NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II

ODELJAK TREĆI
Bogočovekovo delo – Soteriologija

4. Tajna Spasiteljevog stradanja, krsne smrti i tajna spasenja

b) Iskupljenje Bogočovekom

 

Novi Zavet je sav u sveštenoj i neizrečenoj tajni krsta Hristovog. Sve novozavetne istine i sva novozavetna dobra korene su u tajni Bogočovekovog krsta i crpu iz nje svoju spasonosnu i životvornu silu, ali i svoju božansku tajanstvenost. Jedno je očigledno: svespasonosna sila krsta Hristovog pruža se za čovekom u svima njegovim ponorima, i strastima, i porocima, i gresima, obuhvata ga celog, spasava, iskupljuje, očišćuje i osvećuje.

Čudesni Spasitelj je na Tajnoj večeri najpotpunije otkrio tajnu svoje krsne smrti, i svoj Novi Zavet sveo, gotovo, na nju. Jer Novi Zavet je zavet u krvi Bogočoveka Hrista, koja se proliva radi otpuštanja grehova, a to znači: radi spasenja od smrti, zla i đavola. Tajanstveno spasonosni smisao i životvornu silu svoje smrti čovekoljubivi Spasitelj otkriva govoreći: Ovo je telo moje koje se za vas daje; i : Ovo je krv moja Novoga Zaveta koja se proliva za mnoge radi otpuštanja grehova[1]. Tajnu krsta Gospod je zanavek sjedinio sa svetom tajnom Pričešća. Ova tajna je osnov svih dobara, veli sveti Zlatoust, jer njome Gospod i spasava i poučava[2]. Na Tajnoj večeri Gospod je izvršio spasonosne tajne[3], koje se odnose na sav rod ljudski. Po blaženom Teofilaktu, Spasiteljeve reči: „koje se za vas daje i proliva“ ne znače da se telo njegovo daje i krv proliva samo za Apostole nego za sav rod ljudski (υπέρ της ανθρωπινής φύσεως), zasvu ljudsku prirodu uopšte (ύπερ της ημετέρας φύσεως των ανθρώπων)[4].

Svoju žrtvu za rod ljudski sam Spasitelj naziva iskupljenjem, otkupom (λΰτρον): Sin čovečji nije došao da mu služe, nego da služi i da dušu svoju da u otkup za mnoge (δούναι την ψυχήν αύτοΰ λΰτρον αντί πολλλων)[5]. Po tumačenju svetog Zlatousta ove Spasove reči, znače, da se Gospod nije zaustavio samo na služenju drugima, nego je i dušu svoju dao u otkup, i to za neprijatelje, dopustivši da bude raspet na krstu[6]. A po tumačenju blaženog Teofilakta, reči: „za mnoge“, znače: za sve, jer svi jesu mnogi (oi γαρ πάντες, πολλοί)[7].

Celokupnim svojim bogočovečanskim životom na zemlji, a naročito svojom dobrovolьnom krsnom smrću, Gospod Isus je pokazao da je On zaista bezgrešno Jagnje Božje koje uzima greh sveta (ό αΐρων την άμαρτίαν του κόσμου)[8], i to sav greh u svoj njegovoj fizičkoj i metafizičkoj stvarnosti i punoći[9].

Kao bezgrešni Bogočovek, Gospod Hristos je uzeo na sebe sav greh sveta, i nije se zarazno njime, jer u Božanstvu nema mesta grehu, niti u čovečanskoj prirodi koja je ipostasno sjedinjena sa Božanskom. Očigledno je, veli blaženi Teofilakt, da onaj koji je toliko čist te uzima na sebe greh sveta i uništava greh, nije mogao imati greha[10]. Hristos se naziva Jagnje Božje ili što Ga je Bog predao na smrt za nas (υπέρ ήμων), ili što je smrt njegovu primio za naše spasenje (έπί σωτηρία ήμων). Kao što mi obično govorimo: ova je žrtva toga i toga, umesto da kažemo: ovu žrtvu je prineo taj i taj; tako se i Gospod naziva Jagnje Božje što Ga je Bog i Otac iz ljubavi prema nama predao na zaklanje za nas[11]. Jagnjad, koju su u Starom Zavetu klali, nisu potpuno (παντελώς) uništavala greh, ali ovo Jagnje uzima na sebe greh celoga sveta, to jest uništava, izglađuje (αφανίζει, έκ μέσου ποιεί)[12].

Pošto je uzeo na sebe sav greh sveta u njegovoj bezmernoj pogubnosti i strašilnosti[13], i prineo Sebe kao bezazleno i naporočno Jagnje na žrtvu za ljude, Gospod Hristos je ispunio svu pravdu Božju koja je s pravom i sasvim prirodno zbog greha bila osudila čoveka na smrt. Po prirodi svojoj, pravda Božija ne trpi greh koji uključuje smrt; od bogolike prirode čovekove ona zahteva život svet, bezgrešan. Svojim bogočovečanskim domostrojem spasenja Spasitelj je potpuno zadovoljio pravdu Božiju, i kao novi Adam, kao pretstavnik novog čovečanstva, stekao pravo, koje je kao Bog uvek imao, da ljudima otpušta grehe, da ih osvećuje krvlju svojom i uvodi u život večni.

Bezgrešan u svukolikoj realnosti svoje Bogočovečanske ličnosti Gospod Hristos, po neizmenljivim božanskim zakonima, nije mogao umreti, jer je smrt posledica greha, plata za greh[14]. On, novi radi nas Adam i Bog, postao je, po rečima svetog Grigorija Bogoslova, stradajućim u borbi sa grehom[15]. Iako po prirodi svoje božanske bezgrešnosti besmrtan i nadsmrtan, čovekoljubivi Gospod je dobrovoljno primio smrt za ljude koje je zbog greha i sveopšte ogrehovljenosti pustošila smrt, i svojom iskupiteljskom žrtvom postao Iskupitelj i Spasitelj roda ljudskog od greha i smrti.

Kao Pastir dobri položivši dušu svoju za ovce, Gospod Hristos iskupljuje i spasava ljude od greha i smrti, osiguravajući im život večni u izobilju[16]. Iskupiteljski karakter svoje dobrovoljne smrti Spasitelj naglašava objašnjavajući smisao svete Evharistije: Ja sam hleb živi koji siđe s neba; koji jede od ovoga hleba živeće vavek; i hleb koji ću ja dati telo je moje, koje ću dati za život sveta (υπέρ της τοΰ κόσμου ζωής)[17]. Ana Tajnoj večeri, kao potvrđujući ove svoje reči, Gospod govori o svetom hlebu Evharistije: Ovo je telo moje koje se daje za vas (το υπέρ υμών διδόμενον)[18].

Jedini je Gospod Isus, veli sveti Atanasije Veliki, i umro, za bezakonja ljudska vođen na smrt (Is. 53, 8) i, kada je bio mrtav, ostao slobodan, jer nije imao greha koji bi Ga učinio podložnim smrti, zbog čega je i rekao: Vlast imam položite dušu svoju i vlast imam uzeti je opet (Jn. 10, 18)[19]. Život ne može umreti, no šta više sam oživljava mrtve. Dakle, po Božanstvu od Oca Gospod je izvor života, a umro je i vaskrsnut je iz mrtvih Čovek koji je od Deve Marije, koji se i moli za nas, i radi koga nas je primilo na sebe Božanstvo Logosa… A Gospodnji čovek nije umro protiv svoje volje niti od bolesti (ό δε Κυριάκος άνθρωπος ουκ άκων, ούδε άσβενήσας άπέθανεν), nego je po svojoj volji otišao u smrt kojom je izvršio domostroj spasenja (αλλ’ άφ’ έαυτοΰ ηλθεν έπι την τοΰ θανάτου οίκονομίαν), potkrepljavan Bogom Logosom koji se bio uselio u njega i koji je rekao: Niko ne uzima dušu moju od mene, već je sam od sebe polažem. Vlast imam položiti je i vlast imam uzeti je opet (Jn. 10, 18). Božanstvo Sina, dakle, i polaže i uzima dušu čoveka, koga je Sin uzeo na sebe, jer je On primio celog čoveka, da bi i oživeo celog čoveka, a s njim i mrtve. Sin, kao svemoguć i Sazdatelj svesvega, priprema sebi u Devi hram telo, i čini ga svojim kao oruđe (ιδιοποιείται τούτο ώσπερ όργανον), useljujući se u njega i pružajući kroz njega znanje o sebi. Radi toga On uzima na sebe telo, koje može umreti, da bi ono, postavši telom Boga Logosa, bilo dovoljno smrti mesto svih (άντι πάντων ίκανόν γένηται τω βανάτω), i ostalo netruležno zbog obitavajućeg u Njemu Logosa[20].

Smrt Gospoda Hrista nije bila kao smrt naše prirode, jer njegovo telo nije bilo podložno zakonu greha, da bi ponelo smrtnu kaznu zbog greha, nego je On bio mučen za grehe drugih… On nije umro za svoje grehe, već za grehe drugih; umro je smrtnom prirodom, ali ne živom[21].

Adam je zgrešio i umro; Hristos nije zgrešio i takođe je umro. Ovo je neobično i čudno: Adam je zgrešio i umro, a Hristos nije zgrešio i takođe je umro. Otkuda to i zašto? Zato, da bi se onaj koji je zgrešio i umro mogao pomoću onoga koji nije zgrešio i umro osloboditi od okova smrti (δια του μή άμαρτόντος καν αποθανόντος δυνηθή των θανάτου δεσμών έλευθερωθήναι). Tako često biva i sa novčanim dužnicima: ako je neko dužan nekome novčano i ne može da vrati, ostaje zbog toga u rukama poverioca; a neko drugi, iako nije dužnik, ali imajući mogućnosti da plati, plaća i oslobađa dužnika. Tako se desilo i sa Adamom i Hristom. Adam je postao dužnik, podložan smrti, i bio je u rukama đavola, Hristos nije bio dužnik i nije bio u rukama đavola, ali je došao i platno smrću za onoga što je bio u đavolovim rukama, da bi čoveka oslobodio od okova smrti[22].

Hristos jednom umre (Rm. 6, 10); iz toga ne treba izvoditi zaključak da je On smrtan. Naprotiv, zbog toga baš On i ostaje besmrtan, jer smrt njegova postade smrt smrti (θανάτου γαρ θάνατος ό θάνατος αύτοϋ γέγονε), i pošto On umre, stoga i ne umire. To i znače Spasiteljeve reči: smrću umre grehu (Rm. 6, 10). Šta znači: grehu? To jest, sam po sebi On ne beše podložan smrti, nego umre za greh naš (δια την άμαρτίαν την ήμετέραν). Jer On radi toga i umre, da uništi greh, da mu preseče žile i oduzme svu silu[23].

Jedna ista i nedeljiva ličnost je i Spasitelj i Iskupitelj, stoga Gospod Hristos jedini i spasava i otkupljuje. Kakva je razlika između spasenja i izbavljenja? pita sveti Vasilije Veliki, i odgovara: ta, što je spasenje, u stvari, nužno nemoćnima (οι άσϋενοϋντες), a izbavljenje onima što suu ropstvu (τοΰ ρυσθήναι δε οι έν τη αιχμαλωσία κατεχόμενοι). Stoga, ko ima u sebi nemoć, ali nalazi u sebi i veru, njega vlastita vera upućuje spasenju, jer je rečeno: vera tvoja spase te (Lk. 7, 50); i još: neka ti bude kako si verovao (Mt. 8, 13). A kome je nužno izbavljenje, on očekuje da drugi za njega polože potrebnu naknadu (τιμήν). Stoga onaj kome preti smrt, znajući da je jedan Spasitelj i jedan Iskupitelj (εις ό σώζων, εις ό λυτροΰμενος), govori: u Tebe se uzdam, spasi me od nemoći, i izbavi me iz ropstva[24].

Tajna iskupljenja roda ljudskog opkoljena je sa svih strana beskrajnostima božanske ljubavi: bezgrešni Bogočovek, iako po prirodi besmrtan, dobrovoljno umire, da bi svojom bogočovečanskom smrću iskupio ljude od smrti. Razume se, posredi je strašna antinomija vere, a u njoj beskrajna tajna čijoj se spasonosnoj stvarnosti pristupa divljenjem vere: O čuda! kako Život svega i svačega okusi smrt?[25]

Božanska istina o iskupiteljskom značaju i sili Spasiteljeve smrti sastavni je deo starozavetnog i novozavetnog Otkrivenja. Evanđelski jasno blagovesti o tome bogonadahnuti prorok Isaija. Po njemu, Mesija bezgrešni Stradalnik svojim nevinim stradanjem i dobrovoljnom smrću za nas javlja se kao otkupna žrtva kojom se mi isceljujemo od greha i smrti: On grehe naše nosi i nemoći naše uze na sebe[26]; On bi ranjen za grehe naše i mučen za bezakonja naša; kar beše na njemu našega mira radi; ranom njegovom mi se iscelismo[27]. Svi mi kao ovce zalutasmo; svaki od nas krenu svojim putem; i Gospod ga predade radi grehova naših[28]. Mučen bi i zlostavljan; kao jagnje vođen bi na zaklanje[29]; grehe mnogih on ponese, i za bezakonja ljudska bi predan na smrt[30].

Iskupiteljska smrt Spasiteljeva je ne samo prorokovana, već i preslikovana u Starom Zavetu, jer su starozavetne žrtve njene praslike. Krajnja svrha svih starozavetnih žrtava bila je: očišćenje ljudi od greha, pomirenje s Bogom[31]. Gresi su se prenosili na žrtvene životinje, a time i krivice ljudske i odgovornosti[32]. Ali starozavetne žrtve i njihova dejstva bili su praslike i senka Hristove žrtve, kojom je On jednom za svagda iskupio ljude od greha i smrti[33].

Ispunjeni Duhom Svetim i vođeni Njime kroz sve tajne Otkrivenja, sveti Apostoli, jednodušno osećaju, znaju i ispovedaju: da je Gospod Hristos svojom krsnom smrću izvršio iskupljenje i spasenje roda ljudskog.

Vrhovni Apostol ima kozmičku viziju o bezmernoj vrednosti bogočovečanske krvi Hristove, kojom nas je Gospod iskupio od tašteg i greholjubivog života i ispunio beskonačnim vrednostima božanskim, nad kojima smo dužni brižljivo i vidovito stražiti. Stoga on poručuje: Provodite vreme svoga življenja sa strahom, znajući da niste propadljivim srebrom ili zlatom iskušьeni iz svoga nasleđenog od predaka sujetnog življenja, nego skupocenom krvlju Hrista kao bezazlena i prečista jagnjeta (τιμίω αίματι ώς αμνού άμωμου και ασπίλου Χριστού), koji je još pre postanja sveta bio određen, a javio se u poslednje vreme vas radi[34].

Jasna je misao, ili bolje, bogomisao Apostolova: život ljudski bez Bogočoveka Hrista i njegovih večnih, božanskih vrednosti, nalazeći se pod vlašću greha, pun je ništavne taštine i očajne propadljivosti i komaračke prolaznosti. Takav je život svih ljudi, svih otaca i praotaca, počev od Adama i Eve. Taština i propadljivost su neizbežno nasleđe, koje neminovno prelazi od predaka potomcima. Ali od te gorke grehovne taštine i očajne smrtne prolaznosti bezgrešni Gospod je iskupio rod ljudski svojom krsnom smrću, kao božanskim bogatstvom, i zacario večni život u ovom svetu. Krv Hristova dobrovolьno prolivena za ljude ima pred Bogom beskrajnu vrednost zato što je to krv Bogočoveka. I samo kao takva ona iskupljuje rod ljudski od greha i smrti, i prevodi ga u besmrtnost i život večni.

Tumačeći ove Apostolove reči, sveti Kiril Aleksandriski veli: Mi smo iskupljeni time što Hristos dade za nas svoje sopstveno telo. Ali, ako je On samo običan čovek, kako onda krv njegova ima vrednosti koliko život svih ljudi (πώς άντάξιον της απάντων ζωής το αίμα αύτοΰ)? Ακο je pak On bio Bog u telu, koji više vredi nego svi ljudi (o πάντων άξιώτερος), onda je sasvim prirodno da iskupljenje celoga sveta njegovog krvlju bude stvarno[35].

Što je Trosunčani Gospod u svome svemudrom promišljanju o palom rodu ljudskom izabrao krenu smrt svoga božanskog Sina kao sredstvo iskupljenja, tajna je to velika, tajna posve Božija, pokrivena božanskim ćutanjem u predvečnim tajanstvima sveta. Krena smrt Bogočovekova, sa svojom beskonačnom iskupiteljskom silom i božanskom svevrednošću, okružena je večnim i beskrajnim tajnama Trojednog Božanstva, koje ne može do kraja sagledati nikakvo sazdano biće, pa bilo to insekt, čovek ili heruvim.

Plameni Apostol sav gori u tom osećanju i saznanju: Gospod Hristos postrada za nas (επαθεν υπέρ ημών)[36], prinosepi mesto nas i za nas svevrednosnu žrtvu Bogu, čime pomiri čoveka sa Bogom i spase ga od vlasti greha i smrti. On je to mogao učiniti zato što je bezgrešan[37]. Imun za greh i smrt po Božanskoj prirodi svojoj, Gospod Hristos je iz bezmernog čovekoljublja poniziv sebe do krsne smrti[38], i dobrovoljno primivši smrt za nas i mesto nas satro našu smrt i naš greh i uveo nas u život večni.

Kao apsolutno svet i apsolutno bezgrešan, Bogočovek je bio slobodan od kazne za greh. Ali pošto je ovaploćenjem čovečanska priroda nerazlučno i na svu večnost primljena u Ipostas Boga Logosa, i pošto Božanstvo nije napuštalo čovečansku prirodu u Gospodu Hristu ni za vreme njegovih stradanja i smrti, to za ljude nije stradao samo čovek nego očovečeni Sin Božji, Bogočovek Isus Hristos, novi Adam, rodonačelnik novog čovečanstva. To je ono što je smrt Gospoda Hrista učinilo svevrednosnom, svespasonosnom, sveiskupiteljskom, te je ona mogla zameniti, i stvarno je zamenila smrt svih ljudi, i spasla ih, i iskupila ih od večne smrti u carstvu zla.

Prvoapostol blagovesti: Bezgrešni Gospod Hristos grehe naše sam iznese na telu svom na drvo (tj. na krst), da za grehe umremo i za pravdu živimo; njegovom se ranom isceliste[39]. Po starozavetnom učenju: nositi grehe svoje znači nositi kaznu za grehe svoje[40]. Isto tako: nositi grehe drugoga znači nositi kaznu za grehe drugoga[41]. U konteksu sa ovim, reči apostola Petra o Gospodu Hristu znače: Hristos je uzeo na sebe kaznu za grehe naše[42]. Kazna čoveka i čovečanstva za greh bilo je prokletstvo i smrt: Hristos je uzeo na sebe to prokletstvo[43] i umro za sve. Tajanstvenim dejstvom bogočovečanske sile Hristove izvršeno je na ovakav način iskupljenje roda ljudskog. Iznevši grehe naše na telu svom na krst, Gospod Hristos je time prineo žrtvu za grehe svega sveta. Bogočovečanskom žrtvom svojom Gospod je oslobodio odgovornosti za greh i kazne sve koji veruju u njegovu iskupiteljsku žrtvu. Podnevši „na telu svom“, tj. na čovečanskoj prirodi svojoj kaznu za grehe ljudske, Gospod je time svukolikoj prirodi ljudskoj otvorio put kroz božansku pravdu u život večni.

„Ranom se njegovom vi isceliste“ znači: smrću se njegovom vi isceliste od greha i smrti, jer njegova smrt, kao iskupljenje i isceljenje, ima svečovečanski značaj i silu. To sveti Apostol vrlo snažno naglašava govoreći: Hristos jedanput postrada za grehe (άπαξ περί αμαρτιών έπαθε), pravednik za nepravednike, da nas privede Bogu[44]. Tumačeći ove Apostolove reči sveti Kiril Aleksandriski veli: Mnogi su od svetih Proroka bili ubijeni, ali se ni za jednoga od njih ne kaže niti da je umro za grešnike, niti da nas je svojom smrću priveo Bogu, niti da je propovedao duhovima u tamnici. A Hristos je sve to učinio; i mi smo Njime iu Njemu iskupljeni (και δι’ αύτοΰ τε και έν άυτώ λελυτρώμεϋά), i njegovo je stradanje donelo spasenje svetu. On dakle ne umre za nas, kao čovek sličan nama, nego kao Bog u telu koji dade svoje telo u otkup za život svih (τής απάντων ζωής αντάλλαγμα το ίδιον σώμα διδοΰς)[45].

