је да Бог само рекне реч и тиме разреши клетву. Исто тако могли би други рећи: да Спаситељ уопште ни долазио није, Бог је и онда могао само рећи реч и разрешити клетву. Али треба имати у виду оно што је корисно за људе, а не упуштати се у размишљање о томе шта је све могуће Богу[29]. И пре Нојевог ковчега Бог је могао уништити ондашње покварене људе. Могао је и без Мојсеја само рећи реч и извести народ из Мисира, али је било корисно да то учини преко Мојсеја. Могао је Бог и без Судија спасти народ, али је за Израиљце било корисно да на извесно време имају Судије. И Спаситељ је могао доћи још у почетку, или, дошавши, могао је не бити предат Пилату; али је Он и дошао при крају времена и, када су Га тражили, рекао је: Ја сам (Јн. 18, 5). Јер што год Господ чини, то je и корисно за људе (б γαρ ποιεί, τούτο και συμφέρει τοις άνθρώποις); и друкчије није требало бити. Што је корисно и потребно, о томе Он и промишља. Стога је Он и дошао, не да Му служе, него да служи (Мт. 20, 28) и извршио наше спасење.
Нема сумње, Бог је могао и с неба да саопшти закон, али је знао да је за људе корисно да га саопшти са Синаја, и учинио је то да би и Мојсеј могао узићи и они, чујући реч изблиза, могли јаче веровати. Осим тога, мудар разлог због кога је тако учињено може се видети и из следећег. Да је Богпо свемоћи својој изрекао реч, и клетва била разрешена, у томе би се показала моћ Наредбодавца, и човек би постао онакав какав је Адам био до преступа, примивши споља (έξωθεν) благодат и не прилагодивши је телу (јер је такав и тада човек био уведен у рај), али би притом он, можда, постао гори, јер се научно да преступа закон. Будући такав, ако би био преварен од змије, опет би се појавила потреба да Бог издаје заповест и разреши клетву. И тако би се та потреба продужила у бесконачност (εις άπειρον), а људи би и даље били криви, робујући греху. Грешећи непрестано, људи би непрестано имали потребу за опраштањем, и никада се не би ослободили кривице, будући по себи тела (σάρκες όντες καθ’ εαυτούς), и због немоћи тела свагда побеђивани законом.
И још: када би Син био створење (κτίσμα), човек би и надаље остао смртан, не сјединивши се с Богом. Јер твар (κτίσμα) не би могла сјединити твари (τα κτίσματα) са Богом, када и сама захтева сјединитеља; нити један део твари (το μέρος της κτίσεως) може бити спасење целокупне твари, када и сам има потребу за спасењем (δεόμενον καΐ αυτό σωτηρίας)[30]. Да се, дакле, то не би десило, Бог шаље свога Сина, и Он постаје сином човечијим, узевши на себе саздано тело (την κτιστήν σάρκα λαβών), да би, пошто су сви одговорни смрти, Он сам, другчији од свих осталих, своје сопствено тело принео на жртву смрти за све (υπέρ πάντων), и тако, као да смо сви кроз Њега умрли, да се изврши осуда изречена против нас, (јер су стварно сви умрли у Христу), и да сви кроз Њега (δι’ αΰτοΰ) постану слобод ни од греха и од проклетства за грех, и да стварно остану вавек, васкрснувши из мртвих и обукавши се у бесмртност и нераспадљивост. Пошто се Логос обукао у тело, то је овим телом потпуно уништен сваки ујед змије. Ако би се неко зло и појавило услед телесних покрета, оно би се отсекло, и тиме се истовремено уништавала последица греха смрт, као што сам Господ каже: иде владар овога света, и у мени не налази ништа (Јн. 14, 30). И, као што је написао Јован: зато се јави Син Божји да разори дела ђавоља (1 Јн. З, 8). Пошто су сва та дела разорена телом његовим, то смо се тиме сви ми ослободили по сродству тела (πάντες ούτω κατά την συγγένειαν της σαρκός ήλευθερώΦημεν), и сјединили смосе већ са Логосом. Α сјединивши се са Богом, нећемо више остати на земљи, него као што је сам Господ рекао, где је Он бићемо ими (Јн. 14, 3); и више се нећемо бојати змије, јер ју је Спаситељ сатро својим телом и протерао, и рекао јој: иди од мене, Сатано (Мт. 4, 10)[31].
Оваплоћењем Бога Логоса у људску природу ушла је божанска сила светлости и бесмртности, која је обезгрешује и обесмрћује. Пошто је Логос постао човек и учинио својим оно што је својствено телу (και ίδιοποιουμένου τά της σαρκός), то се ово више не дотиче тела због Логоса који је у њему, него је уништено Логосом, и људи више не остају грешни и мртви због својих страсти (κατά τά ίδια πάθη), него, васкрснувши силом Логоса (κατά την τοΰ Λόγου δύναμιν); остају заувек бесмртни и нетрулежни. Стога, када се рађа тело од Богородице Марије, рођеним се назива Онај који другима даје постојање, да би на себе пренео наше рођење, и да ми, који смо као сама земља, не бисмо отишли у земљу, него да, сјединивши се са Логосом који је с неба, будемо Њиме одведени на небо. Исто тако, дакле, Он није без разлога пренео на себе и друге немоћи тела, да бисмо ми, не више као људи већ као своји Логосу, узели удела у вечном животу. Јер више не умиремо по пређашњем пореклу у Адаму (κατά την προτέραν γενεσιν έν τω Αδάμ), него, пошто су наш постанак (της γενέσεω ημών) и све телесне немоћи пренесени на Логоса, ми устајемо са земље, разрешени од клетве за грех Оним који у нама ради нас постаде клетва. И то сасвим оправдано. Јер као што сви ми, који смо од земље, умиремо у Адаму, тако, препорођени одозго водом и Духом, сви се у Христу оживотворавамо, пошто тело наше није више земљано него је ологосено због самог Божјег Логоса (αλλά λοιπόν λογωθείσης της σαρκός διά τον του Θεού Λόγον), који ради нас постаде тело[32].
Својим човекољубивим оваплоћењем Бог Логос је захватив у подвиг спасења сву људску природу. Логос, Син Очев, сјединивши се са телом, постаде тело и савршени човек, да би људи, сјединивши се са Духом, постали један Дух. Он је, дакле, телоносни Бог (Θεός σαρκοφόρος), а ми смо духоносни људи (άνθρωποι πνευματοφόροι). Јер узевши првину од суштине људи, тј. од семена Адамова (која суштина је обличје слуге), и поставши у подобију човека, Он нам даде од очеве суштине првину Светога Духа (εδωκεν ήμΐν έκτης ουσίας τοΰ Πατρός άπαρχήν αγίου Πνεύματος), да бисмо сви постали синови Божији, у подобију Сина Божијег. Он дакле, истинити и по природи Син Божји, носи у себи све нас (τους πάντας ημάς φορεί), да бисмо сви ми носили у себи једнога Бога[33].
Васцели Бог Логос постао је васцелим човеком, и зато је спасао целог човека. Пошто је Спаситељ заиста, у самој ствари, постао човек, то је извршено спасење целога човека (όλου τοΰ άνθρωπου σωτηρία έγίνετο). Наше спасење није привид (ού φαντασία ή σωτηρία ημών), нити је спасење само тела, него стварно спасење целога човека, тј. душе и тела, спасење извршено у самом Логосу (ή σωτηρία γέγονεν έν αΰτφ τω Λόγω)[34].
Логос не постаде тело да би ишта додао своме Божанству, него да би васкрсао тело. Логос није произашао од Марије да би се усавршио, него да би искупио род људски. Само људско тело имало је огромну добит од заједнице и сједињења Логоса са њим: од смртног постало је бесмртно, од душевног (ψυχικόν) постало је духовно (πνευματικόν), начињено од земље прошло је кроз небеска врата[35]. Тело није нанело срамоту Логосу, него се, напротв, само прославило Логосом. Син, који је у обличју Оца, није умањио своје Божанство узевши на себе обличје слуге, него је, напротив, постао ослободилац сваког тела и сваке твари[36]. Они који не желе да се клањају Логосу који је постао тело, показују се незахвални према његовом очовечењу. Они пак који одвајају Логоса од тела, не признају да је извршено избављење од греха и уништење смрти[37].
Превечни Бог Логос јавио се као човек, родивши се од Марије Деве и Духа Светога, и примивши од Деве све што је Бог у почетку унео у састав човека и створио, све осим греха. Тиме није изменио Божанство већ је по својој вољи обновио човечанство, да би незнабошци постали сутелесници и заједничари Христови (Еф. 3, 6), да би човек стварно био Бог, и Бог стварно човек (ίνα και ό άνθρωπος η Θεός αληθώς, και ό Θεός ή άνθρωπος), пошто је јединородни Бог благоизволео пуноћом свога Божанства у утроби Деве васпоставити себи природу првобитног човека (την του αρχέτυπου πλάσιν άνθρωπου) и ново саздање природним рођењем и неразоривим сједињењем, да обави спасоносно дело за људе, извршивши спасење људи страдањем, смрћу и васкрсењем[38].
Разуман по природи, слободан мишљу, не познавши зло опитом, знајући само оно што је добро, али преступивши заповест Божју, човек је запао у греховне помисли, не што је Бог створио те помисли које су га плениле, већ што их је ђаво обманом посејао у разумну природу човекову, која је постала преступничка и одбачена од Бога, тако да је ђаво у природи човековој поставио закон греха (νόμον αμαρτίας) и смрт која царује кроз дело греха. Ради тога и дође Син Божји да разори дела ђавоља(1 Јн. З, 8).
Ђаво је произвео грех, посејавши га у разумну и духовну природу човека. Због тога је било немогуће разумној природи, која је својевољно грешила и под осудом смрти била, да сама себе врати у слободу, као што Апостол каже: што немогуће беше закону, јер беше ослабљен телом (Рм. 8, 3). Стога је сам Син Божји дошао, да природу људску васпостави у својој природи помоћу новог почетка и чудесног рођења. Он није разделио првобитни састав, него је одбацио усејани дометак, као што сведочи Пророк говорећи: пре него што дете упозна шта је добро а шта зло, одбациће зло а изабрати добро (Ис. 7, 16). А да се безгрешност није јавила у природи која је сагрешила (έν τη άμαρτησάση φύσει), како би онда грех био суђен у телу, када ни тело није учинило грех самим делом, нити Божанство зна грех? Зашто Апостол вели: где се умножи грех, онде се још већма умножи благодат? (Рм. 5, 20). Не место описујући, него подразумевајући природу, он каже: као што кроз једнога човека грех уђе у свет, и кроз грех смрт; тако кроз једнога човека Исуса Христа благодат ће царовати правдом за живот вечни (Рм. 5, 12. 21), да би се кроз исту природу кроз коју је било напредовање греха, извршило и јављање правде, и на тај начин, по ослобођењу природе људске од греха, разорена била дела ђавоља, и Бог био прослављен[39].
Како да Христос не спасе свет поставши човеком, када је очигледно да се у истој природи, у којој је учињен грех, јавило изобиље благодати? А какво је то изобиље благодати? То је, што Логос постаде човек, остајући Бог, да би, поставши човек, исповедан био као Бог, пошто је Христос и као човек Бог, јер као Бог постаде човек, и у обличју човека спасава верујуће. Јер ако устима својим исповедаш да је Исус Господ, и верујеш у срцу свом да га Бог подиже из мртвих, спашћеш се (Рм. 10, 9). Али Бог је недоступан умртвљењу, нити Му је потребно васкрсење, него Он васкрсава из мртвих. Отуда је било потребно да Бог има нешто што би могао принети за нас, било у смрти или животу. Стога Логос тиме у ствари и спасава што постаде човек (ώστε τούτφ μάλλον σώζει ό Λόγος, ότι άνθρωπος γέγονεν)[40].
Обличје слуге које се јавило у Божанству Логоса, не по неопходности већ по природи и сили, показује своју безгрешност, разрушивши преграду неопходности и закон греха, и заробивши тиранина који је заробљавао, по речима Пророка: восшелъ еси на высоту, плeнилъ еси плeнъ (Пс. 67, 19). Иставивши против непријатеља обличје слуге, Логос односи победу кроз онога који је некада био побеђен. Исус је ради тога и прошао свеколико кушање, што је примио све чиме је у искуству опробано искушење; и тиме је одржао победу за људе, говорећи: ја победих свет (Јн. 16, 33). Јер ђаво није заратио против Божанства, које у Исусу није познао (а на то се не би ни усудио он, зато је и рекао: ако си Син Божји), него против човека, кога је давнодавно успео обманути, и кроз обманутога распространио своје зло на све људе. Пошто је Адамова душа била држана у осуди смрти и непрестано вапила своме Господару, а такође држане су биле заједно са Адамом и душе оних који су угодили Богу и оправдали се природним законом, и с њим туговале и вапиле, то је Бог, сажаливши се на човека кога је створио, благоволео тајном свога јављања извршити ново спасење роду људском (ηΰδόκησε δια μυστηρίου φανερώσεως καινότητος σωτηρίαν κατεργάσασθαι τω γένει των ανθρώπων), сатрти непријатеља који је из зависти обмануо, и показати неупоредљиво узвишење човека природним и стварним сједињењем и заједницом са Највишим.
Логос, Бог и Створитељ првога човека, дошао је да постане човек, да би оживотворио човека и сатро злобног непријатеља. И Он се родио од жене, успоставио у себи од првог стварања обличје човека, и у обновљеном обличју показао тело без телесних жеља и људских помисли (δίχα σαρκικών θελημάτων και λογισμών ανθρωπίνων). Јер у Њему воља јединога Божанства и васцела природа Логоса у појави људскога обличја и видљивог тела другога Адама није у раздељености лица (ούκ έν διαιρέσει προσώπων), него у постојању Божанства и човечанства. Стога је ђаво приступио Исусу као човеку, али, не налазећи у Њему ознаке свога старог посева, ни успех у садашњем потхвату, он је, посрамљен и побеђен, уступио над собом победу, и у изнемоглости рекао: ко је овај што је дошао из Едома, то јест из земље људи, наступајући силно с крепошћу? (Ис. 63, 1). Због тога је и Господ рекао: иде владар овога света и у мени не налази ништа (Јн. 14, 30); мала знамо да је други Адам имао и душу и тело и целог првог Адама. Јер када би се реч „ништа“ односила на постојање човека, какво би онда нашао видљиво тело Рекавшега: „ништа“? Али у Њему није нашао ништа од онога што је произвео у првом Адаму. Тако је у Христу уништен грех (ούτως κατελύθη ή αμαρτία έν Χριστώ), због чега и Свето Писмо сведочи: Он греха не учини, нити се обмана нађе у устима његовим (1 Петр. 2, 22 )[41].
