Догматика Православне Цркве – Том II

ОДЕЉАК ТРЕЋИ
Богочовеково дело – Сотериологија

6. Тајна Спаситељевог васкрсења и тајна спасења

 

Једна, недељива и бескрајна тајна путује кроз чудесну Личност Богочовека Христа. Она се ниједним богочовечанским делом, или догађајем, или мишљу, или речју, не исцрпљује потпуно, него је увек сва, са свима својим бескрајностима, присутна у свему што је Христово. Зато је све потопљено у неку божанску тајанственост којој нема мере, и која се не може ни изблиза обухватити ничим што је људско: ни осећањем, ни сазнањем, ни речју, ни природом. Ма колико и ма како ухваћена у мисао људску, или у осећање, или у реч, тајна Богочовека је увек бескрајна за њих. Та бескрајна тајна сачињава и срж Спаситељевог васкрсења. Из понорних дубина божанске Личности Богочовекове струји та животворна тајна, пројављујући се спасоносном силом не само у његовом страдању и крсној смрти него и у васкрсењу.

И страдање, и смрт, и васкрсење потребни су и неопходни у богочовечанском домостроју спасења рода људског, неопходни по закону безмерне љубави Божанске, којом живи све што је Христово. Једна иста неопходност таји се и у страдању, и у смрти, и у васкрсењу Христовом. Зато Господ Христос одлучно наглашава јединство овога тројства: страдања, смрти и васкрсења, тврдећи изрично да Њему треба (δει) пострадати, убијену бити и трећи дан устати[1]. Да би потребу овога донекле учинио схватљивом за ученике своје, Спаситељ им у своме богочовечанском свезнању одређено претсказује и тврди: предаће се Син човечији у руке људске, и убиће га, и трећи дан устаће[2]. Но не само то, него им Он, видећи јасно будућност као садашњост, говори о појединостима тих догађаја: Ево идемо у Јерусалим, и Син човечији биће предан првосвештеницима и књижевницима; и осудиће га на смрт; и предаће га незнабошцима да му се ругају, да га шибају и разапну; и трећи дан устаће[3]. А на Тајној вечери, као тешећи ученике који никако не могу да схвате зашто ће се све то збити са њиховим омиљеним Учитељем, Господ им јасно објављује: По васкрсењу свом ја идем пред вама у Галилеју[4].

Васкрсење Господа Исуса, које је најпре било логичка неопходност његове Богочовечанске личности, постало је у потребном тренутку историска стварност. И то неминовна историска стварност. Јер по сили своје Богочовечанске личности Господ Исус није могао не васкрснути. Иако стварно мртав својим телом, Спаситељ се показао јачи од смрти, јер је тело његово било тело Бога Логоса, ипостасно сједињено с Њим и у гробу, те га смрт није могла задржати у своме царству као свој плен. Христос је васкрсао, јер смрти није било могуће да га држи у својој власти (καθότι ούκ ην δυνατόν κρατέίσθαι αυτόν ύπ’ αυτού, τέ. του θανάτου)[5]. Α што Га је држала три дана, држала Га је по допуштењу самог Господа Христа.

Речи: није било могуће (ούκ ην δυνατόν), показују, вели свети Златоуст, да је Христос сам и допустио смрти да Га задржи, и да се сама смрт, држећи Га, страшно мучила и ужасно страдала (και αυτός ώδινε κατέχων αυτόν ό θάνατος, και τά δεινά επασχεν). Уједно с тим овде је изражена мисао, да је Он тако васкрсао, да већ више неће умрети[6].

Пошто је Богочовек Христос по самој природи свога Божанства васкрсење и живот[7], Он није могао не васкрснути своје мртво тело, које је самом смрћу својом разорило смрт. Васкрсење Господа Христа било је сасвим природно за његову Богочовечанску личност, јер су и човечанска душа његова, и човечанско тело његово, били ипостасно сједињени са Божанском Ипостаси његовом, а то значи: са вечним Животом, и са свим оним што је божанско и бескрајно. Зато је Он за душу своју говорио: Власт имам положити је и власт имам узети је опет[8]; а за тело своје: Развалите га, и за три дана ћу га подигнути[9].

Нема догађаја, не само у Еванђељу већ и у историји рода људског, који је тако силно, тако неодољиво, тако непоречно посведочен као васкрсење Христово. Јер је Хришћанство, у својој целокупној историској стварности, историској моћи и свемоћи, засновано на факту Христовог васкрења, а то значи: на вечито живој Личности Богочовека Христа. Сва многовековна, и непрекидно чудотворна, историја Хришћанства сведочи о томе. Јер ако има догађаја, на који се могу свести сви догађаји из живота Господа Христа, и Апостола, и уопште свеколиког Хришћанства, онда је тај догађај васкрсење Христово. Исто тако, ако има истине, на коју се могу свести све истине еванђелске, онда је та истина васкрсење Христово. И још: ако има стварности, на коју се могу свести све новозаветне стварности, онда је та стварност васкрсење Христово. И најзад, ако има еванђелског чуда, на које се могу свести сва новозаветна чуда, онда је то чудо васкрсење Христово. Јер тек у светлости васкресења Христовог постаје чаробно јасан и лик Христов и дело његово. Тек у васкрсењу Христовом добијају своје потпуно објашњење сва чуда Христова, све истине његове, све речи његове, сви догађаји еванђелски. Јер Богочовекове истине су истините истинитошћу његовог васкрсења, и чудеса његова су стварна стварношћу његовог васкрсења.

Без васкрсења све је сабласт, све је привиђење: и Христос, и сва дела његова, и целокупно учење његово. Зато је сам Спаситељ још за живота на земљи указивао на своје васкрсење као на догађај који ће објаснити и Личност његову и дело његово. Тако, после свог Преображења Господ наређује ученицима својим говорећи: Ником не казујте шта сте видели док Син човечији из мртвих не устане[10], јер тек у светлости васкрсења постаје јасан и догађај Преображења и свеколики живот Богочовеков и учење[11]. Зашто? Зато што је тек васкрсењем својим из мртвих Господ Христос непоречно и свеубедљиво посведочен за Сина Божјег[12]. До васкрсења свог Господ је учио о вечном животу, али је васкрсењем показао да је Он заиста живот вечни. До васкресења свог Он је учио о васкрсењу мртвих, али је васкрсењем показао да је Он заиста васкрсење мртвих. До васкрсења свог Он је учио да вера у Њега преводи из смрти у живот, али је васкрсењем својим показао да је победно смрт, и тиме осигурао осмрћеним људима прелазак из смрти у бесмртност. Једном речју: целокупно учење Господа Христа добија потврду и образложење у његовом васкрсењу.

Но без васкрсења Богочовека не би се могло објаснити ни апостолство Апостола, ни мучеништво Мученика, ни исповедништво Исповедника, ни светитељство Светитеља, ни подвижништво Подвижника, ни чудотворство Чудотвораца, ни вера верујућих, ни љубав љубећих, ни нада надајућих се, ни пост испосника, ни молитва молитвеника, ни кротост кротких, ни жалостивост жалостивих, нити икоји хришћански подвиг уопште. Да Господ Исус није васкрсао, и као такав ученике своје испунио свеживотном силом и чудотворном мудрошћу, ко би њих, плашљивце и бегунце, скупио и дао им смелости, силе и мудрости, да онако неустрашиво, силно и мудро проповедају и исповедају васкрслог Господа, и онако радосно иду на смрт за Њега? А да васкрсли Спаситељ није њих испунио божанском силом и мудрошћу, како би они запалили свет неугасивим пожаром новозаветне вере, они људи прости, некњижевни, неуки, сиромашни? Да вера хришћанска није вера васкрслог, и стога вечно живог и животворног Господа Христа, ко би Мученике одушевио за подвиг мучеништва, и Исповеднике за подвиг исповедништва, и Светитеље за подвиг светитељства, и Подвижнике за подвиг подвижништва, и Бесребрнике за подвиг бесребрништва, и Испоснике за подвиг испосништва, и ма ког хришћанина за ма који еванђелски подвиг? Једном речју: да није васкрсења Христовог, Хришћанства не би ни било; Христос би био први и последњи хришћанин, који је издахнуо и умро на крсту, а са Њим издахнуло и умрло и дело његово и учење његово. Стога је васкрсење Христово алфа и омега Хришћанства у свуколикој његовој богочовечанској висини, дубини и ширини.

Васкрсење Господа Христа имало је, и вавек ће имати, такву свепобедну силу и значај само зато што је оно најочигледнији историски факт, најопипљивија историска стварност. Факт, најубедљивије посведочен у самом почетку, и од тада па све до сада посведочаван безброј пута на безброј начина. Ученици Спасови, који су били очевици његових дела до његове крсне смрти, били су очевици и делатности његове после васкрсења његовог. Отуда су они и први сведоци, јер им Господ Христос: и по страдању свом показа себе жива многим истинитим знацима (έν πολοΐς τεκμηρίοις), јављајући им се четрдесет дана, и говорећи им о царству Божјем[13]. Нека од ових јављања описали су ови сами свети очевици Спасови, као јављање: Марији Магдалини[14], Мироносицама[15], Симону Петру[16], двојици ученика на путу за Емаус[17], свима Апостолима без Томе[18], свима Апостолима са Томом[19], неколицини Апостола на мору Тиверијадском[20], Апостолима у Галилеји[21], стотинама браће[22], апостолу Јакову[23], свима Апостолима у дан Вазнесења[24]. Испитавши марљиво, вели свети Златоуст, ми налазимо да се Спаситель после васкрсења јавио једанаест пута својим светим Апостолима и затим се узнео Оцу. Пошто је имао једанаест ученика, после отпадништва Јуде који је своје место и достојанство (άξίαν) изгубио због злог издајства, то се и јавља Апостолима једанаест пута[25].

Истинитост, стварност васкрсења Христовог је најкритичније проверена од стране самих очевидаца, ученика Христових. Они нису олако поверовали у васкрсење; напротив, проверили су га немилосрдним критицизмом. Може се смело тврдити:Апостолисусе насумњали у васкрсење Христово не само за себе, него и за све људе свих времена, за сву природу људску уопште. Од саме прве вести о Спасовом васкрсењу, коју су чули од Марије Магдалине која је прва видела васкрслог Господа, Апостоли се односе с критичким неверјем: Чувши да је жив и да га је она видела они не вероваше[26]. Томе првом неверју додаје се друго: васкрсли Господ јавља се двојици ученика на путу за Емаус, и они отишавши јавише ученицима; и ни њима не вероваше[27]. Тада васкрсли Господ, да би своје неверие ученике уверио у своје васкрсење, пружа најопипљивији, најочигледнији и најнесумњивији психофизички доказ о себи васкрслом: показује им руке своје и ноге, и једе пред њима. Свети Еванђелист то овако описује: Сам Исус стаде међу њих, и рече им: Мир вам. А они се уплатите и поплашени будући, мишљаху да виде духа. И рече им: што се плашите? и зашто се јавља сумња у срцима вашим? Видите руке моје и ноге моје: ја сам главом; опипајте ме и видите, јер дух нема тела и костију као што видите да ја имам. И кад то рече, показа им руке и ноге (έπέδειξεν αύτοϊς τάς χείρας και τους πόδας). А како они још не вероваху од радости и чуђаху се, речи им: имате ли овде што за јело? А они му дадоше комад печене рибе и меда у саћу. И узевши поједе пред њима (και λαβών ενώπιον αύτων εφαγεν)[28].

Пречисто тело Господње није јело после васкрсења, вели свети Григорије Палама, што му храна била потребна, него да ученике увери у своје васкрсење, и да им и сада покаже оно исто тело које је и пре крсне смрти јело са њима. Он није појео ову храну на начин на који то чини природа смртних тела, него по божанској сили, и могло би се рећи, као што огањ једе восак (ώς το πυρ αναλίσκει τον κηρόν), само са том разликом што је огњу, да би постојао, потребно кресиво, а бесмртним телима није потребна храна да би постојала. Господ је појео комад печене рибе и мало меда у саћу, и ово двоје сачињава символе његове тајне (σύμβολα και ταύτα τοΰ κατ’ αυτόν μυστηρίου). Јер наша природа има у себи, попут рибе, као неку животну и страсну влагу, а Логос Божји, сјединивши је са собом ипостасно, и очистивши је божанским и неприступачним огњем свога Божанства учини је сличном Богу и као огњену (όμόθεον αυτήν καΐ οίον διάπυρον άπετέλεσεν). Но не само природу коју узе на себе ради нас, него и свакога који се удостоји општења са Њим, Господ обожује (θεοποιεί) дајући му огањ који дође да баци на земљу[29].

Врхунац апостолског немислосрдног критицизма у проверавању стварности и истинитости васкрсења Христовог преставља случај апостола Томе. Када остали Апостоли, којима се васкрели Господ јавио, саопштавају Томи: видесмо Господа, он им скептички одвраћа: док не видим на рукама његовим ране од клинаца, и не метнем прста свога у ране од клинаца,инеметнемруке своје у ребра његова, нећу веровати[30]. И жељу овако упорног неверја васкрсли Господ задовољава. Еванђелист прича: После осам дана опет беху ученици његову унутра, и Тома с њима. Дође Исус кад врата беху затворена, стаде на среду и рече: мир вам. Затим рече Томи: пружи прет свој овамо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран. Уверен на тако очигледан и несумњив начин у стварност васкрслог Господа, Тома са вером узвикује: Господ мој и Бог мој![31]

Васкрсење Господа Христа је темељ на коме свети Ученици његови зидају сву веру своју и проповед своју. Сва њихова дела, у ствари, ничу из тог једног Христовог дела, и своде се на то једно дело. Јер, по речима светог Златоуста, Дела Апостолска садрже у себи, управо, доказ о васкрсењу, пошто је ономе који је поверовао у васкрсење било већ лако примити и све остало[32]. Посведочити и доказати васкрсење Христово за Апостоле значи: посведочити и доказати да је Исус Христос Бог и Господ, Искупитељ и Спаситељ. Речима које говоре, и чудесима која творе у име васкрслог Исуса, они непрестано тврде, показују и доказују, да то кроз њих говори и дела васкрсли Господ својом животворном и чудотворном силом. Сав свој апостолски позив они своде на сведочанство о васкрсењу Господа Христа; апостол бити значи: сведочити васкрсење Христово[33].

Али истинитост васкрсења Христовог посведочавају невољно и непријатељи Христови тиме што потплаћују стражаре да протуре вест како су ученици украли тело Христово док су они спавали[34]. И сам највећи међу највећим непријатељима васкрслог Господа Христа, Савле, сведочи о томе. Јер се зилотског срца Савловог није могло коснути ништа Христово: ни учење које је Савле слушао од ученика Христових, ни чудеса која су они чинили у име Христово. Само је виђење васкрслог Господа Исуса могло највећег непријатеља Христовог претворити у највећег апостола[35]. И на том виђењу, као и на осталим виђењима у којима је непосредно и лично примао откривења од васкрслог Господа, Павле је изградио сву своју еванђелску проповед. Она није друго до проповед од васкрслог Исуса о васкрслом Исусу, увек живом и животворном, увек чудесном и чудотворном[36].

Васкрсење Христово је козмички догађај, видљив и очигледан и за небеске Силе, зато се и Анђели јављају као сведоци васкрсења Христовог[37].

Васкрсењем Господа Христа из мртвих завршен је и довршен Богочовечански подвиг искупљења и спасења рода људског. Јер је њиме Спаситељ коначно победно смрт, ту најстрашнију и најпроклетију последицу греха, а са њом и за њом и само царство смрти ад, и његовог цара ђавола. Ако Христос не уста, објављује христоносни Апостол, још сте у гресима својим (έτι έστέ έν ταΐς άμαρτίαις υμών)[38]. Јер ако Христос није васкрсао, вели златоусти благовесник Христових тајни, значи: није ни умро. А ако није умро, онда ни грех није уништен, јер је смрт његова уништење греха: Гле, Јагње Божије, вели се у Светом Писму, које узима грех света на себе (Јн. 1, 29). На који начин узима? Смрћу. Јер је Он и назван Јагњетом зато што је био заклан. Ако пак није васкрсао, онда није био ни заклан; а ако није био заклан, онда ни грех није уништен; ако није пак грех уништен, онда сте још у греху… Још нешто: ако Христос није васкрсао, онда смрт остаје бесмртна (ό θάνατος αθάνατος μένει). Јер ако je Он сам задржан смрћу у њеној власти и није раскинуо њене окове, како је онда Он ослободио смрти све друге?[39] Васкрсењем својим безгрешни Господ Исус показује и потврђује, да је човекољубива крсна жртва његова за грехе света примљена, и тиме природи људској отворен пут у вечни живот.

Тек је у Богочовековом васкрсењу природа људска добила свој прави, божански смисао и значај, јер је из ње уклоњена тама греха и ругоба смртности, и она се показала у својој првобитној безгрешној красоти и бесмртној светлости. Отуда је васкрсење Христово у ствари једино оправдање и осмишљење живота људског на земљи: теку њему људско биће јасно осећа, сазнаје и види да је оно створено у овом и оваквом свету ради бесмртног и вечног живота у светости, љубави и правди. Са тог разлога богоносни Апостол и благовести: Христос предаде себе за грехе наше, и устаде за оправдание наше (ήγέρθη δια την δικαίωσιν ημών)[40].

Својим васкрсењем из мртвих Господ Исус је показао, да његово искупљење и спасење рода људског има за циљ: вечити живот људи у вечном блаженству. И да је у томе сва вера хришћанска. Јер само као вечито жив Господ Исус и може бити вечити Спаситељ људи од почетна до краја векова. Једном за свагда Господ је васкрсењем својим победио смрт: и пошто уста из мртвих, Он више не умире (ούκέτι αποθνήσκει); смрт више не влада њиме (θάνατος αυτού ούκέτι κυριεύει)[41]. Васкрсењем својим Господ је осигурао вечно искупљење и спасење људи од греха и смрти, јер као васкрсли Богочовек: Он свагда живи седећи с десне стране Богу, и моли се за нас, те зато и може вавек спасавати оне који кроза њ долазе Богу[42]. Стога Господ Исус и објављује у Откривењу: Бејах мртав, и ево сам жив за увек[43]. Као такав, Он својим следбеницима осигурава светост у овом свету, и живот вечни у вечном блаженству у оном свету.

Због својих чудесних преимућстава васкрсење Господа Христа је дијамантски темељ на коме се зида Хришћанство. Без њега руши се сав богочовечански домострој спасења, сав богочовечански морал, целокупно Хришћанство. Јер Еванђеље о Исусу у ствари је Еванђеље о васкрсењу[44]. Богочовек Исус је сав у свом васкрсењу, зато је у његовом васкрсењу целокупно Еванђеље његово, са свима небеским истинама, и стварностима и добродетељима. Одбацивање Христовог васкрсења равно је одбацивању самога Христа. Без вере у васкрсење Христово немогућа је вера у Христа као Спаситеља. И још: немогућа је права вера у Христа. Једном речју: немогуће је Хришћанство; немогуће је бити хришћанин. Зато богомудри Апостол одлучно и јасно изјављује: Ако Христос не уста, онда је узалуд проповед наша, узалуд и вера наша (ει δε Χριστός ουκ έγήγερται, κενόν άρα το κήρυγμα ημών, κενή και ή πίστις υμών)[45]. Све је изгубљено, све је пропало, ако Христос није васкрсао, вели свети Златоуст објашњавајући ове Апостолове речи. Видиш ли колика је тајна домостроја спасења (είδες όσον τής οικονομίας το μυστήριον)? Ако Христос, умревши, није био у стању да васкрсне, онда ни грех није уништен, ни смрт побеђена, ни проклетство уклоњено[46]. Стога је у праву свети Поликарп када вели: Који год не признаје сведочанство Крста, од ђавола је (εκ του διαβόλου εστίν); и који год каже да нема ни васкрсења ни Суда, првенац је Сатане (οΰτος πρωτόκοκός έστι του Σατανά)[47].

Све ово показује да је васкрсење Господа Христа било и природно и неопходно како за његову Богочовечанску личност, тако и за његово богочовечанско дело: за све истине и стварности еванђелске, за отпуштење грехова, за оправдање, за победу над смрћу, за искупљење, за спасење, за веру, за наду, за живот, за све што Христа чини Христом и Хришћанство Хришћанством. А ова свенеопходност васкрсења у богочовечанском домостроју спасења, наглашавана Господом Христом пре његове смрти, коначно је наглашена и завршно објашњена после његовог васкрсења, када је ученицима својим рекао: Тако је писано, и тако је требало (και ούτως έδει) да Христос пострада и да устане из мртвих трећи дан, и да се у име његово проповеда покајање и отпуштење грехова међу свима народима[48].

Али ову свенеопходност Христове смрти и васкрсења у богочовечанском домостроју спасења човечански ум Апостола није могао схватити све док им сам Спаситељ, по васкрсењу свом, није просветлио ум својом богочовечанском светлошћу и оспособио га својом богочовечанском силом. О томе се у светом Еванђељу каже: Тада им отвори ум да разумеју писма (τότε δνηνοιξεν αυτών τον νουν, του συνίεναι τάς γράφος)[49], писма ο спасоносности његове смрти и његовог васкрсења[50]. Просветљен и уведен самим васкрслим Господом у свете тајне богочовечанског домостроја спасења, апостол Павле неуморно показује и доказује људима да је требало (έδει) да Христос пострада и васкрсне из мртвих[51]. Неопходност смрти и васкрсења у богочовечанском домостроју спасења увиђа и богопросветљени ум светих Анђела[52]. Али ову неопходност не осећа, не сазнаје, не увиђа једино срце и ум непрепорођеног, необлагодаћеног човека, човека чијег се ума није коснула сила васкрслог Богочовека, човека чији је ум чулношћу заробљен и помрачен. За такве људе: распети и васкрсли Богочовек је саблазан и безумље[53], а само васкрсење је смешна ствар[54], која их често и љути[55].