Jedini bezgrešni Pravednik postradao je za nepravednike i mesto nepravednika, i time podneo kaznu, koja je po pravednom sudu Božjem visila zbog greha nad celim rodom ljudskim. Smrću bezgrešnog Pravednika, koju je On dobrovoljno pretrpeo mesto nepravednika, rod ljudski je oslobođen odgovornosti za greh, oslobođen i samog greha, te jedine prepreke između njega i Boga, tog jedinog neprijateljstva njegovog prema Bogu, i priveden Bogu.

Hristoljubljeni učenik, koji je čudesnu tajnu Ličnosti Bogočovekove osećao nežnije i prisnije nego iko od ljudi i svojom oblagodaćenom dušom pronikao u najdublji tajnik bogočovečanskog domostroja spasenja, objavljuje voanergeski jasno i silno, da je smisao i cilj Spasiteljevog života i smrti na zemlji: da On, jedini Bezgrešni, uzme grehe naše. Znate, piše on hrišćanima, da se On javi da grehe naše uzme (ίνα τάς αμαρτίας άρη), i greha u njemu nema[46]. A uzeti grehe naše znači: osloboditi nas greha primivši na sebe odgovornost i kaznu za grehe. To je pak mogao učiniti, i učinio je, jedini Bezgrešni[47], pošto u Njemu nema greha. A učinio je to, položivši dušu svoju za nas i mesto nas: On za nas dušu svoju položi (υπέρ ημών την ψυχήν αυτού έφηκε)[48]. I njegova neizmerno skupocena duša, sa svima svojim beskrajnim božanskim istinama i stvaralačkim iskupiteljskim silama, očišćava nas, spasava od svakoga greha bez izuzetka[49] i iskupljuje nas od smrti. Presveta krv Bogočoveka Hrista ima tajanstvenu iskupiteljsku silu, zbog čega se u Apokalipsisu dvadeset i četiri starešine obraćaju Gospodu Isusu, koji stoji nasred prestola kao Jagnje zaklano, rečima: Zaklao si se i iskupio si nas Bogu krvlju svojom (ήγόρασας τω θεω ημάς έν τω α’ίματι σου)[50].

Ακο je čudesni Spasitelj i jedno ljudsko biće udostojio da mu do krajnjih mogućnosti otkrije iskupiteljski značaj svoje krsne smrti, onda je to biće apostol Pavle. Sve tajne Evanđelja, pa i tajnu Spasove smrti apostol Pavle je doznao neposredno od vaznesenog Gospoda Isusa. I to putem mnogobrojnih otkrivenja. Zato on odlučno tvrdi: Meni se otkrivenjem kaza tajna[51], vascela tajna Bogočoveka Hrista i njegovog iskupiteljskog podviga. Otuda Evanđelje koje on propoveda nije po čoveku (κατά άνθρωπον), nije ga naučno od ljudi nego neposrednim okrivenjem Gospoda Hrista (δι’ άποκαλΰψεως ‘Ιησού Χριστού)[52]. Stoga sve što čini, sve što govori, sve što piše, čini, govori i piše po otkrivenju Gospoda Isusa. A celokupno Evanđelje Gospoda Hrista on svodi na krst Hristov, na raspetog Hrista[53]. On ništa ne zna osim Hrista Isusa, i toga raspeta[54]. Α svodeći Hristovo Evanđelje na njegovu svespasonosnu iskupiteljsku smrt, on veli: Predadoh vam što i primih: da Hristos umre za grehe naše (ότι Χριστός άπέθανεν υπέρ των αμαρτιών ημών), po Pismu[55]. Ovu istinu Apostol je primio otkrivenjem od samog Gospoda Isusa; u njoj nema ničeg ljudskog. Time Apostol pokazuje da „među dogmatima nema nijednog ljudskog“ (ουδέν άνϋρώπινον)[56]. Apostol kao da veli: „Nisam ja izmislio propoved, niti sam pošao za ljudskim rasuđivanjima (ουδέ άνθρωπίνοις ήκολοΰθησα λογισμοϊς), nego sam od Gospoda Hrista primio učenje o ovome. Šta si dakle primio? Da Hristos umre za grehe naše, po Pismu. To su pretskazali Proroci, i Isaija glasno objavljuje: On ranjen bi za grehe naše i mučen za bezakonja naša (Is. 53, 5)“[57].

Veliki Apostol naroda blagovesti: Gospod Isus Hristos dade sebe za grehe naše, da nas izbavi od sadašnjega sveta zloga[58]. Po tumačenju svetog Zlatousta ovo znači: Mi smo, veli Apostol, bili ogrezli u bezbrojnim zalima, i zaslužili smo bili najljuću kaznu. Zakon nas pak ne samo nije izbavljao, nego nas je još i osudio, i našu grešnost učinio vrlo očiglednom, i nije bio u stanju da nas oslobodi i utiša gnev Božji; aSin Božji ovu nemogućnost učini mogućom (το αδύνατον τούτο δυνατόν έποίησε): i grehe naše razreši, i nas neprijatelje uvrsti u prijatelje, i podari nam bezbrojna druga dobra[59].

Predajući sebe za naše grehe, Gospod je čudotvornom silom svoje ljubavi izbaviv ljudsku volju od zlih naklonosti, od zlih dela, od pokvarenosti, jer pod zlim svetom, o kome Apostol govori, treba, po rečima svetog Zlatousta, razumeti rđava dela, iskvarenu volju (την προαίρεσιν την δειφϋαρμένην)[60]. Gospod Hristos nas je oslobodio kada smo se već nalazili pod osudom na smrt; oslobodio nas je onda kada smo se mi već nalazili u očekivanju izvršenja ove presude i kada smo svi mi već bili mrtvi, ako ne stvarno, a ono po presudi (ει και μη τη πείρα άλλα τη“ άποφάσει). I pošto nas je Zakon već bio optužio i Bog osudio na smrt, došao je Hristos i, predavši sebe na smrt, sve nas izbavio od smrti (πάντας ημάς έξήρπασε του θανάτου). A da se to nije desilo, ništa ne bi moglo sprečiti sveopštu pogibao, kao što je bilo za vreme potopa. Jedino nam je dolazak Hristov, zaustavivši gnev Božji, dao mogućnosti da živimo verom[61].

Kada je ljudska priroda već bila zaludela (έμάνη), veli sveti Isidor Pelusiot, i tiranija grehova postala nesnosna, nastalo je vreme izvršenja presude, kojom je rod ljudski osuđen na konačnu pogibao, jer su se svi načini lečenja pokazali bezuspešni, te ni Zakon ni proročke reči nisu mogli da uklone zarazu koja se sve više širila, tada je Bog u otkup (λύτρον) dao jedinorodnog Sina, da bi svi dobili silu i blagodat… I za sve bi prinesena jedna žrtva koja svojom vrednošću prevazilazi sve i sva. I tada je prestao gnev, nastupilo izmirenje, neprijateljstvo se pretvorilo u prijateljstvo, mesto osuđujuće presude dat je natprirodni dar usinovljenja, stekli su se bezbrojni darovi koji ukrašuju Crkvu, da bi se ujedno pokazala i pravda Božija i izobilje dobrote Božije[62].

Gospod Hristos je predao sebe na smrt za sve ljude skupa i za svakog čoveka posebno[63]. Sav bogočovečanski život Spasiteljev u telu i njegova smrt imaju za cilj: da On iskupi one koji su pod Zakonom, da primimo posinaštvo[64]. O ovome sveti Zlatoust veli: Ovde Apostol ističe dva uzroka i dva glavna dela ovaploćenja: izbavljenje od zala i darivanje dobara (κακών άπαλλαγήν και αγαθών χορηγίαν), što niko drugi osim Gospoda Hrista nije mogao učiniti. Kakva su to bila dobra? Oslobođenje od prokletstva Zakona i usinovljenja[65].

Cilj ovaploćenja Boga sastoji se u spasenju roda ljudskog od truležnosti, smrtnosti, koja se grehom zadarila u ljudskoj prirodi i postala zakon; no naročiti podvig u zemaljskom životu ovaploćenog Boga, kojim se κατ’ εξοχήν iskupljuje rod ljudski od truležnosti, jeste krsna žrtva Bogočovekova. Logos Božji uzima naše telo od prečiste, neporočne i Presvete Deve, veli sveti Atanasije Veliki, pretvara ga u svoj hram, i usvaja ga kao organ (ώσπερ όργανον), u kome obitava i kojim se da poznati. I to svoje telo, pošto smo svi mi bili podložni smrtnoj truležnosti, On mesto svih ljudi predavši smrti, prinese Ocu (αντί πάντων αυτό ϋανάτω παραδιδούς, προσηγε τω Πατρί). I On to čini iz čovekoljublja, da bi, s jedne strane, pošto su svi ljudi umirali, učinio kraj zakonu o truležnosti ljudi, učinio kraj time što se vlast njegova ispunila na telu Gospodnjem, te on nema više mesta u ljudima; a s druge strane, da bi ljude, utonule u truležnost, ponova vratio u netruležnost i preveo iz smrti u život, uništavajući u njima smrt kao slamu ognjem usvajanjem sebi tela i blagodaću vaskrsenja. Logos je znao da se truležnost u ljudi nije mogla drukčije uništiti osim, svakako, smrću (εί μη δια τού πάντως άποθανεΐν); Logosu pak, kao besmrtnom i Očevom Sinu, bilo je nemoguće umreti. Radi toga On uzima na sebe telo koje može umreti, da bi ono, kao telo Logosa, bilo dovoljno smrti mesto, svih ljudi (αντί πάντων ίκανόν γένηται τω θανάτω), i da bi zbog živećeg u njemu Logosa ostalo netruležno, te da bi najzad u svih ljudi bila prekraćena truležnost blagodaću vaskrsenja. Otuda telo, koje je On uzeo na sebe, prinoseći na smrt kao žrtvu, slobodnu od svake mrlje, On je tim odgovarjućim prinosom odmah (ευθύς) uništio smrt u svima ljudima. Jer Logos Božji, koji je iznad svih ljudi, prinoseći svoj hram, svoje telesno oruđe kao otkupnu cenu za sve (άντίψυχον υπέρ πάντων), smrću svojom je potpuno isplatio dug. I tako je netruležni Sin Božji, boraveći sa ljudima pomoću sličnog tela, razume se, obukao sve ljude u netruležnost obećanjem vaskrsenja. I sama truležnost u smrti nema više vlasti nad ljudima zbog Logosa koji se uselio u njih pomoću jednog tela[66].

Glavni uzrok Spasiteljevog dolaska u telu bio je: isplatiti dug koji je ležao na svima, jer su svi dužni bili umreti. I pošto je Spasitelj svojim delima dokazao svoje Božanstvo, On naposletku prinosi i žrtvu za sve (υπέρ πάντων), mesto svih (άντι πάντων) predajući na smrt telo svoje, da bi sve oslobodio odgovornosti za stari prestup, i da bi, pokazavši u svom netruležnom telu početak sveopšteg vaskrsenja, dokazao da je On iznad smrti… Telo dakle, pošto imađaše zajedničku sa svima telima suštinu (jer beše telo čovečansko), ma da se na vrlo neobičan način obrazovalo iz jedine Deve, ipak se, budući smrtno, podvrglo smrti po zakonu sličnih tela; ali zbog silaska Logosa na njega, ono ne podleži truleži koja je svojstvena telesnoj prirodi, nego zbog obitavajućeg Logosa Božjeg u njemu ostade van truleži. I na čudan način u jednom i istom dogodiše se dve stvari: i smrt sviju dovrši se u telu Gospodnjem (o πάντων θάντος έν τω Κυριακω σώματι έπληροϋτο), i bi uništena i smrt i trulež zbog obitavajućeg u njemu Logosa. Smrt je bila potrebna, i trebalo je da smrt bude za sve (και θάνατον υπέρ πάντων έδει γενέσθαι), da bi se isplatio dug sviju. Stoga Logos, pošto nije mogao umreti (jer je besmrtan), uze na sebe telo koje može umreti, da bi ga, kao svoje sopstveno, prineo mesto svih (άντι πάντων), i da bi, kao onaj koji je postradao za sve (υπέρ πάντων), zbog obitavanja svog u telu, satro onoga koji ima državu smrti, to jest đavola, i izbavio one koji, bojeći se smrti, celoga života behu robovi (Jevr. 2, 14-15).[67]

Ma da je telo umrlo radi iskupljenja svih (δια το υπέρ πάντων λΰτρον), ali ono nije videlo truljenja; i vaskrslo je potpuno celo, jer nije bilo telo nekog drugog, već samog Života… Treba imati na umu, da Spasitelj nije došao da učini kraj svojoj smrti, već smrti svih ljudi; stoga On svojom sopstvenom smrću (jer budući Život On nije imao smrti) ne skinu sa sebe telo (tj. On nije sam naneo smrt svome telu), nego je primio smrt od ljudi, da bi i samu smrt, koja se kosnula njegovog tela, potpuno uništio (τέλεον εξαφάνιση)[68].

Sin Božji dođe u svet, ne da sudi svetu, nego da iskupi sve (Ίνα πάντας λυτρώσηται) i da sobom spase svet (Jn. 3, 17). Jer pre Njega svet je, kao kriv, bio suđen Zakonom; a sada Logos primi na sebe osudu, i postradavši telom za sve, podari svima spasenje (και τφ σώματι παθών υπέρ πάντων σωτηρίαν τοις πάσιν έχαρίσατο). I imajući to u vidu, Jovan je uzviknuo: Zakon bi dat preko Mojseja, a blagodat i istina postade kroz Isusa Hrista (Jn. 1, 17)[69].

Besmrtni Bog ne dođe da spase sebe, već umrtvljene; i ne postrada za sebe, već za nas (υπέρ ημών); On zato i primi na sebe našu ništavnost i naše uboštvo, da bi nam darovao svoje bogatstvo. Jer njegovo stradanje je naše izbavljenje od stradanja; smrt njegova je naša besmrtnost; suze njegove su naša radost; pogreb njegov naše vaskrsenje; rane njegove naše isceljenje, jer se ranom njegovom iscelismo (Is. 53, 5); kar njegov mir naš, jer kar beše na Njemu našega mira radi (Is. 53, 5), tj. našega mira radi On podnosi kar; sramota njegova naša slava, zbog čega radi nas On ište slave govoreći: Proslavi ti mene, Oče, u tebe, slavom koju imadoh u tebe pre nego što svet postade (Jn. 17, 5)… I kada govori na krstu: Oče, u ruke tvoje predajem duh svoj (Lk. 23, 46), On kroz sebe predaje Ocu sve ljude, Njime oživljavane[70].

Gospod slugu postade smrtni sin svoga sopstvenog sluge, tj. Adama, da bi sinovi Adamovi, budući smrtni, postali sinovi Božji. Stoga Sin Božji pretrpljuje smrt radi svog telesnog oca, da bi sinovi čovečji uzeli udela u Božjem životu radi Oca svoga po duhu… On, istiniti i po prirodi Sin Božji, nosi u sebi sve nas (τους πάντας ημάς), da bismo svi mi nosili u sebi jedinoga Boga[71].

Na neviđenim paradoksima počiva spasenje roda ljudskog, izvršeno Gospodom Isusom. Po sredi su neobične antinomije, koje jedino vera može usvojiti i oblagodaćena logika pomiriti. Bogočoveka prodaju za najnižu cenu za trideset srebrnika, veli sveti Grigorije Bogoslov, ali On iskupljuje svet, i to visokom cenom svojom sopstvenom krvlju. Njega vode kao ovcu na zaklanje, ali je On Logos, objavljen glasom vapijućeg u pustinji. On bi mučen i ranjen, ali On isceljuje svaku boleet i svaku nemoć. Njega podižu na drvo i prikivaju, ali On nas vaspostavlja drvetom života, spasava razbojnika s Njim raspetog, pomračava svu vidljivu tvar. On predaje dušu, ali ima vlast uzeti je opet; zavesa se razdire, mrtvi ustaju. On umire, ali oživotvorava, i smrću smrt razorava (καταλύει τω θανάτω τον Φάνατον). Biva pogreben, ali vaskrsava[72].

Čudo spasenja, izvršeno čudesnim Bogočovekom, nije ni prvo ni poslednje u drami ljudskog života. Ono je samo jedno od mnogih, vrlo prirodno svojom natprirodnošću u neobičnoj, pa ipak celishodnoj, drami čovekovog postojanja u ovom svetu. Pored svih zapleta i užasa ipak se oseća da ovu bogočovečansku dramu ljudskog života od početka do kraja režira tajanstveni promisao Božji. Mi smo stvoreni da bi smo blagovali, rasuđuje bogomudri Bogoslov, i blagovali smo čim smo bili stvoreni. Nama je bio poveren raj, da bismo se naslađivali; nama je bila data zapovest, da bismo, održavši je, zaslužili slavu, data nam je bila ne zato što Bog nije znao budućnost, nego zato što je postavio zakon slobode. Mi smo bili prevareni, pošto su nam zavideli; pali smo, jer smo prestupili zakon; postili smo, pošto nismo držali post nego bili ovladani drvetom poznanja. Stara i savremena nam beše ova zapovest, koja je bila našoj duši kao neki vaspitač i obuzdavač u nasladi; mi smo joj s pravom potčinjeni, da bismo, držeći je, povratili ono što smo izgubili ne držeći je. Nama je bio potreban ovaploćeni i umrtvljeni Bog, da bismo oživeli (έδεήφημεν θεού σαρκομένου και νεκρουμένου, ‘ίνα ζήσωμεν). S Njim smo umrli, da bismo se očistili; s Njim smo vaskrsli, jer smo s Njim umrli; s Njim smo se proslavili, jer smo s Njim vaskrsli. Mnogo je u to vreme bilo čudesa: Bog raspet, sunce se pomračuje, i opet rasplamćuje, zavesa se razdire, krv i voda izlaze iz rebra, zemlja se trese, kamenje se raspada zbog Kamena, mrtvi ustaju… Ali ni jedno od ovih čudesa ne može se uporediti sa čudom čovekovog spasenja; nekolike kaplje krvi obnavljaju vasceli svet (ρανίδες α’ίματος όλίγαι κόσμον όλον άναπλάττουσαι).[73]

Gospod je došao u ovaj svet, da bi ljudsku prirodu izlečio od strašne bolesti greha i smrti, jer je ne samo greh boleet nego i smrt. Stoga je On i delao u svetu kao Spasitelj i Iskupitelj, i njegov bogočovečanski domostroj spasenja prestavlja jedinu božansku medicinu u ovom svetu koja na ovom ostrvu smrti isceljuje od svakog greha i od svake smrti. Ovaploćeni Bog u ovom svetu, po misli svetog Bogoslova, ima za cilj: da okrili dušu, da otrgne svet od zla i preda ga Bogu, da sačuva lik Božji u čoveku ako je čitav, da ga podrži ako je u opasnosti, da ga obnovi ako je povređen, da Hrista useli Duhom u srca ljudska; kratko rečeno: da učini bogom (Θεόν ποιήσαι) i učesnikom višnjeg blaženstva čoveka koji pripada višnjim činovima… Radi toga se Bog sjedinio sa telom preko duše, i sve se sjedinilo u jedno za sve i za jednoga praoca: duša za dušu koja se oglušila o zapovest Božju, telo za telo koje se pokorilo duši i bilo zajedno osuđeno; Hristos koji je iznad greha i viši od greha za Adama koji je bio pod grehom. Stoga je staro zamenjeno novim; stradanjem bi opozvan stradalnik (δια πάθους ό παθών άνεκλήθη); i za svaki naš dug bi pojedinačno uzvraćeno Onim koji je iznad nas; i nastade nova tajna (και γέγονε καινόν μύστη ριον): Božji čovekoljubivi domostroj spasenja o palom kroz neposlušnost čoveku. Radi toga je rođenje i Deva, radi toga jasle i Vitlejem… Radi toga Isus prima krštenje; radi toga posti, biva kušan i pobeđuje pobedioca. Radi toga se izgone demoni, isceljuju bolesti… Radi toga biva: drvo za drvo, i ruke za ruku; ruke, junački ispružene, za ruku, neuzdržljivo ispruženu; ruke klincima prikovane, za ruku svojevoljnu; ruke koje sabiraju u jedno sve krajeve sveta, za ruku koja je isterala Adama. Stoga biva podizanje na krst nasuprot padu, žuč nasuprot jedenju zabranjenog ploda, trnov venac nasuprot đavolovoj vladavini, smrt nasuprot smrti, tama za svetlost, pogreb nasuprot povraćanju u zemlju, vaskrsenje za vaskrsenje. Sve je ovo bilo naročito staranje Božje o nama i lečenje nemoći naše, koje je starog Adama vraćalo onamo odakle je bio pao i privodilo drvetu života, od koga nas je udaljivo plod sa drveta poznanja, proban u nevreme i nepametno[74].

Kroz neposlušnost ljudska se priroda prvi put upoznala sa zlom i otisnula u sve bezbrojne grehe; kroz poslušnost Bogu ona se vraća svima večnim božanskim istinama i besmrtnim dobrima. Gospod se ovaplotio, da bi svojim bogočovečanskim životom i stradanjem povratio čoveka Bogu, vaspostavio bogolikost u njemu u prvobitnoj punoći, poveo ga putem poslušnosti Bogu, tj. putem života po Bogu i u Bogu, i time ga izlečio od neposlušnosti prema Bogu, kao osnovnom uzroku i izvoru svih grehova, stradanja i smrti. Kada Bog Logos postade telo, veli sveti Irinej, On istinski pokaza lik (την είκόνα) svoj, postavši sam ono što beše lik njegov (tj. čovek, sazdan po liku njegovom), i temeljno vaspostavi podobije (την όμοίωσην), čineći čoveka sapodobnim nevidljivom Ocu (συνεξομοιώσας τον άνθρωπον τω άοράτω Πατρί) pomoću vidljivog Logosa (per visibile Verbum). Ali Gospod nije samo time otkrio Oca i Sebe nego i pomoću samog stradanja svog. Jer On, uništavajući onu neposlušnost čovekovu koja se dogodila u početku kraj drveta, „postade poslušan do smrti, i to smrti krsne“ (Flb. 2, 8); i tako, neposlušnost koja se desila kraj drveta, isceljujući poslušnost na drvetu krsta. Jer mi ne bejasmo dužnici drugome do Onome, čiju smo zapovest prestupili u početku[75].

Svojim ovaploćenjem Gospod nas je povratio u prijateljstvo (in amicitiam), postavši posrednik između Boga i ljudi, umilostivljavajući Boga za nas (propitians quidem pro nobis Patrem), kome smo bili sagrešili, i svojim poslušnošću pokrivajući našu neposlušnost i dajući nam opštenje sa našim Tvorcem i pokornost. Stoga nas je On naučno da i u molitvi govorimo: I oprosti nam dugove naše (Mt. 6, 12), pošto je On Otac naš, čiji dužnici postadosmo, prestupivši njegovu zapovest[76]. Okusivši od zabranjenog ploda, naši praroditelji su istovremeno sa tim primili u sebe smrt, jer su okusili u neposlušnosti, a neposlušnost prema Bogu donosi smrt. Zbog toga su oni od tog trenutka bili predati smrti, postavši dužnici smrti (debitores mortis effecti). Vaspostavljajući u sebi vascelog čoveka, Gospod Hristos je ponovio i smrt njegovu. Kroz svoje stradanьe Gospod mu je podario obnovljenje, tj. oslobođenje od smrti[77].

Krsna smrt Gospoda Hrista, podnesena iz čovekoljublja i po volji Trosunčanog Božanstva[78], ima svečovečanski značaj i rasprostire svoje iskupiteljsko dejstvo na sve ljude zato što je to smrt Bogočoveka, potpunog Boga i potpunog čoveka, koji svojom čovečanskom prirodom stoji u ontološkom srodstvu sa svima ljudima. Otuda bogonadahnuti Apostol blagovesti: Jedan je posrednik Boga i ljudi, čovek Isus Hristos, On dade sebe u otkup za sve (ό δούς εαυτόν άντίλυτρον υπέρ πάντων)[79]. Iz neizmerne ljubavi prema rodu ljudskom Gospod Hristos je greh ljudski učinio svojim, poneo ga u svojoj bezgrešnoj Bogočovečanskoj ličnosti, i kao večni Bog i bezgrešni čovek potpuno ga savladao za sve ljude i mesto svih ljudi. Kao Bogočovek On je, po rečima svetoga Kiprijana, i grehe naše nosio i sve nas nosio (nos omnes portabat)[80].

Iskupiteljski podvig Bogočoveka po prirodi svoje bogočovečnosti ima svečovečanski značaj: rasprostire svoju silu na svukoliku prirodu ljudsku, diferenciranu u bezbroj ljudskih ličnosti. Čovek je psihofizičko biće; kao potpuni čovek takvo biće je bio i Hristos Bogočovek. Svojim bogočovečanskim iskupiteljskim podvigom Bogočovek je obuhvatio i psihu i fizis ljudskog bića, jer su njegova spasonosna stradanja podjednako i nedeljivo prožimala i dušu njegovu i telo. Njegova getsimanska samrtnička muka od greha i zbog greha ljudskog, koji je uzeo na sebe, prirodno se projavila kao telesna smrt na Golgoti. Duhovno odstradavanje ljudskog greha od strane Bogočoveka završilo se svojom prirodnom posledicom: telesnom smrću na krstu, pošto je On kao potpun čovek psihofizičko biće. Svojom bogočovečanskom smrću Gospod Hristos je okusio smrt svih smrti kojima umiru ljudi, i kao istinski, bogočovečanski, pretstavnik roda ljudskog smrću svojom satro svu smrt.

Tumačeći Apostolove reči: Hristos dade sebe u otkup za sve[81], sveti Kiril Aleksandriski veli: Nema sumnje, Hristova smrt je spasonosna za ceo svet (σωτήριος τω κόσμω παντί). Da Hristos nije Bog, kako bi On sam bio dovoljan za otkup svih (πώς άν άρκέσειεν εις το γενέσθαι πάντων άντίλυτρον αυτός τε και μόνος)? Ali On sam bй dovoljan umrevši za sve, jer je i iznad svih (ότι και υπέρ πάντας εστί). Bog je dakle Onaj koji je smrću svoga tela udaljio smrt od sveta[82]. Samo zato što je Hristos Bog Logos, njegova krv nas očišćava od svakoga greha. Samo zato što nije pod tiranijom greha, On je mogao osuditi greh i spasti rod ljudski od tiranije greha[83].

Povodom istih Apostolovih reči sveti Zlatoust veli: Na koji način Hristos dade sebe u otkup za sve, kada On bi predat Ocem? Znači, to je bilo delo njegove dobrote. Šta znači: otkup? Trebalo je da ih kazni, ali On to ne učini; trebalo je da budu uništeni, ali On za njih dade Sina svog. To je dosta da privuče sve i da pokaže ljubav Hristovu. Zaista su ogromna i neiskazana dobročinstva koja nam je Bog ukazao. On prinese sebe na žrtvu za neprijatelje svoje (κατέθυσεν εαυτόν υπέρ των έχθρων), zaone koji ga mrze i za one koji se odvraćaju od Njega. Ono što drugi ne bi učinio ni za prijatelje svoje, ni za decu svoju, ni za braću, Gospod je učinio za sluge, i to Gospod koji po prirodi nije bio onakav kakve su sluge nego Bog, učinio je za ljude, i to za ljude ništavne. Jer da su oni zasluživali neki obzir, da su Mu bili po volji, ovo ne bi bilo tako dostojno divljenja. Međutim, ovo time poražava svaki um, što je On umro za tako nezahvalna i nerazborita stvorenja. Ono što ljudi ne čine za svoje saplemenike, to je Bog učinio za nas[84].

Kada su se svi nalazili pod vlašću smrti, piše blaženi Teodorit, Hristos nije bio u njenoj vlasti i kao Bog, jer je imao besmrtnu prirodu, i kao čovek, jer nije učinio greh koji prouzrokuje smrt. Ali je On sam predao sebe na smrt kao neku otkupnu cenu i sve oslobodio od robovanja smrti (οίον τι λΰτρον εαυτόν δέδωκε, και της εκείνου δουλείας απαντάς ήλευθέρωσε)[85].

Gospod Hristos je sišao da bude rođen u ovom svetu i raspet ne što je to bilo Njemu potrebno, već je to učinio za rod ljudski koji od Adama potpade pod smrt i obmanu zmije[86]. Nas, pogružene u najcrnje grehe koje smo učinili, Hristos otkupi (έλυτρώσατο) svojim raspećem na drvetu[87].

Smrt Gospoda Hrista ima kozmički značaj zato što je On i Iskupitelj i Tvorac, te kao Tvorac zna tajnu svojih sazdanja, njihove nevolje i potrebe, i ima moći da ih pronikne svojim životvornim silama. I niko drugi do Tvorac nije mogao biti Iskupitelj pale tvari, po reči Apostola: U njemu imamo iskupljenje krvlju njegovom, i otpuštenje grehova. Jer kroz njega bi sazdano sve što je na nebu i na zemlji, što se vidi i što se ne vidi, bili Prestoli, ili Gospodstva, ili Poglavarstva, ili Vlasti; sve se kroza NJ iza NJ sazda. I on je pre svega, i sve je u njemu[88]. Samo je Tvorac, kao Iskupitele, imao moći da uzme na sebe grehe svega sveta i da sav svet očisti od greha i smrti. Stoga je njegova žrtva zaista kozmička, zaista svečovečanska. Žrtva bi prinesena za svu prirodu (υπέρ πάσης της φύσεως), veli sveti Zlatoust, i beše dovoljna za spasenje sviju (και ικανή πάντας ην σώσαι), ali su se njenim dobročinstvom koristili samo oni koji su poverovali[89]. Kao jedini Iskupitelj, preblagi Gospod je dao u otkup svoju spasonosnu krv, iskupio nas zarobljene, ubio krstom tiranina, i priveo nas Ocu nebeskom[90]. Gospod, kao čovekoljubivi životodavac, iskupio je svojim krstom vaseljenu (την οίκουμένην)[91].

Da bi iskupio ljude, Spasitelj je, po rečima svetog Oca Pravoslavlja, morao imati potpunu čovečansku prirodu, tj. i dušu i telo. Kao otkupnu cenu On je dao telo za telo (σώμα άντι σώματος), i dušu za dušu (και ψυχήν άντι ψυχής), i potpuno biće za celog čoveka. Ovo se ogleda i u domostroju krsta. Prolivanjem krvi svoje Gospod je pokazao stvarnost tela svog; a time što je povikao i, preklonivši glavu, predao duh, pokazao je da je u telu njegovom bila duša, za koju je i rekao: polažem je za ovce (Jn. 10, 15). Osim toga, da Hristos nije imao i dušu i telo, kako bi nastupila smrt? Kako bi Hristos dao otkupnu cenu za celog čoveka? Ili, kako bi država smrti bila potpuno razorena, da nije dušu, koja je svesno zgrešila, Hristos učinio u sebi bezgrešnom? Smrt je carovala nad dušom, koja je svesno zgrešila. Tako je kazano: duša koja zgreši umreće (Jezek. 18, 20); za nju je Hristos položio svoju sopstvenu dušu, davši je u otkup (λΰτρον άντιδιδοΰς)[92].

Svako delo Hristovo sačinjava pohvalu vaseljenske Crkve, ali krst sačinjava pohvalu nad pohvalama (καύχημα δε των καυχημάτων). Krst je oslobodio sve porobljene grehom, i iskupio sav rod ljudski (καΐ κόσμον όλον ανθρώπων έλυτρώσατο). Ne treba se čuditi što je sav svet iskušьen, jer Onaj što umre za njega nije bio prost čovek, već jedinorodni Sin Božji. Greh jednog čoveka, Adama, bio je u stanju da nanese smrt svetu. A kada se sagrešenjem jednoga (Rm. 5, 17) smrt zacarila u svetu, kako da se toliko pre pravdom jednoga ne zacari život? I kada su zbog jedenja sa drveta isterani tada bili iz raja, neće li sada lakše pomoću drveta Isusovog (tj. krsta) ući u raj oni koji veruju? Kada je prvozdani od zemlje naneo vaseljensku smrt (οίκουμενικόν θάνατον), ne može li onda Onaj koji ga je sazdao od zemlje doneti večni život, budući sam Život? Stoga se ne treba stideti krsta Spasovog, nego se treba hvaliti njime. Jer je reč krstova Jevrejima sablazan, neznabošcima bezumlje, a nama spasenje (1 Kor. 1, 18. 23). Jer Onaj što umre za nas ne beše prost čovek nego Sin Božji, Bog očovečeni[93]. Dakle, Isus je istinski postradao za sve ljude, jer krst nije privid, niti je iskupljenje privid (δόκησις)[94]. Gospod Hristos je po svojoj volji išao na stradanje, radujući se podvigu, veseleći se ljudskom spasenju. On se nije stideo krsta, jer je spasavao vaseljenu. Jer On koji je stradao ne beše ništavni čovek, nego Bog očovečeni (Θεός ένανθρωπήσας)[95].

Mi ispovedamo, izjavljuje sveti revnitelj božanskih istina, da se vasceli Logos sjedinio sa vascelim čovekom. I kroz to dvoje (tj. Boga i čoveka, odnosno Bogočoveka) bй divno izvršena tajna domostroja spasenja (της οικονομίας το μυστήριον). Svojim telom On se koristio kao organom za dela tela i za prirodne nemoći (προς τα σαρκός έργα τε και άρρωστήματα φυσικά) i za sve što ne podleži prekoru; dušom pak svojom On se koristio kao organom za čovečanska i neporočna duševna stanja (προς τά ανθρωπινά τε και άνυπαίτια πάθη). Jer se kaže za Njega da je bivao gladan, da se zamarao od dugog putovanja, da je osećao bojazan i strah, tugu i muku, i da je podneo krsnu smrt. Jer Njega niko nije primoravao da dušu svoju položi za nas, da bi ovladao i mrtvima i živima. Svoje telo On je podneo za telo svih (σάρκα μεν την Ιδίαν της απάντων σαρκός άνταποτιννύς), dar koji zaista vredi koliko svi ljudi (δώρον αληθώς άντάξιον), adušu svoju On je dao u otkup za duše svih (ψυχήν δέ ψυχής άντίλυτρον της απάντων ποιούμενος), ma da je ponova oživeo budući kao Bog život po prirodi[96].

Trebalo je da za sve umre Onaj koji vredi koliko i život svih ljudi (τής απάντων ζωής άντάξιον), da bi ovladao i mrtvima i živima… Trebalo je dakle da ovaploćeni Logos preda smrti svoje vlastito telo u otkup za život svih (τής απάντων ζωής άντίλυτρον), da bi i ljudska priroda mogla sledovati životu Logosovom[97]. Gospod Hristos nas je iskupio svojom krvlju, i svoj život učinio otkupom za život svih[98].

Za sve je umro Gospod Hristos koji vredi koliko svi (o πάντων αντάξιος), i svoju sopstvenu dušu učinio našim otkupom[99]. Šta više, Bogočovek je, umrevši za nas, dao sebe u otkup za život svih[100].

Gospod je postao Bogočovek radi spasenja roda ljudskog, veli sveti Grigorije Palama. Jer da nije postao čovek, On ne bi mogao postradati. On, koji ništa nije dugovao smrti, podnese smrt, da bi nas, dužnike smrti, iskupio od robovanja đavolu i smrti, smrti kako duhovnoj tako i telesnoj, tj. smrti privremenoj i večnoj. Za nas, koji smo krivi zbog greha, On bezgrešni dade svoju nevinu krv, oslobodi nas krivice (έλυτρώσατο της ευθύνης ημάς), oprostivši nam grehe i podarivši na krstu rukopisanije, izbavi nas od đavolove tiranije[101].

Dobrovolьno predajući sebe na smrt za rod ljudski, Gospod Hristos je neizmernom božanskom vrednošću svoje Bogočovečanske ličnosti učinio svoju smrt otkupom našim od sveopšte smrti. U svetu čovečanskom i u sferi ljudskog života ništa nije skupocenije od čudesne Ličnosti Bogočoveka Hrista. To je vrednost iznad svih vrednosti; i svaka istinska vrednost u ljudskom životu dobija svoj značaj od nje, samo od nje. Stoga je bogomudri Apostol u pravu kada piše hrišćanima: Kupljeni ste skupo (ήγοράσθητε τιμής)[102].

O svevrednostima Bogočovekove Ličnosti bogonadahnuto rauđuje sveti Vasilije Veliki, tumačeći sedmi i osmi stih četrdeset i osmog psalma: Oni koji se uzdaju usilu svoju (οί πεποιβότες έπι τη δυνάμει αυτών), i hvale se velikim bogatstvom svojim; brat ne može izbaviti, da li će izbavite čovek? neće dati Bogu otkup za sebe (Ps. 48, 7 8). Prorok se obraća zemnorodnima i bogatima. Jednima se obraća obarajući njihovo mišljenje o sil i njihovoj, a drugima obarajući njihovu gordost zbog obilja imanja njihovog. Zemnorodni se uzdaju u silu svoju, uzdaju se u telesnu snagu i misle da ljudska priroda ima dovoljno sile za izvršenje onoga što želi; a onima što se uzdaju u nesigurno bogatstvo potreban je otkup (λύτρων χρεία), da bi bili izvedeni na slobodu, koju su izgubili pošto su pobeđeni nasiljem đavola, jer đavo, uzevši ih u ropstvo, neće ih osloboditi svoje tiranije dok ne zaželi da ih zameni nekim skupocenim otkupom (τινι λΰτρφ αξιολογώ). Stoga ono što se predlaže kao otkup ne treba da bude istog roda (ομογενές) sa porobljenima, nego da u velikoj meri prevazilazi njihovu vrednost, da bi đavo dobrovolьno (εκών) oslobodio zarobljenike ropstva. Otuda ih brat ne može iskupiti. Jer nikakav čovek nije u stakьu da ubedi đavola, da pusti ispod svoje vlasti onoga kode mu je jedanput dopao šaka. Čovek ni za vlastite grehe svoje ne može dati Bogu žrtvu umilostivljenja. A kako će biti u stanju da to učini za drugoga? I šta je to što bi on mogao steći u ovom svetu toliko dragoceno, da bi poslužilo kao dovoljan otkup za dušu po prirodi dragocenu (ώς αύταρκες έχειν της ψυχής αντάλλαγμα της φΰσει τιμίας), jer je ona sazdana po liku Tvorca svoga? I kakav trud u ovom svetu može dostaviti duši ljudskoj dovoljnu poputninu za prelaz u onaj svet? Stoga ove psalamske reči treba razumeti ovako: makar neko smatrao sebe veoma silnim u ovom životu, i imao ogromna imanja, psalam savetuje da odbaci gordo mišljenje o sebi, da se ponizi pod silnu ruku Božiju (1 Petr. 5, 6), i da se ne uzda u svoju silu, niti da se hvali velikim bogatstvom. Ali moguće je i uzvisiti se malo mišlju, te pod onima koji se uzdaju u silu svoju i hvale se velikim bogatstvom razumeti dušine sile, jer i sama duša nema dovoljno sila za svoje spasenje (ώς ούκ αυτοτελούς ούσης ούδ’ αυτής προς σωτηρίαν). Makar neko bio i savršen u ljudskim silama, ali, nemajući u sebi mudrosti Božije, ništa ne vredi. Makar neko nakupio mnoštvo teorija iz svetovne mudrosti i stekao izvesno bogatstvo znanja, ali neka čuje punu istinu: svaka duša ljudska upregla se je u teški jaram ropstva neprijatelju, svima zajedničkom, i izgubivši slobodu, datu joj Tvorcem, odvedena je grehom u ropstvo. No svakome zarobljeniku potreban je otkup za oslobođenje. Brat ne može otkupiti (λυτρώσασθαι) svoga brata, niti sam čovek sebe, jer onaj koji sobom otkupljuje drugoga treba mnogo više da vredi od onoga koji je uhvaćen i već robuje. Ali čovek uopšte nema takvu silu pred Bogom, da bi Ga mogao umilostiviti za grešnika, jer je i sam kriv grehu (έπεί και αυτός αμαρτίας υπόδικος). Jer svi sagrešiše, i lišeni su slave Božije, i opravdani su za badava blagodaću njegovom, otkupom koji je u Hristu Isusu (Rm. 3, 23-24).