Кроз оваплоћење Бога Логоса ради спасења рода људског све невидљиве реалности Божје спојиле су се са видљивим реалностима тела људског, али су ипак задржале сву своју божанску тајанственост, коју човек постиже једино подвигом евађелске вере. Вера у оно што је очевидно, вели богоносни Атанасије Велики, не може се назвати вером, већ је она вера истинита, којом се немогуће признаје за могуће (ή το αδύνατον έν δυνάμει πιστεΰουσα), слабо за силно, страдално за нестрадално, трулежно за нетрулежно, смртно за бесмртно. Тајна је ово велика, као што вели Апостол: а ја говорим за Христа и за Цркву (Еф. 5, 32). Бог није дошао да себе оправда, јер ни грешно није, него је, богат будући, нас ради осиромашио, да се ми његовим сиромаштвом обогатимо (2 Кор. 8, 9). На који је начин Бог осиромашио? На тај што је узео на себе осиротелу природу и предложио је у својој сопственој правди као ону која страда за људе, а сама је изнад људи (υπέρ ανθρώπων πάσχουσαν και υπέρ ανθρώπους ούσαν), и која се јавила од људи, а сва је постала Божија (και έξ ανθρώπων φανερωθεΐσαν και Θεού δλην γενομένη). Јер да Он није постао првенац међу многом брапом, како би се јавио као првенац из мртвих?[42]
Људску природу, разривену неправдом и злом, могло је спасти и исцелити само најприсније сједињење са Богом. Растрзана гресима, она је свим својим бићем, свесно и несвесно, вапила за оваплоћењем Бога. Пошто је људска природа, учи богоблагодатни Атанасије Велики, претрпевши измену, напустила правду и заволела безакоње, то је Јединородни постао човек, да би, исправивши у себи самом људску природу, побудио је да љуби правду и мрзи безакоње. То је и био узрок оваплоћења (ή της ένανθρωπη’σεως αιτία)[43].
Долазак Бога Логоса у свет, и његов богочовечански боравак у свету, свуда се у Светом Писму назива спасением[44]. Богоозарени ум светог Атанасија то нарочито увиђа.
Богочовечанским спасењем људска природа се враћа у своју некадању безгрешну, богочовечанску лепоту. Господь воцарися, въ лeпоту облечеся (Пс. 92, 1). Пошто је род људски, одметнувши се од Бога, пао под тиранију Сатане, то је дошао Јединородни, да би га поново потчинио својој власти, што се и догодило. Лепотом се Божјом назива спасење рода људског (Θεού εύπρέπειαν δε την σωτηρίαν αυτού του γένους φηοήν). Јер, да се Господ није оваплотио, узевши на себе природу нашу, осим греха, очигледно је да не би било нашег спасења[45]. Када Псалмопевац богонадахнуто говори: Сказа Господь спасенiе свое (Пс. 97, 2), он речју спасење означава долазак Господњи утелу (την ένσαρκον αυτού παρουσίαν σημαίνει), по речима Симеона: јер видеше очи моје спасење твоје (Лк. 2, 30)[46]. Псалмопевац богочежњиво вапи: возжелахъ спасенiе твое, Господи, (Пс. 118, 174). Речи: спасенiе твое означавају Христа, јер Исус значи: спасење Божије (θεού σωτηρία). Наше је дело желети спасење Божије, јер многи желе оно што је телесно. Божије пак дело је: да нас спасе у себи, да нас успокоји, да наследимо оно што је свето. Јер Божије спасење јесте вечни живот (τούτο γαρ έστι το σωτήριον τού Θεού, ή αιώνιος ζωή)[47].
Што је Господ благи употребио своје оваплоћење као средство спасења, разлог је његово бескрајно и свемудро човекољубље. Он је хтео да захвати и обухвати сву људску природу, да је сву унесе у своју божанску Ипостас, те да је на тај начин спасе безбожне и ванбожне пропадљивости, а оспособи за богочовечанску бесмртност и вечност. Јер пропадање и осмрћење човеково није друго до обезбожење, удаљење човеково од Бога као извора живота и бесмртности. Спасење пак човеково састоји се у приближењу човековом Богу, у сједињењу са Богом, у обожењу. Господ Христос је постао човек, да би у Себи најприсније и неразлучно сјединио човека са Богом, показавши свима људима у обожењу спасење људске природе од ванбожне и безбожие порочности, смртности и пропадљивости.
Ради нас Господ је постао човек, изјављује свети Григорије Богослов, и узео на себе обличје слуге, и за наша безакоња био је· вођен на смрт. Тако је поступио Спаситељ који је, као Бог, могао спасти самим хтењем (τω θελήματι μόνον), пошто је све створио путем заповести. Али Он је учинио оно што је за нас важније и што нас највише постиђује: постао је сличан нама и исте части са нама[48].
Господ се ради човека понизио и оваплотио, односно очовечио, да би се човек, уништивши у мислима својим све што је телесно и гмизаво, научно бити узвишенији и узносити се умом Божанству… Господ се оваплотио, и доњи човек постао је Богом (και γενόμενος άνθρωπος ό κάτω Θεός), пошто се спојио са Богом и постао једно с Њим, јер је превладало оно што је боље, да би утолико ја постао Бог уколико је Он постао човек (ίνα γένωμαι τοσούτον Θεός, όσον εκείνος άνθρωπος)[49].
Какав је разлог, те Бог ради нас узима на себе човечанску природу? Свакако, да би нас спасао… Ради нашега ослобођења Он је послужио телу, рођењу, немоћима нашим и свему чиме је спасао поробљене грехом. А шта је веће за убоштво човеково него да се сједини са Богом, и да кроз такво сједињење постане Бог (και γενέσθαι Θεόν εκ τής μίξεως)[50].
Вечни Бог Логос постаје човек ради нас, да би Онај који нам је даровао биће (το είναι), подарио нам и добробиће (το ευ είναι); или, боље рећи, да бисмо ми, који смо кроз грех отпали од добробића, понова били враћени у добробиће кроз оваплоћење (προς αυτό πάλιν έπαναγάγη δια σαρκώσεως). Долазак Бога људима кроз оваплоћење има за циљ, да нас поврати Богу, да бисмо се, одбацивши старог човека, обукли у новог (Еф. 4, 2223), и као што смо умрли у Адаму, тако у Христу да живимо (1 Кор. 15, 22), са Христом се рађајући, распињући, погребљујући и васкрсавајући. Јер је човеку потребно да претрпи овај спасоносни преокрет, да би, као што је из пријатнога произашло тужно, тако и из тужнога опет произашло пријатно. Јер где се умножи грех, онде се још већма умножи благодат (Рм. 5, 20). И када је једење од забрањеног плода било узрок осуде, у толико пре Христово страдање служи као оправдање[51].
Због страшне умножености греха и зла и силне повређености људске природе, најзад је, вели свети Богослов, постао потребан најјачи лек за страховите болести: човекоубиства, прељубе, кривоклетства, андроманије, и прво и последње од свих зала идолопоклонство и служење твари место Творцу. Пошто је све ово захтевало највећу помоћ, то се највећа помоћ и даје. А она је у овоме: сам Логос Божји, превечни, невидљиви, несхватљиви, бестелесни, почетак од почетка, светлост од светлости, извор живота и бесмртности, отисак првобитне красоте, непокретни печат, неизменљиви лик, дефиниција и реч Оца, долази своме обличју, носи тело ради тела, сједињује се с разумном душом ради моје душе, очишћујући слично сличним (τω όμοίω το δμοιον άνακαθαίρων), постаје човек у свему осим греха. Иако зачет од Деве, чији су и душа и тело предочишћени Духом, ипак је онај што је произашао од ње Бог и са човечанском природом, један од двеју супротности: тела и Духа, од којих једно обожује, а друго се обожује (ων, το μεν έθέωσε, το δε έθεώθη). Ο, новог сједињења! Ο, чудног спајања! Вечни почиње постојати; Нестворени се ствара; Богати осиромашује, осиромашује до мога тела, да бих се ја обогатио његовим Божанством; Препуни се испражњује (ό πλήρης, κενοΰται), испражњује се од своје славе не за дуго, да бих ја узео удела у његовој пуноћи. Какво богатство доброте! Каква је то тајна о мени? Ја сам добио лик Божји, и нисам га сачувао; Он узима моје тело, да би и лик спасао и тело обесмртио. Он ступа у другу заједницу с нама, много чудеснију од прве, у колико нам је онда даровао оно што је најбоље, а сада прима оно што је најгоре; али ово је боголикије од првога, ово је узвишеније за оне који ума имају![52]
Оваплотивши се, Бог Логос је снео на земљу све богатство неба, све божанске истине и вредности, сав рај. Зато богомудри Богослов вели, да је Витлејем опет привео људе рају[53]. Пошто је завишћу ђавола смрт ушла у свет (Прем. Сол. 2, 24), и овладала човеком помоћу обмане, то Бог, поставши човек, страда као човек, и осиромашује до узимања тела, да бисмо се ми обогатили његовим сиромаштвом. Отуда смрт, и гроб, и васкрсење. Отуда нова твар[54].
У питању спасења основна је истина: у Боговаплоћењу је спасење, а спасење је у обожењу. У личности Богочовека: и Бог се очовечио, и човек се обожио (Θεού μεν ένανφρωπησαντος, άνθρωπου δε ΦεωΦέντος)[55]. Јер оно што Господ ниje узео на себе, то није ни излечено (το γαρ άπρόσληπτον, άθεράπευτον); а што се сјединило са Богом, то се и спасава (δ δε ήνωται τω Θεω, τούτο και σώζεται). Ακο је Адам пао једном половином, онда је и узета и спасена јадна половина. Ακο је пак пао цео (δλος), онда се сјединио са васцелим Рођеним (δλφ τω γεννηθέντα ήνωται), и сав се спасава. Стога нека нам не завиде на потпуном спасењу, и нека не приписују Спаситељу само кости, жиле и облик људски[56].
Љубав Божја према нама није могла бити изражена другојаче него кроз спомињање тела, јер се Бог Логос ради нас спустио и до најгорег (μέχρι τοΰ χείρονος). Сваки разуман човек признаје да је тело мање важно од душе. Отуда речи: Логос постаде тело (Јн. 1, 14) имају исто значење као речи у којима се вели да Он постаде грех (2 Кор. 5, 21) и клетва (Гал. 3, 13), не зато што се Господ у то претворио (како би то било могуће?), него што је узимањем тела на себе узео наша безакоња и понео болести[57].
Оваплоћењем својим Бог Логос се спустио у све поноре људског греха, да би отуда извео и изнео људе својом божанском силом и љубављу. Када је Христос видео, вели свети Григорије Богослов, да је пагубни грех смрвио у телу људском све небеско што је у њега било стављено, и да лукавиа змија царује над људима, тада Он, да би повратио Себи своје достојање, није послао друге помоћнике против болести (јер је у великим страдањима слаб лек недовољан), него се сам, напустивши славу коју је имао као безматерни (άμήτωρ) Син бесмртнога Бога Оца, јавио без оца (δίχα πατρός) као необични за нас син, чак не необични, јер је произашао од човека; и Он, Бесмртни, поставши смртан, дошао је кроз Матер-Деву, да би цео спасао целога човека (δλον μ’ όλος όφρα σαώση). Пошто је кроз пагубно једење пао цео (δλος) Адам, то је, по људским и уједно не људским законима, оваплотивши се у чесној утроби жене-Деве (о, невероватног чуда за немоћне!), дошао Бог и смртан, сјединивши у једно две природе, једну сакривену а другу видљиву за људе, од којих је једна била Бог, а друга се ради нас родила у последње дане. У двема природама један је Бог наш Цар и Христос, јер сједињен са Божанством и од Божанства (έκ Θεότητος) постао је човек, да би, јавивши се као нови Адам међу смртнима, исцелио пређашњег Адама. Али Он се јавио покривши се одасвуд завесом, јер је друкчије било немогуће да се приближи људским немоћима, и усто је било потребно да змија, која је сматрала себе за мудру, приступивши Адаму, преко очекивања сретне Бога, и о јакоћу његову сломи своје зло, као што се хучно море разбија о чврсту стену… Ту нема ничег стидног, јер је једино грех стидан (επει μόνον αίσχος αμαρτία). У Христу пак нема места ничем стидном, јер га је Логос саздао, а није од људског семена Он постао човек. Из тела пречисте ДевеМатере, које је предходно очистио Дух, изишао је самосаздани човек (αύτοπαγης βροτός), а примио је очишћење ради нас. И све што је по Закону Он је испунио, да би Закону, као васпитачу, дао награду, и одао му погребне почасти као замењеноме[58].
На стварности Спаситељевог оваплоћења зида се сав домострој спасења. Ако није било Господњег доласка у телу, вели свети Василије Велики, онда Искупитељ није дао за нас накнаду смрти, и није собом прекратио царство смрти. Јер да je било једно чиме је владала смрт, а друго што је Господ узео на себе,ондасмртнебипрекинула своја дејствовања, страдања богоносног тела не би нам била на корист, Господ не би умртвио грех у телу (ούκ άπέκτεινε δε την άμαρτίαν έν τη σαρκι); не бисмо били оживљени Христом ми моји смо умрли у Адаму; не би било подигнуто оно што је пало, нити успостављено оно што је збачено, нити би постало присно Богу оно што је било отуђено од Њега обманом змије. Јер све то ниште они који тврде да је Господ дошао имајући небеско тело[59].
Господ је примио на себе природна страдања да би потврдио истинитост, а не привидност очовечења (εις βεβαίωσιν της αληθινής και ού κατά φαντασίαν ενανθρωπήσεως); сва пак страдања која проистичу одзла (τα δε άπό κακίας πάθη) и скрнаве чистоту нашег живота, Он је одбацио као недостојна пречистога Божанства. Стога је речено, да се Он родио у подобију тела греха (Рм. 8, 3); не у подобију тела, него у подобију тела греха (ού γαρ έν όμοιώματι σαρκός, αλλ’ έν όμοιώματι σαρκός αμαρτίας). Стога, иако је узео на себе наше тело са његовим природним страдањима, Он ипак греха не учини (1 Петр. 2, 24). Али као што је смрт, која нам је Адамом предата у телу (έν τή σαρκι), прогутана била Божанством (κατεπόθη ύπό τής Θεότητος), тако је и грех уништен праведношћу која је у Христу Исусу, због чега ћемо при васкрсењу примити тело које ни смрти, ни греху не подлежи[60].
Господ се оваплотио, да би се људи, саоваплоћавајући се Њему, спасавали греха и смрти. Промишљање Бога и Спаситеља нашег о спасењу човека, благовести свети подвижник Василије Велики, састоји се у дозивању човека из палога стања (από τής εκπτώσεως) иу повраћању у заједницу с Богом из стања отуђености које је настало због оглушења о заповест Божју. Ради тога је долазак Христов у телу, правила еванђелског живота; ради тога су страдања, крст, погреб, васкрсење, да би човек, спасаван подражавањем Христу, примио оно старо усиновљење. Отуда је за савршенство живота неопходно подражавање Христу, то јест не само подражавање показаним у животу Христовом примерима негневљивости, смиреноумља и дуготрпељивости, него и смрти Христовој, као што каже подражавалац Христов Павле: саображавајући се смрти његовој, да бих како достигао у васкрсење мртвих (Флб. 3, 10. 11)[61].
Тајна оваплоћења Бога јесте спасење свеколике твари[62]. Оваплоћење Јединородног, његово снисхођење је суштина спасења (το κεφάλαιον της σωτηρίας)[63]. Он, Бог, узе на себе наше тело, и ради спасења рода људског постаде човек[64].
Истинитост и стварнот спасења заснива се на истинитости и стварности оваплоћења. Јер, по богомудрој речи светог Кирила Јерусалимског, ако је очовечење привид (φάντασμα), онда је и спасење привид (φάντασμα και ή σωτηρία)[65]. Ако је Христос Бог, као што у ствари јесте, али није узео на себе човечанску природу, онда смо туђи спасењу. Треба се, дакле, клањати Њему као Богу и веровати да се Он и очовечио. Бескорисно је говорити да је Он човек без Божанства; исто тако нема спасења без признавања у Њему човечанства и Божанства. Треба дакле исповедати долазак Цара и Лекара. Јер Цар Исус, желећи да излечи, излечио је оно што је било болесно (έθεράπευσε το νοσούν), опасавши се рубцем човечанства (λέντιον άνθρωπότητος περιζωσάμενος)[66].
Када се у искуству показала немоћ људска, Господ је узео на себе оно што је нужно човеку. Пошто је човек тражио да чује од сличног себи лица (παρά όμοιοπροσώπου), то је Спаситељ узео на себе човечанску природу, да би лакше научно људе. Ево и другог узрока његовом оваплоћењу. Христос је дошао да се крсти и да освети крштење; дошао је да чудотвори, идући по водама морским. Пошто пре његове појаве у телу: море видe и побeже, Јордань возвратися вспять (Пс. 113, 3), то је Господ узео на себе тело, да би се море, видећи Га, зауставило, и да би Га Јордан примио без страха. Има још један узрок оваплоћења. Кроз девојку Еву дошла је смрт; требало је да се кроз Деву или, боље, из Деве јави живот, да би, као што је ону обманула змија, тако овој јавио благовест Гаврил. Људи су, напустивши Бога, направили себи идоле у људском облику; и када су се човеколиким идолима лажно клањали као Богу, Бог је истински постао човек, да би уништио лаж. Ђаво је против нас употребио тело наше; и Павле, знајући то, говори: видим други закон у мојим удима, који војује против закона ума мог, и заробљава ме (Рм. 7, 23). Каквим нас је, дакле, оружјем ђаво побеђивао, таквим смо истим оружјем и спасени. Господ је примио од нас наше подобије (ανέλαβε το δμοιον έξ ήμων ό Κύριος), да би спасао човечанство; примио је подобије наше, да би ономе што оскудева подарио велику благодат, да би грешно човечанство учинио заједничарем Богу. Јер где се умножи грех, онде се још већма умножи благодат (Рм. 5, 20). Било је потребно да Господ пострада за нас, али се ђаво не би усудио приступити да је то знао. Тако је, дакле, тело постало отров за смрт (δέλεαρ του θανάτου), даби змија, када се надала да га прогута, повратила и оне које је била прогутала: Уништиће смрт Моћни, и Бог ће отрти сузе са свакога лица (Ис. 25, 8)[67].
Богочовечанским делом спасења оваплоћени Бог објашњава дело стварања света. Логос се јавља као Спаситељ, да би објаснио људима себе као Творца. У светлости оваплоћеног Бога Логоса постаје очигледна логосност и логичност оваквог света и оваквог човека. Човек je дивно дело Божије, расуђује свети Григорије Ниски, и уведен је у постојање за још нешто боље и дивније. Али, удаљивши се од божанских добара, он постепено уводи све врете зла: одвраћањем од живота уведена је смрт, лишењем светлости навучена је тама, отсуством добродетељи задарен је порок; једном речју: на место разноврсних добара ступила су разноврсна зла. И човека, који је из неразумности запао у такве и толике невоље (јер је немогуће било да остане разуман έν φρονήσει он који се одвратио од разумности, и да хоће нешто мудро он који се удаљио од мудрости), ко је требао понова да дозове првобитној благодати? Коме је доликовало исправити палог, дозвати пропалог, руководити заблуделог? Коме другоме ако не Господу природе? Јер само ономе који је у почетку дао живот могуће је било и доликовало је да понова врати живот са пута пропасти. То и чујемо, научени од тајанства истине (παρά τοΰ μυστηρίου της αληθείας), да је Бог створио човека у почетку, и спасао га када је пао[68].
Бог се јавио као човек међу људима из човекољубља. Оболелој природи нашој потребан је био лекар; палом човеку потребан је био онај који би га подигао; одлуталоме од живота потребан је био оживотворитељ, отпаломе од добра потребан је био онај који би га вратио добру; закључаноме у тами потребан је био долазак светлости; заробљенику је био потребан откупитељ, затворенику — заштитник, држаноме под игом ропства — ослободилац. Ово је било довољно да побуди Бога да сиђе и посети људску природу, када је била у тако жалосном и тешком положају[69].
Оваплоћењем Бога Логоса Божанска сила је, као огањ, уништила у људској природи све што је противприродно (τοΰ παρά φΰσιν), тј. смрт, трулеж, таму и остале изданке зла, и указала природи велику доброту нетрулежношћу. У великој тајни Божјег очовечења Господ је, тим самим што се сјединио са човечанством, примивши на себе све што је својствено људској природи: рођење, васпитање, узрастање, па и саму смрт, ослободио човека од зла и исцелио од болести[70].
Богу Логосу, који се сјединио са нашом природом, природно је било општити са нама кроз сва њена својства (δια πάντων τών iδιωμάτων αυτής). Јер као што они који с хаљине спирају прљавштину не чине то тако да једне мрље оставе а друге уклоне, него сву тканину с краја на крај чисте од мрља, да би хаљина била подједнако драгоцена у свима деловима својим поставши прањем подједнако чиста, — тако је и спирајућа сила, пошто је живот људски био упрљан грехом и у почетку, и на крају, и у средини, требала да прожме све то, а не да нешто излечи очишћењем, а друго остави неизлеченим. Пошто је наш живот ограђен двема границама, тј. почетком и крајем, то се на обема границама налази сила која исправља природу (ή διορθωτική της φύσεως δΰναμις), која и почетак додирује, и на крај се протеже, и обухвата све што се налази између почетка и краја[71].
Желећи да спасе целокупно биће и живот човека, човекољубиви Господ постаје потпуни човек, обухватајући све што човека чини човеком, све — осим греха. Али, неки се потсмевају нашој природи, вели свети Григорије Ниски, и исмевају начин нашег рођења, и мисле да на тај начин учине смешном тајну оваплоћења, пошто, тобож, не доликује Богу да на такав начин ступи у заједницу са људским животом. Но, једино је зло срамно по својој природи (μόνον αίσχρόν τη“ έαυτοϋ φΰσει το κακόν έστι), и ако је нешто у сродству са пороком. А природни поредак, установљен Божјом вољом и законом, далеко је од прекора за порочност. Иначе, прекор би пао на Творца природе, ако се нешто њено покуди као срамно и недолично. Дакле, ако је Божанство туђе једино пороку, а природа порока не постоји, тајна пак казује да је Бог био у човеку, не у пороку (το δε μυστηριον έν άνθρώπω γενέσθαι τον Θεό ν ούκ έν κακία λέγει); иако је један пут човеков у свет, којим оно што се рађа улази у живот, онда по каквом то закону одређују Богу други начин ступања у живот, ма да сматрају за истинито да је Божанска сила посетила у пороку изнемоглу природу?Таквим људима се не допада начин посете, јер не знају да свако устројство тела само по себи има подједнаку вредност, и да ништа што у њему доприноси одржању живота не заслужује прекор као нешто стидно или рђаво. Јер је целокупно устројство органских делова управљено једном циљу; а циљ је: да човек остане у животу[72].
Неки могу приметити: када је у Христу толико силе, да је у његовој власти уништење смрти и увођење живота, зашто онда једино дејством своје воље не учини оно што жели, него заобилазним путем извршује наше спасење: рађа се, васпитава се, доживљује смрт спасавајући човека, када је могао и не подвргавати се овоме и спасти нас? На ову примедбу, вели свети Григорије Ниски, људима добронамерним довольно је одговорити ово: болесници не прописију лекарима начин лечења, нити са добротворима споре о врсти лечења, нити говоре, зашто је лекар додирнуо оболело место, и зашто је за заустављање болести измислио овакво средство када је требало друго, — него, напротив, гледајући на циљ доборчинства, они са захвалношћу примају све то[73].
Желећи да омаловаже и покуде учење о спасењу људи оваплоћењем Бога Логоса, неки говоре: ако је дивно и красно оно што је Бог учинио, због чега је онда оклевао са доброчинством? Зашто Он није, када је порок још био у почетку, пресекао његово даље напредовање? На ово, вели свети Григорије Ниски, ми имамо кратак одговор: одлагање доброчинства било је дело премудрости и промишљања о ономе што је корисно за нашу природу. Јер и при телесним болестима, када се неки покварени сок увуче у тело, то, док се на површини не покаже све противприродно што се увукло унутра, вешти лекари не дају лекове који стежу тело, него чекају да изађе напоље све што се скрива унутра, и тек онда употребљавају лекове против обелодањене болести. Тако је и после тога, пошто је болест греха једном спопала природу људску, чекао свеопшти Лекар, да никаква врста зла не остане скривена у природи. То је разлог што Он одмах после Кајинове зависти и братоубиства не даје лек човеку, јер се још нису били обелоданили ни поквареност Нојевих савременика, ни ужасна болест содомског безакоња, ни богоборство Мисираца, ни гордост Асираца, нити Иродов безакони покољ деце, нити ишта друго о чему нам говори историја, и што су потоња покољења урадила, када је корен зла многоструко (πολυτρόπως) био проклијао у људским вољама. Пошто је, дакле, зло достигло врхунац, и није било врсте зла на коју се не би осмелили људи, то Он, да би се лек распрострео на сваку немоћ, лечи болест не у почетку, него када је достигла своју највећу меру[74].
Када је наступила пуноћа времена, оваплотио се јединородни Син Божји, и постао човек, и извршио сав домострој људског спасења (πάσαν την κατά άνθρωπον οίκονομίαν)[75]. Као свесавршени човек, Богочовек Христос је реинтегрирао људску природу, и постао нови Адам, у коме се светошћу спасења обнавља човечанство, и почиње ред нових људских бића, боголиких и христоликих. Оваплотивши се и поставит човек, вели свети Иринеј Лионски, Син Божји усеби је понова почео дуги ред људских бића, и даровао нам скраћено спасење (in compendio nobis salutem praestans), да бисмо оно што смо изгубили у Адаму, тј. биће по обличју и подобију Божијем, опет добили у Христу Исусу. Јер је немогуће било да човек, који је једном био побеђен и упропашћен непослушношћу, сам пресазда (replasmare) себе и стекне награду за победу; такође је немогуће било да добије спасење онај који је пао под власт греха. И једно и друго учинио је Логос Божји, који се оваплотио, и сишао до саме смрти, и изршио домострој нашег спасења (et dispensationem consummans salutis nostrae)[76].
Оваплоћени Син Божји борио се је и победио, јер је Он био човек који се подвизавао за оце и послушањем прекратио непослушање; јер је свезао силнога, и ослободио слабе, и даровао спасење своме саздању. Он је, дакле, сјединио човека са Богом. Јер да човек није победно непријатеља људског, непријатељ не би био правично (δικαίως) побеђен. И опет, да нам Бог није даровао спасење, не бисмо га имали чврсто. И да се човек није сјединио са Богом, не би могао постати заједничар нетрулежности. Јер је било потребно да посредник Бога и људи својим сродством и са Богом и са људима приведе обоје у пријатељство и слогу, и да претстави човека Богу, и да људима објави Бога. Јер на који бисмо начин ми могли постати учесници његовог усиновљења, да нисмо кроз Сина ступили у заједницу с Њим, да није његов Логос, поставши тело, ступио у заједницу с нама? Стога је Он и прошао кроз сваки узраст (per omnem venit aetatem), повраћајући свима општење са Богом[77].
Једино стварношћу свога оваплоћења Господ је подарио свету стварно спасење. Само као истински човек Господ Христос је извршио спасење рода људског. Било је потребно, изјављује свети Иринеј, да Онај, који је преузео на себе убити грех и искупити човека одговорног смрти, постане оно што је и био Он, тј. човек, који је грехом био одведен у ропство и налазио се под влашћу смрти, да би грех био умртвљен човеком, и човек изашао из смрти (et homo exiret а morte). Jep као што кроз напослушност једнога човека, који је првобитно био саздан од необрађене земље, многи постадоше грешни и изгубише живот, тако је било потребно да се кроз послушност једнога Човека, који се први родио од Деве, многи оправдају и добију спасење. Тако је, дакле, Логос Божји постао човек, као што и говори Мојсеј: Бог, истинита су дела његова (5 Мојс. 32, 4). Ако је пак Он, не поставши тело, личио на Тело (parebat quasi саго), онда дело његово није било истинито. Али какав је Он изгледао, такав је и био: Бог који успоставља у себи древно саздање човека, да би убио грех и уништио смрт и оживотворио човека; и стога су дела његова истинита[78].
Логос Божји постао је човек, и Син Божји постао је Син човечји, да би човек сјединивши се с Логосом и примивши усиновљење, постао син Божји. Јер ми не бисмо могли друкчије добити нетрулежност и бесмртност, да нисмо били сједињени са нетрулежношћу и бесмртношћу. Али како би се ми могли сјединити са нетрулежношћу и бесмртношћу, да најпре нетрулежност и бесмртност нису постале оно што и ми, да би нетрулежност прогутала трулежно и бесмртност смртно, да бисмо добили усиновљење[79].
Оваплоћење Бога Логоса, и сав његов живот у телу, имао је за циљ да спасе људе од греха и научи их како они могу живети у телу на божански начин. Сам Господ постао је „у подобију тела греха“ (Рм. 8, 3), вели свети Иринеј, да би осудио грех, и пошто га осуди, да га истера из тела, и позове човека у своје подобије (in similitudinem suam), чинећи га подражаваоцем Бога и постављајући му закон Оца, да би он видео Бога, и дарујући му силу да прими Оца, јер је Логос Божји постао човек и обитавао у човеку, да би научно човека да прима Бога и Бога да обитава у човеку (ut assuesceret hominem percipere Deum, et assuesceret Deum habitare in homine), сагласно вољи Оца[80].
Јавивши се као Спаситељ, Богочовек Христос није потпуно изнова створио човека, који не би имао никакве везе са дотадањим човеком, него је у себи обновио древног човека и сву дотадању твар. Јер као што непослушношћу једнога човека уђе грех и кроз грех се одомаћи смрт, тако и послушношћу једнога човека би уведена правда да оплоди (fructificet) живот људи који су дотле били мртви. И као што је првоздани Адам добио своје вештаство од необрађене и још девичанске земље (virgine) (1 Mojc. 2, 5), и био саздан руком Божјом, тј. Логосом Божјим, (јер »све кроза Њ постаде“, — Јн. 1, 3), и Господ je узео прах од земље и створио човека, — тако је и сам Он, Логос, обнављајући у себи Адама, сасвим разумљиво добио за обновљење Адама рођење од Марије која је била дева. Да је први Адам имао човека за оца и да се родио од семена мужевља, онда би се могло говорити да се и други Адам родио од Јосифа. А када је први Адам био узет од земље и саздан Логосом Божјим, онда је било потребно (έδει) да сам Логос, обнављајући у себи Адама, има сличности са његовим рођењем (την αυτήν έκείνφ της γεννήσεως εχειν ομοιότητα). Због чега, дакле, Бог није опет узео прах, него је учинио да саздање буде од Марије? Због тога да не би било друго саздање (άλλη πλάσις), нити друго оно што се имало спасти (μηδέ άλλο το σωζόμενον), него да би онај исти Адам био обновљен, са очувањем сличности[81].
Греше они који говоре да Логос ништа није примио од Деве, пошто они, да би одбацили наследство тела (τήν της σαρκόςκληρονομίαν), одбацују и сличност (τήν ομοιότητα) између Њега и Адама. Јер ако је један добио од земље вештаство, и руком и уметношћу Божјом саздан, а други није руком и уметношћу Божјом саздан, онда он већ није сачувао подобије човека (similitudinem hominis) који је створен по лику и подобију самога Бога, и уметност Божија показаће се недоследна, немајући у чему да обелодани своју премудрост. А то значи рећи, да се он привидно јавио као човек, док у ствари није био човек, и постао је човек не примивши ништа од човека. Јер ако Он није примио од човека суштину тела (substantiam carnis), онда Он није постао ни човек, ни Син човечји. А ако није постао оно што смо ми били, онда ништа велико није учинио што је пострадао и поднео. Сваки ће се сложити, да се ми састојимо из тела које је узето од земље, и Душе која добија дух од Бога. То је Логос Божји и постао, обнављајући у самом себи своје саздање; и због тога Он признаје себе за Сина човечијега. И апостол Павле вели: посла Бог Сина свог, који је рођен од жене (Гал. 4, 4); и још: О Сину његовом, који је по телу рођен од семена Давидова, и предодређен као Син Божји у сили, по Духу светиње, васкрсењем из мртвих Исуса Христа Господа нашега (Рм. 1, 34).
Осим тога, излишан је у таквом случају његов силазак у Марију. Јер зашто је сишао у њу, када није хтео ништа примите од ње? И ако Он ништа није примио од Марије, онда не би узимао земаљску храну којом се храни тело, узето од земље, нити би огладнео постивши као Мојсеј и Илија четрдесет дана, пошто је тело његово захтевало своју храну; нити би ученик његов Јован рекао за Њега: Исус уморан од пута сеђаше (Јн. 4, 6); нити би Он плакао за Лазарем; нити би крваве капље зноја падале с Њега; нити би Он рекао: жалосна је душа моја (Мт. 26, 38); нити би из прободеног ребра његовог изишла крв и вода. Јер све су то ознаке тела, узетог од земље, које је Он обновио у себи самом, спасавајући своје саздање (το ίδιον πλάσμα σώζων).
Због тога еванђелист Лука показује да родослов од рођења Господа нашега до Адама садржи седамдесет и два колена, сједињујући крај са почетком и обзнањујући да је Он у себи самом обновио све народе који су се од Адама размножили и сва племена и сав род људски заједно са самим Адамом… Као што је Ева, док је још била девојка, показала непослушност и постала узрок смрти (causa mortis), тако je и Марија, имајући предодређеног мужа, али остајући девојком, кроз послушност постала узрок спасења за себе и за сав род људски (et sibi, et universo generi humano causa facta est salutis)[82].
Имајући у виду све богочовечанске потенције бића људског, Господ Христос је драговољно прошао свој богочовечански подвиг на земљи, даби спасењем вратио човека на пут који води у божанско савршенство и оправдао Бога што је створио човека богочежњивим бићем. Неопходно је било, расуђује богомудри Иринеј Лионски, што је Господ дошао изгубљеној овци, и извршио тако велико обновљење, и потражио своје саздање, да би спасао самог човека, који је био створен по лику и подобију његовом, када се навршило време његове осуде која га је снашла због непослушности, јер је целокупно устројство спасења човекова било по вољи Оца, да не би Бог био побеђен и његова премудрост понижена. Тер да се човек, саздан Богом за живот, напустивши живот кроз пораз од змије која га је повредила, није најзад вратио животу, него потпуно био препуштен смрти, онда би Бог био побеђен (victus esset Deus) и поквареност змије надвладала би Божју вољу. Али пошто је Бог непобедив и дуготрпељив, то се Он и показао дуготрпељив у делу исправљања човека и испитивања свега. Он је помоћу другога човека свезао јакога (тј. ђавола), разорио његове сасуде и опустошио смрт, оживотворавајући умртвљеног човека. Јер први сасуд у ђаволовом поседу постао је Адам, кога је ђаво и држао у својој власти, тј. пакосно уносећи у њега грех, и под изговором бесмртности проузрокујући му смрт. Јер обећавајући им да ће они постати као богови (што је за њега савршено немогуће), произвео је у њима смрт. Стога је онај што је заробио човека, с правом (juste) и сам заробљен од Бога, а заробљени човек ослобођен од окова осуде. Α тај човек јесте Адам, онај првоздани човек, о коме је Господ рекао: да начинимо човека по лику и подобију своме (1 Мојс. 1, 26); ми пак сви смо од њега, и пошто смо од њега, то смо и наследили његово име. Када се врши спасење човека, онда треба спасавати онога човека који је првобитно саздан. Јер је врло неразумно говорити да се онај, кога је жестоко повредио непријатељ и најпре одвео у ропство, не ослобођава од стране победиоца над непријатељем, него се ослобођавају синови његови које је он родио у том ропству. И непријатељ неће изгледати побеђен када први плен остане у њега[83].
Доласком Бога Логоса у телу, по благовољењу Оца, извршено је сједињење и остварена заједница Бога и човека, jep je Логос Божји још израна јављао преко Пророка да ће Бог постати видљив за људе и да ће живети са њима на земљи и говорити, и да ће бити поред свог створења, спасаваЈући гаи постајући му доступан, и ослобођавајући нас из Руку свих који нас мрзе, тј. од свакога духа преступничкога, и оспособљавајући нас за служење Њему у светости и правди у све дане наше, да би човек, испуњен Духом Божјим, ушао у славу Очеву[84]. Немогуће је живети без живота; а само постојање живота бива од општења са Богом (ή δε ΰπαρξις της ζωής έκ της τοΰ θεού περιγίνεται μετοχής); οπштење пак са Богом састоји се у познавању Бога и у наслађивању његовом благошћу[85].
Зло, које је по својој метафизичкој суштини бестелесно, има силну тежњу да се кроз човека оваплоти у свету вештаствених стварности. И то је оно донекле постигло, овладавши у великој мери телом људским кроз душу људску. Отуда је Спаситељ људског рода имао постати тело, да би безгрешним Божанством својим спасао од греха човека и све оно што човека чини човеком. Господ Христос сам је себе називао Сином човечијим, вели свети Иринеј, да би потврдио спасење тела нашег. Јер да се тело није имало спасти, Логос Божји не би постао тело. И Господ не би обновио у Себи самом тело и крв,дасам није постао тело и крв сагласно с првобитним саздањем, спасавајући у Себи самом на крају оно што је у почетку пропало у Адаму (salvans in semetipso in fine illud, quod perierat in principio in Adam)[86].
Да се Господ оваплотио не ради спасења, већ ради нечег другог, и да је примио тело из друге суштине (ех altera substantia), онда Он не би у себи обновио човека, нити би се могао називати тело. Али спасоносни Логос je постао оно што je био пропали човек, остварујући кроз Себе самог општење човека са Нэим и извршујући човеково спасење. Оно пак што је било пропало, имало је тело и крв. Јер је Господ, узевши прах од земље, створио човека; и ради њега била је сва уредба Спаситељевог доласка. Он је, дакле, сам имао тело и крв, обнављајући у Себи не неко друго, већ првобитно створење Очево, тражећи оно што је било пропало. Стога Апостол и говори: ви сте се помирили (са Богом) у телу његовом (Кол. 1, 22), тј. праведно тело (justa саго) помирило je ca Богом тело које је било под грехом, и спријатељило га са Богом[87].
Ми смо преступили заповест Творца и постали његови непријатељи. Оваплоћењем својим Господ нас је вратио у пријатељство са Богом, поставши посредник Бога и људи (1 Тм. 2, 5), умилостивљавајући за нас Оца коме смо сагрешили, и својом послушношћу покривајући нашу непослушност и дарујући нам покорност и општење са нашим Творцем. Стога нас је и научио да у молитви говоримо: и опрости нам дугове наше (Мт. 6, 12), јер је Он Отац наш коме смо постали дужници, преступивши његову заповест. А ко је Он? Да ли неки непознати Отац, који никада никоме није давао заповест? Или Бог кога проповеда Свето Писмо, и коме смо ми били дужници, преступивши његову заповест? А заповест је била дата човеку преко Логоса: јер Адам чу, вели се, глас Господа Бога (1 Мојс. 3, 8. 10). Добро, дакле, Логос његов говори човеку: опраштају ти се греси (Мт. 9, 2), јер Онај коме смо сагрешили у почетку, дарује нам опроштај грехова на крају. Да смо пак ми преступили заповест једнога, а други нам рекао: опраштају ти се греси, — тај не би био ни добар, ни истинит, ни правичан. Јер на који би начин био добар онај који не даје од свога? Или на који начин би био правичан онај који присваја себи туђе? И на који би начин греси били истински опроштени, да нам сам Отац, коме смо сагрешили, није даровао опроштај кроз Сина свог?[88]
Истински Логос Божји Творац је света; Он је и Господ наш, који је у последње дане постао човек и живео у овом свету, а невидљиво држи све што је створено и укорењен је у целокупној твари, јер Логос Божји управља и располаже свим (omnia); и ради тога је видљиво дошао својима, и постао тело, и висио на крсту, да би све и сва обновио у себи (uti universa in semetipsum recapituletur)[89].
Када се навршило време, Бог је послао Сина свог, који је рођен од жене (Гал. 4, 4). И Он је обновив све, и заратио против нашег непријатеља, и сатро онога који нас је у пометку заробио кроз Адама. Јер непријатељ не би био правично (juste) побеђен, да није био човек од жене онај који га је победно. Јер је помоћу жене он у почетку овладао човеком и одредио себе за непријатеља човеку. Отуда и Господ исповеда себе за Сина човечијег, обнављајући у себи првобитног човека, од кога је била саздана жена, да би, као што је кроз побеђеног човека наш род сишао у смрт, тако опет кроз човека ми добили победу над смрћу. Али Господ не би обновио у себи оно древно и исконско непријатељство против змије, испуњавајући обећање Творца и извршујући његову заповест, да је био дошао од другога Оца. А пошто нас је један исти и створио у почетку и послао Сина свог при крају, то је Господ, који се родио од жене, извршио његову заповест, сатирући нашег непријатеља и усавршавајући човека по лику и подобију Божијем. И зато га Он није сатро нечим другим него изрекама Закона, и помогав се Очевом заповешћу у сатирању и посрамљењу анђелаотпадника.
Постивши четрдесет дана, као Мојсеј и Илија, Спаситељ је огладнео, на првом месту зато да бисмо у Њему познали истинског и стварног човека, јер је човеку својствено да огладни када пости,анадругомместудаби непријатељ могао ступити у борбу са Њим. Јер као што je он у почетку човека, који није патио од глади, једењем обмануо да преступи заповест Божју, тако на крају није могао онога који је трпео глад да наговори да узме храну која је од Бога. Када је, кушајући Господа, говорио: „Ако си Син Божји, реци да камење ово хлебови постану“, Господ га је одбио заповешћу Закона, говорећи: „Писано је: не живи човек о самом хлебу“. Тако је Господ трпљењем оскудице у овом свету уништио повреду, нанесену човеку у рају једењем забрањеног рода од стрне прародитеља. И при другом кушању Господ је оповргао кушача речима Закона. Тако је надувеност разума која је била у змији развејана смирењем човека. При трећем кушању, Господ је, изобличавајући кушача, рекао: „Иди од мене, Сатано, јер стоји написано: Господу Богу својему поклањај се и њему јединоме служи“. Овим именом Господ га је разголитио и у исто време показао себе ко је. Победивши га, дакле, и трећи пут, Господ га је коначно отерао од себе, као законски побеђеног (quasi legitime victum); и прекршај заповести Божије, који је био у Адаму, уништен је помоћу заповести Закона коју је сачувао Син човечији, не преступивши заповест Божију. Ко је Господ Бог, о коме Христос сведочи, кога нико не треба да куша, коме сви треба да се клањају и да Њему јединоме служе? То је, нема сумње, онај исти Бог који је и Закон дао. Јер је то било претсказано у Закону и Господ је изрекама Закона показао да Закон од Оца објављује Логос Господњи, а отпали од Бога анђео бива уништен његовим гласом и побеђен Сином човечјим који је сачувао заповест Божју. Пошто је у почетку он наговорио човека да прекрши заповест Творца, због чега га је и имао у својој власти, а његова се власт састоји у преступу и отпадништву којима је он и везао човека, то је, с друге стране, он требао бити побеђен човеком (per hominem) и везан оним истим узама којима је везао човека, да би човек, ослободивши се, вратио се своме Господу, остављајући оне узе којима је био везан, тј. преступ (transgressionem). Jep везивање ђавола постало је ослобођење човека: не може неко ући у кућу јакога и покућство његово отети, ако најпре не свеже јакога (Мт. 12, 29). Господ га, дакле, изобличава у противречењу Богу који је створио све, и побеђује га помоћу заповести, а заповест је Божија Закон. Као човек, Он показује да је овај бегунац, и преступник закона, и отпадник од Бога, а затим, као Логос, Он га је чврсто везао као свога бегунца, и отео његово покућство, тј. људе, над којима је он владао и којима се неправедно (injuste) користио. И правично (juste) je одведен у ропство онај који је човека неправедно (injuste) био одвео у ропство. Α пређе заробљени човек истргнут је из власти власника по милосрђу Бога Оца, који се сажалио над својим саздањем и подарио му спасење, обновивши га кроз Логоса (рег Verbum redintegrans), тј. кроз Христа, да би човек искуством сазнао, да није од себе већ по дару Божјем добио нераспадљивост[90].
У свему што је Богочовеково таји се сила спасења. Све што је оваплоћени Бог био, био је ради спасења људи; све што је чинио, чинио је ради спасења људи. У тајни оваплоћења спасење је света, тврди свети Кирил Александриски. И оно што изгледа безначајно, ситно, као: плач, страх, Господ Христос је то чинио ради нас. Плакао је као човек (ανθρωπίνως), да би убрисао сузе људске; туговао је са разлога домостроја спасења (οικονομικώς), допуштајући телу да претрпи оно што му је својствено, да би нас учинио храбрима; одбијао је чашу, да би крст осудио безбожност Јевреја. Каже се да је Он био немоћан по својој човечанској природи, да би престала људска немоћ. Он се молио и молбе приносио, да би молитве људске учинио приступачнима Оцу[91].
Оваплоћење Бога Логоса било је преко потребно за спасење људи, јер је Он на тај начин осудио грех у нашем телу. Међутим, да Логос није постао тело, оно што је људско остало би неисправљено, и ми бисмо телом робовали закону греха, пошто нико не би могао уништити грех у нама. Стога ми кажемо да је ипостасно сједињење Логоса са телом (την καθ’ ύπόστασιν ένωσιν τού Λόγου προς την σάρκα), са човечанском природом, било неопходно[92].
Да би све оглавио у Христу (άνακεφαλαιοΰμενος τα πάντα εν τω Χριστώ ), и људску природу повратио у оно што је некада била, Бог је поступио врло мудро: послао је Сина свог, који је рођен од жене (Гал. 4, 4), да би,узевшинасебетелосличнонашемиучинившига својим сопственим, обрео се на земљи као човек који не зна греха, и, као у свему послушан Богу Оцу, оправдао људску природу у себи, ослободио је окова смрти и крунисао бесмртношћу[93].
Оваплоћени Бог Логос назива се Исус, тј. Спаситељ, што уистини и јесте Он који се по телу родио од жене. Јер је тако спасао људе, не као човек присаједињен Богу, него као Бог који је постао сличай онима који су били у опасности, да би у себи васпоставио (άναπλάττηται) род људски у првобитно стање. Јер све у Њему беше ново[94].
Бог није створио смрт, нити ужива у разорењу живих бића, него је смрт ушла у свет завишћу ђавола (Прем. Сол. 1, 13; 2, 24). Али мрачна држава смрти никако се друкчије (ούχ έτέρως) није могла срушити осим само очовечењем Јединороднога. Стога се Он и јавио као човек, и учинио својим сопственим тело које је било под распадљивошћу (και ίδιον έποιησατο σώμα το ύπό φθοράν), да, пошто је Он живот, (јер је рођен из живота Она), засади у телу своје сопствено добро, тј. живот[95].
На мрак, којим су греси покрили људску природу, Бог Логос је оваплоћењем својим излио неизмерну божанску светлост, и обновио помрачено и унакажено биће људско. Пошто су људи, вели богоблагодатни Кирил Александриски, због својих страшних грехова и зала постали неосетљиви за Божја добра којима је Он по свом промислу обасипао људе, то се збива велика и неисказана тајна оваплоћења: сам Логос Божји, творац свих твари, бескрајан, неописан, неизменљив, извор живота, светлост од светлости, живи лик Очев, блистање славе, прима човечанску природу, обнавља (νεοποιεΐ) свој властити лик, искварен грехом, и обнавља (άνανεοϊ) човечије биће, састарено од сина зла, и показује његову првобитну красоту, стварајући га не од земље, као некада, него примајући га сам у себе, не претварајући божанску природу у човечанску, већ сједињујући човечанску са божанском; јер остајући што беше, Он узе на себе оно што не беше[96].
Тиме што је био потпуни човек, са свима стварним својствимачовечанске природе, Богочовек је извршио спасење рода људског, задовољивши потпуно и правду божанску и потребу бића људског. Очовечени Логос је имао и душу човечанску, и тело човечанско, и ум човечански, и вољу човечанску. Да Господ Христос није имао човечански ум, него место њега Логос, као што то Аполинарије учи, онда се, вели свети Кирил Александриски, у пустињи са ђаволом борио само Бог, и Бог је однео победу. Пошто је пак Бог победио, онда човек не добија ништа од те победе, јер јој ништа није допринео. И ђаво би се могао хвалити да га је Бог победио; и с правом би могао правдати себе: ја се, Господе и Творче свега, нисам латио борбе против тебе, јер знам твоју силу, свестан сам твоје власти, познајем твоје господарство. Признајем своје ропство, и ако сам отпадник; а уступам и победи Анђела и свих небеских Сила, међу које сам и ја, несрећник, некада спадао; борбу сам пак предузео против човека, кога си ти саздао од блата, и створио по лику твом, и почаствовао га разумом, и учинио житељем раја, и објавио господарем земље и мора. Њега сам до данашњега дана побеђивао, и рањавао, и смрти предавао… Ја нисам тако дрзак, нити сам полудео, да ступам у борбу са тобом, Творцем. — Ово би ђаво с правом рекао Спаситељу Христу, када Он не би био човек него Бог који се бори место човека. Јер ако човечански ум није био у Њему, онда је Бог, који је био у Њему место ума, чинио оно што је својствено уму, а то значи, Бог је гладовао са телом, Бог је жедан бивао, и замарао се, и подносио све остале људске муке (τά ανθρώπινα παθήματα). Ако се Бог борио и победно, онда је човек лишен победе[97].
Бог отац је благоволео да спасе људски род у Сину свом и то путем оваплоћења или очовечења (τρόπφ τω κατά την σάρκωσαν, ήγουν ένανθρώπησιν), које је на сваки начин требало да се збуде рођењем од жене, да се сличношћу, коју има са нама од Бога рођени Логос, осуди у удима тела нашег закон греха; а сличношћу пак смрти Њега који не зна за смрт, да се уништи смрт. Јер кад смо срасли са Њим сличношћу смрти, то ћемо и васкрсењем (Рм. 6, 5). Неопходно је, дакле, било да се Вечни (ό ών) и Постојећи (ό ύπαρχων) роди по телу, преневши у себе оно што је наше (τά ημών), да би породи тела, тј. ми, трулежни и пропали, обитовали у Њему, који је оно што је наше учинио својим, да бисмо и ми учинили својим оно што је његово (τά αύτοΰ). Јер Он, богат будући, осиромаши ради нас, да бисмо се ми обогатили његовим сиромаштвом (2 Кор. 8, 9). Они који говоре да Логос Божји није постао тело, тј. да се није родио по телу од жене, уништавају целокупни домострој спасења (την οίκονομίαν). Јер ако Он, богат будући, не осиромаши, из човекољубља спустивши се до нас, онда се ни ми нисмо обогатили оним што је његово, него се налазимо у сиромаштву, овладани проклететсвом, смрћу и грехом. Јер самим тим што je Логос постао тело, разрешава се и уништава оно што је снашло људску природу због проклетства и осуде. Ако се, дакле, ишчупа корен спасења нашег, и разори темељ наде наше, онда нити је држава смрти разорена, нити је уопште грех уништен, и ми смо још криви за преступ праоца Адама, и никакав бољитак нисмо добили од Христа, Спаситеља свих[98].
Апсурдно је негирати рођење Бога Логоса по телу од жене. Јер на који би начин Он могао оживотворити своје тело, ако оно није његово сопствено, који је живот? Како нас крв Исусова може очистити од свакога греха, ако је то крв обичног човека и човека под грехом? Како Бог Отац посла Сина свог, рођеног од жене, рођеног под законом (Гал. 4, 4)? Како Он осуди грех у телу? Јер осудити грех, не припада обичном човеку који заједно са нама има природу, овладану грехом. Али пошто је постао тело Онај који греха не знађаше, тиме је Он на најбољи начин збацио тиранију греха, и тело се обогатило својствима Логоса који се на неисказан начин сјединио са њим, и постало свето и животворно (άγιόν τε και ζωοποιόν) и пуно божанске моћи[99].
Логос Божји, по природи Бог, постаде истински човек да бисмо и ми постали род (γένος) не првог, земљаног човека, коме би од Бога речено: земља си, и у земљу ћеш се вратити (1 Мојс. 3, 19), и који би предат смрти, него другог, вивишњег и небеског човека, тј. Христа, који нас одводи непорочном животу, и који роба смрти показује бесмртним, и који ослобађа грехова оно што је везано замкама греха[100].
Ми верујемо, изјављује свети Кирил Александриски, да се Логос Бога Оца, који се родио кроз (δια) свету Деву телом, које има разумну душу, сјединио са њим; и ово неисказано и сасвим тајанствено сједињење учинило је тело животворним; јер Логос, који је као Бог, по природи живот, учинивши нас заједничарима својим (εαυτού μετόχους) не само духовно него и телесно (σωματικώς), показа нас бољима од распадљивости, и собом (δι’ εαυτού) уништи закон греха у удима тела нашег, и осуди грех у телу, као што је писано (Рм. 8, З)[101].
Божанском силом свога оваплоћења Логос је „очистио грехе васцеле природе људске (πάσης της ανθρωπείας φύσεως)“, пише свети Исидор Пелусиот. И додаје: неисаказно сједињење Логоса са човечанском природом узело је на божански начин грехе целога света[102].
Узевши на себе природу људску, али не подвргнувши се падовима људским, Господ је роду људском повратио првобитну красоту (την άρχαίαν καλλονήν) иу самој природи уништио силу проклетства[103].
Оваплоћењем Бога Логоса унесен је у људску природу божански квасац, којим треба да ускисне сав свет. Царство небеско, вели свети Исидор, слично је квасцу у безгрешном оваплоћењу Бога и Спаситеља нашег, којим је ускиснуо сав свет (άναφυρασάση τον άπαντα κόσμον), и саставом једнога тела, примљеног од наше суштине и од Богородице Марије, обновљено је у поновном рођењу свеколико од памтивека човечанство (την απ’ αιώνος ανθρωπότητα)[104].
Оваплоћењем својим Бог Логос је ушао у саму матицу људског живота и обесилио дејство ђавола у области целокупне људске природе. Пошто је пророк Исаија, вели свети Исидор, пророчким очима видео неизрециви долазак Спаситеља у телу, који је прибавио људском роду безбројна и предивна добра, а тиранина (тј. ђавола) обесилио, то је громко говорио: Учите се добро чинити, ви који живите на земљи, јер престаде нечастиви (Ис. 1, 17; 26, 9. 10), тј. престао је тирании да напада и људе и жене. Сви су сада ван опасности, сем оних који сами себе драговољно потчињавају и подвргавају његовој превари, јер он може обмањивати, али не може силом приморати[105].
Господ је оваплоћењем својим на сву природу људску, огреховљену и осмрћену, излио спасоносну силу своју. Небески цар, вели свети Јефрем Сирин, бесмртни Господ, јединородни Син, мио Оцу, који је једино из доброте својом влашћу створио човека од земље, побуђен својим богатим милосрђем, ради тога самог човека кога су саздале пречисте руке његове сишао је с неба да спасе и исцели све страдалнике. Јер су по дејству ђавола сви изнемогли у злу; повреда је постала тешка и неизлечива; ни Пророци, ни свештеници нису били у стању да потпуно излече ране. Стога се свети, јединородни Син, видећи да је сва природа изнемогла у злу, по вољи Оца сишавши с неба, оваплотио у утроби свете Деве и по благовољењу свом, родивши се од ње, дошао да благодаћу и милосрђем излечи опхрване разним немоћима, и речју својом исцели све болести. Он је све избавио од злосмрада њихових властитих рана[106].
Све што је у човеку од Бога природно је; једино грех није од Бога, зато је он нешто противприродно. Кроз преступ, вели свети Дамаскин, ми смо из онога што је природно (έκ τοϋ κατά φύσιν) запали у оно што је противприродно (εις το παρά φύσιν). Α Господ Христос, будући Богом и почевши на божански начин постојати по телу, тј. сјединивши се ипостасно са телом, вратио нас је из противприродног у природно. Јер то означавају речи: по обличју и по подобију. А и подвижништво, и подвижнички трудови нису измишљени за стицање добродетељи, као нечег што долази споља, него да бисмо одбацили зло туђе и противно природи. Тако, са трудом уклањајући са жељеза рђу која се налази на њему а није природна за њега, него се нахватала од немара, ми постижемо то дасе појави природни сјај жељеза[107].
Син Божји је зато постао човек, да би понова даровао човеку оно чега ради га је створио. Јер он га је створио по лику своме разумним и слободним, и по подобију, тј. савршеним у добродетељима, уколико је то приступачно људској природи. Јер, отсуство брига и немира, чистота, доброта, премудрост, праведност, слобода од свакога зла, и јесу као неке црте Божанске природе. Ставивши, дакле, човека у заједницу са собом (јер га је створио за нераспадљивост, Прем. Сол. 2, 23), Он га је путем заједнице са собом одвео до нераспадљивости. А пошто смо преступањем заповести помрачили и унаказили црте лика Божјег усеби (τους της θείας εικόνος χαρακτήρας), то смо се ми, поставши зли, лишили заједнице са Богом, и, обревши се изван живота (έξω της ζωής), потпали под распадљивост смрти. Но пошто нам је Син Божји био даровао оно што је најбоље, а ми то нисмо сачували, то Он узима на себе оно што је најгоре (του χείρονος), тј. нашу природу, да собом и у себи обнови боголикост и богоподобије (ίνα δι’ έαυτοΰ και έν έαυτω ανακαίνιση μεν το κατ’ εικόνα, και καθ’ όμοίωσιν), а и да нас научи добродетељном животу, учинивши га кроз себе лако доступним за нас; да нас ослободи од распадљивости заједницом живота, поставши првина нашег васкрсења; и да обнови неупотребљиви и разбијени сасуд, да би нас избавио од тираније ђавола, призвавши нас богопознању; и да нас ојача и научи побеђивати тиранина трпљењем и смирењем[108].
Чудесна сила спасења прострујала је кроз целокупну људску природу, када се на земљи родио оваплоћени Бог. У оваплоћеном рођењу, вели свети Симеон Нови Богослов, у коме је Пресвета Богородица родила Сина Божјег и Бога оваплоћеног, извршила се тајна обновљења људског рода и спасења целога света, тајна која је Господ наш и Бог Исус Христос, који је сјединио у себи удаљене природе: Бога и човека, и понео грех света[109].
Тајну оваплоћења Бога као тајну спасења Православна Црква богонадахнуто осећа својом омолитвљеном душом и богомудро изражава својом благодатном речитошћу. Нарочито у богослужењима на Благовести и Божић. Ту је њено осећање оваплоћеног Бога као Спаситеља изражено најдирљивије и најприсније. Њена света васељенска душа живи животворном истином Светог Откривења, по којој је спасење рода људског синтетички дато и изражено у оваплоћењу Бога Логоса.
Захваћен милиним прве благовести, која објављује рођење Сина Божјег у овом свету, дух Цркве Христове говори: од Благовести почиње посртање змије, умирање њено; а проклетство, које због греха лежи на роду људском, разрешава се и скида дивном спасоносном силом прве и једине истинске благовести, јер то значе речи: днесь змiино омрачается шатанiе, клятвы бо праотчи разрeшися соузъ[110]. Грехом се уселио и оваплотио у човеку смрад лажи и обмане, а оваплоћењем Господа у човека се усељује божанско добро, и са њим миомир вечне истине и правде, зато се на Благовести објављује светој Деви, да ће се из ње оваплотити Господ, яко да проженетъ злосмрадiе прелести благостiо[111]. Саздан боголик, човек је грехом унаказио лик Божји у себи; страсти безбожног живота сатрле су род људски, а Господ се оваплоћује: да род људски избави од страсти обезличености, и подари првобитну красоту[112].
По неисказаном милосрђу свом Господ се оваплоћује да, испунивши човека божанским добром и истином и животом, врати га у првобитно блаженство безгрешности. То је смисао Благовесникових речи светој Деви: прiимеши во утробе твоей Бога воплощаема, и тобою человечество, на древнее блаженство, за благоутробiе призывающа[113]. У тајни Благовештења изражена је кроз Личност оваплоћеног Господа сва тајна спасења[114]. У боговаплоћењу даје се свету спасење, јер се Господ очовечује во спасенiе душъ нашихъ[115]. Благовештење је свети дан, у који се објављује превечна тајна Божија о спасењу света оваплоћењем Бога Логоса, због чега се тај дан и назива главизна нашего спасенiя[116].
Рађајући се од Деве, Господ Христос доноси благослов свуколикој природи људској, и постаје разрешенiе клятвы[117]. Господ се рађа да би, као једини моћан, вратио човека у првобитно достојање[118]. На свети дан Благовештења десио се велики козмички и свечовечански преврат и препород: Дева прима радост, земља постаде небом, свет се ослободи првобитног проклетства[119]. Људска природа, коју на дан светих Благовести Бог Логос прима у своје ипостасно јединство, обнавља се у начелу, и кроз обнављање причешћује се први пут истинском небеском радошћу[120]. До светих Благовести род људски је живео међу сенкама реалности и лутао међу заводљивим привиђењима; на Благовести он се кроз Бога Логоса враћа јединој реалности — Богу, и тиме ослобађа привидних истина[121]. У томе је чудо, али сасвим природно, јер Творац природе не робује законима природе[122].
Божић је ваистину Божји дан, у који је Господ учинио велико божанско дело за род људски. То је дан којим време постаје — време спасења нашег[123]. Рај који је био затворен људским богоборачким грехом, Господ отвара својим рођењем у телу[124], и то отвара свима људима као потомцима Адамовим[125]. Рађајући Господа Исуса, Пресвета Богородица рађа избављење, и просвећење, и живот, и спасење[126], јер је свето нераздељиво сједињено у његовој Богочовечанској личности.
Само рађање Бога у телу има тајанствени и спасоносни значај и утицај на целокупну природу људску уопште: постајући човек, милосрдни Господ раскида окове греха са људске природе[127]. Својим доборовољним рођењем у телу, Господ нас враћа у првобитно, рајско стање[128]. До оваплоћења Бога Логоса сва је твар робовала греху; рођењем његовим у телу сва се твар ослобађа робовања првородном греху[129]. Творац избавља свет рађајући се добровольно од свете Деве[130].
Грехом је човек осмртио себе, и смрт је постала закон за људска бића; рађајући се као човек, Господ Христос изгони из људске природе начело смрти — грех, и обесмрћује сав род људски[131]. Људска природа, која је кроз првородни грех постала трулежна, исцељује се у новорођеном Богомладенцу и јавља се обновљена[132].
Чудесним рођењем Бога у телу извршиле су се истовремено четири славне тајне: отворен је рај, обновљен је род људски, уништено је проклетство, процветало је спасење свету[133]. Рођењем Спаситељевим у пећини свима су народима отворена рајска врата[134]. Род људски је грехом био осудио себе на смрт и проклетство, а Бог Логос је, родивши се телом, раздрао ризе древне осуде и обукао нас у нераспадљивост[135]. Па и само повијање у пелене чудесног Богомладенца има сотериолошки смисао и силу, јер оно означава и јесте: облачење наше природе у првобитну красоту[136].
Гресима отуђен од Бога, човек постаје грађанин неба рођењем Логоса од свете Деве[137]. Грехопадом својим човечанство је сву твар повукло у смрт и трулеж, али, рађајући се телом, Господ обнавља твар која је била иструлела у злим преступима; то је разлог да се рођењу Спаситељевом радују и горе и хумови и долине[138]. Творац, превечни Цар се рађа у Витлејему: и Едем се отвара, и пламено оружје се уклања, и ограда се руши, и небеске Силе се мешају са земљским створењима (αί ούράνιαι δυνάμεις συν τοις έπι γης άναμίγνυνται), Анђели са људима сачињавају моћно славље[139]. Бесмртност људског живота, пресечена у рају грехом, обнавља се оваплоћењем Бога Логоса који је живот вечни, јер је дрво живота процветало у пећини Витлејемској[140].
Рођењем својим на земљи Господ Христос даје људима препород и одводи их првобитном благородству[141]. Бог Логос сена тајанствени начин сјединио са људима несливеним сједињењем, и узимањем на себе тела људског Он обесмрћује и спасава род људски[142]. Телесним доласком Христовим би уништено и разорено непријатељство између човека и Бога, човек се истински причешћује едемским дрветом живота, и постаје одгајивач и бесмртних биљака, тј. бесмртних мисли, осећања и дела[143]. Од Адама до доласка Христовог са грехом царује и ад, али се бестидна тиранија ада уништава, када се телом рађа Избавитељ, из колена Давидова, и зацарује на престолу заувек[144].
Кроз све што се збива са Богомладенцем Христом излива се на род људски животворна и спасоносна сила; отуда његово повијање у пелене, и полагање у јасле даје слободу роду људском[145]. Својим рођењем Христос као Бог дарује необичан препород потомцима Адамовим[146]. Творац, рађајући се као дете, обнавља сву ствар и одводи је првобитној красоти[147].
На Божић се одиграла најдирљивија драма у овом свету: оваплоћени Бог дозвао је к себи род људски из обмане и мрачне ђаволове преваре, обновив га, и скинуо с њега проклетство рођењем својим од Деве[148].
Рођење Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа по телу јесте тајна која садржи у себи спасење рода људског: уништава се непријатељство између Бога и људи, рај се отвара, Херувим отступа од дрвета живота и род људски приступа и храни се рајским храном[149].
Ненаситим грехољубљем људи су ископали језиву провалију између земље и неба; једино рођењем Христовим та је провалија премошћена, земља и небо су сједињени, човек је оваплоћеним Богом узнесен на небо[150]. Бог Логос, родивши се као човек, најочигледније је показао у својој Богочовечанској личности јединог истинитог Бога и Господа, и у исто време разголитио сву лаж и ништавило многобожачких идола[151]. Појава Бога рођењем у телу изазива пораз ђавола, престанак осуде рода људског, и отварање раја[152].
Очовечењем својим мудри Творац обнавља боголиког човека који је преступом отпао од дивног божанског живота и осмртио се[153]. Но не само то, него се у самом Господњем рођењу телом врши тајанствено обновљење твари, која је утонула у распадљивост кроз зле преступе[154]. Творац, гледајући где пропада човек, кога је саздао својим рукама, савивши небеса сиђе, и заиста се оваплоти од Деве божански чисте[155]. Мудрост, Логос и Сила, Син Очев и Блистање, Христос Бог, очовечивши се обнови нас[156]. Пошто се Господ родио у Витлејему, Витлејем је отворио Едем рај, затворени грехом[157].
Оваплотивши с драговољно, Господ спасава од замки греха људе, залуђене злом у развраћеном свету[158]. Неисказана тајна спасења објављена је рођењем оваплоћеног Бога од Деве; света Богородица је, родивши Спаситеља, уништила првобитно проклетство Евино[159].
На дан свога рођења од Деве Господ Исус Христос уводи својом Богочовечанском личношћу у овај свет своје небеске тајне истине, које се све стапају у једну чудесну тајну спасења света и човека; Бог постаје човек, и тиме обнавља природу, не престајући бити Бог[160].
Потпуно се обукавши у човека рођењем од свете Деве, Бог Логос обнавља човека по великом милосрђу свом[161]. Господ се рађа као човек, да подигне палу боголику суштину бића људског[162]. Рођење Бога у телу просветило је на божански тајанствен начин сву твар, и она је прогледала и познала Творца[163]. По недокучљивом промислу Трисветог Божанства бестелесни Логос се рађа телом, Неописани се описује телом, и спасава род људски[164]. Рођењем Бога Логоса од свете Деве људи су се избавили од адамовског проклетства, и примили благослов, живот и избављење[165].
На Божић је извршена чудесна тајна: обновљена је природа тиме што је неизменљиви Бог постао човек[166]. Људи, спасени Христовим рођењем, величају Богородицу[167]. Бог, рођен телом од свете Деве, учини нас синовима Божјим, и онима који Га примите даде првобитно достојанство[168]. Сам поглед на Бога, рођеног телом у Витлејему, све створове испуњује неком тајанственом обновитељском силом, те се сва твар обнавља и постаје нова[169]. Света Дева је родила Сунце Христа; њиме се просветљује сва разумна природа светлошћу савршеног знања и удостојава се нетрулежности[170]. Грех и зло су одбацили сву твар далеко од Бога, рођењем пак сводим Господ Христос све то поново враћа Богу[171].
Безгрешни Господ се рађа од чисте Деве, и тиме обесмрћује сав род људски, разрешујући проклетство прамајке Еве[172]. Потпуно се обукавши у човека, милосрдни Господ препорађа и пресаздаје човека, кога је био створио по лику своме[173]. Господ је исцелио нашу оболелу природу, кроз оваплоћење своје сјединивши са њом најсигурнији лек: своје преславно Божанство[174].
Рођењем од Деве Господара над животом и смрћу заустављен је налет смрти[175]. Рођењем од свете Богородице Господ је умртвио непријатеља, очигледно разорио ад и људе ослободио[176].
Богомудра душа Цркве православие види у Спаситељевом обрезању многозначајни сотериолошки догађај, и објашњава га као органски део новозаветног домостроја спасења. По њој, Господ свију трпи обрезање, и као Бог обрезује људска сагрешења, и тиме даје спасење свету[177]. Свеблаги Бог се није постидео да се ради људи обреже телесним обрезањем, јер Он, творац Закона, испуњује оно што је по Закону и што су Пророци о Њему прорекли[178]. Будући бездан човекољубља, Господ се обукао у обличје слуге, и телом се обрезао, дарујући свима људима своју велику милост[179].
Обрезање је престало, пошто се Господ Христос драговољно обрезао, благодаћу спасавајући мноштво народа[180]. Господ Исус се јавио као испунитељ Закона, и тиме дао завршетак Закону; и примивши обрезање Он је разрешио људе од проклетства Закона[181]. Пошто се јавио Господ Христос, и засијало пролеће благодати (έλαμψε το της χάριτος έαρ), престало је суботство и обрезање јеврејско[182]. Творац Закона, испуњујући Закон, драговољно се обрезује телом, извршујући тиме обрезање зиме греха (περιτομήν εργαζόμενος του της αμαρτίας χειμωνος)[183]. Трпећи обрезање по телу, Логос, Бог од Бога, остаје неизменљив по Божанству; и тако Он, који је изнад Закона, поступа по Закону, и тиме избавља све од проклетства Закона и дарује вишњи благослов (κατάρας νόμου έκλυτροϋται τους απαντάς, και την άνωθεν εύλογίαν δεδώρηται)[184].
Колики је сотериолошки значај Спаситељевог рођења у телу, оваплоћења, очовечења, види се из тога што Православна Црква Христова свету Деву, која је родила Спасителе, назива спасењем[185].
НАПОМЕНЕ:
[1] Ср. Кол. 2, 9; Еф. 1, 23.
[2] 1 Тм. 3, 16.
[3] 2 Петр. 1, 34.
[4] Ср. Еф. 3, 6.
[5] 2 Петр. 1,11.
[6] 1 Петр. 3, 20.
[7] 1 Јн. 4, 9. 14.
[8] 1 Тм. 4, 10.
[9] Ср. Д. А. 5, 31; 13, 23.
[10] Јн. 4, 42.
[11] 2 Кор. 6, 2.
[12] Тит. 2, 11.
[13] Мт. 18, 11; ср. Лк. 19, 10.
[14] Мт. 18, 11; ср. Лк. 9, 56.
[15] Јн. 12, 47.
[16] 1 Тм. 1, 15.
[17] 2 Тм. 1, 9.
[18] De incarnat. Verbi, 16; Р. gr. t. 25, col. 125 В-125 Α.
[19] ib. 54; col. 192 ВС.
[20] In illud, Omnia mihi tradita sunt, 2; P. gr. t. 25, col. 212-А 213
[21] On, Contra arian. Orat. 1, 43; P. gr. t. 26, col. 101 B.
[22] ib. 59; col. 136 С
[23] ib. 64; col. 145 B.
[24] Ср. Он, Contra arian. Orat. II, 56; Р. gr. t. 26, col. 268 А: Бог Логос не би постао човек, да томе није била узрок нужда људи (ει μή τών ανθρώπων ή χρεία γέγονεν αίτία).
[25] Он, Contra arian. Orat. II, 5455; Р. gr. t. 26, col. 261 B, 264 B.
[26] ib. 56; col. 265 С
[27] ib. 61; col. 277 AB.
[28] ib. 65; col. 285 A.
[29] Ср. св. Григорије Палама, Homil. XVI; Р. gr. t. 151, col. 189 А 192 В.
[30] Ср. Он, Epistola ad Adelphium episcopum, 8; Р. gr. t. 26, col. 1081 С: Када би Логос био створење (κτίσμα), Он не би узео на себе саздано тело (τοκτιστόν σώμα), да би га оживотворио. Јер од какве би помоћи твар била тварима, када и сама има потребу за спасењем? Али пошто је Логос, Творац, сам постао Саздател, твари, то се Он при крају векова обукао у твар (το κτιστόν αυτόςένεδΰσατο), да би опет Он, као Творац, могао обновити и исправити твар. Каошто твари нису биле саздане тварју (ύπό κτίσματος), тако твар никада не би била спасена тварју (κτίσμα δε ύπό κτίσματος ούκ άν ποτέ σωΟή), да Логос није био Творац.
[31] Contra arian. Orat. И, 67.68. 69; Р. gr. t. 26, col. 289 ВС, 292 ABC, 293 ABC.
[32] Он, Contra arian. Orat. III, 33; P. gr. t. 26, col. 393 ВС, 396 Α.
[33] Он, De incarnat. et contra arian., 8; P. gr. t. 26, col. 996 С 997 Α.
[34] Он, Epistola ad Epictetum, 7; P. gr. t. 26, col. 1061 AB.
[35] ib. 9; col. 1065 ВС.
[36] Он, Epist. ad. Adelphium episc, 4; P. gr. t. 26, col. 1077 A.
[37] ib. 5; col. 1077 C.
[38] Он, Contra Apollinar., lib. II, 5; Р. gr. t. 26, col. 1140 ABC.
[39] ib. 6;со1. 1141 АВС.
[40] ib. 7;со1. 1144 АВ.
[41] ib. 9. 10;со1. 1148 А1149 А
[42] ib. 11; col. 1149 С— 1152 Α.
[43] Expositio in Psalm., Ps. 44, 8; P. gr. t. 27, col. 209 CD.
[44] ib. Ps. 66, 2;col. 292 B.
[45] ib. Ps. 92, 1; col. 408 A.
[46] ib. Ps. 97, 2; col. 420 B.
[47] ib. Ps. 118, 174; col. 508 D 509 A.
[48] Orat. 19, 13; Р. gr. t. 35, col. 1060 Α.
[49] Он, Orat. 29, 18. 19; Р. gr. t. 36, col. 97 ВС. 100 Α.
[50] Он, Orat. 30, 2. 3; Р. gr. t. 36, col. 105 В. С.
[51] Он, Orat. 38, 3. 4; Р. gr. t. 36, col. 313 С, 316 Α.
[52] ib. 13; col. 325 ABCD.
[53] ib. 17; col. 329 D 332 A.
[54] Он, Orat. 44, 4; P. gr. t. 36, col. 612 B.
[55] Он, Epist. 101 ad Cledonium, Epist. 1; P. gr. t. 37, col. 180 A.
[56] ib. col. 181 С 184 Α.
[57] ib. col. 189 C.
[58] Poemata dogmatica, De Testamentis et adventu Christi; P. gr. t. 37, col. 459, 460, 461, 462.
[59] Epist. 261, 2; Р. gr. t. 32, col. 969 В.
[60] ib. 3; col. 972.
[61] De Spiritu Sancto, cap. 15, 35; P. gr. t. 32, col. 128 CD.
[62] Св. Амвросије, De fide, lib. V. cap. 8, 106; P. lat. t. 16. col. 697 С quia incarnationis Dei mysterium universae salus est creaturae.
[63] Св. Златоуст, In illud, Dilius ex se nihil facit, 3; P. gr. t. 56, col. 251.3‘
[64] Он, In Genes. Homil. 3, 4; P. gr. t. 53, col. 37.
[65] Catech. IV, 9; P. gr. t. 33, col. 468 A.
[66] Он, Catech. XII, 1; col. 728 A.
[67] Он, Catech. XII, 14. 15; col. 741 АВС.
[68] Orat. catechet. cap. 8; Р. gr. t. 45, col. 37 D, 40 ВС.
[69] ib. cap. 15; col. 48 AB.
[70] ib. cap. 26; col. 69 АС.
[71] ib. сар. 27; col. 69 CD.
[72] ib. сар. 28; col. 73 АВ.
[73] ib. сар. 17; col. 53 АВ.
[74] ib. cap. 29; col. 73 D, 76 AB.
[75] Св. Иринеј, Contra haer. III, 17, 4.
[76] ib. III, 18, 1. 2.
[77] ib. III, 18, 6. 7.
[78] ib. III, 18, 7.
[79] ib. III, 19, 1.
[80] ib. III, 20, 2.
[81] ib. III, 21, 9. 10.
[82] ib. III, 22, 1. 2. 3. 4.
[83] ib. III, 23, 1. 2.
[84] ib. IV, 20, 4.
[85] ib. IV, 20, 5.
[86] ib. V, 14, 1.
[87] ib. V, 14, 2. 3.
[88] ib. V, 17, 1.
[89] ib. V, 18, 3.
[90] ib. V, 21, 1, 2, 3.
[91] Apologet. contra Theodor. pro XII cap.; Р. gr. t. 76, col. 441 В. С
[92] On, De recta fide ad regin.; P. gr. t. 76, col. 1300 A, 1301 А; ср. Advers. Nestor. lib. I, cap. 1; P. gr. t. 76, col. 21 С
[93] Он, De recta fide ad regin., Orat. altera, 22; P. gr. t. 76, col. 1365 A.
[94] Он, Quod unus sit Christus; P. gr. t. 75, col. 1304 D-1305 A.
[95] ib.; col. 1352 ВС.
[96] De incarnat. Domini, 8; P. gr. t. 75, col. 1425 CD.
[97] ib. 16; col. 1444 АВС; ср. ib. col. 1445 CD, 1448 АВ.
[98] Он, Quod unus sit Christus; Р. gr. t. 75, col. 1268 В 1269 Α.
[99] ib.; col. 1269 ВС.
[100] Он, Advers. Nestor. lib. III, cap. 3; P. gr. t. 76, col. 141 D 144 A.
[101] ib. lib. IV, сар. 5; col. 197 ВС.
[102] Epistolar. lib. I, Epist. 42, Archontio monacho; Р. gr. t. 78, col. 209 Α: Ή γαράρρητος τοΰ Λογού προς το άνθρώπινον ένωσις ήρε θεωπρεπως τάς τοΰ κόσμουπαντός αμαρτίας.
[103] ib. Epist. 95, Eutonio diacono; col. 248 С.
[104] ib. Epist. 201, Didymo; col. 312 B.
[105] Он, Epistolar. lib. IV, Epist. 154; col. 1240 AB.
[106] Противъ изследователей естества Сына Божiя, стр. 106; Творенiя иже во святыхъ Отца нашего Ефрема Сирина, часть V: Москва 1850.
[107] De fide, III, 14; Р. gr. t. 94, col. 1044 CD-1045 Α.
[108] ib. IV, 4; col. 1108 ABC.
[109] Слово 45, 9; стр. 366, Слова препод. Симеона Новаго Богослова, въ перевода епископа Teофана, Выпускъ первый, Москва 1882.
[110] Предраздинство Благовeщенiя Пресвятыя Богородицы, сeдаленъ, Слава и ныне.
[111] тамо, Канонъ, пeснь 8.
[112] тамо, Канонъ, пeснь 9.
[113] Благовeщенiе Пресвятыя владичицы нашея Богородицы и приснодeвы Марiи, на малeй вечерни, на Господи воззвахъ, стихира.
[114] тамо, Слава и нынe: родиши Сына превeчнаго изъ Отца, и спасеть люди своя отъ грeхъ ихъ.
[115] тамо, на стиховнe, Слава и нынe.
[116] Тропарь Благовeщенiя.
[117] Благовeщенiе…, на велицей вечерни, на Господи воззвахъ, стихира.
[118] тамо.
[119] тамо, на стиховне ситихира: Дева бо прiемлет радост, земня быша небо, мiр разрешися клетвы.
[120] тамо, Слава и ныне: Днесъ… Адамъ обновляется, и Ева первыя печали свобождается. Ср. св. Дамаскин, Homil. in Annuntiat, beat, virg. Mariae; P. gr. t.96, col. 643 D, 644 C: Данас је извршено уништење првородног греха (abolitio peccati primigenii). Данас je освећена наша природа усељењем у њу Творца.
[121] тамо, седаленъ: Слово Божие на землю ныне сниде…: да отъ прелестиспасеть, яко Богь, родъ человеческiй.
[122] 26 мартъ, Соборъ архангела Гаврiила, Канонъ Богородицы, песнь 6: закономъ естества не работаетъ Исусь, содетель естества.
[123] 23 декем. Предпразднство Рождества Христова, на стиховнe стихиры, Слава и нынъ: Рождество Спасово је „время спасенiя нашего“.
[124] 20 декем. Предпразднство…, Канонъ предпразднства, пeснь 1, Богородиченъ: Едемъ отверзается тебъ рождшуся отъ Дeвы Богоотроковицы, во градъ, Владыко, Витлеемъ плотт.
[125] 21 декем. Предпразднство…, на стиховнe стихира: .. въ Витлеемъ рождается, и Едемъ отверзаеть сущимъ изъ Адама Господь.
[126] 20 декем. Предпразднство…, Канонъ предпразднства, пeснь 9: … отъ Дeвы Господь Исусъ, избавленiе, просвещенiе, и жизнь, и спасенiе, нынe во градъ Давидовъ раждается.
[127] 21 декем. Предпразднство…, Канонъ предпразднства, пeснь 1: … Богъ нашъ бывъ плотт отъ Дeвы отроковицы раждается, и пеленами повивается; плъницы же разръшаетъ моихъ прегръшенiй, яко благоутробенъ. — Ср. тамо,пeснь 4: Исусъ плотт раждается,… разрешая моя прегръшенiя.
[128] тамо, пeснь 5: Отъ Дeвы раждается Богъ Емануилъ, и въ яслехъ возлегъ, наше возванiе волею содъловаетъ.
[129] тамо, пeснь 6: Господ Исус рождся, … древнаго вся свободи преступленiя, яко благоутробенъ.
[130] тамо, пeснь 6, Богородиченъ: волею раждается Зиждитель изъ Дeвы Отроковицы, … мiръ избавляли.
[131] 22 декем. Предпразднство…, на утрени, сeдаленъ, Слава и нынe: Христосъ бо Господь, Божiй Сынь, изъ Дeвы раждается чистыя, весь родъ человeчь обезсмертствуя, разрешая же клятву праматере Евы.
[132] тамо, Канонъ, пeснь 6, Богородиченъ: Исцeляя человеческое естество, древнимъ преступленiемъ истлевшее, безъ тли новъ раждается младенецъ.
[133] 23 декем. Предпразднство…, на Господи воззвахъ, Слава и нынe: отверзеся бо Едемъ, … обновляется бо Адамъ и Ева съ нимъ, клятва бо разорися, спасенiе мipy процвете.
[134] тамо, на повечерiи трипeснецъ, пeснь 9: языкомъ (τοις έθνεσιν) отверзеся едемская дверь, раждающуся въ вертепъ Избавителю.
[135] тамо, Канонъ, пeснь 3: Пеленами повився, плотно рождшееся Слово раздра ризы древнаго осужденiя, и насъ въ нетлeнiе облече.
[136] тамо, Канонъ, пeснь 3, Богородиченъ: Разрeшихомся узъ осужденiя, Зиждителю пеленами повившуся, и одеждею облекохомся, Богородице,первыя красоты.
[137] тамо, пeснь 6: Странна мя бывша отъ Бога преступленьми, пребожественный, рождейся отъ Отроковицы неискусобрачныя, милости ради, гражданина небеснаго являетъ.
[138] тамо: Горы же и холмы и удолiя возвеселитеся, Господь бо плотт раждается, обновляли тварь, истлевшую лукавими преступленьми (άνακαινίζωντην κτίσιν φθαρεισαν πονηράίς παραβάσεσίν).
[139] тамо, на стиховнe стихиры, И нынe, предпразднства.
[140] тамо, тропарь предпразднства: …древо живота въ вертепe процвeте.
[141] 24 декем. Предпразднство Рождества Христова, на повечерiи Канонъ,пeснь 1: Господи Боже мой,… рожденiемъ твоимъ божественнымъ возрожденiе дающему мне, и къ первому мя благородству возводящу (τω τή“ γεννήσει σουβείαν, άναγέννησιν διδόντν μοι, και εις την προτέραν με εύγένειαν άνάγοντι).
[142] тамо, пeснь 4: Крепостно Божества срастворився человекомъ (συγκρατείς τοις βροτοις), единенiемъ неслитнымъ (ενώσει άσυγχΰτω), плоть въ подобiи, Спасе, Адама обновлявши и спасавши воспрiятieмъ (τον ‘ΑδάμάφΦαρτίζεις και σώζεις).
[143] тамо, пeснь 6: Погибе ныне и разорися древнiя вражды средостенiе плотскимъ твоимъ пришествiемъ (τή σή ένσάρκω παρουσία), Христе, и пламенное оружiе всeмъ даетъ плещи, живоноснаго же едемскаго древа причащсюся вeрно, безсмертныхъ садовъ абie дeлатель показуяся (αθανάτων φυτών, αύβιςγεωργός άναδεικνύμενος).
[144] тамо: Царствуетъ со грeхомъ адъ, отъ Адама даже до тебе (βασιλεύεισυν τή αμαρτία άδης εξ ‘Αδάμ μέχρι σαϋ); но погибаетъ тeхъ, безстудное мучительство, плот1ю раждающуся тебe, Избавителю (άλλ’ αναιρείται τούτου ήαναίδεια της τυραννίδος, το κατά σάρκα τικτομένου σου Λυτρωτά), отъ племене Давидова, и на престола царствiя его посаждену явe, и во вeки царствующу.
[145] тамо, пeснь 8: Разрeшися связанный Адамъ, свобода же всeмъ върнымъ даровася (ελευθερία τε πάσι δίδοτοα πιστοϊς), пеленами, Спасе, повиваему тебe, и въ вертепe малeмъ, и въ яслехъ безсловесныхъ положену. — Ср.25 декем. Еже по плоти рождество Господа Бога и Спаса нашего Исуса Христа, на утрени, Канонъ первый, пeснь 6: Прiиде воплощья Христосъ Богь нашъ изъчрева,… и пеленами повивается; разрешаетъ же многоплетенныя пленицы прегрешенiя (λΰει δε πολύπλοκους σειράς παραπτώσεων).
[146] 24 декем. на утрени, Канонъ предпразднства, пeснь 1: Родитися грядетъ Христосъ, странное возрожденiе сущимъ изъ Адама яко Богь даруя (ξένην άναγέννησιν τοις έξ ‘Αδάμ, ώς αγαθός δορούμενος).
[147] тамо, пeснь 4: Тварь нынe обветшанiе все отвержи, Зиждителя зиждема и обновляюща тя видящи младенца бывша, и къ первой тя доброте возводяща (τον κτίστην κτιζόμενον, και καινουργοΰντά σε βλέπουσα, νήπιο νγενόμενον, και προς το πρώην σε κάλλος, έπανάγοντα).
[148] тамо, на хвалитехъ стихира: Днесь Адамъ воззвася отъ прелести и отъ мрачный сопротивника лести; Христосъ бо изъ Дeвы воплощается яко человекъ, иже Адама обновивъ, отятъ клятву дeвою.
[149] 25 декем. Еже по плоти рождество Господа Бога и Спаса нашего Исуса Христа, на Господи воззвахъ, стихира: Прiидите, возрадуемся Господеви, настоящую тайну сказующе: средостeнiе градежа разрушися, пламенное оружiе плещи даетсъ, и херувимъ отступаетъ отъ древа жизни и азъ райскiя пищи причащюся, отъ негоже произгнанъ быхъ преслушанiя ради.
[150] тамо, стихиры на литiи: Небо и земля днесь совокупишася (ήνώθησαν), рождшуся Христу (τεχΦέντος τοΰ Χριστού). Днесь Богъ на землю прiиде, и человeкъ на небеса взыде (και άνθρωπος εις ουρανούς άναβέβηκε). — Ср. тамо: По образу и по подобiю, истлeвша преступлешемь, видeвъ Исусъ, приклонивъ небеса сниде, и вселися во утробу девственную неизменно, да въ нейистлeвшаго Адама обновить.
[151] тамо, И ныне: Рођењем Спасовим всякая лесть идольская преста (πάσα πλάνη των ειδώλων πεπαυται).
[152] тамо, на стиховне, Слава:… днесь временный разрешися соузъ осужденiя Адамова (σήμερον ό χρόνιος έλύθη δεσμός της καταδίκης τοΰ Αδάμ),рай намъ отверзеся, змiљ упразднися (ό όφις κατηργήθη), юже бо прельсти первое, нынe узрe содетелеву бывшуматерь (νύν έθεάσατο τοΰ Δημιουργούγενομένην Μητέρα).
[153] тамо, на утрени, Канонъ первый, пeснь 1: Истлевша преступленiемъ, по Божiо образу бывшаго, всего тленiя суща, лучшiя отпадша божественныя жизни, паки обновляетъ мудрый содeтель.
[154] 23 декем. Предпразднство Рождества Христова, Канонъ, пeснь 6: Господь бо плотiю раждается, обновляли тварь, истлевшую лукавыми преступленьми.
[155] 25 декем. Еже по плоти рождество Господа Бога и Спаса нашего Исуса Христа, на утрени, Канонъ первый, пeснь 1: Видевъ Зиждитель гиблема человека, руками егоже созда, преклонивъ небеса сходить; сего же отъ Девы божественныя чистыя, всего осуществуеть, воистину воплощься.
[156] тамо: Мудрость, Слово и Сила, Сынъ сый Отчiй и Сiяше, Христосъ Богъ,… вочеловeчся обновилъ есть насъ (ένανθρωπήσας, άνεκτήσατο ημάς).
[157] тамо, песнь 6, Икосъ: Едемъ витлеемъ отверзе (την Εδέμ Βηθλεέμήνοιξε).
[158] тамо, Канонъ другiи, пeснь 7: Зле неудержанно возвышаемый, нечестно бесящшся отъ развращенiя мipa, низложилъ еси всемощне гръхъ, яже привлече прежде (ους έίλκοσε πριν), днесьжеотъ сeтеи спасавши, воплощься волею Благодетелю (σήμερον τών άρκΰων σώζεις δέ σαρκωθεις εκών εύεργέτα).
[159] тамо, на хвалитехъ стихира: Богородице Дeво, рождшая Спаса, упразднила еси первую клятву Евину, яко мати была еси благоволенiя Отча, носящивъ нъдрeхъ Божiе Слово воплощенное (ότι μήτηρ γέγονας της ευδοκίας τούΠατρός, βαστάζουσα έν κόλποις Θεόν Λογον σαρκωφέντα). Не терпить тайна испытанк (ού φέρει το μοστηριον έρευναν). Вeрою единою сио вси славимъ (πίστει μόνη τούτο πάντες δοξάζομεν), зовуще съ тобою и глаголюще: неизреченне Господи (ανερμήνευτε Κόριε), слава тебe.
[160] 26 декем. Саборъ Пресвятыя Богородицы, на стиховнe стихира: Преславное таинство устрояется днесь, обновляется естество, и Богъ человекъ бываетъ, еже бе пребысть, и еже не бе прiятъ, ни смeшенiя претерпевъ, ниже разделенiя.
[161] тамо, Канонъ священномученику Евтимт, пeснь 6, Богородиченъ: Создавый по образу своему человека, за многое благоутробiе обновляеть сего, изътебе, Дeво Богомати, совершенно въ того одeявся (δια πολλήν εύσπλαγχνίανάναπλάττει τούτον έκ σου Παρθένε, Θεομήτορ όλοκληρώς αυτόν ένδυσάμενος).
[162] 24 декем. Предпразднство Рождества Христова, тропарь: Христосъ раждается, прежде падшiи воскресити образъ.
[163] 26 декем. Саборъ Пресв. Богородицы, на утрени, седаленъ: Исусу рождшуся въ Витлееме iудейстемъ, тварь просветися, познавши Зиждителя.
[164] Недeля по Рождествe Христовомъ, на утрени, Канонъ воскресенъ, пeснь 6, Икосъ: Неизреченнымъ совeтомъ раждается плотiю безплотный, описуется нынe тeломъ неописанный (περιγράφεται νυν σώματι ό απερίγραπτος), испасаетъ непреложно оба существа (και σώζει άτρέπτως τάς άμφω ουσίας).
[165] 28 декем. на утрени, Канонъ, пeснь 4, Богородиченъ: Избавлыпеся рождестомъ твоимъ (λυτρωθέντες τω τόκφ σου), благословенная, первыя клятвы (της πριν κατάρας), благословенiе воспрiяхомъ, и жизнь и избавленiе (εύλογίανάπειληφαμεν, κάΐ ζωην και λύτρωσιν).
[166] 29 декем. на Господи воззвахъ, И нынъ: Преславное таинство устрояется днесь (παράδοξον μυστήριον οικονομείται σήμερον), обновляется естество (καινοτομείται φύσις), и Богъ человекъ бываетъ; еже бe, пребыстъ, и еже не бe, прiявъ, ни смeшенiя претерпевъ, ниже разделенiя.
[167] тамо, на стиховне стихира: въ рождествe Христове… человецы спасены бывше, Богородицу величаютъ (άνθρωποι σωθέντες, την Θεοτόκονμεγαλυνουσι).
[168] тамо, на утрени, Канонъ, пeснь 9, Богородиченъ: Сыны Божiя ны содeла, рождейся плопю Богъ изъ тебе, Всечистая; и первое даде достоянiе того прiемшимъ (και το πρώτον δέδωκε αξίωμα τοίς αυτόν δεξαμένοις).
[169] тамо, на хвалитехъ стихиры, И нынe: Зрящи тя тварь вся, въ Витлееме плот да раждаема, Создателя и Зиждителя всeхъ, новотворится паки, и обновляется. — Ср. Великiи канонъ св. Андрея Критскаго, пeснь 9: Божiе бо рождеще обновляетъ естества.
[170] тамо, на стиховнee стихиры: … имже просвещается словесное естествовсе, Сiянiемъ познанiя совершеннаго, и нетлeнiя сподобляются.
[171] тамо, Слава.
[172] 30 декем. на утрени, сeдаленъ, И нынe: Христосъ бо Господь, Божiи Сынъ, отъ Девы раждается чистыя, весь человеческiй родъ, обезсмертствуя, рeшя же клятву праматере Евы.
[173] тамо, Канонъ, пeснь 6, Богородиченъ: Создавый по образу своему человека, за многое благоутробiе, назидаеть того, изъ тебе, Дeво Богомати, весь въ него облекся (άναπλάττει τούτον έκ σου Παρθένε, Θεομήτορ, όλοκλήρως αυτόν ένδυσάμενος).
[174] Недeля, на утрени, Канонъ Пресв. Богородицe, пeснь 4 (Гласъ 4, Октоихъ): Недугующее исцeлилъ еси наше естество Владыко, скорeйшую изъ Дeвы сю соединивый цeльбу, твое пречистое, Слове, Божество (νοσούσανέθεράπευσας ημών την φυσιν Δέσποτα, δραστικώτατον έν τη Παρθένιο, ταΰτη ένώσας φάρμακον, την σήν άχραντον Λόγε Θεότητα).
[175] Въ среду утра, Канонъ Пресв. Богородица, песнь 1 (Гласъ 5, Октоихъ): Уставила еси смертное устремленiе, рождшая животомъ и смертiю обладающаго, Всенепорочная (εστησας του θανάτου τήν ρΰμην, τεξασα τον ζωής καιθανάτου δεσπόζοντα Πανάμωμε).
[176] Недeля, на утрени, Канонъ Пресв. Богородицe, пeснь 6 (Гласъ 1, Октоихъ).
[177] 1 iануарiй, Еже по плоти обрeзанiе Господа нашего Исуса Христа, на утрени, Канонъ праздника, пeснь 3, Кондакъ: Всeхъ Господь обрeзанъе терпитъ, и человeческiя прегрeшенiя, яко Богъ обрeзуетъ (και βροτών τα πταίσματα, ως αγαθός διατέμνει), даетъ спасенiе днесь мipy (δίδωσι τήν σωτηρίανσήμερον κόσμω).
[178] тамо, на велицей вечерни, на Господи воззвахъ стихиры.
[179] тамо, на утрени, Канонъ праздника, пeснь 3, Слава и ныну.
[180] тамо, пeснь 4: Обрузаше преста, отнелуже Христосъ волею обрезася, языкъ множество спасая благодатт (των έθνδν τα πλήθη σώζων τή χάριτι).
[181] тамо, пeснь 6: Прiятъ конецъ законъ, отнелeже Христосъ младенчествовавъ, исполнитель закона сый, обрeзанiе воспрiять, и разрeши законную клятву (έλυσε την τού νόμου κατάραν).
[182] тамо.
[183] тамо, пeснь 7.
[184] тамо, на хвалитехъ стихиры.
[185] У молитви: Милосердiя двери отверзи намъ, благословенная Богородице, — Црква се Пресветој Богородици обраћа речима: Ты бо еси спасенiе рода христнскаго. — Видећи у кроткој и жалостивој Богомајци утеху неутешних, Црква јој сенаОпелу обраћа речима: Радуйся, … еюже родъ человъческiй обрете спасенiе (Непорочни, И ныне)
Ne znam zašto su toliko protiv Hegela. Zar Gospod Isus Hrist nije jedinstvo suprotnosti. Bogočovek. Postoji učenje u pravoslavnoj crkvi da su te dve prirode nesliveno slivene. Njegovo „Nauka logike“ je nebeska logika, Jer se pojam vraća biću, ali ne kao prvo prvo biće već kao novi kvalitet. Zar nije drugi dolazak Gospoda Isusa Hrista i stvaranje nove zemlje povratak početku, raju.