Васкрсење Господа Исуса, иако је потпуно лични акт Богочовека, ипак има свечовечански и свекозмички значај и силу, јер је Богочовек, као други Адам, родоначелник новог човечанства, и све што се тиче његове човечанске природе истовремено се тиче и васцелог рода људског, чији је Он претставник. У ствари, и оваплоћење Господа Христа, и његова смрт, и његово васкрсење, били су потребни ради спасења рода људског кроз победу над смрћу као над последицом греха. Богочовек Христос васкрсава, да би васкрсењем своје човечанске природе пропутио пут у васкрсење целокупној природи људској. У васкрсењу нашег Спаситеља, вели блажени Теодорит, ми имамо залог нашег васкрсења. Он је први разорио државу смрти, а за Њим, као за почетком, несумњиво ће следовати и сва људска природа (τη απαρχή δε πάντως ακολουθήσει το φύραμα)[56]. Господ је васкрсао своје тело и у природи људској посејао (κατέσπειρεν) наду на васкрсење, давши свима као залог тога васкрсења васкрсење свога властитог тела[57]. Господ је дошао и узео на себе обличје слуге не да би васкрсао само своје тело, него да би свима људима израдио васкрсење[58].

Према праоцу Адаму, кроз кога је помоћу греха ушла смрт у људску природу, стоји Богочовек Христос, кроз кога улази у људску природу залог васкрсења, квасац васкрсења. По богооткривеној речи Апостола: Христос уста из мртвих, и би првина умрлих (απαρχή των κεκοιμημένων). Јер пошто је кроз човека смрт, кроз човека je и васкрсење мртвих. Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети (ώσπερ γαρ έν τω ‘Αδάμ πάντες άποθνήσκουσιν, οΰτω και έν τω Χριστώ πάντες ζωοποιηθήσονται)[59]. Као што је у смрти Адамовој положен почетак и залог смртности свега рода људског, тако је у васкрсењу Господа Христа положен почетак и залог васкрсењу свих. Обратите пажњу, упозорава блажени Теодорит, на основ рода људског, и ви ћете видети да су за прородитељем следовали потомци, и сви су постали смртни, јер је он примио смртност (έπειδήπερ εκείνος έδέξατο τήν θνητότητα). Тако ће и сва природа људска следовати за Господом Христом и узети удела у васкрсењу (ούτως άπασα τών ανθρώπων ή φΰσις ακολουθήσει τω Δεσπότη Χριστώ, και κοινωνήσει της αναστάσεως), јер је и Он првенац из мртвих (Кол. 1, 18), као што је и Адам првенац. А Апостол није овде узалуд назвао Христа човеком, иако је знао да је Он Бог, него је то учинио да би, показавши саприродност (όμοφυές), потврдио учење о васкрсењу[60]. Бог Логос је, благовести Отац православља, приневши на жртву своје тело, учинио крај човекоубиственом закону смрти, и обновио нам почетак живота (αρχήν ζωής ήμίν έκαίνισεν), давши нам наду на васкрсење. Јер пошто је кроз човека смрт загосподарила над људима, то је опет оваплоћењем Бога Логоса настало уништење смрти и васкрсење живота[61].

Васкрсењем својим Господ Христос је постао првенац из мртвих (πρωτότοκος έκ των νεκρών)[62] за све људе. Он је првенац из мртвих, јер је, по речима блаженог Теодорита, први васкрсао из мртвих, први раскинуо окове смрти, и изашао из њене утробе као новорођени. А Апостолова реч указује и на васкрсење свих нас (τήν πάντων ήνών άνάστασιν). Да буде Он у свему први (Кол. 1, 18)[63]. Господ Христос је исплатио за нас сав дуг, избрисао рукописаније које је било против нас и приковао га на крст, посрамио нечисте духове смело их изобличивши собом, тј. показавши им своје безгрешно тело и душу и изобличивши њихову неправедну осуду Њега; и учинивши то Он је оживео са собом сву природу људску (συνεζωοποίησε πάσαν των ανθρώπων τήν φύσιν)… Разоривши смрт и извршивши наше спасење (και τήν ήμετέραν πραγματευσάμενος σωτηρίαν), Он се узнео на небо[64].

Пошто је Господ Исус раскинуо окове смрти, вели блажени Теофилакт, то се с правом назива и првенац из мртвих. Он је васкрсао пре свих и, као првина (ως απαρχή), подарио људима нетрулежност. Мада су и пре Њега други васкрсавали, али су опет умирали; но Господ је васкрсао савршеним васкрсењем (αυτός δε τήν τελείαν άνάστασιν ανέστη)… А пошто је васкрсло једно тело, то се сва природа удостојила васкрсења (πάσα ή φΰσις τής αναστάσεως ήξίωται)[65]. Зато што је пропутио људској природи пут из смрти у живот, у коме се више не умире, и дао благодатне силе за тај живот, васкрсли Господ је и назван првенац из мртвих, и тиме означен као родоначелник за којим ће сви следовати[66].

Васкрснувши из мртвих, Господ Исус је васкрсење из мртвих учинио обавезним за све људе: и добре и зле. По свемоћном дејству Богочовековог васкрсења и његове силе, сва се људска природа налази у власти те силе, као исцељена њоме од смртности. И човек, као биће које заједничари у свеопштој људској природи, мора васкрснути у последњи дан. Тада ће сви, по речи свеистинитог Спаситеља, сви који су у гробовима чути глас Сина Божија, и изиће ће који су чинили добро у васкрсење живота, а који су чинило зло у васкрсење суда[67]. Значи: васкрсење је обавезно за све, али вечно блаженство у рају или вечно мучење у паклу зависиће од тога да ли је човек своју вољу утврдио у добру или у злу, да ли је своју личност изградио Богом или ђаволом[68].

Но очигледно је да и после васкрсења Христовог постоји смрт у овоме свету. Како то објаснити? Да, смрт постоји, али је благодаћу Богочовековог васкрсења престала бити за људску природу проклетство, ужас и страх, већ је постала као привремен и пролазан сан[69]. Ми и сада умиремо, пише свети Атанасије Велики, али не више као осуђени (ώς κατακρινόμενοι), него као они који имају устати очекујемо опште васкрсење свију, које ће у своје време показати Бог који га је извршио и даровао[70]. Сада ми не умиремо смрћу, као у старо доба, по претњи закона, јер је таква осуда престала, него, пошто је благодаћу васкрсења (έν τή της αναστάσεως χάριτι) трулежност заустављена и уништена, ми због смртности тела умиремо само на извесно време, које је Бог даровао свакоме, да бисмо могли достићи боље васкрсење. Слично семену баченом у земљу, распадајући се ми не пропадамо, него ћемо као посејани васкрснути, пошто је смрт уништена по благодати Спаситеља (καταργηϋέντος του θανάτου κατά τήν του Σωτήρος χάριν)[71]. Ми и сада умиремо пређашњом смрћу, изјављује свети Златоуст, али не остајемо у њој. А то не значи умирати. Власт смрти и истинска смрт је кад онај који је умро нема више могућности да се врати у живот; ако ће пак он после смрти оживети, и притом бољим животом, онда то није смрт већ спавање[72].

Бескрајна сотериолошка важност Спаситељевог васкрсења у богочовечанском домостроју спасења надахнуто је изражена у богоблагодатним мислима светих Отаца и учитеља Цркве, о чему се можемо уверити и при летимичном осврту на њихово учењу.

Многозначајно је у овом погледу богомудро учење Оца Православља, светог Атанасија Великог. По њему, смрт је трулежношћу, распадљивошћу (τή φθορά) царовала над људима. Пошто је Бог Логос једини био у стању да трулежну природу људску врати у нетрулежност, то Он узима за себе тело човечије и постаје човек. А пошто смо сви били подложни трулежности смрти, Он за све предавши тело своје на смрт, приноси га Оцу. И то Он чини из човекољубља, да би, с једне стране, учинио крај закону о трулежности људи тиме што се власт овога закона испунила на телу Господњем, а с друге стране, повратио људе из трулежности у нетрулежност и оживотворио их од смрти, благодаћу васкрсења уништавајући у њима смрт као сламу огњем (τή της αναστάσεως χάριτι τον θάνατον άπ’ αυτών ώς καλάμην άπό πυρός έξαφανίζων)[73].

Логос је знао да се трулежност (ή φθορά) људска није могла друкчије зауставити осим истинском смрћу; а Логосу, као бесмртном и Сину Очевом, било је немогуће умрети. Ради тога Он и узима на себе тело које може умрети, да би оно, као тело свевишњег Логоса, било довољно смрти за све, и да би због Логоса у њему остало нетрулежно, и да би, најзад, у свима била заустављена трулежност благодаћу васкрсења (καν λοιπόν άπό πάντων ή φθορά παΰσηται τη της αναστάσεως χάριτι)[74].

Обновити човекову боголикост (το κατ’ εικόνα) нису могли људи, пошто су сами саздани по обличју Божијем. Нису могли ни Анђели, јер ни они нису ликови (εικόνες). То је могао учинити једино сам Логос Божји, Лик Очев. А то се друкчије није могло учинити осим уништењем смрти и трулежности. Стога је било потребно да Логос узме на себе смртно тело, да би у њему могао уништити смрт, и опет обновити боголикост у људима… Смртно учинити бесмртним није нико могао осим сами Живот, Господ наш Исус Христос. Стога Он приноси своје тело на жртву за све, показавши у нетрулежном телу свом првину васкрсења свију (άπαρχήν της των όλων αναστάσεως)[75].

Спаситељ је дошао да учини крај, и то не крај својој смрти него смрти свих људи; стога је скинуо са себе тело не својом сопственом смрћу (јер будући Животом Он није имао смрти), него је смрт примио од људи, да би њу, која се коснула његовог тела, потпуно уништио. Јер је главни циљ Господа Христа био: васкрсење тела које је Он имао извршити. Јер je знак победе над смрћу био: показати свима васкрсење, и уверити све да је Он уништио трулежност и даровао телима нетрулежност. И свима као залог (ώσπερ ένέχυρον) ове нетрулежности и као знак будућег васкрсења свију Он је тело своје сачувао нетрулежним (άφθαρτον)… Васкрсењу је имала претходити смрт, јер без претходне смрти не би било ни васкрсења… Тело своје Господ није дуго оставио у смрти, него га је, показавши га сам мртвим од везе смрти са њим, одмах и васкрсао у трећи дан, доносећи са собом и знак победе над смрћу: нетрулежност и нестрадал ноет тела… И за све постаде очигледно, да је тело било умрло не од немоћи природе обитавајућег Логоса, него ради уништења смрти у њему силом Спаситељевом[76].

До доласка Господа Христа смрт је била моћна, и због тога страшна. А после доласка његовог, смрт се ниподаштава (καταφρονείται), јер је очигледно да је она побеђена и уништена распетим Христом. Пошто се смрт ниподаштава и потире од Спасове спасоносне појаве у телу и крсне смрти, очигледно је да исти Спас, који се јавио у телу и уништио смрт, и сада свакодневно триумфује над њом у својим ученицима. Јер када видимо да људи, слаби по природи, насрћу на смрт, не плаше се њене разорности, него је срдачно дозивају, не стрепе од мука, него ићи за Христа у смрт претпостављају овдашњом животу; или када посматрамо како људи, жене и мала деца, због вере у Христа, хрле и хитају у смрт, ко би био тако малоуман, или тако маловеран, и толико заслепљен умом, да не схвати и не расуди, да Христос, за кога људи подносе муке, сам пружа и даје победу над смрћу, чинећи да она изнемогне у свакоме који верује у Њега и носи на себи крсни знак? Пошто се дакле они који верују у Христа потсмевају смрти и ниподаштавају је, то нека нико не сумња, да је Христос уништио смрт, и разорио и прекратио њену трулежност[77].

Крст Господњи је знак победе над смрћу. А да је Христос, општи Спаситељ свих и истинити живот свих, већ извршио бесмртно васкрсење тела (αθανάτου αναστάσεως του σώματος), потпуно је очевидно за свакога коме је здраво око ума. Јер када je смрт уништена, и сви je Христовом помоћи потиру, онда ју је у толико пре Он сам потро и уништио својим сопственим телом. А пошто је он умртвио смрт, шта је требало да се деси? Зар не то да тело васкрсне и тиме објави победу над смрћу? Јер да тело Господње није васкрсло, на који би се начин показало да је смрт уништена?[78]

Да је Господ Исус заиста васкрсао и да као вечито жив непрестано дејствује, свети Атанасије доказује Спаситељевим непрекидним утицајем на морални препород људи међу свима народима. Јер само жива Личност може дејствовати и имати утицај на људе, а не мртвац. Пошто Спаситељ тако дејствује на људе, и свакодневно свуда невидљиво убеђује премноге људе да приступају вериу Њега и покоравају се учењу његовом, зар после тога може ико сумњати да је васкрсење Христово стварно било, и да је Христос жив, или боље, да је Он сам Живот? Зар је својствено мртвацу душе људске приводити у такву тронутост, да се они одричу отачких закона и клањају се Христовом учењу? Или, ако Христос не дејствује (јер то је својствено мртвоме), онда на који начин Он зауставља дејствовање у оних који делају и живе, те прељубочинац више не чини прељубе, човекоубица више на убија, неправедник више не обмањује, и безбожник постаје побожан? Ако Христос није васкрсао него је мртав, како онда Он изгони, прогони и обара лажне богове које неверници сматрају за живе, и демоне које обожавају? Јер где се само помиње име Христово и вера његова, ту ишчезава свако идолопоклонство, и изобличава се свака демонска обмана. Ниједан демон не подноси ни име Христово, него чим га чује, одмах се даје у бекство. А то није дело мртвога него живога, и то живога Бога…

Спаситељ свакодневно врши толика дела: привлачи људе побожности, одушевљава за добордетељни живот, поучава бесмртности, испуњује срца љубављу према небеским истинама, открива им знање о Оцу, удахњује силу против смрти, показује себе свакоме, уништава идолопоклоничку безбожност, зар назвати мртвим Христа који све то чини? Несвојствено је мртвоме тако делати. А Христос, Син Божји, будући жив и делатан (ζων και ενεργής ών), свакодневно дела, и обавља спасење свих; смрт пак свакодневно се показује изнемогла, а идоли и демони мртви, због чега нико не може сумњати у васкрсење тела Христовог…

Тело Христово није могло не умрети (μη άποθανεϊν μεν γαρ ούκ ήδΰνατο), будући смртно, и за све приношено на смрт, ради чега га је Спаситељ и спремио био себи. Али оно није могло и остати мртво, јер је постало храмом Живота. Стога, иако је умрло као смртно, ипак је оживело због обитавајућег Живота у њему, а за доказ васкрсења служе дела[79]. Дела свакодневно сведоче да је Спаситељ васкрсао тело своje и да је истинити Син Божји, који је уништио смрт и свима даровао нетрулежност обећањем васкрсења, васкрснувши своје тело као првину тога васкрсења (άπαρχήν ταύτης), и у крсном знаку показавши знак победе над смрћу и њеном разорношћу[80].

Васкрсење Богочовековог тела је природна последица Логосовог оваплоћења. Тело Бога Логоса морало је васкрснути, јер је било тело Живота, тело ипостасно сједињено са Божанством Логоса. Спасење пак палог човека од смртности, од распадљивости тела и душе, помоћу богочовечанског домостроја спасења, и јесте главни циљ Логосовог оваплоћења. Свети мудрац, Атанасије Велики, богомудро то наглашава. Спасење је било нужно палом човеку који је пропадао у искварености, у трулежности. При томе треба имати на уму, да трулежност која је обузела човека није била изван тела (ή γενομένη φθορά ούκ έξωθεν ην τοΰ σώματος), него је прирасла уз тело, те је било потребно место трулежности привити телу живот, да би, као што је смрт произашла у телу, тако и живот произашао у њему. Да је смрт била изван тела, требало би да и живот буде изван тела; али пошто се смрт везала за тело и, као постојећи заједно са њим, овладала њиме; то је било неопходно да се и живот привије телу (συμπλακήναι τω σώματι), да би оно, обукавши се у живот, збацило са себе трулежност. Иначе, да је Логос био изван тела, а не у самом телу, смрт би у том случају сасвим природно била побеђена Њиме (јер смрт није у стању да се противи Животу), али би ипак у телу остала трулежност која се била привила уз њега. Стога се Спаситељ с правом обукао у тело, да тело, привијено уз живот, не остане више у смрти као смртно, него да, као обучено у бесмртност, васкрснувши остане надаље бесмртно (ως ένδυσάμενον την άθανασίαν, λοιπόν άναστάν άθάνατον διαμείνη). Јер, обукавши се једном у трулежност, оно не би васкрело да се није обукло у живот. И још: пошто се смрт није могла јавити сама по себи (καθ’ εαυτόν) него само у телу, то се Логос ради тога обукао у тело, да би сатро смрт нашавши је у телу. Јер уопште, како би Господ показао да je Он Живот, ако не оживљењем онога што је смртно?[81]

Тело Бога Логоса примило је смрт по природи, а Логос је по својој вољи и своме властитом хтењу предао своје тело на смрт, да би и пострадао природно (φυσικώς) за нас, и васкрсао божански (θεϊκως) за нас. Тако, целокупно дело Спаситељевог рођења и смрти има за циљ наше обновљење[82]. Као што смо смрћу Христовом сви ми умрли у Христу, тако смо у самом Христу и подигнути из мртвих[83]. Као што је смрт Христова била искупљење грехова људских и уништење смрти, тако и васкрсење његово и вазнесење имају важности за људе[84].

Речено је: Син Божји за то дође да раскопа дела ђавола (1 Јн. 3, 8). А каква је ђаволова дела раскопао Син Божји? Пошто је природу, коју је Бог створио безгрешном, ђаво навео на преступ заповести Божје и на проналазак греха смрти, то је Бог Логос васпоставио у себи ову природу, недоступну ђаволовом завођењу и проналажењу греха. Због тога је Господ и рекао: иде владар овога света, и у мени не налази ништа (Јн. 14, 30). А када владар овога света није нашао у Христу ниједно своје дело, онда у толико више Христос није владару овога света препустио ниједно од својих саздања. Или, када је Христос показао потпуно обновљење, ђаво није нашао у Њему ништа, да би извршено било потпуно спасење целога човека, разумне душе и тела, и да би васкрсење било потпуно (ίνα τελεία ή και άνάστασις)[85].

Страдање, смрт и васкрсење оваплоћеног Бога Логоса извршили су се у телу и души Бога (σαρκός δε Θεού καί ψυχής)[86]. Када је умрло тело одвојивши се од душе, Бог Логос је неизменљиво био и у телу, и у души, и у себи самом. У оном телу, које је у Њему било слично нашем, Он је изобразио нашу смрт, да би у њему припремио за нас и васкрсење, повративши из ада душу и из гроба тело; да би појавом душе у смрти разорио смрт, а погребом тела у гробу уништио труљење тела у гробу, показавши из ада и из гроба бесмртност и нетрулежност (την άθανασίαν και την άφθαρσίαν), у телу као што је наше пропутивши нам пут, и ослободивши нас, заробљене. То је и било чудесно; у томе се и састојала благодат[87], Спаситељ је васкрсењем извојевао победу над смрћу, тј. срушио ђавола, анас је васкрсао са собом, раскинувши окове смрти и подаривши нам место клетве благослов, место жалости радост, место туге ускршње славље[88]. Својим васкрсењем Спаситељ је људској природи пропутио пут у нетрулежност (όδοποιήσας τή ανθρώπων φύσει την εις άφθαρσίαν όδόν)[89].

Са много благодатне видовитости проникао је у тајну васкрсења Христовог богочежњиви философ Духа Светога, свети Григорије Ниски, и много непролазних истина изрекао о бескрајном значају Спасовог васкрсења у богочовечанском домостроју спасења рода људског. По њему, главни циљ Спасовог доласка у свет био је: људску природу повратити из смрти у бесмртност кроз Христову смрт и васкрсење. Вечноживи Господ, вели богомудри Отац, подвргава себе телесном рођењу, не што Му је нужан живот, него повраћајући нас од смрти у живот. Пошто је, дакле, требало свуколику нашу природу вратити из смрти, то се Он, као пружајући руку паломе и ради тога надневши се над нашим лешом, толико приближио смрти, да се коснуо мртвила, и својим властитим телом дао природи почетак васкрсења (και αρχήν δούναι την φύσιν της αναστάσεως τω ιδίω σώματι), силом својом васкрснувши уједно васцелог човека (όλον συναναστήσας τον άνθρωπον δυνάμει). Пошто је тело, које је Бог узео на себе и које васкрсењем би подигнуто заједно са Божансством, било од нашег вештаства а не од нечег другог, то, као што у нашем телу рад једнога од чулних органа изазива саосећање у целоме телу које је сједињено са овим чланом , тако, пошто је свуколика природа као једно живо биће, васкрсење једнога дела прелази на целину (ή τοΰ μέρους άνάστασις έπι το πάν διεξέρχεται), услед повезаности и сједињености природе преносећи се од дела на целину (κατά το συνεχές τε και ήνωμένον της φΰσεως, έκ τοϋ μέρους έπι το δλον συνδιδομένη).[90]

Као што је почетак смрти (ή αρχή τοΰ θανάτου), догодивши се у једноме човеку, прешао на сву природу људску, тако се исто и почетак васкрсења кроз Једнога распростире на цело човечанство (κατά τον αυτόν τρόπον και ή αρχή της αναστάσεως δι’ ενός έπι πάσαν διατείνει τήν ανθρωπότητα). Јер када се у човечанском саставу, који је Господ Христос узео на себе, после смрти душа поново вратило у тело, тада, као од некога почетка, сједињење онога што је било раздвојено на исти начин прелази на целокупну природу људску (εις πάσαν τήν άνθρωπίνην φΰσιν διαβαίνει). Иово је тајна Божјег старања о човеку и васкрсењу из мртвих[91].

У личности Богочовека Христа ваља разликовати шта је смртно и умире, шта се обнавља, и шта је оно што себе понижује. Божанство понижује себе, да би Га човечанска природа могла примити; а човечанска природа се обнавља, постајући божанствена кроз сједињење са Божанством. Јер као што се ваздух, притиснут нечим тешким и затворен у дубини воде, не задржава у води, него стреми ономе што му je сродно,причемусечестоса њим подиже и вода, опкољавајући ваздух танком павлаком, тако је и истинити Живот, обучен у тело, када се после страдања враћао себи самом, подигао са собом својом божанском бесмртношћу и тело које га је обавијало (και ή περί αυτήν σαρξ συνεπήρθη ύπό της θεϊκής αθανασίας), уздигнувши га из трулежности у нетрулежност… На тај начин Господ је унео ту малу првину наше природе (τήν βραχείαν έκείνην της φΰσεως ημών άπαρχήν) у бескрајност Божанске силе, те што је сам био тиме је начинио и њу, тј. обличје слуге начинио је Господом, човека од Марије начинио je Христом, распетог по немоћи начинио је животом и силом, и све што се побожно созерцава у Богу Логосу, Бог Логос је учинио својим човечанској природи коју је био узео на себе. Тако је трулежна природа кроз сједињење са Божанством постала учесник Божје силе, слично томе, могло би се рећи, као што капља оцта, помешана са морем, од те мешавине постаје море[92].

Пошто смрт није ништа друго него раздвајање душе и тела, то се Бог Логос, сјединивши са собом и душу и тело, не раздваја ни од душе ни од тела, већ уделивши себе и телу и души, Он помоћу душе отвара разбојнику рај, а помоћу тела зауставља дејство трулежи (δια δε του σώματος ιστησι της φθοράς την ένέργειαν). У томе се и састоји разрушење смрти: учинити трулежност недејственом, уништивши је у животворној природи (το άνενέργητον γενέσθαι την φθοράν, έν τω ζωοποιω φύσει άφανισθεϊσαν). Јер оно што се збива са Христовом душом и телом, постаје благодат и дар за сву нашу природу уопште; и тако помоћу васкрсења сједињује све што је разједињено Онај који је и у једном и у другом, тј. и у души и у телу[93].

Односно васкрсења Господа Христа немогуће је мислити да се Он, као Лазар или неко други од оживљених, враћа у живот туђом силом; напротив, Јединородни Бог сам васкрсава сједињеног са Њим човека, најпре одвојивши душу од тела, затим опет сјединивши обоје, и на тај начин се извршује спасење свуколике природе наше (και ούτως ή κοινή γίνεται σωτηρία της φύσεως), због чега се Он и назива вођ живота (Д. А. 3, 15). Јер је Јединородни Бог, који је за нас умро и васкрсао, помирио свет са собом, и све нас који смо постали заједничари његови по телу и крви откупио као неке ратне заробљенике помоћу сродне нам крви (δια του συγγενούς ημών αίματος), на што указује апостолска реч која каже: имамо искупљење крвљу његовом, и отпуштање грехова телом (Еф. 1, 7)[94].

Свевишњи, сјединивши се са нашом униженом природом, са обличјем слуге усваја немоћи слуге (οίκειοΰται τά τοΰ δούλου πάθη). И као што у нас, због присне међусобне повезаности удова, бива да, ако се нешто деси са врхом нокта, цело тело саосећа бол, пошто саосећање прониче цело тело, тако и Онај који се сјединио са нашом природом усваја наше немоћи, као што каже Исаија: Он немоћи наше узе и болести понесе (Ис. 53, 4. 5), подвргава себе ранама за нас, да бисмо се раном његовом ми исцелили (Ис. 53, 4. 5). Није Божанство било рањено, него човек сједињени са Божанством, путем сједињења, чија природа може да прима ране. А све се то збива ради тога, да се зло разори на исти начин на који је и дошло. Јер пошто је смрт ушла у свет кроз непослушност првога човека, тога ради се изгони послушношћу другога човека (Рм. 5, 12 19). Стога Господ бива послушан до саме смрти (Флб. 2, 8), да послушањем исцели грех непослушања, а васкрсењем из мртвих уништи смрт која је ушла у свет са непослушањем, јер васкрсење човека из смрти јесте уништење смрти (αφανισμός γάρ έστι θανάτου ή έκ θανάτου τοΰ άνθρωπου άνάστασις)[95].

Мада Божанство у Господу Христу није умрло, ипак је васкрсло: није умрло, јер оно што није сложено не умире; а васкрсло је, јер је Оно, налазећи се у ономе што је било умрло, учинило да заједно са Њим устане оно што је по закону људске природе било пало, тако да је Оно, боравећи и у једном и у другом делу (тј. у души и у телу) који имају своја посебна својства, телом излечило природу тела а душом природу душа (την των σωμάτων φΰσιν δια τοΰ σώματος, την δε των ψυχών δια της ψυχής έξιάσαιτο); и опет, сјединивши собом оно што је било раздвојено, Оно и само васкрсава у ономе што би подигнуто. И као што ће се трека, која је расечена на двоје (ништа не смета, тајну домостроја спасења, извршену васкрсењем, појаснити поређењем,узетим из света вештаственог), ако неко стане врхове обеју половина сједињавати на једном крају, по неопходности, у исто време потпуно сјединити и цела расечена трека, јер ће се припијањем и спајањем на једном крају уједно извршити спајање и на другом; тако и у Христу, васкрсењем извршено сједињење душе са телом, доводи у јединство сву у целокупности природу људску (πάσαν κατά το συνεχές την άνϋρωπίνην φΰσιν), која је смрћу раздељена на двоје: на душу и тело, надом на васкрсење успостављајући везу између раздвојених делова. То и значе речи Павлове: Христос уста из мртвих, првина умрлих; и као што у Адаму сви умиремо, тако ћемо у Христу сви оживети (1 Кор. 15, 20. 22). Јер по примеру трске, на оном крају који је од Адама, наша природа би расечена грехом (ή φύσις ήμων δια της αμαρτίας έσχίσθη), пошто се смрћу душа раздвојила од тела; а на другом крају који је од Христа, наша се природа опет враћа у своје првобитно стање (πάλιν ή φΰσις έαυτήν αναλαμβάνει), пошто се расцеп, који се био десио у нашој природи, потпуно спојио васкрсењем човека у Христу[96].

Говорећи на Ускрс о значају Христова васкрсења, свети Григорије Ниски вели: О овом светлом празнику виси сав Закон и Пророци, и свака богонадахнута реч и закон садрже се у благодати васкрсења (έν ταύτη άνακεφαλαιοΰται τη χάριτι). Јер је овде и крај зала и почетак добара. На пример: царова смрт од Адама (Рм. 5, 14), узевши почетак трулежне силе; но њена се зла владавина продужи тја до Мојсеја, и Закон није нимало ослабио злу моћ смрти. Дође царство Живота, и разори се царство смрти; и појави се друго рођење, други живот, други начин живота, промена саме природе наше[97]… Сей день, егоже сотвори Господь (Пс. 116, 24), јер у овај дан Господ ствара ново небо и нову земљу[98]… Благодат Христова васкрсења уништи смртне муке; она породи првенца из мртвих; она развали гвоздена врата смрти; она скрши жељезне катанце ада. Сада се отвара тамница смрти; сада се сужњима објављује ослобођење; сада се слепима даје вид; сада Исток с висине посећује оне што седе у тами и сенци смрти[99]

Ни у време Христовог страдања у Њему се, из разлога домостроја спасења, Бог није одвајао ни од душе ни од тела, с којима се једном сјединио. Ма да је Божанство драговољно раставило душу од тела, ипак је показало да борави и у једном и у другом. Јер је телом, које није примило у себе трулежност смрти, сатрло онога који има државу смрти (Јевр. 2, 14), а душом је разбојнику отворило улаз у рај. И ово двоје извршује се једновремено, пошто Божанство чини добро и у телу и у души: нетрулежношћу тела уништава смрт, а душом, која хита своме властитом завичају, враћа људе у рај. Пошто је, дакле, састав човечји двострук, а природа Божанства проста и једноставна, то се и у време одвајања тела од душе оно што је недељиво не раздваја заједно са сложеним него, напротив, остаје исто. Јер се јединством Божанске природе, која се подједнако налази и у души и у телу, раздвојени делови поново сједињују. Тако, дакле, смрт настаје од раздвајања сједињеног, а васкрсење од сједињења раздвојеног[100].

Господ Христос није страдао по неопходности, нити је био принуђен да сиђе с неба, нити је мимо очекивања нашао васкрсење као неочекивано доброчинство, него је знао крај свима стварима, и тако учинио почетак, силом свога Божанства знајући унапред све што Му претстоји. И пре но што је сишао с неба, Он је видео и метеж народа, и упорство Израиља, и Пилата како суди, и Кајафу како раздире своју хаљину, и бунтовни народ разгневљен, и Јуду који Га издаје, и Петра који Га брани; знао је притом да ће се ускоро после тога васкрсењем преобразити у славу нетрулежности. И видећи јасно сву будућност, Он није одложио даровање благодати човеку, нити одгодио домострој спасења (ουδέ ύπερέθετο την οΐκονομίαν), него је као они, који видећи слабога где га бујица носи, из саучешћа према њему, не оклевају да се баце у бујицу, и ако знају да ће се испрљати и да ће их камење изударати; тако је и човекољубиви Спаситељ наш примио на себе оно што је увредљиво и презрено, да би спасао човека који је пропадао у обмани; сишао је у наш живот, пошто је предвиђао и свој славни узлазак; допустио је себи да умре по човечанству, пошто је унапред знао о васкрсењу. Јер се Он није, као један од обичних људи, смело бацио у опасност, поверавајући исход потхвата неизвесној будућности, него је као Бог уредио овај потхват, упућујући га одређеном и познатом Му циљу.[101]

Оваплотивши се од свете Деве, Господ Христос је искупио од смрти нас, продане под грех (Рм. 7, 6. 14), пошто је у откуп наших душа дао своју скупоцену крв, коју је пролио претрпевши крст, и самим собом пропутивши нам пут у васкрсење из мртвих (όδοποιήσας ήμϊν δι’ εαυτού την έκ νεκρών άνάστασιν).[102]

У самој ствари, спасење човека састоји се у ослобођењу човека од смрти. Стога свети Иринеј вели: Спасење човека јесте разорење смрти. Када Господ оживотворава човека, то јест Адама, онда је и смрт разорена[103]. Завршивши васкрсењем свој богочовечански живот на земљи, Господ Христос је уздигао са собом Оцу и човека, показавши у себи првину васкрсења човека (primitias resurrectionis hominis), да би, као што je глава васкрсла из мртвих, тако и остало тело свеколиког човечанства, које се налази у животу, после навршеног времена његове осуде , одређене за непослушност, васкрсло[104]. Господ Христос се оваплотио, поднео понижење и страдање, да би својом смрћу и васкрсењем победио смрт… У себи самом Он нам је дао васкрсење из мртвих и затим живот вечни[105].

Крст Христов добија своје објашњење и силу у васкрсењу Христовом. Без васкрсења Христовог крст Христов би заувек остао знак срамоте и немоћи. Стога је свети Кирил Јерусалимски у праву када вели: Исповедам крст, пошто знам за васкрсење (ομολογώ τον σταυρόν, επειδή οΐδα την άνάστασιν). Јер да je Исус остао распет, ja Га можда не бих исповедао; можда бих ућутао заједно са мојим Учитељем. Али пошто је за крстом следило васкрсење, то се не стидим да говорим о њему[106].

У песничкој души светог Григорија Богослова, обогомудреној молитвом и постом, васкрсење Господа Исуса изазива херувимска усхићења, нарочито на Ускрс, и он радосно кличе: Данас је спасење свету, свету видљивом и свету невидљивом! Христос из мртвих, васкрсавајте и ви са Њим! Христос из мртвих, Христос у слави својој, узлећите! Христос из гроба, ослобођавајте се окова греха; отварају се врата ада, уништава се смрт (θάνατος καταλύεται), одбацује се стари Адам и остварује нови… Ускрс! То је празник над празницима (εορτών εορτή) и свечаност над свечаностима (και πανήγυρις πανηγύρεων). Он толико превазилази све празнике, не само људске и земаљске, него чак и Христове, који се врше за Христа, колико сунце превазилази звезде[107].

Спаситељ је умро по својој вољи, положивши у гроб своје тело не на дуго, да би, уставши из мртвих, васкрсао умрле, и привукао их себи као што магнеткамен привлачи чврсто гвожђе (ελκών οία μάγνησσα λίθος τονόεντα σίδηρον). Јер је Христос, примивши на себе тело, рођење, обличје човечје, поругу, гроб, славу, вакрсење, примио васцелог човека, са свима човечанским својствима[108].

Херувимски видовита и осетљива душа свегог и златоустог учитеља васељене живи истином Христовог васкрсења. Бескрајна је истина, бескрајна и сила Христовог васкрсења; оне се могу до краја осетити и схватити само вером и животом по вери. У васкрсењу Христовом је, вели свети Златоуст, показан неки нови тип васкрсења, јер су многи мртви васкрсавали и пре Христа, али тако као Он није васкрсао ниједан. Сви други васкрснути опет су се враћали у земљу и, ослободивши се господарства смрти на извесно време, они су јој се понова потчињавали; но тело се Господње по васкрсењу није вратило у земљу, већ се узнело на небеса, разорило сву власт ђаволову, васкрсло са собом сву васељену (μεϋ’ εαυτού την οίκουμένην συνανέστησεν άπασαν), и сада седи на царском престолу. Престављајући све то и објашњавајући, да никакав ум неће моћи схватити толика и тако велика чудеса, већ их једино вера може познати и јасно претставити, апостол Павле је рекао да се сила васкрсења Христовог схвата вером (Флб. 3, 9 10). Када разум не може да схвати и просто васкрсење (пошто је оно изнад људске природе и поретка ствари), онда какав разум може схватити васкрсење које се толико разликује од других васкрсења? Никакав, него је нама потребна једино вера, којом би се могли уверити, да је умрло тело васкрсло, и прешло у живот бесмртни, безгранични и бескрајни. То апостол Павле изражава и на другом месту, говорећи: Христос уста из мртвих, више не умире, смрт више не господари над њим (Рм. 6. 9). По среди је двоструко чудо: васкрснути, и то васкрснути на такав начин. Стога је апостол Павле и рекао да се сила васкрсења Христовог схвата вером[109].

Речима: не беше могуће да га смрт држи (Д. А. 2, 24), Апостол показује да васкрсење Христово није било онакво као и васкрсење осталих људи[110]. Из речи Апостола: да душа његова не бй остављена у аду, нити тело његово виде труљење (Д. А. 2, 21), види се, да васкрсење Христово није било слично васкрсењу осталих људи. Смрт Га је држала, и у исто време није учинила оно што јој је својствено чинити[111].

Заиста најјачи доказ васкрсења Христовог је то што је умртвљени Христос показао после смрти такву силу, да је живе људе убеђивао да презиру и отапбину, и кућу, и пријатеље, и рођаке, и сами живот ради исповедања Њега, и да задовољствима овога света претпоставе шибање, опасности и смрт. Таква су дела (τα κατορθώματα) својствена не мртвацу и не ономе који је остао у гробу, него васкрсломе и живоме[112].

Зашто се Господ по свом васкрсењу није јавио свима него само Апостолима? Зато што би Он изгледао привиђење (φάντασμα) народу који није знао неисказану тајну. Када и сами ученици с почетка нису веровали, већ су падали у забуну и имали потребу да рукама опипају и заједнички обедују, онда шта би требало очекивати од народа? Отуда се васкрсење и показује на неодољив начин помоћу чудеса, да би оно било несумњиво не само за ондашње људе, него и за све будуће нараштаје. Оно што се у ондашњих људи дешавало од тога што су гледали чудеса, требало се у свих потоњих дешавати од вере. Стога ми позајмљујемо из овога доказ и против неверника. У самој ствари, ако Господ није васкрсао већ остао мртав, онда на који су начин Апостоли чинили чудеса његовим именом? Или они нису чинили чудеса? У таком случају, на који је начин поникао хришћански род? Ово већ, разуме се, неверници неће одбацивати, и неће оспоравати оно што виде, те стога, када говоре да чудеса није било, они тим још више срамоте себе саме. У ствари, то би било највеће чудо, када би без чудеса сва васељена прибегла Христу, уловљена од дванаест сиромашних и неуких људи. Рибари нису победили обиљем богатства, ни мудрошћу речи, ни нечим томе сличним, да би људи морали признати да је у њима била божанска сила (θεΐαν ειναν έν αΰτοίς δΰναμιν), пошто је немогуће да би човечанска сила икада могла толико учинити. Стога је и сам Христос после свог васкрсења остао на земљи четрдесет дана, јављајући се у току толиког времена, да Га ученици не би сматрали за привиђење (φάντασμα)[113].

Ти ниси телесним очима видео васкрслог Господа, вели свети Златоуст, али Њега васкрслог видиш очима вере. Ти ниси телесним очима видео самог Васкрслог, али ћеш Га видети помоћу апостолских чудеса. Појава чудеса одводи те созерцању вером (χειραγωγεί σε προς την της πίστεως θεωρίαν). И то, што су се именом његовим чинила чудеса, био је бољи и јаснији доказ његовог васкрсења него јављање самог Васкрслог. Хоћеш ли да дознаш како то потврђује истину васкрсења боље него да се Он сам јавио пред очима свих људи? Слушајте пажљиво, јер многи питају о томе и говоре: зашто се Господ, васкрснувши, није одмах јавио Јудејцима? Ово је питање излишно и узалудно. Да је било наде за обраћање Јудејаца вери, онда Господ не би пропустио да се по васкрсењу јави свима. А да није било наде да их Он, јавивши им се по васкрсењу, обрати вери, види се то из случаја са Лазарем. Васкрснувши овог четвородневног мртваца, који је заударао и почео се распадати, и наредивши да он, обавијен платном, изиђе на очиглед свима, Спас их не само није обратно вери, него је и мржњу изазвао, јер су они, скупивши се, хтели чак да Га убију за то. Када дакле они нису поверовали онда када је Спаситељ васкрсао другога, зар се не би опет разбеснили против Њега, да им се Он, васкрснувши себе, јавио? И ма да они не би могли имати никаквог успеха, ипак би своју безбожност показали тиме што би Га напали.

Стога , желећи их избавити од излишног беса (μανίας περιττής), васкрсли Господ је сакрио себе, јер би их учинио заслужнима још веће казне да им се јавио после крсних страдања. Штедећи их, Он је и сакрио себе од њихових очију, а показао јављањем чудеса, јер они чују речи Петрове: у име Исуса Христа устани и ходи (Д. А. 3, 6). Ово је значило не мање него видети самог Васкрслог. А да је ово заиста највећи доказ васкрсења, и да лакше приводи вери него сама појава Васкрслога, и да је појава чудеса, чињених у име његово, могла боље убедити разум људски него гледање самог Васкрслог, види се из следећег: Христос је васкрсао и јавио се ученицима, али и међу њима се нашао неко који није поверовао, Тома звани Дидим, и њему је било потребно да метне прете своје у ране од клинаца и да опипа ребра његова (Јн. 20, 24 25). Када дакле ученик, који је провео са Њим три године, који је учествовао у трпези Господњој, који је видео највећа знамења и чудеса, који је слушао беседе Господње, видевши Га васкрслог, није поверовао пре но што је осмотрио ране од клинаца и рану од копља, онда како би могла поверовати васељена да је видела васкрслог Господа?… И не само с ове, но и с друге стране ми ћемо показати да су чудеса убеђивала боље него виђење Васкрслога. Народ, чувши Петра који је рекао хромоме: у име Исуса Христа устани и ходи, поверовао је у Христа: њих три хиљаде на борју, а затим њих пет хиљада на броју; а ученик, угледавши Васкрслог, није поверовао… Угледавши Васкрслог, и властити ученик његов није поверовао, а угледавши чудеса, и непријатељи су поверовали[114].

Апостолска чудеса и знамења била су највећи доказ васкрсења Христова. Стога и сам Спаситељ вели: Заиста, заиста вам кажем: ко верује у мене, дела која ја творим, и он ће творити, и већа ће од ових творити (Јн. 14, 12). Пошто је крст, који је претходио, саблажњавао врло многе, то су после тога и била потребна велика знамења. Да је умрли Христос остао у смрти и у гробу, и да није васкрсао, и да није узишао на небеса, онда не само не би извршена била велика знамења после крста, него би морала изгубити силу и она што су раније учињена… Христос је раније чинио чудеса, васкрсавао мртве, чистио губаве, изгонио ђаволе; затим је био распет и, како говоре безакони Јудејци, није васкрсао из мртвих. Шта ћемо им рећи на то? Ево шта: ако Он није васкрсао, како су онда после тога чињена велика знамења? Нико од живих, умревши,није после смрти чинио велика знамења, а овде су после тога била чудеса велика и по начину извршења и по својим својствима. Била су велика по својствима, јер никада сенка Христова није васкрсавала мртве, а сенке Апостола чиниле су многе такве ствари. Била су знамења велика и по начину извршења, јер је раније Он сам заповешћу чинио чудеса, а после крста служитељи његови, призивајући славно и свето име његово, чинили су велика и узвишена дела, у којима се јаче и славније пројавила сила његова. У самој ствари, далеко је значајније када је други чинио чудеса призивајући име његово, него када је Он сам чинио то исто својом заповешћу… Да Христос, умревши, није васкрсао, онда би и знамења морала престати; но она не само нису престала, него су се и после тога дешавала још значајнија и још славнија. Да Христос није васкрсао, онда други не би могли именом његовим чинити онаква чудеса, јер је једна и иста сила чинила чудеса и пре крста и после крста, само је пре крста то чинила кроз самога Христа, а после кроз његове ученике. А да би доказ васкрсења био јаснији и славнији, после крста су била чудеса превелика и преузвишена[115].

Каква је ревност, пита свети Златоуст, побуђивала Апостоле да стоје за мртваца? Какву су награду очекивали? какву почаст? Они су побегли и од Њега живога, чим је био ухваћен; а после смрти зар би могли бити онако смело за Њега, да Он није васкрсао? Како то схватити? Да они нису хтели и нису могли измислити васкрсење које се није десило, види се из следећег. Много пута је њима Спаситељ говорио о васкрсењу, чак је и непрестано понављао да ће, као што су и сами непријатељи рекли, устати после три дана (Мт. 27, 63). Стога, да Он није васкрсао, они би, као обманути и гоњени од целог народа, протеривани из кућа и градова, очигледно морали одустати од Њега; и они, као обманути Њиме и због Њега подвргнути страшним невољама, не би зажелели да шире такав глас о Њему. А да они нису могли измислити васкрсење, да се оно није стварно десило, о томе не треба ни говорити. У ствари, на што су се они при томе могли надати? Да ли на силу своје речи? Али, они су били врло неуки људи. Да ли на богатство? Али, они нису имали чак ни штапа, ни обуће. Да ли на знатност порекла? Али, они су били сиромашни, и рођени од сиромашних. Да ли на знаменитост завичаја? Али, они су долазили из незнатних села. Да ли на своју многобројност? Али, њих није било више од једанаест, ито расејани. Да ли на обећања Учитељева? Али на каква? Да Он није васкрсао, онда и остала обећања његова не би за њих била веродостојана. И како би они могли укротити народни бес? Када врховни од њих није поднео речи жене слушкиње, а сви се остали, видевши Га везана, разбегли, како би онда они помислили да иду у све крајеве земље, и да тамо усађују измишљену проповед о васкрсењу? Када један од њих није се одржао од претње жене, а други и од самог погледа на узе, како су се онда могли одржати пред царевима, владарима и народима, где су мачеви, ужарени казани, пећи, безбројне врсте свакодневне смрти, да нису били окрепљени силом и помоћи Васкрслога? Учињена су била многобројна велика чудеса, и Јудејци се нису постидели ни једнога од њих, већ су распели Онога који их је учинио; а простим речима ученика о васкрсењу зар би могли поверовати? Не, не! Све је то учинила сила Васкрслога (ή τοΰ άναστάντος ισχύς ταύτα είργάσατο)[116].

У једног беседи на Ускрс свети Златоуст благовести: Ево, настао је у нас многожељени и спасоносни празник, дан васкрсења Господа нашег Исуса Христа, основ мира, начело помирења, прекраћење непријатељских делатности, разорење смрти, пораз ђавола. Данас су се људи помешали са Анђелима (άνθρωποι τοις άγγέλοις άνεμίγησαν); и обучени у тело заједно са бестелесним Силама сада узносе славословља. Данас је оборена власт ђавола, данас су раскинути окови смрти, уништена победа ада. Данас је на своме месту да се понови пророчка реч: где ти је, смрти, жалац? Где ти је, аде, победа? (1 Кор. 15, 55; Ос. 13, 14). Данас је Господ наш Христос развалио врата гвоздена (Ис. 45, 2) и уништио само лице смрти (και αυτό τού θανάτου το πρόσωπον ήφάνισε). Шта ја говорим: лице? Та само име њено Он је променио, јер се она више не назива смрт, него спавање и сан. Пре доласка Христовог и крсног домостроја спасења (της τού όταυροΰ οικονομίας) само име смрти било је страшно. Тако је први човек за велику казну чуо следећу одлуку: у који дан окусите, смрћу ћете умрети (1 Мојс. 3, 17). И блажени Јов назвао ју је тим истим именом, рекавши: смрт је покој човеку (Јов. З, 23). И пророк Давид је рекао: смрт је грешника љута (Пс. 33, 22). И није се само смрћу називало одвајање душе од тела него и адом (άδης). Чуј шта говори праотац Јаков: свалићете ме стара с тугом у ад (1 Мојс. 42, 38); такође и Пророк: развалио је ад чељусти своје (Пс. 85, 13). И у многим местима Старога Завета наће ћеш да се селидба из овога света назива смрћу и адом. А када је Христос Бог наш принесен био на жртву и извршио васкрсење, онда је човекољубиви Господ уклонио ове називе и увео у наш живот нови дивни поредак: селидба из овога света већ се не назива смрћу него упокојењем и сном. Откуда се то види? Из речи самога Христа који каже: Лазар, наш пријатељ, заспа, него идем да га пробудим (Јн. 11, 11). Као што је за нас лако пробудтити и подићи заспалог, тако је за општег Господа свих нас лако васкрснути[117].

Смрт која је раније имала страшно лице (φοβερόν το πρόσωπον), сада је, после васкрсења Христова, постала презрена[118]. То је светли победни знак васкрсења. Њиме су нам дата безбројна блага, њиме је развејана демонска опсена, њиме се потсмевамо смрти, њиме презиремо садашњи живот, њиме се одушевљавамо надом на будућа блага, њиме ми, обучени у тело, можемо бити нимало ниже од бића бестелесних, ако зажелимо. Данас је одржана сјајна победа; данас је Господ наш, уздигнувши заставу победе над смрћу и оборивши власт ђаволову, васкрсењем подарио нама пут у спасење (την δια της αναστάσεως όδόν εις σωτηρίαν έχαρίσατο)[119]… Сада је Христос одвео природу људску у пређашње достојанство, ослободивши је од власти ђавола[120].

Васкрсење Христово доказ је Богочовекове безгрешности и има свечовечански значај. Због чега је Христос распет? Не због свог властитог греха, одговара свети Златоуст, као што се то види из његовог васкрсења. Да је био грешан, како би васкрсао? А ако је васкрсао, очигледно је да није био грешан. А ако није био грешан, како онда би распет? Ради других. А ако је ради других, онда је несумњиво васкрсао (εi δε δι’ έτερους, πάντως ανέστη)… Он је и умро и васкрсао ради тога, да нас учини праведнима (ίνα δικαίους έργάσηται)[121]. Ако је тело наше уд Христов (μέλος τοΰ Χριστού), а Христос је васкрсао, онда ће, нема сумње, и тело следовати за главом (και το σώμα πάντως έψεται τη κεφαλή)[122].

Због свога безмерног значаја и свеспасоносне силе васкрсење Христово се може с правом назвати рођендан целокупне људске природе (της ανθρωπινής φύσεως άπάσης γενέθλιον), јер смо њиме ми, изгубљени, нашли себе, ми, мртви, оживели, ми, непријатељи помирили се с Богом[123].

Да васкрсење Богочовека Христа има бескрајни значај за сав род људски, ретко ко тако снажно осећа, сазнаје и исповеда као свети ревнитељ еванђелских истина, Кирил Александриски. Посматрајући род људски са богочовечанског зенита, он га васцелог види, с једне стране у Адаму, а с друге у Господу Христу. По њему, Адам је један корен људске природе, а Христос други корен. У своме првом корену, Адаму, људска се природа разболела трулежношћу (την φβοράν). Због непослушности према своме творцу и законодавцу Богу,онасеодмахнашлаподпроклетствоми смрћу, и царова смрт од Адама до Мојсеја (Рм. 5, 14), распростирући на све своје семе и род осуду која беше на њој: јер поникавши као из трулог корена, ми кукавци остадосмо трулежни (φθαρτοι) и замкама смрти стегнути. Но Творац, промишљајући о нашем добру, зажеле да људску природу, обузету трулежношћу, врати у њено првобитно стање, те нам произведе као други корен, који смрт не могаше држати, једнога Господа Исуса Христа, који је Бог Логос из његове суштине, а постао човек као ми, рођен од жене. Бог Логос је постао истинити човек да би, душу своју положивши за нас и тело своје предавши на смрт за нас из разлога домостроја спасења (οικονομικώς), показао нас васкрсењем из мртвих победиоцима над трулежношћу и јачима од окова смрти[124].

Ма да се каже да је оваплоћени Бог Логос пострадао, ми знамо да је Он као Бог нестрадалан, а говоримо да је својим властитим телом претрпео смрт οικονομικώς, да би, сатрвши смрт и васкрснувши пошто је он живот и животворан, поврати у нетрулежност тело које је смрт тирански држала у својој власти. Тако и у нас досеже сила овога подвига, распростирући се на сав род људски (ούτω τε και εις ημάς ή τοΰ κατορθώματος διατρέχει δΰναμις, εις άπαν έκτεινομένη το γένος)[125]. Прво у Господу Христу ми се јављамо као победиоци над трулежношћу и смрћу, јер је Он оживео из мртвих имајући све нас у себи (άνεβίω γαρ έκ νεκρών, πάντας έχων εν έαυτω)[126].

Бог Логос је својим светим телом окусио смрт, да би, победивши смрт и сатрвши трулежност, сила васкрсења прешла на свеколики род људски (ή της αναστάσεως δΰναμις εις άπαν έρχηται το άνθρώπινον γένος). Јер је истина да, као што у Адаму сви умиру, тако и у Христу сви оживљују[127]. Доброчинство Спаситеља нашег протеже се на сву природу људску (έπι γαρ πάσαν την φΰσιν τών ανθρώπων ή του Σωτήρος ημών ευεργεσία χωρεί), јер као што смо заједничарили у проклетству праоца Адама, и сви били под смрћу као он, тако и победу Спаситеља Христа присвајамо себи (οίκειοΰμεβα), и заједничаримо у слави његовој, и узимамо удела у царству његовом… Победа Спаситеља нашег је у ствари наша победа, јер је и пропаст нашег праоца била свеопшта пропаст наша… Бог Логос је ради свуколике природе наше узео на себе првину нашу (την ήμετέραν άπαρχήν), да би, увевши је усве добордетељи, изазвао противника на борбу, а ову показао непобедивим јунаком; и да би ову као јунака крунисао, а пораз противников објавио, и све људе наоружао храброшћу према противнику[128].

Господ Христос се прославио васкрсењем, зато се и не стидимо говорити, да је Логос Божји пострадао и умро телом (σαρκι), јер је завршетак крунисан славом каква доликује Богу[129].

Оживевши најпре тело своје, и смрћу свога сопственог тела уништивши државу смрти, Господ Христос је постао људској природи пут у васкрсење (οδός γεγονε τη ανθρωπεία φΰσει προς άνάστασιν), идао јој силе да буде јача од трулежности[130]. Оживевши из мртвих, Господ Христос је посао људској природи пут у живот, због чега се и назива: првенац из мртвих (Кол. 1, 18), и: првина умрлих (1 Кор. 15, 20)[131].

У својој беседи на Ускрс свети Епифаније посипа срца људска бисером еванђелским: Христос отвори врата ада, и мртви устадоше као од сна. Васкрсе Христос васкрсење палих, и васкрсе са собом род људски (και τον ‘Αδάμ συνήγειρεν). Васкрсе Христос васкрсење свих, и Ева се ослободи проклетства. Васкрсе Христос васкрсење, и онога који беше унакажен украси и орадости… Васкрсе Христос, и радост подари свој твари; васкрсе, и тамница се ада испразни; васкрсе, и трулежност природе претвори у нетрулежност; васкрсе, и поврати Адама у првобитно достојанство бесмртности (εις τον άρχαϊον αξίωμα της αθανασίας)[132]… Нама је Ускрс од свих празника најпразничнији. То је празник целога света, обновљење и спасење у исто време. Овај је празник врхунац и тврђава. То је дан који благослови Бог и освети, јер у њему отпочину од свих дела својих, завршивши спасење и оних на земљи и оних у доњем свету (τελειώσας την σωτηρίαν των επιγείων όμοϋ και καταχθωνίων)[133].

Христос је васкрсао из мртвих, вели свети Теодор Студит, и сав свет ликује. Својом животворном смрћу Христос је уништио смрт, и сви се у аду ослободише окова (και πάντες oi έν αδη των δεσμών άπελΰϋησαν); Христос је отворио рај и учинио га доступним свима (πάσιν)[134]. Васкрсење Христово је циљ Господњег промисла о нама[135].

Сав домострој спасења рода људског, извршен смрћу и васкрсењем Богочовека Христа, преставља собом, по речима светог Симеона Новог Богослова, неко велико и поражавајуће промишљање Божје: душа васкрсава у овоме животу, а тело умире, и одредба Божја: земља си, и у земљу ћеш отићи, не укида се; но при свеопштем васкрсењу васкрснуће и тело, и примиће нетрулежност. Смрт није уклоњена и није оставлена неделатном у овоме животу, већ је само сатрвена и бива исмевана, јер када би она сада била уклоњена, онда људи не би више умирали[136].

Син Божји и Бог, поставши човек ради успостављења природе људске, није благоволео одмах укинути прву одредбу о казни, тј. нуждавање у свему и смрт, који су због преступања заповести наложени на Адама и род наш; јер и оно: да у зноју лица свога једемо хлеб свој, и оно: земља си, и у земљу ћеш отићи, остају, и увек ће остати у роду нашем до завршетка света. А шта је урадио, и ради, Господ наш Исус Христос? То да оне који верују у домострој спасења, извршен његовим очовечењем, Он чини заједничарима своје силе, као Бог сила, и своје премудрости, као Бог премудрости, и кроз то, не укидајући стварно прву одредбу, укида је тиме, што јој одузима силу, одушевљавајући верујуће да добродушно подносе сваковрсне невоље и муке, сам први подневши их до срамне смрти на крсту, и поставши за нас у томе образац и пример. Услед тога видимо да Апостоли и сви прави хришћани, добијајући силу од благодати Христове, с радошћу подносе све муке и напасти, и приносе Богу достојне плодове са великим трпљењем. Због тога ни Мученици нису молили Христа да их избави од мука и мучења, нити су Подвижници искали да их ослободи од трудова и напора подвижништва, него су и једни и други молили да им само подари трпљење, и са тим трпљењем они су се подвизавали подвигом мученишта и подвижништва, да би у будућем животу примили награду за свој труд[137].

Ма с које стране приступили васкрсењу Господа Исуса, оно је бескрајно у својој тајанствености и безмерно у својој важности. Но ако је та тајанственост игде ухваћена у осећања, и та важност игде изражена речима, онда је то, нема сумње, у молитвеном богословљу Цркве Православие. Тек се ту може у пуној мери назрети, и осетити, и схватити, шта све васкрсење Господа Христа значи у делу спасења рода људског, каква се безбројна добра божанска скривају у њему, какве се спасоносне истине богочовечанске садрже у њему, и какве се чудотворне силе таје у њему. Вођено непогрешивом христочежњивошћу, молитвено осећање Цркве прониче у најтајанственије дубине божанског васкрсења Спасовог, увек праћено молитвеном мишљу Цркве, која са страхом Божјим, вером и љубављу залази у пребогате ризнице богочовечанског васкрсења. Другим речима: светом, апостолском, саборном осећању и сазнању Цркве приступачно је и откривено у бескрајној тајни васкрсења Христовог оно што је неприступачно и сакривено за необлагодаћено и неомолитвљено осећање и сазнање непрепорођеног човека.

Ако игде, онда несумњиво у молитвеном богословљу Цркве, осећање људско неодољиво осећа, и мисао људска свеубедљиво сазнаје: да је Господ Христос васкрсењем својим заиста умртвио грех, заиста победио смрт, заиста сатро ђавола, заиста разорио државу смрти, заиста срушио ад, заиста обновио, заиста осветио, заиста просветио, заиста обесмртио људску природу, заиста спасао свет, заиста дао живот вечни људима, заиста нам даровао опроштај грехова и велику милост, заиста сав свет испунио радошћу, и заиста подарио роду људском све што Бог љубави и неисказаног човекољубља може подарити. То постаје очигледно и при делимичном осврту на молитвено и свето богословље Цркве, изражено нарочито у ускршњим и недељним богослужењима.

Христочежњива душа Цркве, која свагда и свуда молитвом општи са чудесним Господом Исусом, трепетно осећа да је васкрсли Господ својим необичним васкрсењем победио за нас људе смрт и ад. Господ васкрсе, умртвивши смрт[138]. На Ускрс: ми празнујемо умртвљење смрти, разрушење ада, почетак другог, вечног живота[139]. Христос васкрсе, и ад би заробљен[140]. Данас Господ зароби ад, васкрсе сужње који су од памтивека држани у љутом ропству[141]. Претрпевши крст, и уништивши смрт, Господ је васкрсао из мртвих[142]. Васкрсењем својим, коме је претходио крст, Господ Христос избриса наше дуговање греху, и уништи државу смрти[143]. Васкрсење је циљ крене смрти. Човекољубиви Господ крстом уништи смрт, да би људима показао своје васкрсење из мртвих[144]. Чесним крстом својим Господ је ђавола посрамио, и васкрсењем својим жалац греха отупио, и нас од смрти спасао[145]. Претрпевши смрт, Спаситељ је смрћу погубио смрт[146]. Силом крста свога, погребом и васкрсењем Господ је уништио смрт и подигао мртве[147]. Победивши крстом творца зла ђавола, Господ је васкрсењем својим размрскао жаоку смрти[148]. Устаде Животодавац и Господ сатрвши ад и смрт[149]. Блистајући из гроба, јави нам се неприступачна Светлост дивни Господ Христос; ад би заробљен, Сатана ишчезе[150].

Господ, који је телом окусио смрт, васкрсењем својим је прекратио горчину смрти, и људе окрепио против смрти[151]. Као једини свемоћан, Господ је крст претрпео, смрт уништио, и васкрсао из мртвих[152]. Васкрсењем животворног и свемоћног Спаситеља озарише се сви крајеви васељене, и сви се избависмо од робовања ђаволу (работы вражiя вси избавихомся = της δουλείας του εχθρού πάντες έλυτρώθημεν)[153]. Својом смрћу Господ постаде васкрсење мртвима, и смрт изгуби силу сукобивши се са Вечним Животом оваплоћеним Богом, који влада над свим и свачим[154].

Божанским васкрсењем својим милостиви Спаситељ је поништио осуду за грехе и покидао окове смрти[155]. После три дана Господ Христос је васкрсао из гроба, и силом својом развалио врата смрти, и ад умртвио, и жаоку смрти размрскао (τον κέντρον τού θανάτου συντρίψαντα), и Адама са Евом ослободио[156]. Спаситељ је телом примио смрт осигуравајући нам бесмртност, и у гроб се уселио да нас ослободи ада, васкрснувши нас са собом, јер је пострадао као човек, али је васкрсао као Бог[157]. Васкрсењем својим Господ нас је ослободио од нераскидљивих окова ада (έκ των του άδου άλικων δεσμών), и као Бог даровао свету живот вечни и велику милост[158].

За молитвено осећање и свето саборно сазнање Цркве васкрсење Господа Христа, иако личан богочовечански акт, има бескрајни сотериолошки значај по свуколику природу људску, обухватајући је сву на божански тајанствен начин.

Васкрсењем својим Христос Бог нас преведе од смрти у живот, и од земље на небо[159]. Спаситељ наш, жива и нежртвена жртва, као Бог сам себе драговољно приведе Оцу, и васкрснувши из гроба васкрсе са собом сав род људски[160]. Ма да је и у гроб сишао бесмртни Христос Бог, али је разорио силу ада, и васкрсао као победник, дајући палима васкрсење[161]. Васкрснувши трећег дана из гроба, Господ је подигао и мртве[162]. Цар и Господ, заспавши телом као мртав, васкрсао је трећег, подигавши из трулежи род људски и уништивши смрт[163]. Васкрсењем својим Господ је ад опленио и човека васкрсао[164]. Христос Бог је развалио гвоздена врата, покидао окове, и васкрсао је пали род људски[165].

Када вођ нашег спасења, Христос, васкрсе из мртвих, свет би спасен од опсене, пали род људски устаде, ђаво би сатрвен[166]. Имајући у себи победу над адом, Христос је узишао на крст, да васкрсне са собом оне што седе у тами смрти, Он који је међу мртвима слободан, точећи живот из своје светлости, свемоћни Спаситељ[167].

Васкрснувши из гроба трећег дана, Господ је са собом васкрсао и свет[168]. Свемоћни Спаситељ дарује мир људима васкрснувши из гроба и са собом подигавши свет из ада[169]. Васкрснувши трећег дана, Спаситељ је са собом подигао род људски из трулежности[170]. Спаситељ, Живот наш, распет, отворио је људима рај, и са собом подигао мртве, и васкрсао је, и силом својом опленио смрт, и заиста сјединио небеско са земаљским[171]. Ваксрсао је Господ, и васкрсењем његовим ђаво би заробљен, Адам и Ева избавише се окова трулежи[172]. Христос васкрсе као што доликује Богу, подигавши са собом мртве као свемоћан[173], а то значи: подигавши са собом сав род људски[174].

Кроз чудо Богочовекова васкрсења људску природу је прожела нека тајанствена сила обожења. О томе сведочи видовита душа васељенске Цркве: Син Девин, васкрсењем својим разоривши сву државу смрти, као Бог силни подиже нас и обожи[175]. Добровољно подигнут на крст, Спаситељ је допустио да као мртав буде сахрањен у гробу, и оживевши све скупа мртве у аду, васкрсао је божанском силом[176]. Разоривши својом смрћу државу смрти, Христос је својим славним васкрсењем подарио живот људима, и подигао са собом род људски[177].

Васкрсењем Христовим смрт би умртвљена, ад би оплењен, и они у оковима ослободише се[178]. Васкрснувши, Господ је са собом васкрснуо сву твар[179]. Уништивши моћ смрти, животворни Спаситељ је својим васкрсењем подарио бесмртност свима мртвима[180].

Богочовек Христос прикова на крст грехе наше, и дајући живот умртви смрт, васкрснувши род људски као човекољубац[181]. Безгрешни Спаситељ примио је крст и смрт, да би свету даровао васкрсење као човекољубац[182]. Христос Спас наш прикова на крст грехе наше, и умртвивши смрт дарова нам живот васкрснувши сав пали род људски[183]. Човекољубље, које је по неподражљивости својој својствено само Богу љубави, показао је Господ Христос тиме што је, васкрснувши из мртвих, васкрсао са собом све од памтивека умрле[184].

Свемоћни Господ нас је силом својом извео из ада, убивши прождрљивца (всеядца = το παμφάγον) ђавола и разоривши његову силу, јер је Живот, и Светлост, и Васкрсење[185]. Христос је као Бог васкрсао из гроба у слави, и са собом је васкрсао и свет, и смрт је ишчезла[186]. Ад стење и смрт рида, а свет се весели, и сви се радују, јер је Христос подарио васкрсење свима[187]. Васкрсењем Спасовим из мртвих би умртвљена гадна смрт наша, јер јавивши се онима у аду, Христос им подари васкрсење[188]. Христос је васкрсао као Бог, са собом подигавши себи род људски[189]. После тродневног боравка у гробу васкрснувши телесни храм свој, Христос Бог је васкрсао са Адамом и оне што су од Адама[190].

Господ Христос је од праха створио човека по лику свом; и сваљенога опет у прах смрти због греха, Господ га је, сишавши у ад, васкрсао са собом[191]. Господ је крстом својим сатро смрт, да као једини човекољубац покаже људима своје васкрсење из мртвих[192]. Спаситељ је претрпео смрт, да род људски избави од смрти; и васкрснувши из мртвих, са собом је васкрсао и оне који суу Њему познали Бога, и просветио је свет[193]. Христос Живот својим смртним телом приопштио се смрти ради страдања ништих и уздаха убогих својих, и уништивши уништитеља, све је васкрсао са собом[194]. Када Христос васкрсе из гроба, смрт поврати све мртваце које беше прогутала, а трулежно царство ада би разорено[195].

Ваистину васкрсе Христос, дајући живот и васкрсење онима у аду[196]. Христос Бог, Спаситељ наш, васкрсао је из гроба као бесмртан, силом својом подигао је са собом свет и разорио државу смрти[197]. Смрт би погубљена смрћу, јер васкрсе Онај што умре, дарујући човеку нетрулежност[198]. Као животоносац, као заиста лепши од раја, показа се гроб Христов, извор нашега васкрсења[199]. До Христовог васкрсења ад је држао у себи душе свих умрлих људи као огромно богатство, али васкрснувши из мртвих, Господ је испразнио пређашње многољудне ризнице ада[200]. Сишавши човеку у ад, Господ је свима пропутио пут у васкрсење, и изишавши опет отуда, узео је на своје раме човека и привео га Оцу[201].

Рукописаније наше на крсту би копљем поцепано, и убројен међу мртве, Господ је свезао тамошњег тиранина, васкрсењем својим избавивши све од окова ада[202]. Бог Логос, незалазна Светлост, на крају векова је као у огледалу засијао свету телом, и чак до ада сишао, и тамошњу таму растерао, и свима народима показао светлост васкрсења[203]. Спаситељ је телом (σαρκί) примио смрт, дарујући нам бесмртност; а уселивши се у гроб ослободио нас је, васкрснувши нас са собом као Бог[204]. Необично је Спасово распеће, необичан и силазак у ад, јер опленивши ад, и древне сужње славно васкрснувши са собом као Бог, отворио је рај и удостојио их њега[205].

Сабеспочетни Оцу и Духу Логосу, родивши се од Деве на спасење наше, благоволео је телом узаћи на крст, и смрт поднети, и славним васкрсењем својим васкрснути умрле[206]. Васкрснувши, Спаситељ као Бог подиже са собом мртве из гробова, разоривши државу смрти и моћ ђавола, и изливши светлост на оне у аду[207]. Смрћу својом Господ је срушио силу смрти, и са собом подигао умрле од памтивека[208]. Спаситељ је трећега дана васкрсао из гроба, подигавши са собом нашег праоца[209], као носиоца и родитеља васцеле природе људске.

По својој вољи Спаситељ је сишао у ад, и заробио га као Бог и Логос; васкрсао је трећег дана, васкрснувши са собом род људски из окова и трулежности ада[210]. Спаситељ света васкрсао је из гроба, и заједно са телом својим подигао са собом људе[211]. Сишавши у ад, Богочовек је опленио смрт, и васкрснувши после три дана, Он je ca собом васкрсао нас[212]. Својим живоносним васкрсењем Христос Бог је васкрсао иструлелог човека (истлевша человека = φθαρέντα τον άνθρωπον)[213]. Милостиви Спаситељ приковао је на крст грехе наше, и својом смрћу умртвио је смрт, и васкрсењем својим подигао из мртвих умрле[214]. Недокучљиви Господ, Творац неба и земље, пострадавши крстом подарио је човеку нестрадалност, а примивши погреб, и васкрснувши у слави, руком свемоћном васкрснуо је са собом род људски[215]. Васкрснувши из гроба, Господ је са собом васкрсао све мртве што су били у аду[216].

Христос Бог наш добровољно је примио распеће ради свеопштег васкрсења рода људског[217]. Васкрсе Христос и Бог наш, подигавши природу људску из дубине ада[218]. Натприродно заспавши природним сном, свемоћни Господ је и живот подигао из сна и трулежи[219]. По својој вољи Логос се јавио у гробу мртав, али живи и, као што је претсказао, васкрсењем својим Он васкрсава људе[220].

Неисказано скупоцена благодат, коју је чудесни Господ Исус својим васкрсењем даровао роду људском, показује се нарочито у томе што је кроз њу подарио природи људској опроштај грехова, нетрулежност, бесмртност и живот вечни. А све то људи нису ничим заслужили. Стога све те божанске дарове васкрсења Христова, света и саборна душа Цркве осепа и сазнаје као искључиво дело велике милости Божје што она у своме молитвеном богословљу многократно и надахнуто исповеда, називајући све дарове једном речју: велика милост. Сам ускршњи тропар језгровито изражава, да је дело Христова васкрсења: уништење смрти и даровање живота онима у гробовима: Христосъ воскресе изъ мертвыхъ, смертiю смерть поправь, и сущимъ во гробьхъ животъ даровавъ (και τοις έν τοίς μνήμασιν ζωήν χαρισάμενος). Васкрснувши из гроба, као што је претсказао, Господ Исус нам даде живот вечни и велику милост[221]. Стога је гроб Христов: извор нетрулежности (источникъ нетлeнiя, αφθαρσίας)[222]. Христос, Сунце правде, васкрсењем својим излио је живот на све[223]. Господ је развалио врата ада, и својом смрћу разорио царство смрти, а род људски је ослободио трулежи подаривши свету живот, и нетрулежност, и велику милост[224]. Спасовим васкрсењем ослободисмо се нераскидљивих окова адских, и сви примисмо нетрулежност и живот[225].

Узишавши на крст, Господ је уништио наше прародитељско проклетство, и сишавши у ад ослободио је све сужње од памтивека, дарујући нетрулежност роду људском, због тога и славимо његово животворно и спасоносно васкрсење[226]. Васкрснувши из мртвих, Спаситељ је као једини свемоћан подарио бесмртност роду људском[227]. Сва милост и љубав Господа Христа према роду људском изражене су његовим васкрсењем из мртвих: човекољубиви Спаситељ је благоволео помиловати нас васкрсењем[228]. Васкрсењем својим Господ је подарио отпуштење грехова[229]. Господ је васкрсао и даровао нетрулежност душама нашим[230]. Но не само то, него васкрснувши зато што је Бог, Христос подари живот васељени[231]. Ускрс је спасоносан, Ускрс нас преводи у живот бесмртни[232]. На Ускрс када Христос као Сунце правде заблиста из мртвих, све нас нетрулежношћу обасја[233].

Христос Бог наш устаде из мртвих као свемоћан, дарујући свима нама нетрулежност и живот, просвећење и велику милост[234]. Када Христос васкрсе, трулежност пропаде, нетрулежност процвета[235]. Васкрсе Вођ нашег спасења, разоривши смрт, а дарујући свету живот вечни и велику милост[236]. Уопште, у ускршњим и васкрсним богослужењима бруји радосни рефрен: воскресе Христосъ Богъ, даруйя Mipoви велию милость.

Умртвивши смрт, васкрсењем својим Господ свима смртнима подари живот који траје увек[237]. На Ускрс бише разорени смрт и ад, а род људски обуче нетрулежност[238]. Разваливши силом својом врата смрти, Господ је открио путеве живота и отворио капију бесмртности[239]. Силом својом разоривши моћ смрти, Спаситељ је показао људима стазу живота[240]. Својом смрћу Господ Христос избави од трулежи целокупно човечанство[241]. Страдањем својим Господ нас је ослободио страдања, и васкрсењем својим избавио нас од трулежи[242]. Разорена смрћу кукавна смрт лежи без даха, јер не будући у стању да поднесе додир божанског живота она, јака, постаје мртва, и васкрсење се дарује свима[243].

Васкрсе Господ, дајући свету велику милост[244]. Трећег дана васкрсе Спаситељ, дајући свету живот[245]. Васкрсе Исус из гроба, као што прорече, даде нам живот вечни и велику милост.[246] Васкрсе Господ који је и међу мртвима слободан, и даје свету велику милост[247]. Преблагословена је Богородица Дева, јер из ње Оваплоћени зароби ад, поврати Адама, уништи проклетство, ослободи Еву, умртви смрт, и ми оживесмо[248]. Васкрсењем својом милостиви Господ је нашу смртност обукао у бесмртност, и победа заиста прождре смрт[249]. Христос је био распет и погребен, као што је хтео, сатро је смрт, и васкрсао је као Бог и Господ, дарујући свету вечни живот и велику милост[250].

Својим погребом и васкрсењем човекољубиви Господ је избавио свет од трулежи[251]. Господње рођење од Оца беспочетно је и вечно; његово оваплоћење од Деве неизрециво је и необјашњиво; и његов силазак у ад страшан је ђаволу и анђелима његовим, јер сатрвши смрт, Он је васкрсао трећег дана, дарујући људима нетрулежност и велику милост[252]. Спаситељ је по својој вољи васкрсао трећег дана као Бог, дарујући нам бескраен живот и велику милост[253]. Уништена би смрт, васкрсе Христос Бог, дарујући свету велику милост[254]. Сатрвши моћ смрти, Спаситељ је васкрсењем својим подарио нетрулежност свима умрлима[255]. Добровольном и животворном смрћу својом Христос као Бог развали врата адска, отвори нам древни рај и, васкрснувши из мртвих, избави од трулежи живот наш[256].

Боготворитељ људске природе, Господ Христос, васкрсењем својим отвори нам стазу живота[257]. Христос Бог је крстом својим разорио смрт, и васкрсењем својим подарио свету велику милост[258]. Васкрсењем својим из мртвих Господ Исус је ослободио адамски род тираније ада, и као Бог даровао свету вечни живот и велику милост[259]. Славним васкрсењем својим Господ нам је као, у правом смислу, једини милосрдан, подарио вечни живот и очишћење грехова[260]. Милосрдни Господ, живот и васкрсење наше, сишао је са висина, примио тродневни боравак у гробу, да нас ослободи страдања[261]. Васкрснувши из гроба, као из сна, милостиви Господ је све избавио од трулежи[262]. Нестрадални Божанством пострадао је крстом; примио је тродневни погреб, да нас ослободи робовања ђаволу и, обесмртивши нас, да нас оживотвори васкрсењем својим[263]. Васкрснувши из гроба, Господ дарује нетрулежност свима вернима[264]. Пад Адамов би човекоубиствен, али не богоубиствен; иако пострада земљана суштина Спаситељевог тела, ипак његово Божанство остаде нестрадално; а васкрсењем својим Он је трулежно претворио у нетрулежно, и показао извор нетрулежног живота[265].

Начело бесмртности, нетрулежности, вечног живота, које је васкрсењем Господа Исуса ушло у људску природу, пројављује се као обновљење људске природе, у принципу, што апостолска Црква Христова свим бићем својим осећа и надахнутом речитошћу истиче у своме молитвеном богословљу. Васкрсењем својим свемоћни Господ је обновио иструлелу природу људску, и показао нам узлаз на небо[266]. Својим крстом и васкрсењем Господ нас је учинио место старих новима, и место трулежних нетрулежнима, и заповедно нам да достојно ходимо у новом животу[267]. Христос из мртвих устаде, првина умрлих, и иструлелу природу рода нашег у себи самом обнови[268]. Нестрадални Господ ради нас постаде страдалним човеком, и распевши се добровољно на крсту, Он нас васкрсе са собом; стога и прослављамо са крстом страдање и васкрсење, јер нас је помоћу њих поново саздао, помоћу њих и спасао[269]. Положен у новоме гробу, Господ Христос је обновио природу људску васкрснувши из мртвих на божански начин[270]. Логос није имао ни красоте ни изгледа када је страдао, али васкрснувши, Он је заблистао и украсио људе божанским сјајем[271].

Васкрснувши из мртвих, Господ Христос је чудесно пројавио и показао своју божанску светлост, којом је кроз васкрсење своје залио сву природу људску и сву твар. А то значи: просветлио и просветио; јер божанска светлост и јесте сила која просветљује, и тиме просвећује. Бити испуњен божанском светлошћу, светлошћу васкрсења Христова, светлошћу васкрслог Христа, и значи: бити просветљен и просвећен. А истинско је просветљење и просвећење: испунити се васкрсном светлошћу Господа Исуса, и њоме осветлити све своје мисли, све своје жеље, сва своја осећања, сва своја дела, сав свој живот. То пак порађа у човеку пламено осећање и неугасиво сазнање: да је он бесмртна личност, која још у овом свету времена и простора живи вечним животом, који је изаткан од вечних божанских истина и вредности.

Такво је основно осећање Цркве у њеном молитвеном богословљу, осећање које се силом своје животности искристалисало у равносилно сазнање, којим бесмртна богочовечанска душа Цркве апостолске живи. На Ускрс су се сви светови испунили светлошћу: Сада се све испуни светлошћу: и небо и земља, и преисподња; стога сва твар треба да празнује Христово васкрсење, којим се учврсти[272]. На Ускрс: вечита светлост из гроба заблиста свима помоћу тела (σωματικως)[273]. Крстом својим Господ је уништио стародревно проклетство; погребом својим умртвио је државу смрти, а васкрсењем просветио је род људски[274]. Васкрсењем Спасовим све се просветило, и рај се опет отворио[275]. Светлошћу свога васкрсења Господ је све просветио[276].

Тек у васкрсењу Христовом људи су јасно познали да је Он, Бог Логос, вид свуколикој природи људској, и око телу овога света, и општи Саздатељ и Створитељ очију[277]. Васкрсењем Христовим бише осветљени и просветљени сви крајеви васељене[278]. Васкрснувши из гроба, Спаситељ је открио светлост Свете Тројице[279]. Када Господ васкрсе из мртвих, Он просвети све и сва, јер нас ослободи тираније ада, и васкрсењем својим подари нам живот и велику милост[280].

Васкрсење Господа Христа, тиме што је победа над смрћу, адоми ђаволом, што је васкрсење свуколике природе људске, што природи људској дарује опроштај грехова, живот вечни и велику милост, што је обновљење људске природе, што је светлост и просвећење рода људског, оно је кроза све то и у свему томе спасење рода људског од греха, као јединог творца смрти у природи људској, и трулежности, и помрачења, и свих осталих недаћа и зала. Богочовечанска душа васељенске Цркве свим бићем осећа и свим срцем исповеда, да је васкрсење Господа Христа спасење рода људског. Стога на Ускрс она свима и свему објављује: Данас је спасење свету, јер васкрсе Христос као свемоћан[281]. Ускрс, Пасха Христова је извор бескрајне силе која спасава, зато се назива: Пасха Божја спасоносна[282]. Пасха нетрулежности је спасење света[283]. Спасоносно страдање Христово је природни претеча спасоносног васкрсења Христовог[284].

Христов богочовечански домострој спасења сачињавају као једна недељива целина: Спасово оваплоћење, крсно страдање и васкрсење. Господ Христос се родио од Деве, и остао нераздвојан са Оцем; пострадао је као човек, и добровольно претрпео крст; васкрсао је из гроба као из палате изашавши, да спасе свет[285]. Господ је васкрсао из мртвих, дарујући спасење роду људском[286]. Логос Бога Оца, који се драговољно оваплотио од свете Деве, претрпео је смртно распеће, васкрсењем својим спасао је одискони умртвљеног човека[287]. Потребно је да сви народи познаду силу страшне тајне која се налази у богочовечанском домостроју спасења: јер Христос, Спаситељ наш, беспочетни Логос, би распет за нас, и драговољно погребен, и васкрсе из мртвих, да спасе све и сва[288]. Васкрсењем својим Господ је ослободио адамски род тираније ада, и као Бог даровао свету живот вечни и велику милост[289]. Васкрснувши из гроба, Господ је као милостив и човекољубив ослободио свет од робовања туђинцу, тј. греху и ђаволу и смрти[290]. Ад би испражњен свеспасоносним васкрсењем (тгј πανσωστική άναστάσει) ради нас умрлога Цара[291].

Оваплоћени Бог Логос претрпе крст, предаде себе погребу, као што је сам хтео, и васкрснувши из мртвих спасе заблуделог човека[292]. Васкрснувши из гроба, Господ је раскинуо окове ада, уништио осуду на смрт, и избавио из замке ђавола све и сва[293]. Смрћу Господњом би прогутана смрт, и васкрсењем Господњим би спасен свет[294]. Господ је као човекољубац примио крст и смрт за род људски, развалио врата ада, и васкрсао из мртвих, спасавајући душе наше[295]. Васкрсењем својим Спаситељ наш као свемоћан избавио нас је од ада, трулежи и смрти[296].

Васкрсење Христово је једина истинска радост на овом тужном острву смрти што се земља зове. Јер нема веће, нема истинскије радости за ојађено биће људско од победе над смрћу. Кроз многобројне божанске дарове, које нам је Господ Исус подарио својим васкрсењем, Он је у природу људску излио бесмртну небеску радост. Ту радост усхићено осећа света душа Цркве и полетно је изражава у своме молитвеном богословљу. Вечна радост залила је свет васкрсењем Христовим[297]. Треба се клањати светом васкрсењу Христовом, јер крстом дође радост целоме свету[298]. Ускрс је разлог за вечиту радост, јер нам отвара врата раја, и освећује све верне[299]. Христос, Спаситељ света, васкрсе из мртвих, и све и сва испуни миомиром[300]. Крстом својим Господ нас је ослободио древног проклетства, и смрћу својом уништио је ђавола који је тиранисао природу нашу, а васкрсењем својим испунио је радошћу све и сва[301].

На Ускрс Господ је сатро смрт васкрснувши, и свету подарио радост[302]. Данас грану пролеће душама, јер Христос Бог као сунце засија из гроба трећега дана, и одагна мрачну зиму греха нашег[303]. Васкрсењем својим Господ је даровао људима божански мир, који је увек извор истинске радости[304]. Васкрсење Господа испуни радошћу све и сва[305]. Васкрсе Господ, дарујући нам радост као једини милосрдан[306]. Својим погребом Спаситељ је испразнио ад, и својим васкрсењем испунио је радошћу све и сва[307].

Због изузетних и невиђених божанских дарова, којима је природу људску обдарио кроз своје васкрсење Једини човекољубац, Ускрс је постао изузетни дан међу свима данима, и ускршња ноћ изузетна ноћ међу свима ноћима. Ако има дана који је непосредно створио сам свемоћни и безгрешни Господ, онда је тај дан несумњиво дан васкрсења Христовог: Ускрс. Такво је перманентно и осећање, и сазнање, и исповедање Цркве Христове, која о томе усхићено говори у своме молитвеном богословљу. Ускрс је: дан који Господ створи, радујмо се и веселимо се због њега[308]. Ускршња ноћ је ваистину свештена, и свепразнична, и спасоносна, и светозарна ноћ светлостнога дана[309]. Ускрс, овај одабрани и свети дан, једини је цар и Господ седмица; он је празник над празницима, и славље над слављима[310]. Светлоносни дан Васкрсења Христова је цар времена и дана[311]. Он је први међу свима данима, и главни, и светлоносни[312]. Он је цар и господар, празник над празницима, дан који заиста створи Господ[313].

Због својих чудесних богочовечанских својстава и преимућстава васкрсење Христово претставља највеће чудо, које је Адама исцелило[314]. Појмљиво је да се због такве природе своје, васкрсење Спасово не може до краја ни умом схватити, ни речима исказати. Оно је увек било, и сада је, и заувек остаје: таинство непостижимое и неизреченное[315].

… А туге свих тужних у царству смрти, и чежње свих старозаветних богочежњиваца, и радости свих новозаветних христовидаца, и усхићења свих хришћана са страхом Божјим, вером и љубављу слушају гром небеске истине који се из срца једне, свете, саборне и апостолске Цркве разлеже по овом суморном острву смрти, непрекидно објављујући најрадоснију богочовечанску истину: „И воскресшаго въ третiй день по писанiемъ”…

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Мт. 16, 21; Мк. 8, 31; Лк. 9, 22.

[2] Мт. 17, 22-23; ср. Мк. 9, 31; Лк. 18, 32-33.

[3] Мт. 20, 18-19; ср. Мк. 10, 13-34.

[4] Мт. 26, 32; Мк. 14, 28.

[5] Д. А. 2, 24.

[6] In. Acta Apostor. Homil VI, 1; Р. gr. t. 60, col. 57.

[7] Јн. 11,25.

[8] Јн. 10, 18.

[9] Јн. 2, 19.

[10] Мт. 17, 9; ср. Мк. 9, 9.

[11] ср. Јн. 2, 19-22.

[12] Рм, 1, 4.

[13] Д. А. 1, 3; ср. 13, 31.

[14] Мк. 16, 9; Јн, 20, 14-18.

[15] Мт. 28, 1. 59.

[16] Лк. 24, 34; 1 Кор. 15, 5.

[17] Лк. 24, 13-31; Мк. 16, 12.

[18] Јн. 20, 19-24.

[19] Јн. 20, 26-29.

[20] Јн. 21, 1-22.

[21] Мт. 28, 16-20.

[22] 1 Кор. 15, 6.

[23] 1 Кор. 15, 7.

[24] Мк. 16, 19; Лк. 24, 36-52; Д. А. 1, 38.

[25] In Ascensionem Domini nostri J. Christi et in princip. Act, 10; P. gr. t. 52,col. 782.

[26] Mк. 16, 11.

[27] Мк. 16, 12-13.

[28] Лк. 24, 36-43.

[29] Homil. XXI, In Ascensionem Domini Dei et Salvatoris nostri Jesu Christi; P.gr. t. 151, col. 280 С 281 Α.

[30] Јн. 20, 25.

[31] Јн. 20, 26-28.

[32] In Acta Apost., Homil. 1, 2; Р. gr. t. 60, col. 16.

[33] Д. А. 1, 22; 2, 32; 3, 15; 4, 10. 33; 5, 30. 32; 10, 3941; 13, 31; 17, 3; 25, 19;26, 23; 1 Кор. 15, 15; 2 Тм. 2, 8.

[34] Мт. 28, 11-15.

[35] Д. А. 9, 1-22.

[36] Д. А. 17, 3. 18; 23, 6; 26, 23; Флб. 3, 10-11; 1 Кор. 15, 4-57.

[37] Мт. 28, 27; Мк. 16, 57; Лк. 24, 47. 23.

[38] 1 Кор. 15, 17.

[39] Св. Златоуст, In 1 ad Corinth., Homil. 39, 2; Р. gr. t. 61, col. 335.

[40] Рм. 4, 25.

[41] Рм. 6, 9.

[42] Јевр. 7, 25; Рм. 8, 34; 1 Петр. 3, 22; Јевр. 10, 12.

[43] Апок. 1, 18.

[44] Д. А. 17, 18; 23, 6; 24, 21; 1 Петр. 3, 21.

[45] 1 Кор. 15, 14. 17.

[46] In 1 ad Corinth., Homil. 29, 2; Р. gr. t. 61, col. 334.

[47] Epist. ad Philipp. с 7.

[48] Лк. 24, 46-47.

[49] Лк. 24, 45.

[50] Лк. 24, 46-47.

[51] Д. А. 17, 3; ср. 1 Кор. 15, 1-58.

[52] Лк. 24, 7.

[53] 1 Кор. 1, 23.

[54] Д. А. 17, 32.

[55] Д. А. 4, 2.

[56] Interpretatio epist. 1 ad Corinth. cap. 15, ν. 19, 20; Р. gr. t. 82, col. 353 C.

[57] Он, De providentia, Orat. X; P. gr. t. 83, col. 760 С

[58] ib. col. 761 A.

[59] 1 Кор. 15, 21-22.

[60] Interpretatio epist. i ad Corinth. cap. 15, v. 22; P. gr. t. 82, col. 353 С D.

[61] Св. Атанасије Велики, De incarn. Verbi, 10; Р. gr. t. 25, col. 113 В.

[62] Кол. 1, 18.

[63] Interpretatio epist. ad Coloss. cap. 1, v. 18; P. gr. t. 82, col. 600 D, 601 A.

[64] Он, De providentia, Orat. X; P. gr. t. 83, col. 761 B.C.

[65] Expositio in epist. ad Coloss. cap. 1, v. 18; P. gr. t. 123, col. 1224 В. С

[66] Ср. Рм. 8, 11; 1 Кор. 6, 14; 15, 12-23; Јн. 5, 28; Д. А. 24, 15; Апок. 20,12-13; 1 Петр. 1, 3.

[67] Јн. 5, 28-29.

[68] Мт. 25, 14-30; 25, 31-46; 5, 29-30.

[69] Ср. Јн. 11, 11; Лк. 8, 52; Мт. 9, 24; Мк. 5, 39.

[70] De incarn. Verbi, 10; Р. gr. t. 25, col. 113 С.

[71] ib. 21;col. 132 С

[72] In Hebr. Homil. 17, 2; Ρ. gr. t. 63, col. 129.

[73] De incarn. Verbi, 8. 7; P. gr. t. 25, col. 409 А. В. С D.

[74] ib. 9;col. 112 A.

[75] ib. 13, col. 120 В; ib. 20, col. 129 D, 132 Α.

[76] ib. 22. 23. 26; col. 136 А. В. С. 141 А. С.

[77] ib. 29; col. 145 BCD, 148 Α.

[78] ib. 30; col. 148 AB.

[79] ib. 30. 31; col. 148 В. С. D, 149 А. В. С. D.

[80] ib. 32; col. 152 С.

[81] ib. 44; col. 173 С, 176 АВ.

[82] Он, Contra Apollinar. lib. I, 6; Р. gr. t. 26, col. 1104 В.

[83] Он, Contra arian. Orat. I, 41; Р. gr. t. 26, col. 97 Α.

[84] ib. 45; col. 105 A.

[85] Он, Contra Apollinar. lib. I, 15; P. gr. t. 26, col. 1120 CD, 1121 A.

[86] ib. lib. II, 16;col. 1160 A.

[87] ib. 17; col. 1161 ВС.

[88] Он, Epist. heortast, Epist. 2, 7; Р. gr. t. 26, col. 1371 Α.

[89] Он, Expositio in Psalm. 21, argumnetum; P. gr. t. 27, col. 132 A.

[90] Orat. catechte. cap. 32; Р. gr. t. 45, col. 80 ВС.

[91] ib. cap. 16; col. 52 CD.

[92] Он, Contra Eunom. lib. V; Р. gr. t. 45, col. 705 D, 703 А. В. С

[93] Он, Adversus Apollinar. Antirrhetic, 17; P. gr. t. 45, col. 1153 D, 1156 A.

[94] ib. col. 1156 CD.

[95] ib. 21;со1. 1165 АВ.

[96] ib. 55, col. 1257 CD, 1260 АВ.

[97] Он, In Christi resurrect. Orat. I; Р. gr. t. 46, col. 694 С

[98] ib. col. 605 A.

[99] ib. col. 605 C.

[100] ib. col. 617 АВ.

[101] Он, In Christi resurrect. Orat. III; Р. gr. t. 46, col. 656 BCD.

[102] Он, Contra Eunom. lib. II; P. gr. t. 45, col. 473 D, 476 A.

[103] Contra haeres. III, 23, 7.

[104] ib. III, 19, 3.

[105] Св. Јустин, Apolog. I, 63; De resurrect. 1.

[106] Catech. XIII, 4; Р. gr. t. 33, col. 776 В 777 Α.

[107] Orat. 45, 1. 2; Р. gr. t. 36, col. 624 А. В. С

[108] Он, Poemata quae spectant ad alios, Ad Nemesium; P. gr. t. 37, col. 1566.

[109] De incomprehensibili Dei natura, Sermo II, 6; Р. gr. t. 48, col. 716-717.

[110] Он, In Acta Apost. Homil. 6, 1; P. gr. t. 60, col. 57.

[111] ib. Homil 6, 2; col. 58.

[112] Он, In s. Ignatium Martyrem laudatio, 4; P. gr. t. 50, col. 593.

[113] Он, In Acta Apostol. Homil. 1, 4; Р. gr. t. 60, col. 19.

[114] Cur in Pentec. Acta, etc. in princip. Actoram, 6; P. gr. t. 51, col. 105, 106.

[115] ib. 7; col. 107-108.

[116] In Math. Homil. 89, 1; Р. gr. t. 58, col. 782783. Свети ученик светог Златоуста, Исидор Пелусиот пише: Ако Христос није васкрсао, онда како су Апостоли именом његовим чинили онаква чудеса (τοιαύτα σημεία)? Зашто да не буду веродостојни сведоци, који су у безброј опасности и смрти потврдили истину васкрсења, запечативши своје сведочанство не мастилом, већ својом сопственом крвљу? (Epistolar. lib. II, Epist. 212, Презвитеру Теогносту: Р. gr. t. 78, coi. 653 А).

[117] In sanctam Pascham Homil. 1; Р. gr. t. 52, col. 765, 766.

[118] Када су се Апостоли својимличним опитом уверили у васкрсење Господа Христа, они су, по речима светог Игњатија Богоносца, стали презирати смрт и обрели се изнад смрти — ηύρέθησαν δέ ύπερ θάνατον (Epist. ad Smyrn.с. 3).

[119] ib. 2; col. 767.

[120] ib. 3; col. 768.

[121] Он, In epist. ad Rom. Homil. 9, 1; Р. gr. t. 60, col. 407.

[122] Он, In epist. 1 ad Corinth. Homil. 17, 2; P. gr. t. 61, col. 141.

[123] Он, De eleemosyna, 3; P. gr. t. 51, col. 265.

[124] Adversus Nestor., lib. V; P. gr. t. 76, col. 209 А. В. C.

[125] ib. lib. V, сар. 1; col. 212 D 213 А; ср. ib. lib. V, сар. 5, col. 237 BCD.

[126] ib. lib. V, сар. 1; col. 216 В.

[127] Он, Quod unus sit Christus; P. gr. t. 75, col. 1337 D — 1340 A.

[128] Он, De incarnat. Domini, 11. 12; P. gr. t. 75, col. 1436 В. С D., 1437 Α. Β.

[129] Он, De recta fide ad regin.; P. gr. t. 76, col. 1297 B.

[130] Он, Ad reginas de recta fide, Orat. II, 28; P. gr. t. 76, col. 1372 В. С. Посветом Дамаскину, васкрснувши из мртвих, Господ Христос нам је пропутио пут у васкрсење — όδοποιησας ήμϊν την άνάστασιν. (De fide, III, 29; Ρ. gr. t. 94,col. 1101 Α.

[131] ib. 54; col. 1412 С

[132] In sanctam Christi resurrect, Homil. III; P. gr. t. 43,col. 465 Α. Β.

[133] ib. col. 468 А — У једној другој беседи на Ускрс св. Епифаније вели: Nunc mortuorum luctus exsulavit, et resurrectionis lumen affulsit, in quo summa Dei in nos demonstratur charitas. Nam mortem quam debebat homo, eam moriens destruxit Christus, redemptionis pretium dans pro anima, ac corpus pro corpus, totumque hominem pro homine, pro morte mortem… Dominus: non modo sua nos manuformans in Adam, sed etiam in sua nos passione regenerans per spiritum (Orat. insancta Christi resurrect; P. gr. t. 43, col. 505 C).

[134] Oratio catech. in sanctum Pascha, 1; Р. gr. t. 99, col. 709 B.

[135] Св. Нил, Orat. in Pascha; P. gr. t. 79, col. 1493 D: Άνάστασις, τής τούΚυρίου προνοίας το κεφάλαιον.

[136] Слово четвертое, 3, стр. 42; Слова преподобнаго Симеона Новаго Богослова, въ перевода на русскiй съ новогреческаго епископа Теофана, Выпускъ первый, Москва 1882.

[137] тамо, Слово седмое, 3; стр. 64-65.

[138] Во святую и великую неделю Пасхи, на утрени, ипакой: воста Господь,умертвивый смерть (θανατώσεις τον θάνατον).

[139] тамо, Канонъ, песнь 7: Смерти празднуемъ умерщвленiе, адово разрушенiе, инаго житiя вeчнаго начало (θανάτου έορτάζομεν νέκρωσιν, αδου τηνκαθαίρεσιν, άλλης βιοτής, της αιωνίου άπαρχήν).

[140] тамо, припъвъ 9 песни: Христосъ воскресе, и адъ плънися.

[141] тамо: Днесь Владыка плени ада, воздвигнувый юзники, яже отъ викаимяше люте одержимьы.

[142] тамо: на хвалитехъ стихиры.

[143] Во святую и великую недълю Пасхи вечера, на Господи воззв. стихиры: Христосъ Спасъ нашъ еже на ны рукописанiе пригвоздивъ на кресть заглади, и смертную державу упраздни (και του θανάτου το κράτος κατήργησε):покланяемся его тридневному воскресение.

[144] Въ понедeльникъ Свeтлыя седмицы на утрени, на хвалитехъ стихиры: Господи, … крестомъ кресть упразднилъ еси, да покажеши людемъ, еже изъ мертвыхъ твое воскресенiе (Ινα δείξης τοις λαοις την έκ νεκρών σου άνάστασιν), яко единъ человеколюбецъ.

[145] Въ среду Светлыя седмицы вечера, на Господи воззвахъ, стихиры воскресны: Честнымъ твоимъ крестомъ Христе, Дiавола посрамилъ еси, и воскресенiемъ твоимъ жало греховное притупилъ еси (και δια της αναστάσεως σου τοκέντρον της αμαρτίας ήμβλυνας), и спаслъ еси ны отъ врать смертныхъ. — Ср.Въ субботу на велицeй вечерни, на Господи воззв. стихиры воскресны (Гласъ5, Октоихъ).

[146] Въ четвертокь, вечера Свeтлыя седмицы, на Господи воззв. Стихиры воскресны.

[147] Въ субботу Свeтлыя седмицы, на утрени, на хвалитехъ стихиры воскресны.

[148] Въ неделю третiя по Пасце, на утрени, Канонь, пуснь 5: Ти злоначальнаго змiя оружiемъ креста твоего низложивъ, твоимъ восташемъ сокрушилъ еси жало смерти Исусе.

[149] Въ четвертокъ третiя седмицы по Пасце, на утрени, седаленъ:… воста Жизнодавецъ и Господь, поправъ адъ и смерть (πατησας τον άδην και τον θάνατον).

[150] тамо, на стиховне стихиры: Явися светъ неприступный намъ, сiяя отъ гроба красный Христосъ Господь; адъ пленися, Сатана исчезе (όφθη φωςάπρόσιτον ήμΐν, λάμπων από τάφου ωραίος Χριστός ό Κύριος, άδης ήχμαλωτισται, Σατάν ήφάνισται).

[151] Въ неделю четвертую по Пасце на утрени, сeдаленъ: Плотiю смерти вкусивый Господи, горесть смерти пресeклъ еси востанiемъ твоимъ (το πικρόντού θανάτου έξετέμες ттј έγέρσει σου), и человека на ню укрепивый (και τον άνθρωπον κατ’ αυτού ένισχΰσας). — Ср. Въ недeлю на утрени, седальны воскресны (Гласъ 3, Октоихъ).

[152] Недeлю, на утрени, на хвалитехъ стихиры воскресны (Гласъ 1, Октоихъ).

[153] Въ субботу на велицъй вечерни, на Господи воззвахъ, стихиры воскресны (Гласъ 4, Октоихъ).

[154] Въ недeлю утра, Канонъ крестовоскресенъ, пeснь 1 (Гласъ 4, Октоихъ): Мертвыхъ востанiе умерщвленiемъ былъ еси (νεκρών έξανάστασις δια νεκρώσεως γέγονας); крепость бо отятся умерщвлетя, бравшися съ жизтю вечною, иже всеми владычествующу воплощенному Богу (Ισχύς γαρ άφήρηται τήςθανατώσεως, όμιλήσασα ζωη τή αίωνίω, τω πάντων δεσπόζοντα, σεσαρκωμένωΘεω).

[155] тамо, Канонъ воскресенъ, песнь 5: Ты взялъ ми еси, Христе, прегрешенiя осужденiе; ты разрушилъ еси болезни смертныя, Щедре, божественнымъ воскресенiемъ твоимъ (όΰ ελυσας τάς όδΰνας τοϋ θανάτουΟίκτίρμον, τή θεία άναστάσει σου).

[156] тамо, Кондакъ.

[157] тамо, на хвалитехъ стихиры восточны: Смерть прiялъ еси плотiю (σαρκι) намъ безсмертiе ходатайствуя Спасе (πραγματευσάμενος Σωτήρ), и во гробe вселился еси, да насъ оть ада свободиши, воскресивъ съ собою, пострада яко человeкъ, но воскреслъ яко Богъ (παθών μεν ώς άνθρωπος, αλλ’ άναστάς ώςΘεός).

[158] Въ неделю утра, на хвалитехъ стихиры восточны (Гласъ 8, Октоихъ).

[159] Во святую и великую неделю Пасхи, на утрени Канонъ, песнь 1, ирмосъ: Воскресенiя день, просветимся людiе, …отъ смерти бо къ жизни, и отъ земли къ небеси, Христосъ Богъ насъ преведе (έκ γαρ θανάτου προς ζωήν, και έκγης προς οΰρανόν, Χριστός ό Θεός, ημάς διεβίβασεν).

[160] тамо, пeснь 6: Спасе мой, живое же и нежертвенное заколенiе, и яко Богъ самъ себе волею приведъ Отцу, совоскресилъ еси всероднаго Адама, воскресъ отъ гроба (ώς Θεός σεαυτόν εκουσίως προσαγαγών τω Πατρι, συνανέστησας παγγενή τον ‘Αδάμ, άναστάς έκ του τάφου).

[161] тамо, Кондакъ: Аще и во гробе снизшелъ еси, Безсмертне, но адову разрушилъ еси силу, и воскресилъ еси яко победитель, Христе Боже, …падшымъ подаяй воскресенiе (ό τοις πεσοϋσι παρέχων άνάστασιν).

[162] тамо, припевъ 9 песни: Ангелъ вопiяше Благодатней, … твой Сынъ воскресе тридневенъ отъ гроба, и мертвыя воздвигнувый… — Ср. тамо: Христосъ воскресе, смерть поправый, и мертвыя воздвигнувый.

[163] тамо, Екзапостиларiй: Плотiю уснувъ яко мертвъ, царю и Господи,тридневенъ воскресилъ еси, Адама воздвигъ отъ тли, и упразднивъ смерть (Αδάμ έγείρας έκ φθοράς, και καταργησας θάνατον).

[164] тамо, на хвалитехъ стихиры: Ада пленивый, и человека воскресивый, воскресенiемъ твоимъ Христе (ό τον άδην σκυλεΰσας, καΐ τον άνθρωπονάναστησας, τή άναστάσει σου Χριστέ).

[165] Во вторникъ Светлыя седмицы вечера, на Господи воззв. стихиры: Врата медная стерлъ еси, и вереи сокрушилъ еси, Христе Боже, и родъ человеческiи падшiй воскресилъ еси (και γένος άνθρωπον πεπτωκός άνέστησας).

[166] Въ среду Светлыя седмицы вечера, на Господи воззвахъ, стихиры воскресни: Начальника спасенiя нашего (τον άρχηγόν τής σωτηρίας ημών) Христа славословимъ, тому бо изъ мертвыхъ воскресшу, мiръ отъ прелести спасенъ бысть (κόσμος έκ πλάνης σέσωσται), … Адамъпадыйвоста (Αδάμ πεσών άνίσταται), дiаволъ упразднися.

[167] Въ четвертокъ вечера Светлыя седмицы, на Господы воззвахъ стихирывоскресны: Победу имеяй, Христе, юже на ада (κατά τοϋ άδου), на кресть восшелъ еси, да во тьме смерти седящыя воскресиши съ собою (συναναστήσηςσεαυτω), иже въ мертвыхъ свободь (ό έν νεκρόϊς ελεύθερος) источаяй животь отъ своего света (ό πηγάζων ζωήν έξ οικείου φωτός), всесилие Спасе.

[168] Неделя Антипасхи, Въ субботу вечера, на малей вечерни,настиховне стихиры: пойте… воскресшаго изъ гроба, и мiръ совоздвигшаго (και κόσμονσυνεγείραντα).

[169] Во вторник вторыя седмицы по Пасцe, на утрени, на стиховнe стихиры: Подаеши, о Избавителю (ώ Λυτρωτά), мiръ людемъ твоимъ воскресъ изъ гроба, и мiръ совоздвигнувый отъ ада, всесильне (και κόσμον συνεγείρας έξάδου, Παντοδύναμε).

[170] Въ четвертокъ вторыя седмицы по Пасцe, на утрени, сeдаленъ:… воскреслъ еси тридневенъ, Спасе, совоздвигъ Адама от тлeнiя (συνήγειρας ‘Αδάμέκ τής φθοράς).

[171] Въ пятокъ вторыя седмицы по Пасцe, на утрени, на стиховне стихиры праздника: Распенся, рай человeкомъ отверзлъ еси, и мертвыя совоздвиглъ еси Животе нашъ, и воскреслъ еси, и смерть плeнивъ силою твоею, и совокупивъ небеснымъ воистинну земная (και συνήψας ουρανού; αληθώς τα επίγεια).

[172] Въ неделю третiя по Пасцe, на утрени, Канонъ, пeснь 3.

[173] тамо, песнь 7:… воскресе боголепно, совозставивъ насъ яко всесиленъ(συνεγείρας ημάς ως παντοδύναμος). — Ср. тамо, песнь 5: Христосъ бо воскресе, и совоздвиже мертвыя.

[174] тамо, песнь 6: … и воздвиже съ собою Адама, воскресъ отъ гроба.

[175] тамо, песнь 8: Всю низложивъ смерти державу (δλον καΟελών τοϋθανάτου το κράτος) Сынъ твой Дево, своимъ воскресенiемъ, яко Богъ крепкiй совознесе насъ и обожи (ώς θεός κραταιός, συνανΰψωσεν ημάς και έτ)έωσε).

[176] Въ неделю четвертую по Пасце, на утрени, Канонъ, песнь 6: Вознесыйся волею на древо, положился еси яко мертвъ во гробе, и сущыя во адъ мертвыя вся вкупе ожививъ Христе, воскресилъ еси божественою силою.

[177] Въ среду четвертая седмицы по Пасце, на вечерни, на Господи воззвахь стихиры: Предразоривый державу смерти, Христе, смертiю твоею, жизнь подалъ еси человeкомъ, въ славномъ востанiю твоемъ, совоздвигнувый родъ человеческiи (συνεξεγείρας γένος ανθρώπων) снисхожденiемъ твоимъ (τηκαταβάσει σου).

[178] Въ недeлю пятую по Пасцe на утрени, Канонъ, пeснь 5: Смерть умертвися, адъ плънися, сущiе во узахъ свободишася Христовымъ воскресенiемъ.

[179] тамо, пeснь 6: … воскресъ, совоскресилъ еси, Спасе, всю тварь.

[180] тамо, на хвалитехъ стихиры: … смерти упразднивый крепость, мертвымъ всeмъ безсмертiе подалъ еси, воскресенiемъ твоимъ, Спасе жизнодавче.

[181] Въ субботу на велицъй вечерни, на Господи воззвахъ, стихиры воскресны (Гласъ 1, Октоихъ): … се бо Еммануилъ грeхи нашя на крестe пригвозди, и животъ даяй, смерть умертви, Адама воскресивый, яко человeколюбецъ (τον Άδαμ άναστησας, ώς φιλάνθρωπος).

[182] тамо:… крестъ и смерть прiялъ еси Безгръшне, да мiрови даруеши воскресенiе, яко человеколюбецъ.

[183] тамо, на стиховне стихиры: … Христосъ бо Спасъ нашъ на кресте пригвозди грехи нашя, и смерть умертвивъ животь намъ дарова, падшаго Адама всероднаго воскресивши (πεπτωκότα τον ‘Αδάμ παγγενή” άναστήσας), яко человеколюбецъ.

[184] Неделя, на утрени, седальны воскресны (Гласъ 1, Октоихъ): … ты совоздвиглъ еси отъ века умершыя (συ συνήγειρας τους άπ’ αιώνος θανέντας),яко человеколюбецъ.

[185] тамо, Канонъ воскресный, песнь 6: Возвелъ ны еси изъ ада, Господи, кита убивъ всеядца (το κήτος χειρωσάμενος το παμφάγον), Всесильне, твоею державою (τω σώ κράτει) низложивъ того силу, ты бо животъ, и светь еси, и воскресенiе.

[186] тамо, кондакъ: воскреслъ еси яко Богъ изъ гроба во славe, и мiръ совоскресилъ еси (καν κόσμον συνανέστησας) …и смерть изчезе (και θάνατοςήφάνισται).

[187] тамо, икосъ: … адъ стенеть, и смерть рыдаетъ, мiръ же веселится, и вси съ нимъ радуются, ты бо подалъ еси, Христе, всeмъ воскресенiе (άδης στενάζει,και θάνατος οδύρεται, και κόσμος άγάλλεται, καί πάντες συγχαίρουσι, σύ γαρπαρέσχες πάσι Χριστέ την άνάστασιν).

[188] тамо, Канон крестовоскресный, песнь 9: Умертвися мерзская наша смерть изъ мертвыхъ воскресенiемъ, ты бо явився сущымъ во адь, Христе, животъ даровалъ еси (νενέκρωται ό άμειδής ημών θάνατος έκ νεκρών άνάστασει,σύ γαρ επιφανείς, τους έν αδη Χρίστε έδωρήσω).

[189] Неделя, на Литургiи Блаженны (Гласъ 1, Октоихъ):… воскреслъ еси яко Богъ, совоздвигнувый себй Адама (συνεγείρας έαυτώ τον Αδάμ).

[190] тамо: …Храмъ твой тълесный тридневнымъ воскресивый погребенiемъ,со Адамомъ, и иже отъ Адама (συν τω ‘Αδάμ τους έξ Αδάμ) воскресилъ еси, Христе Боже.

[191] Неделя, на утрени, Канонъ воскресенъ, песнь 3 (Гласъ 2, Октоихъ): Отъ персти (έκ χοός) по образу мя рукою твоею создалъ еси; и сокрушенна паки въ персти смертнъй за гръхъ, Христе, сошедъ во адъ, совоскресилъ еси (καισυντριβέντα πάλιν δε εις χουν θανάτου δι’ άμαρτίαν, Χριστέ, συγκαταβάς ε’ιςάδην συνανέστησας).

[192] тамо, на хвалитехъ стихиры воскресны: Господи, … крестомъ смерть упразднилъ еси, да покажеши людемъ, еже изъ мертвыхъ твое воскресенiе, яко единъ человъколюбецъ.

[193] Въ субботу на велицей вечерни, на стиховна стихиры воскресны (Гласъ 3, Октоихъ): Да родъ нашъ отъ смерти, Христе, избавиши, смерть претерпълъ еси; и тридневенъ изъ мертвыхъ воскресый, съ собою воскресилъ еси, иже тя Бога познавшихъ (τους σε Θεόν έπιγνόντας), и мiръ просвeтилъ еси.

[194] Въ недълю на утрени, Канонъ воскресенъ, пъснь 4 (Гласъ 3, Октоихъ):Теломъ смертнымъ, Животе, смерти причастился еси страсти ради нищихъ, и воздыхашя убогихъ твоихъ, и растливъ тлеющаго, препрославленне, всъхъ совоскресилъ еси (και φθείρας τον φθείραντα δεδοξάμενε, πάντας συνανέστησας).

[195] тамо, Канонъ крестовоскресенъ, пъснь 4: Мертвыя убо, ихже пожре смерть, отдаде (ούς κατέπιεν ό θάνατος άπέδωκε); разорися же и адово тлетворное царство (κατελΰθη δε και το του άδου φθοροποιόν βασίλειον), воскресшу ти изъ гроба.

[196] Въ недълю утра, седальны воскресны (Гласъ 4, Октоихъ): …воистинну воскресе Христосъ, сущимъ во адъ подая животъ и воскресенiе (τοις έν άδη παρέχων ζωήν και άνάστασιν).

[197] тамо: Воскреслъ еси яко безсмертный отъ гроба, Спасе, совоздвиглъ еси мiръ твой силою твоею Христе Боже (συνηγειρας τον κόσμον σου τη άναστάσει τή σή), сокрушилъ еси въ кръпости смерти державу.

[198] тамо, Канонъ крестовоскресенъ, песнь 6: Погибе смертт смерть, умерый бо воскресе (ό γαρ θανών ανέστη), нетленiе мне даруя.

[199] тамо, Канонъ воскресенъ, пeснь 7: Яко живоносецъ, яко рая краснeйшiй воистинну … показася… Христе, гробъ твой, источникъ нашего воскресенiя (ό τάφος σου, ή πηγή τής ημών αναστάσεως).

[200] тамо, Канонъ крестовскресенъ, пeснь 7: … воскресый изъ мертвыхъ, иадово истощивый прежде многочеловeчное богатство, Владыко (και άδου κενώσας πριν τον πολυάνθρωπον πλοϋτον).

[201] тамо, пeснь 8: Сшедый ко инe до ада, и всeмъ путесотворивйы воскресенiе (πάσιν όδοποιήσας την άνάστασιν), паки возшелъ еси, вземъ мя на рамутовею, и Отцу привелъ еси.

[202] Недeля, на Литургiи Блаженны (Гласъ 4, Октоихъ): Рукописаше нашена крестe котемъ раздралъ еси, и вмeнився въ мертвыхъ (και λογισθείς εν τοιςνεκροις), тамошняго мучителя связалъ еси (τον έκεϊσε τΰραννον έδησας), избавивый всeхъ отъ узъ адовыхъ воскресенiемъ твоимъ (ρυσάμενος άπαντος έκτών δεσμών του άδου τή άναστάσει σου), имже просвeтихомся.

[203] Въ субботу на велицей вечерни, на Господи воззвахъ, стихиры восточны (Гласъ 5, Октоихъ): Вечернее поклоненiе приносимъ тебe невечернемуСвЬту, на конецъ вeковъ яко въ зерцала плотпо возсiявшему мiрови (ώς ένέσόπτρω δια σαρκός λάμψαντι τω κόσμω), и даже до ада низшедшему, и тамосущую тьму разрушившему, и свeть воскресетя языкомъ показавшему (και τοφως τής αναστάσεως τοις έθνεσι δείξαντι).

[204] тамо, на стиховнe стихиры воскресны:… плотiю (σαρκι) же смерть воспрiялъ еси безсмертiе намъ даруя; вселивъ же ся во гробъ насъ свободилъ еси, совоскресивъ съ собою славно яко Богь.

[205] тамо: Странно твое распятiе, и еже во адъ сошествие, человъколюбчеесть (ύπαρχοι); пленивъ бо его, и древнiи юзники совоскресивъ съ собою славно яко Богь, рай отверзъ, воспрiяти сего сподобилъ еси (τον παράδεισον άνοίξας, άπολαβεϊν τούτου ήξίωσας).

[206] тамо, тропарь: Собезначальное Слово Отцу и Духови, отъ Дeвы рождшееся на спасенiе наше,… благоволи плотiю (σαρκι) взыти на крестъ, и смерть претерпъти, и воскресити умершыя славнымъ воскресенiемъ своимъ (καιέγεϊραι τους τεθνεώτας έν τή ένδοξω άναστάσει αύτου).

[207] Въ неделю утра, седальны воскресны (Гласъ 5, Октоихъ): Крестъ Господень похвалимъ, погребенiе святое песньми почтимъ, и воскресенiе его препрославимъ: яко совозстави мертвыя (δτι συνήγειρε νεκρούς) отъ гробъ яко Богь, пленивъ смерти державу, и крепость дiаволю, и сущимъ во аде светъ возсiя (ανέτειλε).

[208] Неделя, на Литургiй Блаженны (Гласъ 5, Октоихъ): Смертiю твоею, Христе, смертную разрушиль силу (την δύναμιν), и совоздвиглъ еси иже отъ века умершыя, тя поюшыя истиннаго Бога и Спаса нашего.

[209] Въ недeлю утра, на хвалитехъ стихиры воскресны (Гласъ 6, Октоихъ): Тридневенъ воскреслъ еси, Христе, отъ гроба,… совоздвигнувый праотца нашего (συνεγείρας τον προπάτορα ημών).

[210] Въ субботу на велицеи вечерни, на Господи воззв. стихиры восточны (Гласъ 7, Октоихъ): Сошель еси во адъ, Христе, якоже восхотелъ еси, испроверглъ еси яко Богь и Владыка; и воскреслъ еси тридневенъ, совоскресивъ Адама отъ адовыхъ узъ и тленiя (συναναστήσας τον ‘Αδάμ έκ των τοϋ άδου δεσμώνκαι της φθοράς).

[211] тамо, на стиховнe стихиры: Воскреслъ еси изъ гроба, Спасе мipa, и совоздвиглъ еси человеки съ плотiю твоею (και συνήγειρας τους ανθρώπους συντη σαρκί σου).

[212] тамо: Во адъ сошедъ, Христе, смерть пленилъ еси (θάνατονέσκΰλευσας), и тридневенъ воскресъ, насъ совоскресилъ еси, славящихъ твое всесильное востанiе.

[213] Въ неделю на утрени, седальны воскресны (Гласъ 7, Октоихъ).

[214] тамо на Литургiи Блаженны: Пригвоздилъ еси на крестe, Щедре, грeхи нашя Христе, и твоею смертiю смерть умертвилъ еси (ένέκρωσας), воздвигнувый умершыя изъ мертвыхъ, тeмже (όθεν) покланяемся твоему святому воскресешю.

[215] Въ субботу на велицей вечерни, на стиховнe стихиры (Гласъ 8, Октоихъ): О Владыко всeхъ непостижиме (ακατάληπτε), Творче небесе и земли, крестомъ пострадавый, мнe бестрастiе источилъ еси (δια σταυρού παθών, έμιάπάθειαν έπήγασας); погребение же приемь, и воскресъ во славе совоскресилъ еси Адама (συνανέστησαν τον Αδάμ) рукою всесильною.

[216] Въ неделю утра, Канонъ крестовоскресенъ, песнь 4 (Гласъ 8, Октоихъ): Воскресъ оть гроба, вся совоскресилъ еси сущыя во аде мертвыя (πάνταςσυνανέστησας τους έν <χδη νεκρούς).

[217] Недeля третiя святыхъ постовъ, Въ субботу на велицей вечерни, на Господи воззв. стихиры, Слава:… Христе Боже нашъ, вольное распятiе во общее воскресенiе рода человeческаго воспрiмый (ό την έκούσιον σταΰρωσιν ειςκοινήν έξανάστασιν τοΰ γένους των ανθρώπων καταδεξάμενος).

[218] тамо, на утрени, Канонъ воскресенъ.пeснь 8:.., воскресе Христосъ и Богъ нашъ, возставивый естество человeковъ отъ адовыхъ сокровищъ (άναστήας φύσιν βροτών αδου κευθμωνων).

[219] Во святую и великую Субботу, на утрени, Канонъ пeснь 5:..уснувъ паче естества сномъ естественнымъ, и жизнь воздвигнувъ оть сна и тлeнiя, яко всесиленъ (άφυπνώσας ύπερφυώς, ΰπνον φυσίζωον, και ζωήν έγείρας έξ ΰπνουκαι της φθοράς ώς Παντοδύναμος).

[220] тамо, Статiя первая, 72: Волею явился еси, Слове, во гробe мертвъ, но живеши, и человeки, якоже предреклъ еси, воскресенiемъ твоимъ, Спасе мой, и воздвигавши (άναστάσει σου Σωτηρ μου έγερείς).

[221] Во святую и великую неделю Пасхи, на утрени (после: Воскресенiе Христово видeвше…): Воскресъ Исусъ отъ гроба, якоже прорече, даде намъ животъ вeчный и велiю милость.

[222] тамо, Канонъ, песнь 3, ирмосъ.

[223] тамо, песнь 3, ирмосъ:… Христа узримъ правды Солнце, всeмъ жизньвозсiяюща (Χριστόν όψώμεβα, δικαιοσύνης “Ηλιον, πάσι ζωήν ανατέλλοντα).

[224] Во вторникъ Свeтлыя седмицы вечера, на Господи воззвахъ стихиры: Врата адова сокрушилъ еси, Господи, и твоею смертiю смертное царство разрушилъ еси, родъ же человъческiи отъ тлънiя (έκ φθοράς) свободилъ еси, животъи нетлeнiе мipy даровавъ, и велiю милость.

[225] тамо:… избавихомся адовыхъ нерушимыхъ узъ (έλυτρώβημεν των τουαδου άλυτων δεσμών), и нетлeнiе и жизнь вси воспрiяхомъ.

[226] тамо, на стиховнe, стихиры воскресны: Господи, возшедъ на крестъ, прадeдную нашу клятву потребилъ еси (την προγονικήν ημών κατάραν έξήλειψας), и сошедъ во адъ яже отъ вeка узники свободилъ еси, нетлeнiе даруя человеческому роду; сего ради поюще славимъ животворящее и спасительное твое востанiе (την ζωοποιόν και σωτήριόν σου έγερσιν).

[227] Въ среду Свeтлыя седмицы, на утрени, на хвалитехъ стихиры воскресны:… воскресъ же изъ мертвихъ, безсмертiе подалъ еси человеческому роду, яко единъ всесилень (άναστάς δε έκ νεκρών, άθανασίαν παρέσχες τω γένειτων ανθρώπων, ώς μόνος παντοδύναμος).

[228] Въ пятокъ Светлыя седмицы вечера, на Господи воззвахъ, стихиры: Христе, … благоволилъ еси помиловати насъ воскресенiемъ (ηύδόκησας τοϋέλεήσαι ημάς δια της αναστάσεως).

[229] тамо: Радуйся Сюне святый, мати Церквей, жилище: ты бо приялъ еси первый оставленiе греховъ воскресенiемъ (σύ γαρ έδέξω πρώτη άφεσιν αμαρτιώνδια της άνατάσεως).

[230] Въ субботу Светлыя седмицы на утрени, на хвалитехъ стихиры воскресны: Господи,… воскреслъ еси, и подалъ еси нетленiе душамъ нашимъ (καιπαρέσχες άφθαρσίαν ταϊς ψυχαις ήμων).

[231] тамо:… воскресе Богъ сый (ων), и вселенней жизнь дарова.

[232] Въ среду вторыя седмицы по Пасце, на вечерни, на Господи воззв. стихиры: … пасха спасительная, пасха къ безсмертной жизни преводящая насъ (πάσχα σωτήριόν, πάσχα προς άθάνατον ζωήν μετάγον ημάς).

[233] Въ четвертокъ вторыя седмицы по Пасце, на вечерни, на Господи воззв. стихиры: … въ настоящш пасхи день, … воньже Христосъ яко правды Солнце отъ мертвыхъ возаявъ, всехъ насъ нетленiемъ уясни (πάντας ημάςαφθαρσία κατεφαίδρυνεν).

[234] Въ субботу вторьгя седмицы по Пасцъ, на велицъй вечерни, на Господи воззв. стихиры:… воста Христосъ Богъ нашъ изъ мертвыхъ яко всесиленъ, подаяй всъмъ намъ нетлeнiе и жизнь, просвъщенiе, и велiю милость (παρέχων πάσιν ήμιν άφθαρσίαν και ζωήν, φωτισμόν και μέγα έλεος).

[235] Въ пятокъ вторыя седмицы по Пасцъ, на утрени, на стиховнъ стихиры праздника: Тлънiе испровержеся, нетлeнiе проценте (αφθαρσία έξήνθησεν),… воскресе бо Христосъ, плънися смерть.

[236] Въ субботу вторыя седмицы по Пасцъ, на велицъй вечерни, на Госп.воззвахъ стихиры: … воскресе начальникъ спасетя (ό ‘Αρχηγός τής σωτηρίας)нашего, плънивый смерть, мiрови же даруяй животь въчный и велгю милость.

[237] Въ неделю третiя по Пасцъ, Канонъ, песнь 7: Умертвивъ Сынъ твой смерть, Всенепорочная, днесь, всъмъ смертнымъ пребывающiи животь во въки въковъ дарова (πάσι τοις θνητοΐς, την διαμένουσαν ζωήν, εις αιώνας αιώνωνδεδωρηται).

[238] Въ неделю четвертую по Пасцъ, на утрени, съдаленъ:… днесь бо смертьи адъ плънися, родъ же человъческiй въ нетлeнiе облечеся (γένος δε άνθρώπινον άθφαρσίαν ένδέδυται).

[239] Въ среду четверт седмицы по Пасцъ, на утрени, Канонъ, песнь 4: Растерзавъ смерти врата силою твоею, пути жизни сказалъ еси (οδούς ζωής εγνώρισας), безсмертся же двери отверзлъ еси (τής αθανασίας πΰλας δε διήνοιξας), върою зовущимъ: слава силъ твоей, Господи.

[240] тамо, песнь 7: кръпостiю, Спасе, смертную разорь силу, стезю жизни показалъ еси человъкомъ (τρίβον τής ζωής έγνώρισας τοις θνητοϊς).

[241] Въ неделю пятую по Пасцъ, на утрени, съдаленъ Самаряныни: Христосъ… избави изъ истлънiя все человечество своею смертiю (έρρυσατο φθοράςάπαν το άνθρώπινον τω ίδίω θανάτω).

[242] Въ субботу на велицей вечерни, на стиховне стихиры (Гласъ 1, Октоихъ): Страстiю твоею, Христе, отъ страстей свободихомся, и воскресенiемъ твоимъ изъ истленiя избавихомся (και τή άναστάσει σου εκ φθοράς έλυτρωθημεν).

[243] Въ неделю седмую по Пасце, на утрени, Канонъ воскресенъ, песнь 3: Смертiю смерть разорившися, лежитъ окаянная бездыханна: живота бо нетерпящи божественнаго приложенiя, мертва бываетъ крепкая, и даруется всeмъ воскрессенiе.

[244] Въ субботу на велицeй вечерни, на стиховнe стихиры (Гласъ 1, Октоихъ):… воскресе Господь, подая мшрови велiю милость (παρέχων τώ κόσμω τομέγα έλεος).

[245] тамо, тропарь воскресный:… воскреслъ еси тридневный, Спасе,даруяй мiрови жизнь (άνέστης τριήμερος Σωτήρ, δοροΰμενος τω κόσμω την ζωήν).

[246] Недeля, на утрени, стихира после Еванђеља (Гласъ 1, Октоихъ)·. Воскресъ Исусъ отъ гроба, якоже прорече, даде намъ животъ вечный и велiю милость (έδωκεν ήμΐν τήν αίώνον ζωήν καί μέγα έλεος).

[247] тамо, на хвалитехъ стихиры воскресны:… воскресе иже въ мертвыхъ свободь, и подаеть мiрови велiю милость (ανέστη ό έν νεκροις ελεύθερος, καιπαρέχει τω κόσμω το μέγα έλεος).

[248] тамо, И нине…: Преблагословенна еси Богородице Дeво, воплощимбося изъ тебе адъ пленися, Адамъ воззвася, клятва потребися, Ева свободися, смерть умертвися (ό θάνατος τεθανάτωται), и мы ожихомъ.

[249] Неделя, на утрени, Канонъ воскресенъ, песнь 8 (Гласъ 2, Октоихъ): Тымое смертное одъялъ еси, Щедре, въ безсмерие востанiемъ твоимъ (συ μου τοθνητόν ένέδυσας, Οΐκτίρμον, άθανασίαν τή έγέρσει σου),… пожерта бысть воистинну смерть победою (κατεπόθη όντως εις νΐκος ό θάνατος).

[250] тамо, на хвалитехъ стихиры воскресны: Распять и погребенъ быль еси Христе, якоже изволь еси (ως ήβουλήθης), испроверглъ еси яко Богъ и Владыка, даруяй мiрови жизнь вечную и велiю милость.

[251] Неделя на Литургiи Блаженны (Гласъ 2, Октоихъ): Покланяемся твоему, Владыко, погребенiю и востанiю, имиже отъ тлњнiя избавилъ еси мiръ, человeколюбче (δι’ ών έκ φθοράς έλυτρώσω τον κόσμον).

[252] Въ субботу на велицеи вечерни, на Господи воззвахъ стихиры воскресны (Гласъ 4, Октоихъ): Господи, еже отъ Отца твое рожденiе бездетно естьи прысносущно; еже отъ Дeвы воплощение, неизреченно человeкомъ и несказанно; и еже во адъ соществiе, страшно дiаволу и ангеломъ его; смерть бо поправъ,тридневенъ воскресилъ еси, нетлeнiе подавая человeкомъ (θάνατον γαρπατησας, τριήμερος άνέστης άφθαρσίαν παρέχων άνθρώποις), и велiю милость.

[253] тамо, на стиховну стихиры воскресны: …самовластно (αύτεξουσίως) воскреслъ еси тридневно яко Богъ, даруяй намъ безконечный животъ (δωροΰμενος ήμίν άτελεύτητον ζωήν), и велiю милость.

[254] тамо, тропарь:… испровержеся смерть, воскресе Христосъ Богъ,даруяй мiрови велiю милость (έγέρθη Χριστός ό Θεός, δωροΰμενος τω κόσμω το μέγαέλεος).

[255] Въ неделю утра, на хвалитехъ стихиры восточны (Гласъ 4, Октоихъ): … смертiю упразднивый крепость, умершымъ всeмъ нетлeнiе подалъ еси воскресенiемъ твоимъ, Спасе (τοΰ θανάτου καταργησας την ίσχύν, τοις τεθνεώσι πάσινάφθαρσίαν παρέσχες τή άναστάσει σου Σωτηρ).

[256] Въ недeлю утра, по Непорочныхъ ипакой (Гласъ 6, Октоихъ): Вольноюи животворящею твоею смертiю Христе, врата адова сокрушивъ яко Богъ(συντρίψας ως Θεός), отверзлъ еси намъ древнiй рай, и воскресъ изъ мертвыхъ, избавилъ еси отъ тленiя животъ нашъ.

[257] тамо, Канонъ воскресенъ, песнь 4: Не ктому змiй мне ложное обоженiе подлагаеть, Христосъ бо богоделатель человеческаго естества, ныне невозбранно стезю живота мне отверзе.

[258] Въ субботу на велицей вечерни, тропарь (Гласъ 7, Октоихъ).

[259] Въ субботу на велицей вечерни, на Госп. воззвахъ стихиры воскресны(Гласъ 8, Октоихъ): Еже изъ мертвыхъ твое воскресенiе славословимъ, Христе, имже свободилъ еси адамскiи род отъ адова мучительства (δι’ ης ήλευθέρωσαςάδαμιαίον γένος έκ της τοΰ άδου τυραννίδος), и даровалъ еси мгрови яко Богъжизнь вeчную и велiю милость.

[260] тамо, на стиховнъ стихиры:… Слава твоему тридневному востанiю, имже (δι’ ης) даровалъ еси намъ вечную жизнь и очищенiе греховъ (και Ίλασμόναμαρτιών), яко единъ благоутробенъ.

[261] тамо, тропарь воскресенъ: Съ высоты снизшелъ еси, Благоутробне, погребенiе прiялъ еси тридневное, да насъ свободиши страстей (ίνα ημάς ελευθέρωσης των παθών), животе и воскресенiе наше, Господи, слава тебe.

[262] Въ недeлю утра, Канонъ крестовоскресенъ, пeснь 7 (Гласъ 8, Октоихъ): Воскресъ отъ гроба, якоже отъ сна, Щедре, всeхъ избавилъ еси отъ тли (πόντος έρρυσω φθοράς).

[263] тамо, на хвалитехъ стихиры восточны: Пострадалъ еси крестомъ (έπαθες δια σταυρού), безстрастный Божествомъ; погребете прiялъ еси тридневное, да насъ свободиши отъ работы вражiя (έκ της δουλείας τοΰ εχθρού), и обезсмертивъ оживотвориши насъ, Христе Боже, воскресенiемъ твоимъ (και άθανατίσας, ζωοποιήσης ημάς, Χριστέ ό Θεός, δια της αναστάσεως σου).

[264] тамо, на Литургiи Блаженны: Днесь Христосъ воскресъ отъ гроба, всeмъ вернымъ подая нетленiе (πάσι τοις πιστοις παρέχων άφθαρσίαν).

[265] Во святую и великую Субботу, на утрени, Канонъ, пeснь 6: Человекоубiйственно, но не богоубiйственно бысть прегрeшенiе Адамово (βροτοκτόνον,αλλ’ ού θεοκτόνον, έφυ το πταίσμα τού Αδάμ); аще бо и пострада твоея плоти перстное существо (τής σαρκός ή χο’ίκή ουσία), но Божество безстрастно пребысть; тленное же твое на нетлeнiе преложилъ еси, и нетлeнiя жизни показалъ еси источникъ воскресенiемъ (το φθαρτόν δε σου προς άφθαρσίαν μετεστοιχείωσας, και άφθαρτου ζωής, έδειξας πηγήν έξ αναστάσεως).

[266] Во вторникъ Свeтлыя седмицы вечера, на Госп. воззвахъ стихиры: Животворящему твоему кресту непрестано кланяющеся Христе Боже, тридневное воскресенiе твое славимъ, темъ бо обновилъ еси истлевшее человеческое естество, Всесилие (δι’ αυτής γαρ άνεκαίνησας καθαφθαρεϊσαντων ανθρώπων φΰσιν, Παντοδύναμε), и иже на небеса восходъ обновилъ еси(και την εις ουρανούς άνοδον καθυπέδειξας ήμΊν).

[267] Неделя Антипасхи, на утрени, Канонъ, песнь 3: Новыя вместо ветхихъ, вместо же тленныхъ нетленныя (καινούς άντι παλαιών, αντί φθαρτών δεάφθαρτους), крестомъ твоимъ Христе совершивъ насъ (δια σταυρού σου Χριστέτελέσας ημάς), во обновленiи жизни жительствовати достойно повелелъ еси (έν καινότητι ζωής πολιτεύεσθαι, άξί ως προσέταξας).

[268] Въ неделю четвертую по Пасце, на утрени, едаленъ: Христосъ оть мертвыхъ воста, начатокъ усопшихъ (ή απαρχή τών κεκοιμημένων), … истлевшее естество рода нашего въ себе самомъ обнови (την καταφθαρεισανφύσιν τοΰ γένους ημών έν έαυτώ άνεκαίνισεν).

[269] Неделя, на Литургiи Блаженны (Гласъ 4, Октоихъ): Насъ ради иже бестрастенъ страстный бысть человекъ (δι’ ημάς ό απαθής, παθητός έγένετο άνθρωπος), и волею (εκουσίως) на кресте пригвождейся, насъ совоскресивъ; тъмже (διό) и славимъ со крестомъ страсть и воскресенiе, имиже возсоздахомся (δι’ ών άνεπλάστημεν), имижеиспасаемся (δι’ ών και σωζόμεθα).

[270] Во святую и великую Субботу, на утрени, Стапя первая, 24: Во гробе нове положился еси, Христе, и естество человеческое обновилъ еси, воскресъ боголепно изъ мертвыхъ (και την φύσιν τών βροτών άνεκαίνισας, άναστάς θεοπρεπώς έκ τών νεκρών).

[271] тамо, Статiя вторая, 105: Доброты, Слове, прежде не имелъ еси, нижевида, егда страдалъ еси (κάλλος Λόγε πριν, ουδέ είδος έν τω πάσχειν έσχες); новоскресъ провозсiялъ еси, удобривъ человeки божественными зарями (άλλ’ έξαναστάς ύπερέλαμψας, καλλωπίσας τους βροτούς θείαις αύγάϊς).

[272] Во святую и великую недeлю Пасхи, на утрени, Канонъ, пeснь 3: Нынe вся исполнишася свeта (νυν πάντα πεπλήρωται φωτός), небо же и земля и преисподняя (τά καταχθόνια); да празднуеть убо вся тварь востанiе Христово, въ немже утверждается (τάν εγερσιν Χριστού, έν η έστερέωται).

[273] тамо, песнь 7:…вънейжебездетныйсветъизъгробаплотскивсемъ возсiя (έν η άχρονον φως έκ τάφου σωματικώς πάσιν έπέλαμψεν).

[274] Во святую и великую недeлю Пасхи вечера, на Госп. воззвахъ стихиры: Крестомъ твоимъ упразднилъ еси, юже отъ древа клятву; погребенiемъ твоимъ умертвилъ еси смерти державу (έν τη τάφη σου ένέκρωσας του θανάτου το κράτος); востанiемъ же твоимъ просвeтилъ еси (έφώτισας) родъ человеческiи.

[275] Въ понедельникъ Светлыя седмицы вечера, на Госп. воззвахъ стихиры: Просветишася всяческая воскресенiемъ твоимъ Господи, и рай паки отверзеся (πεφώτισται τα σύμπαντα τη άναστάσει σου Κύριε, και ό παράδεισος πάλινήνεώκται).

[276] тамо, на стиховне стихиры воскресны: Христе, … светомъ твоего воскресетя просветивый всяческая (τφ φωτι της σης αναστάσεως φαιδρύνας τασύμπαντα).

[277] Въ неделю шестую по Пасце, на вечерни, на Госп. воззвахъ стихиры: Светъ всему естеству человеческому, и око телу мipa сего, сый Боже и Слове, и очесемъ обще Создатель и Зиждитель познаваемь (όμμα ολομελείας βροτών,και οφθαλμός του κόσμου τούτου σώματος, υπάρχων Θεέ και Λόγε, και τωνόμάτων κοινός δημιουργός και πλάστης γνωριζόμενος).

[278] Неделя, на утрени, на хвалитехъ стихиры воскресны (Гласъ 2, Октоихъ): … просветишася всего мipa концы (πεφώτισται πάντα του κόσμου τα πέρατα).

[279] Въ неделю утра, Канонъ воскресенъ, песнь 3 (Гласъ 3, Октоихъ):… воскресъ отъ грoба, Троичесюй открылъ еси светъ (άναστάς έκ τάφου, το της Τριάδος άπεκάλυψας φέγγος).

[280] Въ субботу на велицей вечерни, на стиховне стихиры (Гласъ 7, Октоихъ): Воскресшему изъ мертвыъ, и просветившему вся (φωτίσαντα τα πάντα),прiидите поклонимся; отъ адова бо мучительства насъ свободилъ еси (έκ τηςτοΰ άδου γαρ τυραννίδος ημάς ήλευθέρωσε), своимъ тридневнымъ воскресенiемъ животъ намъ даровавый и велiюо милость.

[281] Во святую и великую неделю Пасхи, на утрени, Канонъ, песнь 4, ирмосъ:… днесь спасенiе мipy, яко воскресе Христосъ, яко всесиленъ (σήμερονσωτηρία τω κόσμω, δτι ανέστη Χριστός ώς παντοδύναμος). — Ср.: Днесь спасенiе мipy быстъ (σήμερον σωτηρία τω κόσμω γέγονεν), поемъ воскресшему изъ гроба, и начальнику (άρχηγω) жизни нашея; разрушивъ бо смертiю смерть, победу даде намъ и велда милость (Недeля, тропарь воскресенъ; Гласъ 1, Октоихъ). Ср.: Се воскресе Христосъ, мироносицамъ женамъ ангелъ рече: … радуйтеся, днесь спасете мipy, мучительство врага смертiю разрушися (σήμερονσωτηρία τω κόσμω, ή τυραννις τοΰ εχθρού θανάτω λέλυται) (Неделя третiя святыхъ постовъ, на утрени, Канонъ воскресенъ, пуснь 4).

[282] тамо, пeснь 5: … спразднуемъ … Пасху Божiю спасительную (το Πάσχα θεού το σωτήριον).

[283] тамо, Екзапостиларiй: … Пасха нетлeнiя, мipa спасенiе (πάσχα της αφβαρίας, τοΰ κόσμου σωτήριον).

[284] тамо, на хвалитехъ стихиры:ПоемътвоюХристеспасительнуюстрасть (το σωτήριον πάθος), и славимъ твое воскресенiе.

[285] тамо: Боголепное твое снисхожденiе славяще, поем тя Христе: родился еси отъ Девы, и неразлученъ быль еси отъ Отца; пострадалъ еси яко человекъ, и волею претерпелъ еси крестъ; воскреслъ еси отъ гроба яко отъ чертога произшедъ, да спасеши мiръ, Господи, слава тебе.

[286] Во вторникъ Светлыя седмицы, на утрени, на хвалитехъ стихиры: …воскреслъ бо еси изъ мертвыхъ, спасенiе роду человеческому даруяй (άνέστηςγάρ έκ των νεκρών, σωτηρίαν τω γένει τών ανθρώπων δωροΰμενος).

[287] Въ пятокъ Светлыя седмицы вечера, на Госп. воззвахъ, стихиры воскресны: Еже огь Бога Отца Слово, …тоежде (ό αυτός) огь Неискусобрачныя воплощшеся волею, распятie смертное (σταΰρωσιν θανάτου) претерпи, и древле умерщвленнаго человека спасе своимъ воскресенiемъ (και τον πάλαι νεκρωθέντα άνθρωπον έσωσε δια της εαυτού αναστάσεως).

[288] Въ неделю на утрени, на хвалитехъ стихиры воскресниы (Гласъ 3, Октоихъ): Δεύτε πάντα τα έθνη, γνώτε του φρικτού μυστηρίου την δύναμιν Χριστός γάρ ό Σωτήρ ημών, ό έν αρχή Λόγος, έσταυρώθη δι’ ημάς, και εκών ετάφη, και ανέστη έκ νεκρών, τοϋ σώσαι τά σύμπαντα).

[289] Въ пятокъ Свeтлыя седмицы вечера, на Господи воззвахъ, стихиры воскресны.

[290] Въ субботу Свeтлыя седмицы на утрени, на хвалитехъ стихиры воскресны.

[291] Во вторникъ третiя седмицы по Пасцe, на вечерни, на Господи воззвахъ, стихиры воскресны: …плeненъ бысть адъ всеспасительнымъ воскресенiемъ насъ ради умершаго Царя (έσκΰλευται αδης τή πανσωστική άναστάσειτού υπέρ ημών θανέντος άνακτος).

[292] Въ субботу на велицeй вечерни, на Господи воззвахъ стихиры воскресны (Гласъ 2, Октоихъ): …кресть претерпeвъ, погребенiю предадеся, яко (ώς) самъ восхоти, и воскресъ изъ мертвыхъ, спасе мя заблуждающаго человека (και άναστάς έκ νεκρών, έσωσε με τον πλανώμενον άνθρωπον).

[293] Неделя, на утрени, по Славословiи тропарь (Гласъ 2, Октоихъ): Воскресь изъ гроба, и узы растерзалъ еси ада, разрушилъ еси осужденiе смерти Господи, вся оть сетей врага избавивый.

[294] Неделя на Литургiи Блаженны (Гласъ 2, Октоихъ): Смертiю твоею, Господи, пожерта бысть смерть (τω θανάτω σου Κΰριε, κατεπόθη ό θάνατος), и воскресенiемъ твоимъ, Спасе, мiръ спаслъ еси (και τή άναστάσει σου Σωτερ, τονκόσμον διέσωσας).

[295] Въ субботу на велицеи вечерни, на стиховне стихиры воскресны (Гласъ 5, Октоихъ): … крестъ и смерть прiялъ еси за родъ нашъ, яко человеколюбецъ Господь, испровергiй адова врата, тридневно воскреслъ еси, спасая душы нашя (τριήμερος άνέστης, σώζων τάς ψυχάς ήμων).

[296] Въ неделю утра, Канонъ крестовоскресенъ, песнь 3 (Гласаъ 6, Октоихъ): Слава твоему востанiю, Спасе нашъ, яко насъ отъ ада, тленiя, и смерти избавить еси, яко всесиленъ (δτι ημάς έξ αδου, φθοράς και του θανάτου έρρυσωώς παντοδύναμος).

[297] Во святую и великую неделю Пасхи, на утрени, Канонъ, пeснь 1: …Христосъ бо воста, веселiе вечное (Χριστός γαρ έγηγερται, ευφροσύνη αιώνιος).

[298] тамо:… прiидите вси вeрнiи, поклонимся святому Христову воскресенiю: се бо прiиде крестомъ радость всему мipy (Bocкpeceнie Христово видeвше…).

[299] тамо, стихиры Пасхи:… Пасха двери райсюя намъ отверзающая; Пасха всехъ освящющая вeрныхъ.

[300] Въ понедельникъ Светлыя седмицы на утрени, на хвалитехъ стихиры:… Христосъ воскресе изъ мертвыхъ, Спасъ мipa, и исполни всяческая благоуханiя (έπλήρωσε τα σύμπαντα εΰωδίας).

[301] Въ среду Светлыя седмицы на утрени, на хвалитехъ стихиры воскресны: Крестомъ твоимъ, Христе, древнiя клятвы свободилъ еси насъ, и смертiю твоею естество наше мучащаго дiавола упразднилъ еси (καν έν Φανάτω σου,τον φύσνν ημών τυραννήσαντα, διάβολον κατήργησας), востанiемъ же твоимъ радости вся исполнилъ еси (χαράς τα πάντα έπλήρωσας).

[302] Въ четвертокъ вечера Свeтлыя седмицы, на Господи воззв. стихиры: Днесь Христосъ смерть поправъ (θάνατον πατήσας), якоже рече воскресе, и радованiе (την άγαλλίασιν) мipy дарова.

[303] Неделя Антипасхи, на утрени, Канонъ, пeснь 1: Днесь весна душамъ, зане Христосъ отъ грoба якоже солнце возоявъ тридневный, мрачную бурю отгна грeха нашего (τον ζοφερόν χειμώνα άπήλασε της αμαρτίας ημών).

[304] тамо: Васкрснувши Господ предсталъ другомъ (тј. ученицима својим), миръ даруяй, всякъ умъ преимущъ (τον πάντα νουν ύπερέχουσαν).

[305] Въ неделю на утрени, на хвалитехъ стихиры воскресны (Гласъ 3, Окотихъ): χαράς τα πάντα πεπλήρωται, της αναστάσεως την πεΐραν είληφότα

[306] Въ субботу на велицей вечерни, на стиховне стихиры (Гласъ 4, Октоихъ): …воскресе Господь, подаяй намя радость (παρέχων ήμιν άγαλλίασιν), якоединъ благоутробенъ (ώς μόνος εύσπλαγχνος).

[307] Въ неделю утра, Канонъ крестовоскресенъ, песнь 5 (Гласъ 5, Октоихъ):Пленилъ еси адь (έσκύλευσας τον άδην), Спасе мой, твоимъ погребенiемъ, и твоимъ воскресенiемъ радости вся исполнилъ еси (χαράς τα πάντα έπληρωσας).

[308] Во святую и великую неделю Пасхи, на утрени, стих пред тропарем: Сей день егоже сотвори Господь, возрадуемся и возвеселимся вонь.

[309] тамо, Канонъ, песнь 7: Яко воистинну священная,ивсепразднственная (πανέορτος) ая спасительная нощь, и светозарная (αύτη ή σωτήριος νοξ καιφωταυγής) свЬтоноснаго дне, востанiя сущи првозвестница (τής έγέρσεως οΰσαπροάγγελος).

[310] тамо, песнь 8, ирмосъ: Сей нареченный и святый день, единъ субботъ царь и Господь, праздниковъ праздникъ, и торжество есть торжествъ (αύτη ήκλητή και αγία ημέρα, ή μία των σαββάτων, ή βασιλις και κυρία, εορτών εορτή,και πανήγυρις εστί πανηγύρεων).

[311] Неделя Антипасхи, на утрени, Канонъ, песнь 1: Светлоносни дан Ускрса je: царица временъ (ή βασιλίς τών ωρών), и дней (ημερών).

[312] тамо, песнь 7: Яко первый есть дней, и господственный светоносный сiй (ώς πρώτη υπάρχει ημερών και κυρία, ή λαμπροφόρος αύτη).

[313] Въ четвертою, вторыя седмицы вечера, на Господи воззв. стихиры: ηβασιλις και κυρία, τών εορτών εορτή, ή νϋν έστιν ήμερα, ήν έποίησεν όντως ό Κύριος.

[314] Въ пятокъ вторыя седмицы по Пасце, на утрени, седаленъ: … величайшее чудо Адама исцелевшее, и намъ веровавшымъ негиблемое блаженство исходаившее (τον άνώλεθρόν μακαρισμον προξενήσας).

[315] Въ неделю четвертую по Пасце, на утрени, седаленъ: Непостижимое распятiя, и несказанное востанiя, богословствуемъ вернiи таинство неизреченное (το άκατάληπτον το της σταυρώσεως, και άνερμήνευτον το της έγέρσεως,Οεολογοΰμεν οι 7αστοί απόρρητον μυστηριον): днесь бо смерть и адъ пленися (έσκύλευται), родъ же человеческiи въ нетленiе облечеся; темже благодаряще вопiемъ ти: слава, Христе, востанiю твоему.

 

One Comment

  1. Ne znam zašto su toliko protiv Hegela. Zar Gospod Isus Hrist nije jedinstvo suprotnosti. Bogočovek. Postoji učenje u pravoslavnoj crkvi da su te dve prirode nesliveno slivene. Njegovo “Nauka logike” je nebeska logika, Jer se pojam vraća biću, ali ne kao prvo prvo biće već kao novi kvalitet. Zar nije drugi dolazak Gospoda Isusa Hrista i stvaranje nove zemlje povratak početku, raju.