Otuda, neće dati Bogu otkup za sebe ού δώσει οΰν τφ θεφ έξίλασμα εαυτού (st. 8) i otkupnu cenu za dušu svoju και την τιμήν της λυτρώσεως της ψυχής αύτου (st. 9). Dakle, nemoj tražiti brata za svoje iskupljenje, nego onoga koji tebe prevazilazi prirodom, ne prostoga čoveka, nego Bogočoveka Isusa Hrista, koji jedini može dati Bogu otkup za sve nas (δς και μόνος δύναται δούναι έξίλασμα τω Θεφ υπέρ πάντων ήμδν), jer Njega postavi Bog kao umilostivljenje verom u krvi Njegovoj (Rm. 3, 25). Mojsej je bio brat Izrailjcima, pa ih nije mogao iskupiti. Kako će onda iskupiti običan čovek? Prorok najpre govori potvrdno: brat ne može izbaviti, zatim sa naglaskom dodaje upitno: da li će izbaviti čovek? Mojsej nije oslobodio narod od greha, nego je samo umolio Boga da ne kažnjava za greh. On ni za sebe nije mogao dati otkup (έξίλασμα) kada je pao u greh, i posle tolikih i tako velikih čudesa i znamenja, koja je video, izgovorio je reči sumnje: Čujte odmetnici! eda li ćemo vam iz ove stene izvesti vodu? Stoga i Gospod za ovu reč reče Mojseju i Aronu: Zato što mi ne verovaste i ne proslaviste me pred sinovima Izrailjevim, nećete odvesti zbor ovaj u zemlju koju sam im dao (4 Mojs. 20, 19. 12). Stoga, neće dati Bogu otkup za sebe (st. 8). Jer šta može čovek naći toliko dragoceno, da bi dao u otkup za dušu svoju? Ali se našlo nešto što vredi koliko svi ljudi skupa (αλλ’ ευρέθη εν ομού πάντων ανθρώπων άντάξιον), što je i dato kao otkupna cena za dušu našu (ό εδόθη εις τιμήν λυτρώσεως της ψυχής ημών): to je sveta i skupocena krv Gospoda našeg Isusa Hrista, koju je On prolio za sve nas, zbog čega smo mi i kupljeni skupo (1 Kor. 6, 20).

Dakle, brat ne može izbaviti; da li će izbaviti čovek? Ako nas čovek ne može iskupiti, onda Onaj koji nas je iskupio nije čovek (ό λυτρωσάμενος ημάς ούκ άνθρωπος). Stoga, ako je Gospod naš poživeo s nama u podobiju tela greha, nemoj Ga zbog toga smatrati prostim čovekom, ne priznajući u Njemu silu Božanstva. On nije imao potrebe da daje Bogu otkup za sebe, niti da iskupljuje svoju dušu, jer On greha ne učini, niti se obmana nađe u ustima njegovim (1 Petr. 2, 22). Tako, dakle, niko ne može iskupiti sebe dok ne dođe Onaj koji povraća narod iz ropstva (Ps. 13, 8), ne srebrom, ne darovima, kao što je napisano kod Isaije (52, 3), nego krvlju svojom. On nas, koji Mu nismo braća, nego smo Mu postali neprijatelji kroz grehe svoje, On koji nije prost čovek već Bog, pošto nam je podario slobodu, naziva braćom svojom (Jevr. 2, 12). Stoga Onaj koji nas je iskupio, ako svoju misao upravimo na njegovu prirodu, nije nam brat i nije čovek. Ako pak uzmemo u obzir njegov blagodatni silazak k nama, onda nas i braćom naziva, i silazi k čovečanstvu Onaj koji neće dati Bogu otkup za sebe, nego će dati otkup za sav svet, jer Njemu nije potrebno očišćenje, nego je On sam očišćenje (αλλ’ αυτός έστιν ίλαστήριον)[103].

Greh i sve što je od njega i vodi njemu sačinjava bezakonje, jer istupa i vojuje protivu svetosti istine Božje kao zakona života Božjeg; a bezgrešni Gospod: dade sebe za nas, da nas iskupi od svakoga bezakonja (ίνα λυτρώσηται ημάς από πάσης ανομίας)[104], tj. od svakoga greha, jer je greh bezakonje[105]. Umirući za nas, Gospod Hristos je u svukoliku prirodu ljudsku stavio kvasac novog života, života po Bogu i u Bogu. Za spasenje roda ljudskog bio je neophodan i bogočovečanski život Gospoda Isusa i njegova bogočovečanska smrt, da bi sobom obuhvatio sav život ljudski do smrti i posle smrti, te tako ovladao i živima i mrtvima[106]. Hristos je umro, veli sveti Kiril Aleksandriski, da bi ovladao i mrtvima i živima, i da bismo živeli Bogu živome i istinitome. Ali da bi umro, Logosu je bilo neophodno da se prethodno sjedini sa telom, tj. ovaploti. I umrevši u telu, On je ovladao i živima i mrtvima[107].

Jedne je prirode, jednog Božanstva, jedne volje i jednog čovekoljublja Otac sa Sinom. Sin predaje sebe na smrt za ljude i po svojoj volji i po volji Oca svog nebeskog[108]. U tom beskrajnom čovekoljublju Trosunčani Gospod daruje rodu ljudskom sva nebeska blaga, sve božanske istine, sve božanske vrednosti; i ništa nije izostavio što nam je trebalo dati kroz bogočovečanski život i bogočovečansku smrt Hrista Spasitelja. Otuda Apostol s pravom pita: Bog, koji sina svoga predade za sve nas, kako da nam s njim sve ne daruje?[109] Svojim bogočovečanskim životom, a naročito svojom bogočovečanskom smrću, Gospod Hristos je postao za rod ljudski iskupljenje (άπολΰτρωσις)[110], tj. izbavljenje od svih zala (απάντων των κακών)[111]. Gospod Isus je, po rečima svetog Zlatousta, platno daleko više no što smo mi bili dužni,itotolikovišekoliko je more beskrajno u poređenju sa malom kapljom. Stoga, videći takvo bogatstvo dobara, ne treba sumnjati i pitati, kako je ona iskra smrti i greha ugašena (τώς ό σπινθήρ εκείνος τού θανάτου και αμαρτίας έλΰϋη), kada se na nju izlilo toliko more blagodatnih darova[112].

U Hristu Isusu imamo izbavljenje krvlju njegovom (την άπολύτρωσιν δια τού αίματος αυτού), otpuštanje grehova, po bogatstvu blagodati njegove[113]. Smrt Gospoda Hrista, veli blaženi Teodorit, učinila nas je dostojnima ljubavi Božje. Jer smo mi smrću njegovom, skinuvši sa sebe grehovne prljavštine i oslobodivši se robovanja đavolu, povratili crte božanskog lika svoga (τους της εικόνος της θείας άνελάβομεν χαρακτήρας)[114]. Rod ljudski, zarobljen greholjubivim tiraninom, Gospod Hristos je iskupio svojom božanskom krvlju i oboživši obnovio[115].

Božanska krv Gospoda Isusa očistila je ljudsku prirodu od grehovne prljavštine, sprala sa nje mulj poroka, i ona je zablistala u svojoj prvobitnoj bogozračnoj krasoti. Ovde nije samo to čudno, kaže sveti Zlatoust, što Bog Otac predade Sina svog, već i to što ljubljeni Sin bi zaklan. Preveliko izobilje ljubavi: Ljubljenog predade za nenavisne. Pogledaj, koliko nas ceni! A kada On predade Ljubljenog još dok Ga nenavidesmo i besmo neprijatelji njegovi, šta On onda neće učiniti za nas kada se pomirimo sa Njim blagodaću?… U stvari, ništa nije tako veliko kao prolivanje krvi Božje za nas, jer je važnije i od usinovljenja i od drugih darova to što Bog Sina svog ne poštede. Nema sumnje, otpuštanje grehova je velika stvar, ali ono postaje još veće kada se izvršuje krvlju Gospodnjom (δια του αίματος του Δεσποτικού). Ada je to mnogo veće od svega, Apostol naročito naglašava govoreći: po bogatstvu blagodati njegove (Εφ. 1, 7)… Ne može se rečju opisati šta je sve urađeno za nas. Nama je darovano bogatstvo, bogatstvo preizobilno, bogatstvo ne ljudsko nego božansko, te je apsolutno nemoguće iskazati ga[116].

Došao je sam Sin Božji i krsnom smrću izvršio naše iskupljenje. Pokrenut svojom voljom, a ne neophodnošću, On je izvršio tajnu presvetog krsta, koji je On poboo usred vaseljene, munjezračno i božanstveno znamenje borbe, dato vernicima kao oruđe pobede protiv neprijatelja[117].

Bog je svetu podario slobodu pomoću krvi našega Iskupitelja, veli sveti Atanasije Veliki. Isto tako On je ad predao porazu kroz smrt našega Iskupitelja. On je otvorio nebeska vrata, ukazujući slobodan put onima koji uzlaze tamo kroz našega Iskupitelja[118]. Smrt Iskupitelja našeg pokazala se kao dan (dies salutis apparuit)[119]. Radost iskupljenja neprestano se izliva od krsta Hristovog[120], jer je spasenje roda ljudskog izvršeno krvlju Gospoda Hrista[121].

U beskrajnoj misteriji božanski čovekoljubivih odnosa Spasovih prema rodu ljudskom sladčajši Gospod Isus se javlja kao miomirna žrtva Bogu za nas. U čudesnom carstvu tajanstava Božijih ova žrtva krotkoga Isusa označena je kao iskupljenje roda ljudskog od greha, zla i smrti. Apostol blagovesti hrišćanima: Živite u ljubavi, kao što je i Hristos ljubio nas i predade sebe za nas: prinos i žrtvu Bogu na slatki miris (παρέδωκεν εαυτόν υπέρ ημών προσφοράν και βυσίαν τω Θεω εις οσμή ν εύωδίας)[122]. Sin Božji postao je čovek radi nas, veli sveti Atanasije Veliki, da bi predao sebe za nas na žrtvu Ocu i iskupio nas svojom žrtvom i prinosom (Ef. 5, 2). On je sav rod ljudski oslobodio smrti i izveo iz ada (atque ex inferis eripuit)[123].

Spasova dragovoljna žrtva je slatkomirisna Bogu, prijatna Bogu, jer „jedini Čovekoljubac“, prinoseći sebe, bezgrešnog Bogočoveka, na žrtvu za ljude i mesto ljudi, čudotvornom silom svoje žrtve tajanstveno spasava rod ljudski od greha, smrti i đavola. Smrad ljudskih grehova, koji se gnezdio u svemu ljudskom, i širio iz svega ljudskog, pogasnut je slatkomirisnom žrtvom bezgrešnog Gospoda, koji svojom savršenom božanskom svetošću i pravednošću prestavlja jedini „cvetъ blagovoniя“[124] u smrdljivoj jami ljudskog zemaljskog života. Od svakog mira, po reči svetoga lesnika, mirisniji (ευωδέστερος) je Hristos, koji je za nas ponizio sebe, da bi uništio smrad kojim je čoveka ispunilo mrtvilo greha[125].

Zbog spasonosnog i iskupiteljskog značaja i sile žrtve Hristove veliki Apostol naziva Gospoda Hrista Pashom: Pasha naša zakla se za nas, Hristos (το πάσχα ημών υπέρ ημών έτΰθη Χριςτός)[126]. Kao što je starozavetna pashalna žrtva, pashalno jagnje, spaslo prvence od smrti, tako i Gospod Hristos, Jagnje Božije, jeste Pasha koja spasava ljude od večne smrti i robovanja đavolu. Tumačeći ove Apostolove reči sveti Zlatoust veli: Na krstu je prinesena žrtva; a gde je žrtva tu je otpuštenje grehova (έκεϊ αμαρτημάτων άναίρεσις), tu praznik i radost. Pasha naša zakla se za nas, Hristos. Gde? Na visokom krstu. Nov i divan žrtvenik, jer je žrtva divna i neobična. Sam On je i žrtva i sveštenik; žrtva po telu, a sveštenik pod duhu; sam On je prineo i bio prinesen[127]. On je taj koji je od starine bio prinošen na žrtvu, kao jagnje, i u jagnjetu bio praslikovan, a najzad je prineo sebe na žrtvu za nas, jer Pasha naša zakla se za nas, Hristos (1 Kor. 5, 7)[128].

Božanski neobična tajna je po sredi: bezgrešni Bogočovek Hristos je i žrtva i prvosveštenik, i „prinosяй i prinosimый, priemlяй i razdavaemый“[129], te stoga ima beskonačnu važnost iskupljujući na takav način rod ljudski od greha, zla i smrti. U bogočovečanskom domostroju spasenja Gospod Hristos je i žrtva i prvosveštenik, jer budući čovekom On je postao i prvosveštenik. Ovo njegovo prvosveštenstvo (Jevr. 9, 4), po rečima svetog Grigorija Bogoslova, odnosi se na njegovu čovečansku prirodu, prirodu koja je podložna stradanju, a ne na prirodu božansku, koja je neizmenljiva i iznad stradanja (καν του πάσχειν ΰψηλοτέραν). Το se odnosi na čovečansku prirodu Gospoda Hrista, kao i sva ona mesta u Svetome Pismu u kojima se Sinu Božjem pripisuju: usavršavanje (Jevr. 5, 9), uzvišenje (D. A. 2, 33), poslušnost (Jevr. 5, 8), prinos (Εφ. 5, 2), molitva Onome koji Ga može spasti od smrti (Jevr. 6, 7), stradanje, krvavi znoj (Lk. 22, 44), molitva, i tome slično[130].

U čudu svoje Bogočovečanske ličnosti Spasitelj je nosio sva čudesa neba i zemlje. U Njemu je sve ljudsko došlo do svoje čudesne i čudotvorne punoće, i našlo da je u Božanskoj prirodi, i ipostasnoj zajednici sa njom smisao svega ljudskog. Čudo spasenja je u toj ipostasnoj tajni Bogočoveka Hrista. U tome je i čudo Spasitelja kao žrtve i kao Prvosveštenika. Hristos je bio smrtan, ali Bog (ην βροτός, αλλά θεός), blagovesti bogonosni Bogoslov; rod Davidov, ali Adamov Tvorac; telonosac, ali i bestelesan; po majci Devi opisljiv (περίγραφος), ali neizmerljiv (αμέτρητος). Jasle su Ga obuhvatile, ali zvezda je vodila k Njemu mudrace, i daronosci su došli i savili pred Njim kolena. Kao čovek On je bio u borenju, ali kao nepobediv On je u trikratnom kušanju pobedno kušača. On je uzimao hranu, ali je hranio hiljade, i vodu u vino pretvorio. On se krstio, ali je grehe očistio; i Duh Ga je gromoglasno objavio za Sina Bespočetnoga. Kao smrtan, On se predavao snu, i kao Bog umirivao more. Zamarao se na putu, ali je iznemoglima davao snage. On se molio; ali ko je primao usrdne molitve onih koji propadaju? On je bio Žrtva, ali i Arhijerej; Žrec, ali i Bog; prineo je krv na dar Bogu, ali je očistio sav svet (αίμ’ άνέθηκε θεω, κόσμον δ’ έκάθηρεν άπαντα); podignut je na krst, ali je prikovao na krst greh. On je spušten među mrtvace, ali je probuđen iz mrtvih, a ranije je sam vaskrsao mrtve. Ako je jedno pokazivalo ubogost smrtnoga, drugo je pokazivalo bogatstvo Bestelesnoga. U svakom slučaju, videći u Njemu ono što je svojstveno smrtnima, ne treba omalovažavati Božanstvo. Ono je učinilo slavnim i zemljani lik, koji je iz ljubavi prema čoveku obrazovao netruležni Sin[131].

Sam po sebi Hristos je Pastir, veli sveti Zlatoust, a radi čoveka je postao Jagnje. Isaija piše: яko ovča na zakolete vedesя (Is. 53, 7; D. A. 8, 32); a Spasitelj govori: Ja sam pastir dobri (Jn. 10, 11). Kakva je razlika između Jagnjeta i Pastira; u kakvom je smislu On Jagnje, a u kakvom Pastir? Jasno je, razume se, da se On javlja kao Jagnje zbog stradanja u podvigu domostroja spasenja (δια το πάθος της οικονομίας), a kao Pastir zbog izobilnog čovekoljublja. Kao Bog, On se ne stidi da sebe naziva Pastirem. Nama je trebalo da znamo samoga Boga i Cara. Ali pošto mi, obdareni razumom ljudi, nismo poznali Boga, On želi da mi, makar kao nerazumie ovce, poznamo svoga Pastira. Da je Spasitelj, dolazeći u svet, zatekao čoveka razumnim, On bi mu se sigurno javio kao Bog (άναγκαίοος ώς Θεός έπεφαίνετο). Ali, pošto ga nije zatekao kao čoveka nego kao ovcu zabludelu, On stoga i skriva svoje carsko dostojanstvo i predlaže pastirsko staranje. Dakle, Gospod se javlja kao Jagnje iz razloga domostroja spasenja (δια την οίκονομίαν), a kao Bog zbog svoje slave. On polaže dušu svoju za ovce (Jn. 10, 11), ne potčinjavajući se neophodnosti, nego sam uzimajući na sebe ovo delo. Sve što se desilo u vreme starozavetnog bogopoštovanja svodi se, na kraju krajeva, na Spasitelja, pa bilo to proroštvo, ili sveštenstvo, ili carstvo, ili hram, ili žrtveni oltar, ili zavesa, ili kovčeg, ili čistilište, ili mana, ili palica, ili što drugo: sve se to odnosi na Njega (πάντα εις αυτόν την άναφοράν έχει).

Bog je izdavna dopustio judejskim sinovima da Mu služe pomoću žrtava (την των θυσιών λειτουργίαν) ne zato što se On zadovoljavao žrtvama, nego zato što je želeo da Judejce odvrati od neznabožačkog sujeverja. Pošto razum Judejaca još nije bio u stanju da se bavi duhovnom delatnošću, nego je bio zarobljen neznabožačkim navikama i težio žrtvenicima i žrtvama, to Bog, uzevši idolske praznike, menja ih shodno duhu pobožnosti, i na taj način trpi ono što ne želi (ανέχεται ών μη βουλήται). I kao što dobri otac, pošto ugleda sina gde se bavi nestašlucima, odvodi ga sa trga kući, i kod kuće mu dopušta da čini što mu je volja, i na taj način ga drži u granicama pristojnosti oduzimajući njegovim zabavama bestidnost, tako isto i Bog, želeći da pomoću takvih prazničnih skupova popravi Judejce, dozvolio im je da prinose žrtve, daje im žrtveni oltar, neređuje im da prinose na žrtvu i ovce, i jarce, i volove, i da čine sve što im je pričinjavalo radost. Ali Bog u tome nije uživao.

A da se ovo desilo iz razloga domostroja spasenja (οικονομικώς), vidi se iz toga što Bog, koji je preko Mojseja dopustio vršenje žrtvoprinošenja i naredio da budu različne vrste žrtava, kroz usta Proroka oduzima svako značenje onome što se dešavalo samo po njegovom snishođenju (τά κατά συγχώρησιν γινόμενα), pokazujući da im je kao deci dopustio to u svojstvu „mleka“, ali im nije dao u vidu „čvrste hrane“[132]. On govori kroz usta Davida: Slušaj, narode moj, što ću ti kazati, Izrailju, što ću ti javiti: Ja sam Bog, Bog tvoj. Neću te za žrtve tvoje karati; tvoje žrtve paljenice svagda su preda mnom. Neću primiti iz doma tvog telce, ni jariće iz torova tvojih (Ps. 49, 79). A da ko ne bi pomislio da Bog ne prima stoga što se gnuša tih žrtava, Gospod objašnjava suštinu stvari: ona je u tome što Bog nema potreba za takva žrtvoprinošenja, a ne u tome što se ona uopšte vrše, i dodaje: Zar ja jedem meso volujsko i krv jareću pijem? Prinesi Bogu hvalu na žrtvu, i izvršuj Višnjemu zavete svoje (Ps. 40, 1314). Ovim Bog pokazuje da,ne gnušajući se žrtava, odbacuje ih, ali zato što Judejce doziva boljoj i duhovnoj žrtvi. Dakle, Bog je od samoga početka dopustio vršenje žrtvoprinošenja, ne što su Mu se dopale, nego sa ciljem daone koji su tako počeli skrene na stranu pobožnosti. Čineći ustupak prohtevu Judejaca On je, kao mudar i veliki, samim dopuštenjem žrtvoprinošenja pripremao obličje budućih stvari, da bi se žrtva, iako po sebi beskorisna, pokazala korisna kao takvo obličje (δια την εικόνα χρήσιμος ευρέθη).

Žrtve nisu bile prijatne Bogu, jer se nisu vršile po njegovoj volji nego po njegovom snishođenju. Vršenim žrtvoprinošenjem On je davao značaj praslike budućeg domostroja spasenja Hristovog (της μελλούσης οικονομίας τοΰ Χριστού), da bi ta žrtvoprinošenja, iako sama po sebi nedostojna primanka, postala prijatna zbog praslike koju pretstavljaju. Kroz sva žrtvoprinošenja On prikazuje lik Hristov (εικόνα Χριστού) i izobražava buduće događaje. Prinosi li se na žrtvu ovca, ona je praslika Spasitelja; prinosi li se vo, on je praslika Gospoda; prinosi li se tele, ili junica, ili što durgo, kao golub, grlica, sve se to odnosilo na Spasitele. Zbog toga je postojao i hram, da bi bio praslika Gospodnjega hrama. Zbog toga i ovca, i sveštenik, i zavesa. Apostol Pavle ne dopušta da se išta zamišlja bez veze sa Hristom, već sve dovodi u vezu sa Hristom (αλλά πάντα εις Χριστόν άναλαμβάνοντα). Jer on želeći da Jevrejima objasni razliku među tajnama: šta je označavala trpeza, šta žrtveni oltar, šta zavesa, šta hram, šta sveštenik sve uopšte dovodi u vezu sa Hristom i pokazuje da je skinija sav ovaj život. No prva je skinija obličje Staroga Zaveta, a Svetinja nad svetinjama je obličje Novoga Zaveta (Jevr. gl. 8 i 9). Hram je uopšte bio jedan, ali se delio na delove: na Svetilište i na Svetinju nad svetinjama. Hram je bio praslika Gospodnjega tela; stoga i kaže Gospod: razvalite ovaj hram, i za tri dana ću ga podignuti (Jn. 2, 19). Kao što je, dakle, u starozavetnom hramu jedno bilo vidljivo za sve, a drugo samo za prvosveštenika, tako isto i u Spasiteljevom domostroju spasenja Božanstvo, i sila Božanstva, iako sakriveni, delali su javno.

Hram je u sredniй imao zavesu, koja je odvajala Svetilište od Svetinje nad svetinjama. Ona je bila praslika tela Gospodnjeg. Kao što je zavesa odvajala ono što je dostupno spoljašnjem posmatranju od unutrašnjih tajni, tako je i telo Gospodnje bilo zavesa Božanstva, koja nije dopuštala smrtnim očima da neposredno gledaju lik Besmrtnoga. Evo šta kaže Pavle: Imajući dakle, braćo, put novi i živi, koji nam je obnovio zavesom, to jest telom svojim, da pristupamo (Jevr. 10, 19. 20. 22). Treba obratiti pažnju: Gospod je i telo svoje nazvao hramom, i zavesu praslikom tela. Dalje, iza zavese je ulazio prvosveštenik samo jedanput u toku godine. Pavle i nato ukazuje kao na prasliku Spasitelja (εις τΰπον του Σωτήρος): Hristos ne uđe u rukotvorenu svetinju, koja je praslika prave, nego u samo nebo, da se pokaže sad pred licem Božjim zanas (Jevr. 9, 24).

Prinosila se na žrtvu ovca, i ona je bila praslika Spasitele (ην είκών τού Σωτήρος): яko ovča na zakolete vedesя (Is. 53, 7). Prinosilo se na žrtvu tele, vo, i ostalo, pri čemu je prvosveštenik uzimao prstom lomalo krvi od životinka prinošenih na žrtvu, ulazio u Svetinju nad svetinjama i sedam puta kropio prema čistilištu (3 Mojs. 16, 15). I samo čistilište bilo je praslika Spasitelja (τύπος τοΰ Σωτήρος), isto tako i krv kojom je prvosveštenik kropio. Krvlju se kropilo, čistilište ju je primalo, i zbivalo se očišćenje. Šta je to čistilište? Evo šta o tome govori Pavle: Jer svi sagrešiše, i lišeni su slave Božije, i opravdavaju se za badava blagodaću njegovom, krvlju njegovom, otkupom koji je u Hristu Isusu; Njega postavi Bog za očišćenje verom u krvi njegovoj (Rm. 3, 2325). I krv je njegova, i čistilište je njegovo. Sve je ovo rečeno zato što je Spasitelj Bog, jedinorodni Sin Božji postao sve radi nas, a ne radi Sebe. U svemu ovome treba videti domostroj spasenja (την οϊκονομίαν), izvršen radi roda ljudskog[133].

Prvosvešteničku službu jedinorodni Sin Božji mogao je izvršiti samo kao čovek, stoga se morao ovaplotiti.

Apostol veli: Zato beše dužan da u svemu bude kao braća, da bude milostiv i veran prvosveštenik pred Bogom, da očisti grehe narodne[134]. On se rodio, piše sveti Zlatoust, vaspitao, rastao, pretrpeo sve što je trebalo (επαϋε πάντα άπερ έχρήν), i najzad umro, eto to znače Apostolove reči: da u svemu bude kao braća. On se ovaplotio, jer je zaželeo da bude naš prvosveštenik pred Ocem. On je primio naše telo jedino iz čovekoljublja, da bi nas pomilovao. To je jedini uzrok ovakvog njegovog domostroja spasenja. On je video da smo mi oboreni na zemlju, propadamo i patimo pod nasiljem smrti, i On se smilovao. Apostol veli: da bude veran i milostiv prvosveštenik, da očisti grehe ljudske (Jevr. 2, 17). Šta znači: veran? Istinit, silan, jer je samo Sin veran prvosveštenik, koji može izbaviti od grehova one čiji je On prvosveštenik. On je zato postao čovek, da bi prineo žrtvu koja nas može očistiti[135].

U poslanici Jevrejima, veli sveti Grigorije Niski, apostol Pavle kaže da Bog postavi Isusa za poslanika i prvosveštenika, koji je veran onome koji ga stvori (Jevr. 3, 1. 2). Nazvavši ovde prvosveštenikom Onoga koji je krvlju svojom sveštenički prineo umilostivljenje za grehe naše, rečju stvori Apostol označava ne prvo postojanje Jedinorodnoga (tj. ne njegovo postojanje pre ovaploćenja), nego želeći da pretstavi blagodat, koja se obično spominje pri postavljanju sveštenika, on kaže: stvori. Jer Isus, po reči Zaharije, veliki Prvosveštenik (Zahar. 3, 1), prinevši na žrtvu za greh svega sveta svoje jagnje, to jest svoje telo (τον ίδιον άμνόν, τουτ’ εστί το ίδιον σώμα), koji radi dece, koja imaju teloi krv, i sam uze prisnog udela u tome (Jevr. 2, 14) (ne ukoliko On beše u početku, budući Logos i Bog, i u obličju Božjem, i ravan Bogu, nego ukoliko ponizi sebe uzevši obličje sluge, i prinese prinos i žrtvu za nas), ovaj Isus postade Sveštenik po činu Melhisedekovu za mnoge potonje naraštaje[136].

Božanska je tajna: poglavar našega spasenja traži izgubljenu ovcu (Lk. 15, 4). Α izgubljena ovca jesmo mi ljudi, koji smo kroz greh odlutali od razumne stotine ovaca. I uzima na rame svoje celu ovcu, jer nije samo jedan deo ovce pao u zabludu nego cela ovca, zato je celu i vraća. On ne nosi samo kožu, a ono što je pod kožom ostavlja, kako to hoće Apolinarije. Ovu ovcu koja se nalazi na ramenu Pastira, to jest u Božanstvu Gospoda, On čini jedno sa sobom uzimajući je na sebe, želeći kroz to da traži i spase izgubljeno. A kada nađe ono što je tražio, On uze na sebe nađeno, jer se ovca nije krstala svojim, jednom već zabludelim nogama, nego ju je nosilo Božanstvo. Stoga je ono što je vidljivo na Njemu ovca, to jest čovek. A trag njegov, kao što je pisano, ne poznavaše se (Ps. 76, 20). Jer Onaj što nosi na sebi ovcu, ne pokaza u svome čovečanskom životu nikakvog traga od greha ili zablude,negoonakvetragovekakve je bilo dostojno da Bog ostavi u toku života On je ostavio, kao: učenja, isceljenja, vaskrsenja mrtvih, i druga čudesa. Uzevši dakle na sebe ovu ovcu, Pastir postade jedno sa njom (ό ποιμήν εν προς εκείνο έγένετο); stoga i sa stadima govori glasom ovce. Jer na koji bi način ljudska nemoć mogla smestiti izraz Božjeg glasa? Ali On na čovečanski način (άνθρωπικώς) i, ako bi se moglo reći, na ovčiji način (προβατικως) razgovara s nama: Ovce moje slušaju glas moj (Jn. 10, 3. 16). Dakle, Pastir koji uze na sebe ovcu i govori nam kroz nju, jeste i ovca i Pastir; ovca onim što je uzeto, a Pastir Onim koji je uzeo.

Pošto je dobrome Pastiru valjalo dušu svoju položite za ovce, da bi smrću svojom razorio smrt, to Poglavar našeg spasenja postaje i jedno i drugo, i sveštenik i jagnje u onome što je sposobno da uzme udela u stradanju, obavivši smrt (ένεργήσας τον θάνατον). Jer pošto smrt nije ništa drugo do rastanak duše i tela, to Onaj koji je sjedinio sa sobom i jedno i drugo, tj. i dušu i telo, ne odvaja se ni od jednog ni od drugog, nego dodelivši sebe i telu i duši, dušom otvara razbojniku raj, a telom zaustavlja dejstvo truležnosti (δια δε του σώματος ΐτησε της φθοράς την ένέργειαν); u tome se i sastoji razorenje smrti, da se truležnost učini nedejstvena uništenjem nje u životvornom telu. Jer ono što se zbiva u duši i telu postaje dobročinstvo i dar našoj prirodi uopšte[137].

Na neizreciv način sveštenodejstvovanja (κατά τον άρρητον τής ιερουργίας τρόπον), iod ljudi neviđen, Gospod Hristos prinosi Sebe samog u prinos i žrtvu za nas, budući u isto vreme i sveštenik i jagnje Božje koje uzima greh sveta. Bogu je, dakle, prineo žrtvu veliki Prvosveštenik, koji je na neiskazan i neviđen način sveštenodejstvovao Sebe samog kao jagnje za sveopšti greh (τοΰ τον εαυτού άμνόν υπέρ της κοινής αμαρτίας άρρήτως τε και άοράτως ΐερουργήσαντος)[138].

Gospod naš, ne čovek već Bog, sveti Logos Božji, Sin Božji, rođen bespočetno i van vremena, koji je večno sa Ocem, a koji je radi nas postao čovek od Marije, ali ne od semena muževljeva, sveštenstvuje pred Ocem (την δε ίερωσυνην τω Πατρι προσφέρει), primivši čovečanski sastav, da bi postao za nas sveštenik po činu Melhisedekovom, to jest po takvome činu koji nema prejemstva. Jer On neprestano prinosi za nas dare, a najpre je prineo sebe na krstu, da bi uništio svaku žrtvu Staroga Zaveta, i u isto vreme sveštenodejstvuje svesavršenu živu žrtvu za vasceli svet (την έντελεστέραν ζώσαν υπέρ πάντος κόσμου ίερουργήσας), sam žrtva, sam žrtvovanje, sam sveštenik, sam žrtvenik, sam Bog, sam čovek, sam car, sam prvosveštenik, sam ovca, sam jagnje, svima je postao sve radi nas, da bi u svemu postao život nama, i tvrđavu svoga sveštenstva učinio nepokolebljivom zanavek, ne razdajući sveštenstvo po telesnom poreklu i prejemstvu, nego dajući da se ono sačuva u Svetom Duhu po opravdanju (κατά το δικαίωμα)[139].

Logos Božji ovaplotio se, veli sveti Kiril Aleksandriski, da postane milostiv i veran prvosveštenik pred Bogom (Jevr. 2, 17). I Hristos postade milostiv prvosveštenik prema nama, jer nas nemoćne oslobodi starih krivica i dade opravdanje verom, dok je slovo Zakona osuđivalo grešnike i nalagalo teške kazne na narušioce Božje zapovesti: Ko prestupi zakon Mojsijev, bez milosti umire pred dva ili tri svedoka (5 Mojs. 19, 15; 17, 6; Jevr. 10, 28). Hristos dakle postade milostiv prvosveštenik, jer učini da nadalje ne važi strogost Zakona. Treba naglasiti da On ne postade prvosveštenik da osudi grešnike nego da iskupi njihove grehe (είς το ίλάσκεσθαι δε ταις άμαρτίαις αυτών). On, Sin Božji, prinese Bogu i Ocu sebe, kao neporočnu žrtvu, da bi telom svojim bio od pomoći onima koji se zlopate i iskušavaju. Jer je jednim prinosom savršio vavek one koji bivaju osvećeni (Jevr. 10, 14). On dakle postade prvosveštenik po čovečanskoj prirodi (γέγονε άρχιερεύς κατά το άνθρώπινον), ma da kao Bog prima žrtve od svih. On sam po sili Božanstva svog oprašta grehe[140]. Gospod Hristos se naziva još i veran prvosveštenik (Jevr. 2, 17), jer može vavek spasavati one koji kroz Njega dolaze Bogu[141].

Suštinu Božanstva ne treba smatrati prvosveštenikom, nego jedinorodni Sin Božji, koji je po prirodi Bog, postavši čovek, naziva se prvosveštenik. Iz razloga domostroja spasenja (οικονομικώς), On se zbog svoga čovečanstva naziva prvosveštenikom, jer nas verom prinosi na žrtvu miomirnu, a sebe je radi nas prineo Ocu kao najmiomirniju žrtvu (εαυτόν τε υπέρ ημών ώς εύοσμώτατον ϋϋμα προσκεκόμικε τω Πατρί)[142].

Postoji dubok razlog što se za Logosa, koji je od Boga Oca, kaže da je prineo sebe na žrtvu Ocu, jer Onto nije učinio kao Sveštenik bez tela nego pošto je postao čovek[143]. Ovaplotivši se, Gospod Hristos je postao za ljude milostiv prvosveštenik pred Bogom, jer u čemu postrada i iskušavan bi, može pomoći i onima koji se iskušavaju (Jevr. 2, 18). Dakle, prvosveštenik koji je postradao jeste milostiv; ono što je postradalo jeste telo, a ne Bog koji je oživotvoravao postradavše telo[144]. Iako je Logos Očev postao Prvosveštenik radi nas, ipak je ostao Bog; i On je sebe, kao čoveka, prineo na žrtvu[145].

Pošto je postao čovek, Logos Božji je nazvan prvosveštenik; i On je prineo žrtvu Bogu ne kao većem, nego ustanovljujući i sebi i Ocu ispovedanje vere naše. Kada bi Logos bio bez tela, bilo bi opravdano da neko rekne da je nedostojno Boga da prinosi žrtvu, ali pošto je postao čovek, On i prinosi žrtvu za čovečanstvo, mada kao Bog sedi zajedno iznad svih tvari sa Bogom Ocem. Apostol Pavle i kaže: Imamo takvoga prvosveštenika koji sede s desne strane prestola Veličine na nebesima (Jevr. 8, 1). Znajući dakle da On, Bog, postade čovek, a jeste jedan isti Sin, mi Mu i pripisujemo sve kao jednome (αύτω πάντα προσνεμούμεν ώς ένί)[146].

Zbog svoje bezgrešnosti novozavetni Prvosveštenik duboko se razlikuje od starozavetnog prvosveštenika. Starozavetni prvosveštenik, koji se uzimao od ljudi, bio je dužan da prinosi dare i žrtve ne samo za grehe narodne nego i za svoje, jer je i sam bio pod grehom[147]. Kao bezgrešan, novozavetni Prvosveštenik je prineo Sebe na žrtvu za grehe ljudske, no ne i za svoje, jer ih nije imao. Ne od ljudi već od Boga Gospod Hristos bi narečen prvosveštenik po činu Melhisedekovu[148]. Zbog čega je rečeno: po činu Melhisedekovu, pita sveti Zlatoust, i odgovara: zbog tajne koju je praslikovao Melhisedek, kada je podneo Avraamu hleb i vino, i zbog toga što ovo sveštenstvo ne zavisi od Zakona, i zbog toga što ono nema ni kraja ni početna. Ono što je Melhisedek imao kao senku, to je u Isusu postalo stvarnost (τούτο έν τη άληθεία γέγονεν έτη του Ίησοΰ). I kao što su imena Isus i Hristos postojala i ranije, tako je i ovo. Melhisedek se opisuje kao onaj koji nema ni početna danima svojim ni kraja životu, ne što ih stvarno on ne bi imao, nego što je neizvesno njegovo poreklo. A Isus Hristos nema ni početak danima ni kraj životu, ne u onom smislu u kom Melhisedek, nego u tom što On uopšte nema ni vremenski početak ni kraj. Onamo je senka, a ovde stvarnost. Kao što, slušajući u Starom Zavetu ime Isus, čovek ne razume pravog Isusa, nego to ime smatra samo za prasliku (τον τύπον) i više ništa ne traži, tako i slušajući o Melhisedeku bespočetnom i beskrajnom, ne treba tražiti u njemu istinu, nego se zadovoljiti samim nazivom, a istinu naučiti u Hristu (την δε άλήθειαν έπι τοΰ Χρίστου καταμάνβανε)[149].

Gospod Hristos je postao prvosveštenik po sili večnoga života, i kao večiti Sin Božji ostaje vavek, ima večno sveštenstvo (άπαράβατον έχει την ίερωσύνην)[150]. Hristos je, po rečima svetog Kirila Jerusalimskog, Prvosveštenik koji ima večno sveštenstvo (Jevr. 7, 24), koji nije u vremenu počeo svoje sveštenstvo, niti ima drugog prejemnika u svome prvosveštenstvu (οΰτε διάδοχον έτερον έχων της αρχιερατείας). On nije primio prvosveštenstvo po telesnom prejemstvu, niti je pomazan jelejem, pripremljenim od ljudi, nego je prevečno pomazan od Ona[151].

Hristos nije putem napredovanja (έκ προκοπής) među ljudima stupio u sveštenstvo, nego večito ima dostojanstvo sveštenstva od Oca[152]. On se naziva dvojako: Isus i Hristos; Isus, jer spasava, Hristos, jer sveštenodejstvuje[153]. On se ne naziva Hristom što je u rukama ljudskim pomazan, nego što je od Oca večno pomazan na prvosveštenstvo radi ljudi (εις την υπέρ άνϋρώπων άρχιερωσυνην χροσθείς)[154].

Po svojoj Bogočovečanskoj ličnosti bezgrešni Prvosveštenik je svet, bezazlen, čist, odvojen od grešnika, viši od nebesa; njemu nije potrebno, kao starozavetnim prvosveštenicima, najpre za svoje grehe prinositi žrtve, a potom za narodne, jer On ovo učini jednom, kad Sebe prinese[155]; time On postade uzrok večnog spasenja (αίτιος σωτηρίας αιωνίου), zato može vavek spasavati[156]. Tumačeći ove Apostolove reči, sveti Zlatoust veli: Apostol ovde govori o prevashodstvu duhovne žrtve, Hristove žrtve. Kada Apostol govori da je Hristos sveštenik, ne treba iz toga zaključivati da On sveštenodejstvuje stalno: On je jednom izvršio sveštenodejstvo, i zatim seo s desne strane Oca. Da se ne bi mislilo da Gospod Hristos stoji gore i sveštenodejstvuje, Apostol pokazuje da je to bilo delo domostroja spasenja. Kao što je On bio sluga, tako je bio i sveštenik i sveštenoslužitelj, jer sveštenoslužitelju je svojstveno stojati a ne sedeti. Ovde Apostol izražava veličinu žrtve, koja je sama, budući prinesena jednom, imala onoliko sile koliko nisu imale sve druge žrtve skupa[157].

Logos Božji, Sin Božji onda stade imati braću, bogoslovstvuje sveti Atanasije Veliki, kada se obuče u telo podobno našem, koje prinoseći sam u licu svom, bi nazvan prvosveštenikom (άρχιερεύς ώνομάσθη), i postade milostiv i veran (Jevr. 2, 17); milostiv, jer nas je pomilovao prinevši sebe za nas, a veran, ne stoga što je kao mi postao zajedničar vere i poverovao u nekoga, nego stoga što smo mi dužni verovati svemu što On govori i čini, i što prinosi žrtvu vernu, koja ostaje i ne prestaje. Jer žrtve, koje su po Zakonu bile prinošene, nisu imale u sebi nešto verno, nego su bile prolazne i iziskivale ponovno očišćenje; a žrtva, jednom prinesena Spasiteljem, sve je izvršila (τετελείωκε το πάν), i ostala verna zanavek. Aron je imao prejemnike, i uopšte starozavetno sveštenstvo menjalo je sa vremenom i sa smrću pređašnje sveštenike; Gospod pak, imajući neprolazno (Jevr. 7, 24) i neprejemstveno (άδιάδεκτον) prvosveštenstvo, postade veran prvosveštenik (Jevr. 2, 17), ostajući vavek, i postavši veran po obećanju, jer uslišava one koji dolaze k Njemu ine obmanjuje ih[158].

Sve starozavetne žrtve, koje su neprekidno prinošene za grehe, a nisu bile u stanju ni ukloniti ni uništiti grehe, Gospod Hristos ukida i zamenjuje svojom dragovoljnom bogočovečanskom žrtvom, i prinevši jednu žrtvu za grehe (μίαν υπέρ αμαρτιών προσενέγκας θυσίαν) sedi svagda s desne strane Bogu[159]. Hristos je bio i Sveštenik i Car, veli sveti Atanasije Veliki: Sveštenik, jer je Sebe prineo na žrtvu za nas, a Car jer caruje nad grehom i smrću[160].

Starozavetne prinose i žrtve za grehe Bog nije hteo, jer nisu mogli uništiti grehe; to je moglo učiniti, i učinilo je Hristovo tvorenje volje Božje, jer je sva volja Božja ostvarena savršeno i potpuno u apsolutno svetom i bezgrešnom životu Gospoda Isusa, koji je po prirodi jedne volje sa Bogom Ocem[161]. Volja pak Očeva, veli sveti Kiril Aleksandriski, u odnosu prema rodu ljudskom bila je: da Hristos časnim krstom izvrši iskupljenje i vaspostavljenje svih i svega (δια τοΰ τιμίου σταυρού λΰτρωσις και ανακεφαλαίωσης τώς δλων)[162].

U ovom jednom beskrajnom čovekoljubivom bogočovečanskom prinosu, koji tvoreći svu volju Božiju uništava greh, nalazi se sva čudotvorna sila spasenja, koja se vavek izliva na one koji se osvećuju i osvećenjem spasavaju[163]. Gospod nije narušavao, već ispunjavao Zakon, veli sveti Irinej, umilostivljavajući Boga prema ljudima (propitians pro hominibus Deus), i očišćavajući gubave, isceljujući bolesne, isam umirući, da bi se čovek, koji je bio prognan, oslobodio osude i vratio u svoje nasleđe[164].

Na svemilostivoj žrtvi Bogočoveka zasnovan je Novi Zavet; a gde je otpuštenje grehova, onde nema više žrtve za greh (ούκέτι προσφορά περί αμαρτίας)[165]. Povodom ovih Apostolovih reči sveti Zlatoust veli: Bog je otpustio grehe kada je dao Novi Zavet; a ovaj Zavet je On dao radi žrtve Hristove. Kada je pak On otpustio grehe radi te jedne žrtve, onda nije potrebna druga žrtva[166].

Samo ovaploćenje Boga Logosa jeste žrtva po sebi, koja dostiže svoju punoću u bogočovečanskoj smrti. Cilj je bogovaploćenja uništenje greha: Gospod se jedanput, na svršetku vremena, javio sa telom, da svojom žrtvom uništi greh; i On je jedanput prineo sebe, da uzme grehe mnogih (εις το πολλών άνενεγκεΐν αμαρτίας)[167]. Tumačeći ove reči Apostolove, sveti Zlatoust kaže: Gospod Hristos je jednaput umro za sve ljude. Šta, zar mi više ne umiremo pređašnjom smrću? Umiremo, ali ne ostajemo u njoj (άποθνησκομεν μεν, άλλ’ ού μένομεν εν αύτω); a to ne znači umirati. Tiranija smrti i istinska smrt je kada umrli već nema mogućnosti da se vrati u život; onda ovo nije smrt već spavanje (ού θάνατος τούτο έστνν, άλλα κοίμησις). Smrt je mogla zadržati u svojoj vlasti sve; Hristos je stoga i umro, da bi nas oslobodio. Tako se i Hristos jedanput prinese (Jevr. 9, 28). Kime se prinese? Očigledno sam sobom. Time apostol pokazuje u Hristu ne samo sveštenika nego i prinos i žrtvu. Zatim dodaje i uzrok zbog koga se prinese: Onse jedanput prinese, da uzme grehe mnogih (st. 28). Zašto je Apostol rekao: mnogih, a ne: svih? Zato što nisu svi poverovali. On je umro za sve, da bi spasao sve, ukoliko zavisi od Njega. Njegova smrt je bila moćna da spase sve od pogibli, ali nije On uzeo grehe svih, jer sami nisu hteli (δια το μη θελήσαι αύτοΰς)[168].

Sveto Pismo jasno pokazuje, veli sveti Atanasije Veliki, zašto je trebalo da se Bog Logos očoveči, govoreći: Jer dolikovaše Njemu za koga je sve i kroz koga je sve da, dovodeći mnoge sinove u slavu, stradanjem dovrši poglavara njihovog spasenja (Jevr. 2, 10). A ove reči znače, da je ljude, zapale u truležnost, u smrtnost, imao da izbavi od truleži ne ko drugi do Bog Logos, koji ih je i stvorio u početku. Da je pak sam Logos uzeo na sebe telo, da bi ga prineo na žrtvu za slična tela (περί των ομοίων σωμάτων), pokazuju reči Svetoga Pisma: Kako pak deca imaju udela u telu i krvi, tako i On uze udela u tome, da smrću satre onoga koji ima državu smrti, to jest đavola, i da izbavi one koji, bojeći se smrti, celoga života behu robovi (Jevr. 2, 14 15). Jer Logos, prinošenjem na žrtvu svoga sopstvenog tela, učini kraj zakonu koji je bio protiv nas, i obnovi u nama načelo života, davši nam nadu na vaskrsenje. Pošto je kroz čoveka smrt zavladala ljudima, zbog toga je ovaploćenjem Boga Logosa izvršeno uništenje smrti i vaskrsenje života, po reči hristonosnog Apostola: Jer pošto kroz čoveka dođe smrt, kroz čoveka dođe i vaskrsenje mrtvih. Jer kao što u Adamu svi umiru, tako će i u Hristu svi oživeti (1 Kor. 15, 21 22). Jer već sad ne umiremo kao osuđeni, nego kao oni koji imaju ustati očekujemo opšte vaskrsenje sviju, koje će u svoje vreme obaviti Bog[169].

Pošto je Adam, veli sveti Vasilije Veliki, po neophodnosti u nama predavan od jednog drugome putem nasleđa (τη ακολουθία της διαδοχής) do kraja, zbog toga svi u Adamu umiremo (1 Kor. 15, 22), i carova smrt do ispunjenja Zakona i do dolaska Hristova… Mi koji smo oživotvoreni u Hristu, ne umiremo više u Adamu[170]. Kao što je u Adamu smrt postala silna, tako je onemoćala u smrti Hristovoj (οΰτως άσϋενήση εν τω θανάτω Χριστού)[171].

Hristos dođe kao prvosveštenik budućih dobara, i kroz svoju krv jednom za svagda uđe u svetilište, i nađe večno iskupljenje (αίωνίαν λΰτρωσιν εύράμενος)[172]. Ovo je delo Hristovo, po rečima svetoga Zlatousta, jedno od najdivnijih i najneočekivanijih: da On jednim ulaženjem nađe večno spasenje[173]. Skupocena i jedinstvena po važnosti krv Bogočoveka Hrista jeste krv večnoga zaveta (αίμα διατδκης αιωνίου)[174], novoga zaveta, koji je duhovan, osnovan Bogom, u kome Bog oprašta ljudima grehe i bezakonja, ispunjujući sobom srca i misli ljudske[175]. Zato se krvlju Bogočoveka Hrista, tim putem novim i živim, ulazi u svetilište spasenja i večnoga života[176]. Krvlju Hristovom nam je darovan, po reči svetog Zlatousta, ulaz u nebo i pristup duhovnim tajnama. Apostol naziva ovaj put novim i živim, izražavajući time punoću nade. Novim ga naziva, jer se trudi da pokaže da mi imamo sve što je najviše, pošto su sada otvorena vrata nebeska, što nije bilo čak ni pri Avraamu. Živim ga naziva, jer je prvi put bio put smrti, nizvodio je u ad, a ovaj je uvek živ[177].

Prolivanjem svoje neizmerno skupocene bogočovečanske krvi za spasenje roda ljudskog Gospod Hristos je osnovao Novi Zavet. Jer po svemudrom promislu Božjem: gde je zavet, valja da bude i smrt onoga koji čini zavet[178]. Svojom krsnom smrću Bogočovek je posrednik novoga zaveta, da kroz njegovu smrt, koja bй za otkup od prestupa u prvome zavetu (εις άπολΰτρωσιν των επί τη πρώτη διαθήκη παραβάσεων), obećanje večnoga nasledstva prime zvani[179]. Šta je posrednik? pita sveti Zlatoust, i odgovara: Posrednik (μεσίτης) nije gospodar stvari za koju posreduje, nego je stvar na jednoj strani, a posrednik na drugoj. Na primer, pri sklapanju braka biva posrednik, ali on nije ženik, nego samo pomaže onome koji stupa u brak. Tako i ovde. Sin je postao posrednik između Oca i nas. Otac nije hteo da nam ostavi nasledstvo; On se gnevio na nas i bio nezadovoljan s nama kao sa otstupnicima od Njega; Sin je postao posrednik između nas i Njega i umolio Ga je. I evo kako je On postao posrednik: On je primio na sebe krivicu i opravdanje, saopštio nam je Očevu volju i pritom se podvrgao smrti. Mi smo bili uvredili Boga i morali smo umreti,ali je On umro za nas i učinio nas dostojnima zaveta (άπέθανεν υπέρ ημών, και έποίησεν ημάς άξιους της διαθήκης). Na taj način zavet je postao čvrst, pošto je zaključen ne sa nedostojnima. U početku je Bog zaključio s nama zavet, kao otac sa decom; ali kada smo mi postali nedostojni, onda je trebalo da bude ne zavet već kazna (ούκέτι διαθήκης, αλλά τιμωρίας έδει). Našto se onda, veli Apostol, hvališ Zakonom? On nas je doveo do takvog grehovnog stanja, da se mi nikada ne bismo spasli. Da Gospod naš nije umro za nas, Zakon nam ni najmanje ne bi pomogao, jer je bio nemoćan[180].

Kao večni Prvosveštenik Gospod Hristos svagda živi, da bi se mogao moliti za nas (Jevr. 7, 25). Ovo je i vrlo tajanstveno i vrlo čovekoljubivo, veli sveti Grigorije Bogoslov. Jer moliti se (έντυγχάνειν) znači ovde moliti se za nas u svojstvu posrednika, kao što se i o Duhu kaže da se On moli za nas ΰπερεντυγχάνει (Rm. 8, 26). Jer je jedan Bog i jedan posrednik Boga i ljudi, čovek Isus Hristos (1 Tm. 2, 5). Jer se On i sada, kao čovek (jep je sa telom koje uze na sebe), moli za moje spasenje, dok me silom svoga očovečenja ne učini bogom (έως αν έμε ποιήση θεόν τη δυνάμει της ενανθρωπήσεως).

Tako i zastupnika imamo Isusa (1 Jn. 2, 1), ne u tom smislu da se On ponižava za nas pred Ocem i ropski Mu pripada (neka je daleko od nas takva, zaista ropska i nedostojna Duha pomisao! jer niti je svojstveno Ocu da to traži, ni Sinu da to podnosi; a i nepravedno je misliti tako o Bogu), nego u tom, da nas On, postradavši za nas kao čovek, upućuje time na trpljenje kao Logos i Savetnik[181].

Gospod Isus, da bi krvlju svojom osvetio ljude, izvan grada postrada[182]. Zašto, pita sveti Zlatoust, Gospod Hristos ne bi prinesen na žrtvu u hramu, nego izvan grada i zidina gradskih? Da bi se ispunilo proroštvo, da će biti ubrojen među zločince (Is. 63, 12). I ne u hramu još stoga, da Judejci ne bi prikrili žrtvu, i ljudi ne bi pomislili da se ona prinosi samo za jevrejski narod. Zato izvan grada i zidina, da bismo znali, da je žrtva sveopšta (καθολική ή θυσία), da je prinos za svu zemlju (υπέρ της γης άπάσης ή προσφορά); da bismo znali, da je očišćenje sveopšte, ne posebno kao kod Judejaca[183].

Skupocena krv Bogočoveka Hrista jeste krv zaveta, kojom se obavlja osvećenje i spasenje roda ljudskog, stoga, ko je za poganu uzdrži, zaslužuje najstrašnije muke[184]. Radi spasenja sviju Gospod Isus okusi smrt za sve, primi stradanja za sve, i na taj način postade poglavar spasenja (αρχηγός της σωτηρίας)[185]. Kroz ipostasno sjedinjenje čovečanske i božanske prirode u Gospodu Hristu krv njegove čovečanske prirode postala je i naziva se krvlju Boga, Bogočoveka. Zato On tom presvetom i prečistom krvlju steče Crkvu, koja je dom spasenja, radionica spasenja: Gospod Bog steče Crkvu krvlju svojom (δια τοΰ αίματος τοΰ Ιδίου)[186].

Osnovna i večna evanđelska vrednost, koja vredi više nego sav vidljivi svet, jeste bogolika duša čovekova. U riznici kozmičkih vrednosti nema nijedne koja se može uporediti sa beskrajnom božanskom vrednošću duše ljudske. Izgubi li kroz grehe i strasti dušu svoju, čovek ne može u svetu vremenskoprostornih vrednosti pronaći nijednu tako skupocenu, kojom bi mogao otkupiti dušu svoju. O tome božanski Spasitelj rečito i jasno govori: Kakva je korist čoveku ako sav svet dobije a duši svojoj naudi? ili kakav će otkup dati čovek za dušu svoju (τί δώσει άνθρωπος αντάλλαγμα της ψυχής αυτού)[187]?

Kroz grehe čovek je mnogo naudio bogolikoj duši svojoj, i delimično je pogubio i izgubio. Niko i ništa od stvorenih bića i stvari ne može je iskupiti i spasti, niko i ništa u svima sazdanim svetovima. Jedina sila, a time i jedina vrednost, kojom se može iskupiti ogrehovljena, izgubljena duša jeste bezgrešna duša Bogočoveka Hrista. Ona više vredi, beskrajno više nego sva sazdana bića skupa. U njenoj bezgrešnoj svečistoti i božanskoj svevrednosti s jedne strane, i u njenom prirodnom genetičkom srodstvu sa dušom ljudskom s druge strane, i leži njena svesilna iskupiteljska i spasiteljska sila i moć. Zato je bezgrešni Gospod i objavio, da je On došao: da dušu svoju da u otkup za mnoge (δούναι την ψυχήν αυτού λΰτρον άντι πολλών)[188].

Čovekoljubivi Spasitelj je to učinio bogočovečanskim podvigom svoga zemaljskog života, naročito svojom krsnom smrću i vaskrsenjem. Dobrovolьno dajući dušu svoju za spasenje ljudi, Gospod je bogočovečanskom bezgrešnošću i svevrednošću njenom, a time beskrajnom, svepobednom silom njenom otkupio dušu ljudsku, prodanu grehu i smrti[189], odrobio rod ljudski, zarobljen grehom, smrću i đavolom. To ne znači da je svepravedni Gospod učinio nasilje nad đavolom. Naprotiv, u tome Spasiteljevom podvigu ima toliko svepravedne, svemudre, sveljubavne logike bogočovečanske, da je ona očigledna za sva bića u svima svetovima, pa i za samog zloumnog đavola.

Svojom bezgrešnošću, no i čovečanskom prirodnošću, duša Bogočoveka Hrista je najzakonitiji i najistinitiji prestavnik roda ljudskog, a svojom dobrovoljnom, beskrajno čovekoljubivom žrtvenošću, ona je svepravedno i svemudro iskupila rod ljudski od robovanja grehu i smrti. I pred svepravednim Bogom žrtva Hristova je dovoljna za iskupljenje roda ljudskog; ali i pred nepravednim đavolom ona ima to isto značenje. Hteo – ne hteo, đavo oseća i uviđa svu opravdanost i neodoljivost Spasiteljeve čovekoljubive žrtve iskupljenja. I njegova logika, ma koliko i ma kako bila iskvarena i posuvraćena zlom, mora videti i priznati u Spasiteljevoj žrtvi svepobednu iskupiteljsku silu. I kada neki od svetih Otaca pretstavljaju iskupljenje roda ljudskog kao otkup od đavola, oni to čine, ne što uče da je Gospod Hristos dušu svoju dao đavolu na žrtvu, da bi otkupio rod ljudski, nego da bi pokazali logičku neodoljivost i bogočovečansku opravdanost i svemoć iskupiteljskog podviga Hristovog i za samog đavola. Oni to pretstavljaju antropomorfistički, da bi beskrajnu tajnu iskupljenja učinili donekle pristupačnom za ljudsko shvatanje. Šta više, neki od njih (kao sveti Makarije Veliki) idu tako daleko u tom antropomorfističkom realizmu, da u dialoškoj formi dramatično pretstavljaju Spasiteljev podvig iskupljenja. Razume se, po sredi je beskrajna, neshvatljiva tajna, što se oseća i kod Otaca koji antropomorfistički pretstavljaju Spasiteljev podvig iskupljenja. Njihova bogočežnjiva misao, ispitujući ovu presvetu tajnu, trepetno i pobožno predaje sebe neshvatljivoj božanskoj providencijalnosti, tako obidno zastupljenoj u bogočovečanskom podvigu iskupljenja.

Tako, sveti Irinej piše: Gospod naš Isus Hristos borio se i pobedio, jer je On bio čovek koji se borio za oce, i poslušnošću prekrativ neposlušnost; jer je On svezao jakoga (fortem, tj. đavola) i odvezao slabe i darovao spasenje svome sazdanju razoravajući greh. Jer je On svesveti i milosrdni Gospod i koji ljubi rod ljudski. On je, dakle, sjedinio čoveka sa Bogom. Jer da čovek nije pobedno neprijatelja ljudskog, onda neprijatelj ne bi bio pobeđen na pravedan način (ουκ άν δικαίως ένικήθη ό εχθρός). I opet, da Bog nije darovao spasenje, ono ne bi bilo sigurno… Trebalo je da Onaj koji je preuzeo na sebe da ubije greh i iskupi čoveka kriva smrti (occidere peccatum et mortis reum redimere hominem), sam postane ono što je bio čovek, koji je grehom bio odveden u ropstvo i nad kojim je carovala smrt, da bi greh bio satrven čovekom i čovek otišao od smrti[190].

Neprijatelj roda ljudskog, đavo, ne bi bio pobeđen na pravedan način (juste), da Onaj koji ga je pobedno nije bio čovek od žene. Jer je On u početku preko žene ovladao čovekom, i postavio sebe za neprijatelja čoveku. Zbog toga i Gospod ispoveda sebe za Sina čovečijeg, vaspostavljajući u sebi onog prvobitnog čoveka, od koga je bila sazdana žena, da bismo, kao što je kroz pobeđenog čoveka rod naš sišao u smrt, tako opet kroz čoveka pobednika mi uzišli u život, i kao što je kroz čoveka smrt odnela pobedu nad nama, tako opet kroz čoveka mi odneli pobedu nad smrću[191].

Za vreme kušanja u pustinji Gospod Hristos je, po svetom Irineju, konačno oterao od sebe Satanu, kao zakonito pobeđenoga (quasi legitime victum); i nekadanji Adamov prestup zapovesti Božje uništen je pomoću zapovesti Zakona, koju je sačuvao Sin čovečji, ne prestupivši zapovest Božju… Pali anđeo pobeđen je od Sina čovečijeg koji je sačuvao zapovest Božju. Jer kao što je on u početku nagovorio čoveka da prekrši zapovest Tvorca, zbog čega ga je i imao u svojoj vlasti, a njegova se vlast sastoji u prestupu i otstupništvu (potestas autem ejus est trensgressio et apostasia), kojima je svezao čoveka, to je, s druge strane, Satana imao biti pobeđen kroz čoveka i biti svezan onim istim okovima kojima je on bio svezao čoveka, da bi se čovek, oslobodivši se, vratio svome Gospodu, ostavljajući one okove, kojima je bio svezan, to jest prestup (trensgressionem). Jep vezivanje Satane bilo je oslobođenje čoveka, jer: ne može neko ući u kuću jakoga i pokućstvo njegovo oteti, ako najpre ne sveže jakoga (Mt. 12, 29). Stoga Gospod izobličava Satanu za protivljenje Bogu, koji je sve stvorio, i pobeđuje ga pomoću zapovesti, a zapovest je Božja Zakon. Kao čovek, Gospod Hristos je pokazao da je Satana begunac i prestupnik Zakona i otstupnik od Boga, a zatim, kao Logos, On ga je čvrsto svezao kao svoga begunca, i oteo njegovo pokućstvo, to jest ljude, nad kojima je on vladao i kojima se nepravedno (injuste) koristio. I pravedno (juste) je zarobljen onaj koji je nepravedno (injuste) bio zarobio čoveka; a pređe zarobljeni čovek istrgnut je ispod vlasti vlasnika po milosrđu Boga Oca, koji se sažalio na svoje stvorenje i podario mu spasenje, vaspostavivši (redintegrans) ga kroz Logosa, to jest kroz Hrista, da bi čovek opitom (experimento) saznao, da nije On od sebe samog, već po daru Božjem dobio netruležnost[192].

U podvigu iskupljenja i spasenja roda ljudskog od strane Gospoda Isusa ima toliko svesavršene mudrosti, pravde i milosti Božje, da je on neodoljivo ubedljiv, prirodan i logičan ne samo za anđele i ljude, nego i za đavole. Ovakvim svojim podvigom Gospod Hristos niti se udvara đavolu, niti ga nagovara, niti moli, već mu svojom svepravednom i svemudrom bogočovečanskom žrtvom pokazuje, da je čovek zaista iskupljen od greha i smrti, zaista spasen večnim spasenjem. Takav smisao imaju sledeće reči svetog Irineja: Gospod Hristos, moćni Logos i istinski čovek, iskupljujući nas mudro (rationaliter) krvlju svojom, dade sebe sama u otkup za one koji su bili odvedeni u ropstvo. I pošto je otpadništvo (apostasia = đavo) nepravedno (injuste) ovladalo nama, i nas, koji smo prirodno dostojanje svemogućega Boga, protivprirodno otuđilo od Njega i učinilo nas svojim sopstvenim učenicima, to je Logos Božji, moćan u svemu i ne oskudevajući u svojoj pravdi, pravedno (juste) ustao protiv samog otpadništva i iskupio od njega svoje dostojanje ne silom, kao što je otpadništvo ovladalo nama, nezasitno otimajući ono što nije njegovo, nego putem ubeđenja (sed secundum suadelam), kao što priliči Bogu koji putem ubeđivanja, putem razloga a ne putem nasilja dobija ono što želi, te da ni pravda ne bude narušena, niti da propadne staro sazdanje Božije. Gospod nas je, dakle, iskupio krvlju svojom i dao je dušu svoju za duše naše i telo svoje za tela naša (δόντος την ψυχή ν υπέρ των ημετέρων ψυχών, και την σάρκα την εαυτού αντί των ημετέρων σαρκών) i izlio Duha Očeva za sjedinjenje i opštenje Boga sa čovekom, Boga predajući ljudima kroz Duha, čoveka pak s druge strane privlačeći Bogu kroz svoje ovaploćenje, i nesumnjivo i istinski darujući nam svojim dolaskom netruležnost kroz opštenje sa Bogom[193].

Bezgrešno telo Gospoda Isusa, prineseno na žrtvu za rod ljudski, ima svepobednu iskupiteljsku silu. Kao istinit čovek, i time istiniti pretstavnik roda ljudskog, Gospod svojom bezgrešnom bogočovečanskom žrtvom otkušьuje čoveka od greha i smrti, pošto Ga ni greh ni smrt nisu mogli pobediti. Na to ukazuje sveti Makarije Veliki, dramatično opisujući Spasiteljev podvig iskupljenja. Telo koje je primio od Deve Marije, veli sveti Makarije, Gospod je podigao na krst i prikovao na njemu, i mrtvo telo pobedilo je i ubilo živu zmiju. Po sredi je veliko čudo. Novo i bezgrešno telo (σώμα καινόν και άναμάρτητον) nije se pojavilo u svetu do Gospodnjega dolaska, jer je, pošto je prvi Adam prestupno zapovest, carovala smrt nad svim potomcima njegovim. Mrtvo telo, dakle, pobedilo je živu zmiju. Iovo je čudo Jevrejima sablazan, a Grcima bezumlje. No šta kaže Apostol? Mi propovedamo Isusa Hrista, i njega raspeta; Jevrejima dakle sablazan a Grcima bezumlje, nama pak koji se spasavamo, Hrista, Božiju silu i Božiju premudrost (1 Kor. 1, 23. 24). Jer je u mrtvom telu život; tu je iskupljenje (ή άπολΰτρωσις), tu svetlost, tu Gospod dolazi smrti, razgovara sa njom i naređuje da pusti duše iz ada i smrti, i da Mu ih vrati. I gle, zbunjena time, smrt odlazi svojim slugama, skuplja sve sile, i vladar zla donosi rukopisanija (τά χειρόγραφα), i govori: „Evo, ovi su se pokorili reči mojoj! evo kako su nam se klanjali ljudi!“ Ali Bog, pravedni sudija, iovde pokazuje pravdu svoju i veli mu: „Tebi se pokorno Adam, i ti si ovladao svim srcem njegovim; pokorilo se tebi čovečanstvo. Ali telo moje šta radi ovde? Ono je bezgrešno (άναμάρτητόν έστιν). Telo prvoga Adama postalo je tebi dužnik, i ti s pravom (δικαίως) držiš njegovo rukopisanije; za mene pak svi svedoče da nisam grešno; ne dugujem ti ništa (ου χρεωστώ σοι ουδέν). Svi svedoče za mene da sam Sin Božji. Glas koji je s visine neba došao na zemlju, posvedočio je: Ovo je Sin moj ljubljeni, njega poslušajte (Mt. 17, 5); Jovan svedoči: Gle, jagnje Božje koje uzima greh sveta (Jn. 1, 29); Sveto Pismo svedoči: On greha ne učini, niti se obmana nađe u njega (1 Petr. 2, 27), i: ide vladar ovoga sveta, i u meni ne nalazi ništa (Jn. 14, 30). I ti, Satano, sam svedočiš za mene, govoreći: znam te ko si, Sin Božji (Mk. 1, 24; 3, 11); i još: šta je tebi do nas, Isuse Nazarećanine; došao si pre vremena da nas mučiš (Mt. 8, 29). Ja imam tri svedoka: jedan koji s nebeskih visina šalje glas, drugi sa zemlje, treći ti sam. Otkupljujem dakle telo koje ti je prodao prvi Adam (εξαγοράζω οΰν το σώμα το πραθέν σοι δια τού πρώτου Αδάμ), uništavam tvoja rukopisanija, jer sam ja isplatio Adamov dug time što sam raspet i što sam sišao u ad; i neređujem tebi, ade, tamo i smrti, oslobodite zaključane duše Adama (tj. roda ljudskog)“. I tako dakle zle sile drhteći oslobađaju zaključanog Adama (tj. rod ljudski)[194].

Trudeći se da veliku tajnu iskupljenja učini što pristupačnijom umu ljudskom, sveti Grigorije Niski se u velikom stepenu služi antropomorfističkim izrazima. On zamišlja rod ljudski kao đavolovog zarobljenika, a Boga kao oslobodioca. Po sebi, i u svome domostroju spasenja, Bog je ne samo moćan nego i pravedan, dobar i mudar, i ima sve ono što razum smatra za najbolje. Božji domostroj spasenja čoveka izobiluje svim svesavršenim svojstvima Božjim[195].

Čovek se, obmanut pronalazačem poroka, dobrovoljno (εκουσίως) podvrgnuo poroku i potčinio sebe neprijatelju života. Kao dobar, Bog se ispunjuje milosrđem prema palome čoveku, i kao premudar, On zna način kako da vrati čoveka; delo pak premudrosti u isto vreme je i delo pravde. Dejstvujući kroz svoja božanska svojstva, Bog nije upotrebio nikakvo nasilje protiv đavola koji je bio ovladao rodom ljudskim, te je na taj način đavolu oduzet svaki povod za negodovanje ili žalbu protiv nasilja od strane Boga[196]. Bog nije silom oslobodio čoveka, nego ga je otkupio. Pošto smo mi dobrovolьno bili prodali sebe, to je naš oslobodittelj imao da pronađe pravedni, a ne nasilii način oslobođenja (τον δίκαιον τρόπον της ανακλήσεως). Α taj način jeste: dati za zarobljenika otkup (λΰτρον) kakav želi vlasnik. Bolujući od vlastoljublja kao osnovnog poroka, zli duh je vrlo pažljivo posmatrao čudesa Gospoda Hrista, i videći u Njemu takvu neobičnu silu, on je uvideo da je to nešto veće od onoga čime on raspolaže i što drži u ropstvu. Stoga on želi da Hristos bude otkup (λΰτρον) za one koje drži pod stražom smrti. Ali njemu je bilo nemoguće pogledati u nepokriveni lik Božji, ako najpre ne ugleda na njemu neki deo onoga tela koje je već grehom bio pokorno sebi. Stoga je Božanstvo prikrilo sebe telom, da se zli duh, gledajući na poznato i srodno njemu, ne bi uplašio približenja prevelike sile, i da bi, opazivši kako sila sve jače i jače prosijava kroz čudesa, smatrao sve to više željenim nego strašnim. U ovome se dobrota sjedinjuje sa pravdom, a i premudrost nije odvojena od njih. Pronaći: da Božanska sila postane dostupna pomoću telesnog pokrivala, i da domostroju spasenja našeg ne smeta strah od uzvišene pojave, bez sumnje je dokaz i dobrote, i premudrosti, i pravde. Jer želeti spasti svedočanstvo je dobrote; učiniti pak sebe otkupnom cenom za ovladanog drugim pokazuje pravednost; a smišljenošću učiniti za neprijatelje nedostupno dostupnim jeste dokaz najviše mudrosti[197].

Da bi nečisti duh, koji je tražio otkup za nas, dobio isti, Božanstvo se sakrilo pod zavesom naše prirode, i vrag je, kao halpljiva riba, sa mamcem tela progutao udicu Božanstva (το άγκιστρον της Θεότητος); i na taj način, kada je život uveden u smrt i kada se u tami pojavila svetlost, svetlošću i životom bi uništeno ono što je suprotno svetlosti i životu. Jer je nemoguće da tama ostane u prisutstvu svetlosti i da smrt postoji kada život dejstvuje (οΰτε Φάνατον είναι ζωής ενεργούσης)[198].

Rezimirajući svoje mišljenje o ovome, bogomudri Otac veli: Tako, dakle, dokazano je da se dobrota, premudrost, pravednost, moć, nedostupnost truleži, sve otkriva u pojmu domostroja spasenja našeg. Dobrota se izražava u želji da se spase onaj koji je propao. Premudrost i pravednost obelodanjene su u načinu našeg spasenja (έν τω τρόπφ της σωτηρίας ημών). Α moć se ogleda u tome što On uze na sebe obličje čoveka, obličje naše ponižene prirode, i dade smrti nadu da ona može ovladati Njime, kao i ostalim ljudima. Ali, budući u njenoj vlasti, On učini ono što je svojstveno Njemu po Božanskoj prirodi: svojstveno je svetlosti uništenje tame, a životu razorenje smrti[199].

Kao dopunjujući svetog Grigorija Niskog sveti Damaskin veli: Gospod naš Isus Hristos, budući bezgrešan, jer greha ne učini Onaj koji uzima greh sveta (1 Petr. 2, 24; Jn. 1, 29), niti se obmana nađe u ustima njegovim (Is. 53, 9), nije podležao smrti, jer je smrt ušla u svet kroz greh (Rm. 5, 12). Dakle, On umire, primajući smrt za nas, i sebe prinosi Ocu na žrtvu za nas. Jer mi smo sagrešili Ocu, i trebalo je da On primi otkup za nas (και αυτόν έδει το υπέρ ήμων λΰτρον δέξασθαι), da bismo se na taj način oslobodili osude. Bože sačuvaj, da je krv Gospoda bila prinesena tiraninu. Smrt dakle pristupa i, progutavši telo Gospodnje mamac, natače se na udicu Božanstva i, okusivši bezgrešno i životvorno telo, razori sebe i otpusti sve koje je bila progutala. Jer kao što se unošenjem svetlosti uništava tama, tako se i naletom života uklanja truležnost (ή φθορά), i za sve nastaje život, a za pogubitelja pogibao[200].

Tajanstvenost Spasiteljeve krene smrti ne iscrpljuje se do kraja nikakvim pojmovima ljudskim, niti poređenjima antropomorfističkim. I pojam otkupa nosi na sebi pečat ljudske relativnosti. I u ovom slučaju važi Apostolova bogomudra reč: mi nešto znamo[201], a veći deo pokriveй je bezdanim ćutanjem božanskim. Krena smrt Spasova je pobeda nad smrću i ocem smrti Satanom. Kao žrtva, ona je po bogočovečanskom domostroju spasenja neophodnost u spasenju prirode ljudske, u osvećenju krvi ljudske i života ljudskog. Kao izraz beskrajnog čovekoljublja Bogočovekovog ona je prijatna Bogu Ocu, ali, u strogom smislu reči, ona nije nemilosrdni Očev zahtev Sinu jedinorodnom. Svojom beskrajnom vrednošću, i značajem, i silom, i čovekoljubljem, i žrtvenošću, i logičnošću, krsna smrt Spasova je spasenje roda ljudskog od greha, smrti i đavola, spasenje koje je očigledno i potpuno i za Boga, i za ljude, i za anđele, i za đavole. I kada neki Oci figurativno govore o otkupu koji je Gospod Hristos dao đavolu, ne podrazumeva se da je On sebe dao đavolu mesto ljudi već da je i za samog đavola postalo jasno i očigledno, da je spasenje roda ljudskog izvršeno krsnom smrću Bogočovekovom. O tome bogonadahnuto govori sveti Bogoslov: Kome je i radi čega je prolivena za nas krv, velika i preslavna krv Boga, Prvosveštenika i Žrtve? Mi smo bili u vlasti đavola, prodani pod greh, slastoljubljem smo bili zaradili poročnost. Ako se pak otkup (το λΰτρον) ne daje nekome drugome nego vlasniku, ja pitam: kome je i zbog kakvog razloga prinesen takav otkup? Ako đavolu, o, kako je to uvredljivo (φεϋ της ύβρεως)! Razbojnik dobija otkup, dobija ne samo od Boga, nego samoga Boga; za svoju tiraniju uzima tako bezmernu platu… Ako li Ocu, onda, na prvom mestu, na koji način? Mi nismo u Njega bili u ropstvu. A na drugom mestu, zbog čega je krv Jedinorodnoga prijatna Ocu, koji nije ni Isaaka, prinošenog ocem, primio, nego je zamenio žrtvu, davši ovna mesto razumne žrtve? Nije li iz ovoga očigledno da Otac prima žrtvu, ne zato što je zahtevao ili imao potrebu, nego zbog domostroja spasenja (ούκ αίτήσας, ουδέ δεηθείς, άλλα δια την οΐκονομίαν), i zato što je čoveku bilo potrebno da se osveti čovečanskom prirodom Boga (το χρήναι άγιασθήναι τω άνρωπίνω τοΰ θεοϋ τον άνθρωπον), da bi nas On sam izbavio, savladavši tiranina silom, i uzdigao nas sebi kroz Sina koji posreduje i sve ustrojava u čast Oca, kome je On u svemu pokoran. Takva su dela Hristova, a ostalo neka bude poštovano ćutanjem (και τά πλείω σιγή σεβέσΑω)[202].

Glavno je: čovekoljubivi Gospod Hristos dobrovoljno je prineo sebe na žrtvu, jer je ogrehovljenom i osmrćenom čoveku bilo potrebno da se osveti čovečanskom prirodom ovaploćenog Boga. Pri tome su se desila velika i tajanstvena zbivanja: dobrovoljno prolivena krv Bogočoveka Hrista na tajanstveno-blagodatni način je osvetila krv čoveka i čovečanstva, oskrnavljenu grehom, oživotvorila je novim životom, i osmrćenoj prirodi ljudskoj otvorila put novi i živi[203], koji odvodi Bogu i uvodi u život beskrajni i večni. A iza ovoga prostire se bezobalno i bezdano more Hristovih bogočovečanskih tajni, u koje prodire samo vera, dok um smireno i spokojno ponavlja za svetim Bogoslovom: „a ostalo neka bude poštovano ćutanjem“.

 


NAPOMENE:

[1] Lk. 22, 20; Mt. 26, 28; sr. Μκ. 14, 21; 1 Kor. 11, 25; Jevr. 9, 22.

[2] In Math. Homil. 82, 2; R. gr. t. 58, col. 739.

[3] Vъ svяtuю i veliku sredu, povečerje maloe, Triesnecъ, pesnь 4: Gornica postlannaя priяtь tя Sozdatelя i stainniki, i tamo Pashu skončalъ esi (και αυτού το Πάσχα έπετέλεσας), i tamo sodelalъ esi tainstva (και αυτού είρ—γάσω τα μυστήρια).

[4] Enarratio in evang. Lucae, cap. 22, ν. 20; R. gr. t. 123, col. 1069 AB.

[5] Mt. 20, 28; Mk. 10, 45.

[6] In Math. Homil. 65, 4; R. gr. t. 58, col. 622.

[7] Enarrat. in evang. Math. cap. 20, s 28; R. gr. t. 123, col. 365 B.

[8] JH. 1, 29.

[9] Blaž. Teofilakt veli: Rekavši „greh“ označio je sve grehe — πάσας τάςαμαρτίας έδήλωσεν (Enarrat. in evang. Joan. cap. 1, v. 29; P. gr. t. 123, col. 1173 A).

[10] Enarratio in evang. Joan. cap. 1, v. 29; P. gr. t. 123, col. 1172 S

[11] ib.

[12] ib. col. 1172 D, 1173 Α.

[13] U jednoj crkvenoj stihiri Gospod Hristos se veliča kao onaj koji je uzeo na sebe „bezdnu Mipa pregrešeniя“ (Vъ ponedelьnikъ večera, na Gosp. vozzv. stihira; Glasъ 1, Oktoihъ).

[14] Rm. 6, 23.

[15] Orat. 30, 1; R. gr. t. 36, col. 104 CD.

[16] Jn. 10, 11. 10. 15; sr. Jn. 3, 14-15.

[17] Jn. 6, 51.

[18] Lk. 22, 19.

[19] Exposit. in Psalm. 87, 5; R. gr. t. 27, col. 380 VS.

[20] On, Sermo major de fide, 3. 4. 5; P. gr. t. 26, col. 1625 V. S D.

[21] Sv. Zlatoust, Tolkovaniя na pror. Isaiю, gl. 53, 8; Tvoreniя sv. J. Zlatousta, t. VI, kn. 1, str. 327 (S. Peterburgь, 1900).

[22] On, Homil. in Pascha, 4; R. gr. t. 52, col. 770.

[23] Sv. Zlatoust, In Rom. Homil. 11, 2; P. gr. t. 60, col. 485.

[24] Homil. in Psalm. VII, ν. 2; Ρ. gr. t. 29, col. 232 VSю

[25] Vъ subbotu na veliceй večerni, stihirы na stihovne (Glasъ 1, Oktoihъ): O čudese! kako smerti vkusi vsehъ žiznь („Ω τοΰ θαύματος! πώς θανάτου έγεύσατο ή των απάντων ζωή).

[26] Is. 53, 4. — Sv. Zlatoust ovako tumači ove Prorokove reči: Hrista su tukli, ismevali, mučili, ali je On uzeo grehe drugih; On je umirao, a oslobađao je smrti druge (Tolkov, na pror. Isaš, gl. 53, 4; Tvoren, sv. J. Zlatousta,t. VI, knj. I, str. 323; S. Peterburgъ, 1900. — sr. sv. Vasilije Veliki, Regulaebrev. tract Interrog. 177; R. gr. t. 31, col. 1200 S 1201 A).

[27] Is. 53, 5. — Po sv. Zlatoustu, ovde je reč o isceljenju duša ljudskih Hristovim ranama na krstu. Krstom Spasovim izvršeno je ovo isceljenje za sve ljude (tamo, gl. 53, 5; str. 324).

[28] Is. 53, 6. — Povodom ovih Prorokovih reči sveti Zlatoust veli: Da sene bi pomislilo, da je sve ovo došlo na Gospoda Hrista zbog njegovih grehova,Prorok kaže: Gospod ga predade radi grehova naših. Radi nas, veli Prorok, ane radi svojih grehova On bi pokazan kao zločinac (tamo, gl. 53, 6; str. 324).

[29] Is. 53, 7. — Prorok je nazvao Gospoda Hrista jagnjetom ne samo zato što je ćutao,već i zato što je bio žrtva (sv. Zlatoust, tamo, gl. 53, 7; str. 325).

[30] Is. 53, 12. — Spasitelj je dobrovoljno umro, veli sv. Zlatoust, da bi zagladio grehe ljudske. Sa Gospodom Hristom na krstu bio je prikovan na kretgreh; kretom su razrešeni gresi (tamo, gl. 53, 12; str. 331).

[31] 3 Mojs. 4, 1-35; 7, 1-38; 16, 134; Jezek. 45, 23.

[32] ib.

[33] Sr. Jevr. 10, 1-14.

[34] 1 Petr. 1, 17-20; sr. 2 Petr. 2, 1.

[35] De recta fide ad regin.; R. gr. t. 76, col. 1292 A.

[36] 1 Petr. 2, 21; sr. 4, 1.

[37] 1 Petr. 2, 22-24.

[38] Sr. Flb. 2, 7-8.

[39] 1 Petr. 2, 22-24.

[40] Sr. 3. Mojs. 20, 19. 17; 24, 15; Jezek. 23, 35.

[41] 3 Mojs. 19, 17; 4 Mojs. 14, 33; Jezek. 18, 19; Plač Jerem 5, 7.

[42] O tome blaž. Avgustin piše: Confitere (Christum) suscepisse poenampeccati nostri sine peccato nostro (Contro Faustum, XIV, 6, 7). Non enim ipse ulladelicta habuit, sed nostra portavit (Tract. advers. Judaeos, 6).

[43] Gal. 3, 13.

[44] 1 Petr. 3, 18.

[45] De recta fide ad regin.; R. gr. t. 76, col. 1296 CD.

[46] 1 Jn. 3, 5.

[47] Sr. Jn. 8, 32-36.

[48] 1 Jn. 3, 16.

[49] 1 Jn. 1, 7.

[50] Apok. 5, 6. 9.

[51] Ef. 3, 3.

[52] Gal. 1, 11-12.

[53] 1 Kor. 1, 23.

[54] 1 Kor. 2, 2.

[55] 1 Kor. 15, 3.

[56] Sv. Zlatoust, 1n 1 Sor. Homil. 38, 2; R. gr. t. 61, col. 324.

[57] Blaž. Teodorit, Interpret. epist. 1 ad Cor. cap. 15, v. 3; R. gr. t. 82, col.349 V.

[58] Gal. 1,4.

[59] In Galat. cap. 1, 4; R. gr. t. 61, col. 617.

[60] ib. col. 618.

[61] ib. cap. 2, 8; col. 646.

[62] Epistolar. lib. IV, Epist. 100: Đakonu Isidoru; R. gr. t. 78, col. 1165 AB.

[63] Sr. Gal. 2, 20.

[64] Gal. 4, 45.

[65] In Galat. sar. 4, ν. 45; R. gr. t. 61, col. 657.

[66] De incarnat. Verbi, 89; R. gr. t. 25, col. 109 ABCD, 112 AB.

[67] ib. 20; col. 129 D, 132 AVS.

[68] ib. 21, 22; col. 133 S, 136 A; sr. Contra arian. Orat. I, 45; R. gr. t. 26, col.105 Α.

[69] On, Contra arian. Orat. I, 60; P. gr. t. 26, col. 137 S 140 Α.

[70] On, De incarnat. et contra arian. 5; R. gr. t. 26, col. 992 A V.

[71] ib. 8; col. 996 B, 997 A.

[72] Orat. 29, 20; P. gr. t. 36, col. 101 AB.

[73] Orat. 45, 28. 29; R. gr. t. 36, col. 661 BCD, 664 Α.

[74] Orat. II, 22, 23. 24. 25; R. gr. t. 35, col. 432 V, 433 AVS, 436 A.

[75] Contra haeres. V, 16, 2. 3.

[76] ib. V, 17, 1.

[77] ib. V, 23, 1. 2.

[78] Sr. Jn. 3, 16.

[79] 1 Tm. 2, 6.

[80] Epist 63, 13: Nos omnes portabat Christus qui et peccata nostra portabat.

[81] 1 Tm. 2, 6.

[82] De recta fide ad regin.; R. gr. t. 76, col. 1296 VS; sr. ib. col. 1293 A.

[83] On, quod unus sit Christus; P. gr. t. 75, col. 1269 B.

[84] In epist. 1 ad Timoth. cap. 2, Homil. 7, 3; P. gr. t. 62, col. 537-538.

[85] Interpret. epist. 1 ad Tim. cap. 2, vers. 6; P. gr. t. 82, col. 800 B.

[86] Sv. Justin Dialog. cum Tryph. s. 88.

[87] ib. s. 86.

[88] Kol. 1, 14. 16-17.

[89] In Galat. cap. 2, 8; P. gr. t. 61, col. 647.

[90] Vъ sredu utra, Kanonъ čestnomu i životvorящemu krestu, pesnь 6 (Glasъ, 7, Oktoihъ): Izbavitelю sый edine, cenu tvoю vdalъ esi spasitelьnuюkrovь (τίμημα το σον κατεβάλου, αίμα το σωτηριον), i iskupilъ esi plenennыя nы, Preblagoй, i tvoemu Roditelю privelъ esi, ubivъ krestomъ,Hriste, mučitelя (τον τΰραννον).

[91] tamo, na stihovne stihirы krestnы: Vladыka sый Čelovekolюbče žiznodavče, iskupilъ esi krestomъ tvoimъ vselennuю (έξηγόρασας δια σταυρούσου την οίκουμένην).

[92] Sv. Atanas. Veliki, Contra Apollinar. lib. I, 17. 18. 19; Ρ. gr. t. 26, col. 1125 AC.

[93] Sv.Kiril Jerusalimski, Catech. XIII, 1. 2. 3; R. gr. t. 33, col. 772 Α. Β,773 A. V.

[94] ib. 4; col. 776 V.

[95] ib. 6; col. 780 S.

[96] Sv. Kiril Aleksandriski, De incarnat. Unigeniti; P. gr. t. 75, col. 1213D-1216A.

[97] On, In Joannis evang., lib. XI, cap. 18, 79; P. gr. t. 74, col. 585 AB.

[98] On, Glaphyr. in Exod., lib. II, De tribus a Mose patratis admirandis, 5; P.gr. t. 69, col. 480 B. — Cp. ib. col. 437: Da Hristos nije umro za nas, mi ne bismo bili spaseni.

[99] On, De adorat, in Spir. et verit., lib. III; P. gr. t. 68, col. 293 S

[100] ib. lib. XV: col. 972 B.

[101] Homil. 16; P. gr. t. 151. col. 212 ACD.

[102] 1 Kor. 6, 20; 7, 2. 3.

[103] Homil. in Psalm. 48, 3. 4; R. gr. t. 29, col. 437 V 441 V.

[104] Tit. 2, 14.

[105] 1 Jn. 3, 4.

[106] Sr. 1 Sol. 5, 910; Rm. 14, 89.

[107] De recta fide ad regin.; R. gr. t. 76, col. 1301 B.

[108] Cp. Jn. 10,18; 3, 16. — Cp. sv. Fotije, Του έν άγίοις πατρός ημών ΦωτίουΛόγοι και Όμιλίαι, εκδίδοντος Σ. Άριστάρχου, τομ. πρωτ.“ str. 133-134. (ΈνΚωνσταντινουπόλει 1901).

[109] Rm. 8, 31-32.

[110] 1 Kor. 1, 30.

[111] Sv. Zlatoust, In 1 Cor. Homil. 5, 3; P. gr. t. 61, col. 42.

[112] In Rom. Homil. 10, 2; P. gr. t. 60, col. 477.

[113] Ef. 1, 7; sr. Kol. 1, 14.

[114] Interpet. epist. ad Ephes. cap. 1, vers. 7; P. gr. t. 82; col. 512 A.

[115] Vъ nedelы na utreni, Kanonъ krestovoskresenъ, pesnь 1 (Glasъ 3, Oktoihъ): Rodъ čelovečь poraboщenъ mučitelemъ greholюbnыmъ, kroviю božestvennoю Hristosъ iskupi (α’ίματν θείω Χριστός έξηγόρασε), i obogotvorivъ obnovilъ estь (και Φεοποιήσας άνεκαίνισεν).

[116] In Ephes. Homil. 1, 3; P. gr. t. 62, col. 14.

[117] Sv. Zlatoust, Tolkov, na pror. Isaiю, gl. 28; Tvor. sv. J. Zlatousta, t.VI, str. 169; S. Peterburga, 1900.

[118] Epist. heortast, Epist. V, 3; R. gr. t. 26, col. 1380 D.

[119] ib. Epist. VI, 4; col. 1385 B.

[120] ib. Epist. V, 2; col. 1380 B.

[121] Sv. Justin, Dialog. cum Tryph. s 111.

[122] Ef. 5, 2.

[123] Epistol. heortast, Epist. X, 10; P. gr. t. 26, col. 1402 S

[124] U Akatistu Isusu sladčajšemu pravoslavnaduša čežnjivo se moli: Isuse, cvete blagovonnый oblagouhaй mя (Ikosъ 12).

[125] Sv. Grigorije Bogoslov, Poemata moralia, Comparatio vitarum; P. gr. 37,col. 656 A 657 Α.

[126] 1 Kor. 5, 7. — Sr. sv. Irinej, Contra haeres. IV, 10, 1.

[127] De cruce et latrone, Homil, II, 1; P. gr. t. 49, col. 408.

[128] Sv. Atanasije Veliki, Epistol, heortast, Epist. X, 10; P. gr. t. 26, col. 1402 S

[129] Reči iz molitve koju sveštenik tajnočita za vreme Heruvimske pesmena sv. Liturgiji.

[130] Orat. 30, 16; R. gr. t. 36, col. 124 CD, 125 A.

[131] Sv. Grigorije Bogoslov, Poemata dogmatica, De Filio; R. gr. 37, col. 406 A, 407 A, 408 A.

[132] Učenik svetog Zlatousta sveti Isidor Pelusiot veli: Bog je zbog tadašnjeg detinjskog stanja ljudi (tj. u Starom Zavetu) trpeo (ήνέσχετο) žrtve i prolivanje krvi (Epistol. lib. II, Epist. 176, Đakonu Isidoru; R. gr. t. 78, col. 628 S.

[133] In memoriam Martyrum, et quod Christus sit Pastor et ovis, 1. 2. 3; P. gr. t. 52, col. 827, 828, 829, 830, 831.

[134] Jevr. 2, 17.

[135] In Hebr. Homil. 5, 1; P. gr. t. 63, col. 47.

[136] Contra Eunom. lib. VI; P. gr. t. 45, col. 717 V S.

[137] Sv. Grigorije Niski, Advers. Apollinar. (Antirrheticus), 16. 17; R. gr. t.45,col. 1153 A1156 A.

[138] On, In Christi resurrect., Orat. I; Ρ. gr. t. 46, col. 612 S D.

[139] Sv. Epifanije Kiparski, Advers. haer. lib. II, tom. I, Haeres. 35 (55), 5;P gr. t. 41, col. 980 V S.

[140] Ad regin. de recta fide, Orat. III, 10. 11; P. gr. t. 76, col. 1348 S D, 1349 A; sr. ib. 26; col. 1369 B.

[141] ib. 26; col. 1369 B.

[142] On, Adversus Nestor. lib. III, cap. 1; P. gr. t. 76, col. 120 AD, 121 A; sr.Quod unus sit Christus, P. gr. t. 75, col. 1316 CD. — Sr. sv. Zlatoust: Spasitelj naš je prvosveštenik ne po svome Božanstvu, nego po obličju tela (κατά τοντης σαρκός τύπον). On gore sedi sa Bogom na prestolu radi nas i jeste prvosveštenik po činu Melhisedekovu… Radi tebe Hristos je prvosveštenik, radi sebe — Bog (δια σε άρχιερεύς, δι’ εαυτόν Θεός) (Homil. in Legislatore, 5; Ρ. gr.t. 56, col. 406).

[143] ib. lib. III, sar. 1; col. 124 Α.

[144] ib. col. 129 S.

[145] ib. col. 133 VS.

[146] On, Apologeticus pro XII capit. contra orientales. anathemat. X; P. gr. t. 76,col. 368 CD.

[147] Jevr. 5, 13.

[148] Jevr. 5, 10. 5. 6; 7, 17.

[149] Exposit. in Psalm. 109, 8; R. gr. t. 55, col. 266, 267.

[150] Jevr. 7, 16. 24.

[151] Catech. X, 14; R. gr. t. 33, col. 680 A.

[152] ib. XI, l;col. 692 A.

[153] ib. X, ll;col. 676 A.

[154] ib. X, 4; col. 664 V.

[155] Jevr. 7, 26. 27.

[156] Jevr. 5, 9; 7, 25.

[157] In Hebr. Homil. 13, 3; R. gr. t. 63, col. 107.

[158] Contra arian. Otat. II, 9; P. gr. t. 26, col. 165 AB.

[159] Jevr. 10, 11. 10. 12.

[160] Fragm. in Matheum; P. gr. t. 27, col. 1364 A.

[161] Cp. Jevr. 10, 7. 8. 9. 10.

[162] Quod unus sit Christus; P. gr. t. 75, col. 1345 D.

[163] Jevr. 10, 14.

[164] Contra haeres. IV, 8, 2.

[165] Jevr. 10, 16. 17. 18.

[166] In Hebr. Homil. 18, 1; P. gr. t. 63, col. 136.

[167] Jevr. 9, 26. 28; 10, 5.

[168] In Hebr. Homil. 17, 2; R. gr. t. 63, col. 129. — Sr. sv. Justin: Hristos je pretrpeo ropstvo dokrstaza najraznovrsnije ljude iz svakog naroda, stekavšiih svojomkrvlju i tajnom krsta (δι’ αίματος και μυστηρίου τοΰ σταυρού κτησάμενος αϋτοΰς) (Dialog. cum. Tryph. s. 134).

[169] De incarnat. Verbi, 10; R. gr. t. 25, col. 113 VS.

[170] De Spiritu Sancto, cap. 14, 31; P. gr. t. 32, col. 124 A.

[171] On, In Isai, cap. 5, 1; R. gr. t. 30, col. 348 D. 50

[172] Jevr. 9, 11. 12.

[173] In Hebr. Homil. 15, 2; P. gr. t. 63, col. 119.

[174] Jevr. 13, 20.

[175] Jevr. 8, 10-13.

[176] Jevr. 10, 19. 22.

[177] In Hebr. Homil. 19, 1; P. gr. t. 63, col. 139.

[178] Jevr. 9, 16.

[179] Jevr. 9, 15. — Zato se verni sledbenici Bogočoveka Hrista nazivaju u Otkrivenju: otkupljeni (ο’ι ήγορασμένοι) (Apok. 14, 3; sr. Is. 51, 10, 11; 62, 12;Ps. 106, 2).

[180] In Hebr. Homil. 16, 1; R. gr. t. 63, col. 123-124.

[181] Orat. 30, 14; R. gr. t. 36, col. 121 S-124 Α.

[182] Jevr. 13, 12.

[183] De cruce et latrone, Homil. 1,1: P. gr. t. 49, col. 400. — Sr. sv. Kiril Alksandriski: Zato Isus, da bi krvlju svojom osvetio ljude, izvan grada postrada(Jevr. 13,12). Krv običnog čoveka ne bi nas mogla osvetiti, ali nas je krv Hristova osvetila, jer je Božja a ne prosto ljudska (Θείον ούν άρα, και οΰχ απλώςανθρωπινον): jer Bog beše u telu, koji nas očišćava svojom krvlju (De recta fide ad regin.; P. gr. t. 76, col. 1296 B).

[184] Jevr. 10, 29.

[185] Jevr. 2, 9. 10.

[186] D. A. 20, 28.

[187] Mt. 16, 26.

[188] Mk. 10, 45.

[189] Rm. 7. 14; 6, 17. 20; 5, 12.

[190] Contra haeres. III, 18, 6. 7.

[191] ib. V, 21, 1.

[192] ib. V, 21, 2. 3.

[193] ib. V, 1,1.

[194] Homil. XI, 10; R. gr. t. 34, col. 552 A S. Sr. Blaž, Teodorit, De providentia, Orat. X; R. gr. t. 83, col. 757 A 760 V.

[195] Orat. catech. s. 20; R. gr. t. 45, col. 56 D 57.

[196] ib. s. 22; col. 60 CD. — Blaž. Teodorit, De providentia, Orat. X; P. gr. t.83, col. 748 VS, 760 AB.

[197] ib. s. 23; col. 61 AS 64 A.

[198] ib. s. 24; col. 64 D — 65 A. — Isti Otac na drugom mestu kaže: Bog je onome koji ima državu smrti dao sebe u otkup (λΰτρον) za ovladane smrću. I pošto svi behu pod stražom smrti, očigledno je da On sve otkupljuje ovim otkupom (πόντος δηλονότι έξωνεΐται τω λυτρω), tako da po izvršenju iskupljenja vascelog roda ljudskog, niko nije ostavljen pod vlašću smrti, jer je i nemoguće da iko ostane u smrti kada smrti više nema — τοΰ θανάτου μη δντος (InPsalmos, cap. 8; R. gr. t. 44, col. 468 CD; cp. ib. col. 472 C).

[199] ib. s 24; col. 65 B. — Sv. German piše: Sveopšti Gospod nije došao na krst da sudi svetu, nego da na krst prikuje rukopisanije (το χειρόγραφον) palih i da ih oslobodi starih dugova (όφλημάτων), davši u otkup svu svoju veoma skupocenu krv (Orat. I; R. gr. t. 98, col. 224 S).

[200] De fide, III, 27; R. gr. t. 94, 1096 V-1097 Α.

[201] 1 Kor. 13, 18.

[202] Sv. Grigorije Bogoslov, Orat. 45, 22; R. gr. t. 36, col. 653 AV. — Sr. sv.Fotije, ‘Ομιλία Τοΰ έν άγίονς πατρός ημών Φωτίου Λόγοι και Όμιλιάι εκδίδοντοςΣ. Άριστάρχου, τόμος πρώτος, Έν Κωνσταντινουπόλει, 1901.

[203] Jevr. 10, 19-20.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *