NASLOVNA » Ava Justin, BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom II

ODELJAK TREĆI
Bog kao Spasitelj

5. Hristološke jeresi

 

Svojom tajanstvenom Bogočovečanskom Ličnošću Gospod Hristos je od samog početka zbunio mnoge, a sablaznio neke koji su hteli da Ga shvate na čisto čovečanski način i objasne ograničenim razumom ljudskim. Zbog toga su oko Ličnosti Spasiteljeve nicale mnoge zablude koje su se postupno formirale u jeresi[1]. Najranije jeresi pojavile su se među hrišćanima iz judejstva, koji su na hrišćanstvo gledali kao na reformisano judejstvo i hteli da po svaku cenu zadrže u hrišćanstvu Zakon i obrezanje, ili su pod uticajem judejstva i gnosticizma pogrešno shvatali Ličnost Gospoda Hrista i hrišćanstvo.

Među najranije pretstavnike judeognostičke jeresi spada Kerint i njegove pristalice, kerintovci. Kerint je bio savremenik svetoga Jovana Bogoslova. Rodom iz Judeje Kerint se učio u Aleksandriji. Njegovo učenje je mešavina judejstva i gnosticizma. Pod uticajem judejstva on je tvrdio da su obrezanje i obredni zakon neophodni za spasenje. A pod uticajem gnosticizma učio je o Bogu i o Gospodu Hristu ovo: postoje vrhovni Bog; svet je stvoren od demiurga koji je mnogo niže biće od Boga i ne zna Boga koji je iznad svega; Isus nije rođen od Deve; bio je sin Josifa i Marije, rođen kao i ostali ljudi, samo je prevazilazio ljude pravednošću, mudrošću i razumnošću (justitia, prudentia et sapientia); posle krštenja na Isusa je sišao od vrhovnog Boga Hristos u obliku goluba, i Isus je onda postao sposoban da objavi nepoznatog Oca i da čini čudesa; naposletku Hristos ostavi Isusa, i Isus postrada i vaskrse, a Hristos ostade nestradalan (impassibilem), pošto je bio duhovno biće[2].

Među najranije jeresi spada i doketizam (δοκητισμός, od δοκεΐν = misliti, izgledati, činiti se). Nalazeći se pod uticajem gnostičkog dualizma, po kome je telo — zlo, sazdano od sile mraka i zla, doketizam je učio da Hristos nije imao stvarno, veštastveno telo, već prividno, utvarno. Njegovo jedenje, pijenje, rođenje i smrt nisu drugo do iluzije. — Blaženi Jeronim piše: „Krv Hristova još beše u Judeji kada se reklo da je telo njegovo — prividno (phantasma Domini corpus asserebatur)“[3].

Evioniti su bili jeretici apostolskog doba. Hrišćanstvo su primali kao reformisano judejstvo. Po njihovom učenju: postoji jedan jedini Bog, tvorac i gospodar sveta. Hristos je samo običan čovek (ψιλός άνθρωπος), rođen iz braka Josifa i Marije; tačnim ispunjavanjem Mojsejevog zakona Isus je postao Hristom. To može postati svaki, koji tačno ispunjava Zakon. Čuvenje Zakona i svih obreda i običaja neophodno je za spasenje.

Gnosticizam se kao celina ne može svesti na jednu ličnost. On prestavlja sinkretički, filosofskoreligiozni pokret. Isto se tako kao celina ne može svesti na jedan filosofski ili religijski sistem. On je rezultat mešanja i kombinovanja ideja iz raznih religija: vavilonske, egipatske, haldejske, persijske; i filosofija: platonizma i neoplatonizma. U svojim glavnim crtama on se razvio pre hrišćanske ere. Svojim eklektičkim karakterom gnosticizam je i u hrišćanstvu našao potstreka i materijala za sebe. On je i na Ličnost Gospoda Hrista i na hrišćanstvo primenio svoj eklektički princip, i uzeo iz njega ono što podilazi pod njegovo merilo istine. Gnosticizam je težnja da se hrišćanstvo pretvori u religioznu filosofiju na račun Bogočovečanske Ličnosti Spasiteljeve. Po učenju gnosticizma glavno je i cilj je: steći uzvišeno znanje (γνώσις), koje zamenjuje prostu veru (πίστις)[4].

U stvari, u gnostičkim sistemima nije bilo mesta za Hrista — Boga i Bogočoveka. Oni su tvrdili da se očišćavanje ljudske prirode obavlja ličnim naporima svakog pojedinca u samodisciplini i sticanjem tajne nauke, zato nije potrebna ni Crkva, ni blagodat, ni svete tajne.

Mnogobrojni gnostički sistemi mogu se, u glavnome, podeliti u dve grupe: sirijski gnosticizam i aleksandrijski gnosticizam. Sirijski gnostici su pozajmljivali ideje i misterije iz sirijske, haldejske i persijske religije, a aleksandrijski — iz religije staroga Egipta. Radi što potpunije ilustracije, mi ćemo ukratko izložiti sisteme trojice glavnih prestavnika gnosticizma: Saturnina, prestavnika sirijskog gnosticizma, i Vasilida i Valenstina, prestavnika aleksandrijskog gnosticizma.

a) Saturnin je osnivač sirijskog gnosticizma; delao zavlade Adrijana. Učio je: postoji najviše biće, Πατήρ άγνωστος = Otac nepoznati; on je stvorio mnoštvo duhovnih bića. Na najnižem stupnju duhovnog sveta, blizu granice kojadeli carstvo svetlosti od haosa materije, bilo je sedam anđela; oni su uzeli deo veštastvene mase i pretvorili ga usvet, koji su podelili među sobom, pri čemu im je Bog Jevreja bio poglavica. Svetli lik, koji je na kratko vreme biospušten među njih iz udaljenog izvora svetlosti, pa opetuzet od njih, pobudio ih je na nove želje i namere. Poštonisu bili u stanju da uhvate i zadrže Svetli lik, oni su sepostarali da po tom Liku stvore čoveka. No pošto je njihovo sazdanje bilo sposobno samo da kao crv puzi po zemlji, tose Otac sažalio, i poslao mu iskru svoga božanskog života,koja je učinila da čovek ide uspravno i da bude živ. Ovaiskra života vraća se Izvoru života kada čovek umre, dokse telo rastavlja u svoje prvobitne sastojke.

Nasuprot ovakvom čoveku, izabranom rodu, Satana — gospodar materije, sa kojim su anđeli neprekidno vodili borbu, stvorio je nečastivi rod ljudi, te je od ovih bio napadan i klevetan izabrani rod za vreme života u ovom svetu. Da bi svoje izabranike izbavio od neprijatelja, Otac je poslao na zemlju Bona (Nus), tj. Hrista, obučenog u prividno telo. On ima da uništi Satanu i njegovo carstvo.

b) Vasilid, rodom iz Aleksadrije, bio je prvi egipatski gnostik; delao je u prvoj četvrti drugoga veka. Učio je: postoji Prvi Uzrok, vrhovni Bog, po imenu Avraksas. Od nerođenog Oca rođen je Nus (Νους), od Nusa — Logos, od Logosa —Misao, od nje — Mudrost i Sila, od njih — Anđeli i Arhanđeli, koji sačinjavaju prvo nebo. Od ovih se emanirala druga serija, od druge — treća, i tako redom sve do trista šezdeset i pet serija duhova. Svaka serija imala je po sedam duhova, i svaka je imala svoje nebo. Duhovi-Anđeli najbližeg, poslednjeg neba stvorili su svet i njegove žitelje, i to po obrascu koji im je pokazao Eon-Sofija. Među tim Anđelima glavni Anđeo bio je Bog Jevreja; on je bio njihov poglavar. Oni su podelili svet među sobom. Zbog težnje jevrejskog Anđela Boga, da svoj narod istakne nad ostalim narodima, ostali Anđeli su potstakli neznabožačke narode protiv Jevreja. I tada, da bi spasao svet od propasti, vrhovni Bog interveniše i šalje svoj prvorodni Nus na najsvetijeg čoveka — Isusa, u trenutku kada se ovaj krsti. On se javio u ljudskom obliku, da bi one koji veruju u njega oslobodio od Anđela ovoga sveta.

Telo Hristovo bilo je prividno; on ga je predao Simonu Kirinejcu, koji je mesto Isusa i postradao na krstu, dok je sam Isus pod vidom Simona stajao kraj krsta i potsmevao se mučiteljima. Zbog toga gnostik ne treba da priznaje raspeće; zato su se gnostici odricali svoje vere za vreme gonjenja, i potsmevali se mučeništvu kao gluposti, pošto je ličnost, za koju su mučenici stradali, bila niko drugi do raspeti Simon.

v) Valentin je jevrejskog porekla, rodom iz Egipta. Bio je, izgleda, vaspitan kao hrišćanin, ili je bar u ranoj mladosti ispovedao hrišćanstvo. Spada među najistaknutije gnostike; delao je u drugoj polovini drugoga veka. Učio je: postoji večno, neshvatljivo, apsolutno Biće, savršeni Eon, Pranačelo, Prapočetak. To se biće zove Βυθός = Bezdan. Vitos je rešio da projavi sebe. Od njega i Enije (Έννοια = Misao; ova Misao vitosove duše nazivala se još: Χάρις = Milost, Σιγή = Ćutanje) proizašli su parovi, duade (=dijade) Eona, i to par za parom. Prvi par sačinjavali su Nus i Alitija (Νους = Um; ‘Αλήθεια = Istina); u njemu: Nus je muško, on je prvi princip, obličje Vitosa, a Alitija je žensko. Od ove duade emanirao se Logos i Zoi (Λόγος = Reč, Razum; Ζωή = Život); od ove treće duade: Čovek i Crkva („Ανθρωπος = Čovek; ‘Εκκλησία = Crkva). Na taj način je od četiri duada obrazovana Ogdoada — prvi stepen bića. Od Logosa i Života proizašlo je pet novih parova Eona — dekada; a zatim od Čoveka i Crkve — šest pari Eona, tj. jedna dodekada; tako svi Eoni ukupno sačinjavaju broj trideset.

Potpuno poznanje vitosa imao je samo prvorodni Nus. Drugi Eoni su mu zavideli, i žudeli za poznanjem Prvog uzroka. Sofija, poslednji i najudaljeniji od trideset Eona, žudna poznanja, izašla je iz Plirome, da bi se približila Prvouzroku. Iz te žudnje Sofijine rodilo se novo biće, nedonešeno, nesavršeno, neuboličeno, po imenu Ahamot. Ahamot je preneo klicu života u materiju, koja je večno postojala sa Vitosom u predelu mraka, i tako stvorio Demiurga. Sa svoje strane, Demiurg odmah stvori vidljivi univerz, uključujući čovečanstvo, i postade njihovim bogom. U tako stvorenom univerzu postoje tri vrete bića: duhovna, koja su najviša i srodna sa Pliromom; animalna ili fizička, koja sačinjavaju srednji stupanj; i materijalna, koja su najniža i nemaju srodstva sa Pliromom. Saglasno ovim trima vrstama bića odgovaraju tri tipa ljudi: ψυχή υλική (duša veštastvena), ψυχή θεία (duša božanska), σπέρμα πνευματικόν (seme duhovno). Prvi tip osuđen je na propast, poslednji — na spasenje, a srednji — ili na jedno ili na drugo, zavisi od volje.

U ovaj sistem uvučeno je hrišćansko učenje o spasenju Hristom i Duhom Svetim. Drugo i treće Lice Svete Trojice vezani su na neki način sa Eonima: Nusom i Alitijom; a sledeća duada Eona: Logos i Život, kao da prestavljaju aktivnost njihove božanske egzistencije, tj. egzistencije Hrista i Duha Svetog. Telo Isusovo stvorio je naročito Demiurg kao sredstvo kojim se imalo obaviti spasenje. Ovo telo bilo je stavljeno u svetu Devu, i prošlo je kroz nju „kao voda kroz trubu“, ne pozajmljujući od nje ništa. U toku trideset godina Isus je živeo kao obrazac asketske pravednosti, dok u trenutku krštenja nije sišao na njega Eon Hristos, koji izlazi iz Logosa, i to sišao u obliku goluba, i ostao na njemu do raspeća. Ali kada je trebalo da Spasitelj postrada, Hristos se vratio u Pliromu, a samo materijalno telo — Isus stradao je i umro.

Eshatologija Valentinovog sistema: ljudi u kojima je bilo „duhovno seme“ biće primljeni u Pliromu; oni u koji ma je bilo animalno seme, i koji su sami sebi stekli spasenje, biće primljeni u srednji region, gde će vladati Demiurg; oni pak u kojima je bilo materijalno seme, biće uništeni. Na kraju svega, Ahamot će biti primljen u Pliromu da sa Hristom obrazuje novu duadu.

Markion[5], monarhijanizam[6], Savelije[7], Pavle Samosatski[8], arijanizam[9], poluarijanizam[10], Markel[11], Fotin[12], Aecije i Evnomije[13], svojim učenjem o Ličnosti Gospoda Isusa Hrista unakazili su Božanski Lik njegov, presazdali Ga po svome liku i obliku, i pružili svetu mnogobrojne lažne hristose, koji sa istoriskim Isusom Hristom, istinitim Bogom i istinitim čovekom, imaju vrlo malo ili nimalo zajedničkog.

Apolinarije (t 390), episkop laodikijski (od 360 ili 362) veliki asket, veoma obrazovan, darovit,bio je najpre pobornik όμοοΰσιοςa i protivnik arijanaca. U borbi sa arijancima on je pokušao da spase jedinstvo Ličnosti Hristove na račun njegove čovečanske prirode. Jedini Bog može nas spasti; ne može spasti svet čovek koji je podložan opštoj ljudskoj iskvarenosti i truleži. Trebalo je da se Bog rodi, strada, umre za nas; ali, to je moglo biti samo tako, mislio je Apolinarije, ako bi Božanstvo i čovečanstvo sačinjavali u Hristu jedno, formirali samo jednu prirodu, koja bi u isti mah činila i dela čovečanska i dela božanska.

To jedinstvo u Hristu Apolinarije shvata na sledeći način: dva savršena bića (δΰο τέλεια) ne mogu nikada postati jedno; ako se savršeni Bog sjedini sa savršenim čovekom, onda se dobijaju dva sina, jedan po prirodi Sin Božji, a drugi — po usinovljenju; dobijaju se dve ličnosti (δυο πρόσωπα): Bog i čovek koga je uzeo.

Apolinarije smatra da je Hristos savršen božanskim savršenstvom (θεία τελειότητι), a ne čovečanskim. Najpre je držao da je u istoriskom Hristu Logos zauzeo mesto duše (ψυχή), tj. da je Logos primio samo σαρξ. Toga se držao dok je imao dihotomistički pogled na biće čovekovo, a to je: da se čovek sastoji iz duše (ψυχή) i tela (σαρξ). Kada je docnije postao trihotomist i smatrao da se čovek sastoji iz tela, duše, i duha ili uma (σώμα, ψυχή, πνεύμα ili νους), počeo je učiti da je Hristos osim σάρξa imao i dušu telesnu (ψυχή σαρκική), ali ne i čovečanski duh (πνεύμα), čovečanski um (νους). „Hristos je s pravom nazvan nebeskim čovekom, pošto je Boga imao za duh (πνεύμα), to će reći: za um (νους), sa dušom (ψυχή) i telom“.

Hristos je prirodan čovek (tj. telo i duša), vođen i upravljan Logosom. Σαρξ Hristov ne živi i ne kreće se sam od sebe: σαρξ i Upravitelj sarksa sačinjavaju jedno lice (εν πρόσωπον); oruđe i Pokretač sačinjavaju jedno dejstvo (τήν ένέργειαν); a kada je jedno dejstvo, jedna je i suština (μία και ή ουσία); jedna dakle suština postala je suštinom Logosa i oruđa (τού Λόγου και τού οργάνου).

Posledice ovakvog učenja su:

1) Ovaploćenje Logosa nije ενανθρώπησης (očovečenje) već σάρκωσις (uzimanje tela); Isus Hristos je Θεός σαρκοθεις; njegovo čovečanstvo nije jednosušno sa našim, već je slično njemu.

2) σαρξ Hristov je obožen; i to je ono što nas spasava. Nas oživotvorava sarks Hristov zbog sjedinjenosti njegove sa Božanstvom; Božanstvo je što oživotvorava; sarks je obožen, jer je sjedinjen sa Bogom; on nas spasava, mi se spasavamo hraneći se njime.

3) U Hristu je jedna priroda. Mi ispovedamo ne dve prirode jednoga sina, od kojih je jedna dostojna poklonjenja a druga nije, već ispovedamo jednu prirodu (μίαν φΰσιν) Boga Logosa, koja je postala sarks (σεσαρκωμένην) i kojoj se klanjamo sa sarksom njegovim jednim poklonjenjem (μία προσκυνήσει). Niti ispovedamo dva sina. U Hristu nisu ni dve ličnosti, ni dve prirode, već jedna priroda i jedna suština. Sarks nije nešto dodato Božanstvu, nego je sjedinjen i srastao (σύμφυτος) sa njim. Ali to ne znači da se jedna od ovih priroda pretvara u drugu,ilidaseone stapaju u neku novu prirodu; naprotiv, mi velimo da je Gospod po prirodi (φύσει) Bog i po prirodi (φύσει) čovek. Ali Logos, koji je pre ovaploćenja potpuna priroda, ovaploćenjem se sjedinjuje sa sarksom, koji ne sačinjava prirodu po sebi, jer ne živi sobom, i ne može se odvojiti od Logosa koji ga oživljava. Božanska άσαρκος priroda Logosova postade σεσαρκωμένη; najpre bejaše prosta, zatim postade složena (σύνθετος, σύγκρατος); jedna priroda Boga Logosa ovaploćena (μία φύσις του Θεού Λόγου σεσαρκωμένη).

Iz jedinstva prirode u Isusu Hristu Apolinarije izvodi jedinstvo volje i dejstva; iz monofizitstva — monotelitstvo. Mi ispovedamo, veli on, jednoga Hrista, i usled tog jedinstva mi odajemo božansko poklonjenje, poštujemo u njemu jednu jedinu prirodu, jednu jedinu volju i jedno jedino dejstvo. Aktivnost, sila volje nalazi se u Logosu: On je pokretač (το κινούν), sarks je oruđe i pokretan; i tako, i od pokretača i od pokretanog rezultira jedno biće, a ne dva.

Učenje Apolinarija i apolinarista osuđeno je na nekoliko sabora, između ostalog i na rimskim saborima: 376, 377 i 382 godine, i na II Vaseljenskom saboru 381 god.

Nestorije, patrijarh carigradski (od aprila 428-431 god.), objašnjavajući jedinstvo ličnosti u Gospodu Hristu, pao je u jeres koja se po njemu naziva nestorijanstvo.

Po njegovom učenju, jedinstvo ličnosti u Gospodu Hristu jeste rezultat sjedinjenja dveju priroda, a ne ličnost samog Logosa pre ovaploćenja. Priroda ne može postojati bez svoje odgovarajuće ličnosti. I Logos i čovek unose svaki svoju ličnost u to jedinstvo dveju priroda. U tom jedinstvu prirode ostaju ono što su, ali se ličnosti sjedinjuju tako da iz sebe formiraju „ličnost sjedinjenja“, koja nije ni ličnost Logosa ni ličnost čoveka, već ličnost kombinovana, složena iz obeju ličnosti. Prirode ostaju u svojim ličnostima i U svojim prirodama, i u ličnosti sjedinjenja. Logos se služi ličnošću čovečanske prirode, i čovečanska priroda se služi ličnošću Logosa. Ličnost jedne prirode služi se ličnošću druge prirode. Božanstvo se služi ličnošću čovečanstva, a čovečanstvo — ličnošću Božanstva. Jedinstvo ličnosti u Isusu Hristu biva uzimanjem i davanjem. Ličnost Logosa uzima u sebe ličnost čoveka, i u naknadu za to daje sebe ovoj ličnosti. Na taj se način ove dve ličnosti prožimaju i jesu jedna u drugoj. Ovo lično jedinstvo ne dolazi od stapanja božanske ličnosti sa čovečanskom. I ličnost Logosa i ličnost čoveka produžuju da postoje na neki način kao ličnosti podređene Hristovoj ličnosti, čiji su one sastojci. Ličnost Božanstva u Hristu je čovečanstvo; i ličnost čovečanstva je Božanstvo; ona je jedno u prirodi, a drugo u sjedinjenju. Ovaploćenje je uzajamno upotrebljavanje dveju ličnosti uzimanjem i davanjem, a Sveto Pismo ga naziva Sinom, Hristom, Gospodom, čas zbog ličnosti Božanstva, a čas zbog ličnosti čovečanstva.

Tako shvaćeno jedinstvo ličnosti u Isusu Hristu pokazuje, da njegova ličnost, koja je rezultat ovaploćenja, nije bila potpuno istovetna sa ličnošću Logosa pre ovaploćenja. Zato Nestorije ne dopušta da se Logosu ili Bogu pripisuju dela i stradanja čovečanstva. Jasno je, veli on, da Sin Davidov ne beše Bog Logos. Nije umro ovaploćeni Bog, već je vaskrslo ono u čemu je bio ovaploćen. Pročitaj ceo Novi Zavet, i tamo nećeš nigde naći da se smrt pripisuje Bogu, već Hristu, ili Sinu, ili Gospodu.

Iz istog razloga Nestorije ne dopušta da je Deva Marija — Bogorodica (Θεοτόκος) u doslovnom smislu te reči. Majka treba da bude iste suštine koje i sin. Marija je stvorenje; dakle, ona ne može biti majkom Božjom. Jedino Otac je apsolutno Θεοτόκος. Marija nije rodila Božanstvo (την Θεότητα) nego je rodila čoveka, oruđe Božanstva (Θεότητος όργανον). Pošto je među vernima bio u upotrebi izraz Θεοτόκος, to je Nestorije pristajao na nj, ali samo pod uslovom da se Marija naziva i čovekorodicom (άνϋρωποτόκος). Pošto je Marija stvorenje, to stvorenje nije moglo roditi Tvorca, nego je rodilo čoveka, oruđe Božanstva.

Nestorije vrlo rado upotrebljava naziv Χριστοτόκος (Hristorodica), i predlaže ga mesto Θεοτόκος. Takođe predlaže i naziv Θεοδόχος (Bogoprimica), što znači da je Bog prošao kroz Devu, ali se nije rodio od Deve.

Jevtihije, arhimandrit carigradskog manastira; čovek ograničena uma i uporan; ogorčeni protivnik Nestorija; pao u jeres, koja je po njemu nazvana jevtihijevstvo. On je učio: telo Gospoda i Boga našeg Isusa Hrista nije jednosušno s nama; telo čoveka nije telo Boga; u Hristu su dve prirode pre sjedinjenja, a jedna priroda posle sjedinjenja; Božanska je priroda u Hristu progutala čovečansku, apsorbovala je.

Na razbojničkom saboru u Efesu (449 god.) mnogi su branili Jevtihija, ali ga IV Vaseljenski sabor u Halkidonu (451 god.) osudi za jeres.

Monofizitstvo je ime za jeres, koje se daje svima protivnicima IV Vaseljenskog sabora. Po učenju monofizitstva, u Hristu su posle ovaploćenja dve prirode sjedinjene u jednu. Ako bi ostale dve, onda bi u Hristu morala biti dva lica. Jedna trupa monofizita držala je da telo Hristovo nije bilo podložno nemoćima ljudske prirode: i kad je žedneo, i gladneo, i plakao, i zamarao se, — sve je On to činio zato što je hteo, a ne po neophodnosti prirode (ούκ ανάγκη φύσεως). Druga ekstremna grupa monofizita tvrdila je da se telo Hristovo, od trenutka svoga sjedinjenja sa Logosom, ima smatrati ne samo za netruležno (άφθαρτον) nego i za nestvoreno (άκτιστον).

Monotelitstvo je prirodna posledica monofizitstva: monofizitstvo se u svome istoriskodialektičkom procesu izvilo u monotelitstvo. Monotelitstvo uči: u Hristu ne postoje dve prirodne volje niti dva prirodna dejstva, nego Jedna volja (εν θέλημα) i bogočovečansko dejstvo (Φεανδρική ενέργεια); čovečanstvo Gospoda Hrista nema sposobnosti za sopstvenu delatnost; ono je inertna suština, po kojoj se širi i dejstvuje božanski aktivitet, gotovo onako kao što telo prima od duše svoj život i svoj pokret; dinamički princip je jedan, i, prema tome, jedno je dejstvo i rad ovoga principa; čovečanska priroda je samo oruđe, organ (το όργανον), poslušan instrument u rukama Logosa.

Adopcionizam španski je jeres koja vodi poreklo od toledskog arhiepiskopa Elipanda. Pojavila se oko 782 godine. Elipand je učio: u Hristu postoje dva sinovstva, dva sina Božija, jedan — prirodni sin, večni Logos, a drugi — posinjen sin, čovek. Uz Elipanda je stao episkop urgelski Feliks. Za njim je sinovstvo — svojstvo prirode, a ne ličnosti; a pošto u Hristu postoje dve prirode, stoga postoje i dva sinovstva. Svojom Božanskom prirodom, i kao Logos, Hristos je prirodni sin Božji: On je to po prirodi (natuga), u istini (veritate), u pravom smislu (proprietate), po rodu (genere), po rođenju i po suštini (nativitate atque substantia); ali svojom čovečanskom prirodom, On je sin Božji ne po prirodi (non natura), već po blagodati (sed gratia), po izboru (electione), po volji (voluntate), po dopadanju (placito), po predodređenju (praedestinatione), po usvojenju (assumptione), i tome slično; jednom rečju, On je samo sin posinjeni, pošto čovečanstvo nije bilo rođeno nego usvojeno Bogom.

Godine 792 sastao se u Ratisbonu sabor episkopa Nemačke, Italije, Francuske, i osudio adopcionizam. Godine pak 794 sastao se sabor u Frankfurtu na Majni, na kome su uzeli učešća mnogi episkopi, sveštenici i učeni monasi, osudili adopcionističku jeres i anatemisali Elipanda i Feliksa.

Mesto originalne, evanđelske, istoriske, neponovljive, čudesne Ličnosti Bogočoveka Hrista, nalazimo lažne hristose u zabludnim, humanističkim učenjima, socinijana[14], arminijana[15], Svedenborga[16], Kanta[17], Šelinga[18], Hegela[19] i ostalih racionalista, čija se misao o Gospodu Hristu kreće ili pod uticajem, ili po principima ovih unakazitelja božanske Ličnosti Spasiteljeve.

 


NAPOMENE:

[1] Sr. sv. Irinej, Contra haeres. V, 20, 2.

[2] Sv. Irinej, Contra haeres. I, 16, 1.

[3] Contra lucifer.; R. lat. t. 23, col. 186 S.

[4] O gnosticizmu vidi: Dogmatika, kn.. I, str. 183-184 (202-204).

[5] O njemu vidi: Dogmatika, knj.. I, str. 184-185 (204).

[6] O njemu vidi: Dogmatika, knj.. I, str. 185-186(204-5).

[7] O njemu vidi: Dogmatika, knj.. I, str. 186(206).

[8] O njemu vidi: Dogmatika, knj.. I, str. 187(206-7).

[9] O njemu vidi: Dogmatika, knj.. I, str. 187189(2079).

[10] O njemu vidi: Dogmatika, knj.. I, str. 189(209).

[11] O njemu vidi: Dogmatika, knj.. I, str. 189-190 (209-210).

[12] O njemu vidi: Dogmatika, knj.. I, str. 190(210-211).

[13] O njemu vidi: Dogmatika, knj.. I, str. 191 (211).

[14] O njima vidi: Dogmatika, knj. I, str. 192-193 (212-213).

[15] O njima vidi: Dogmatika, knj. I, str. 193 (213).

[16] O njima vidi: Dogmatika, knj. I, str. 193 (213-214).

[17] O njima vidi: Dogmatika, knj. I, str. 193 (214).

[18] O njima vidi: Dogmatika, , knj. I, str. 193 (214).

[19] O njima vidi: Dogmatika, knj. I, str. 193 (214).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *