NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM II

DOBROTOLJUBLJE – TOM II

 

DOBROTOLJUBLJE
PREPODOBNI JOVAN KASIJAN

PREGLED DUHOVNE BORBE

 

V

BORBA SA OSAM GLAVNIH STRASTI
23. Prikazujući borbu sa osam glavnih strasti, opisaćemo njihova svojstva, pokazati uzroke, i predložiti prigodne lekove protiv njih.
 
a) BORBA SA STOMAKOUGAĐANJEM (V knjiga pravila)
 
24. Prva borba, u koju treba da stupimo, jeste borba sa stomakougađanjem, ili sa strašću prejedanja.
25. Što su tiče načina uzdržanja u hrani, ili posta, ne može biti ustanovljeno pravilo jednako za sve, budući da kod svih nije jednaka snaga tela. Ova vrlina se, pak, ne izvršava samo duševnom silom, nego treba da bude srazmerna i sa telesnom silom. Ne mogu svi postiti čitavu nedelju. Neki bez hrane ne mogu biti više od dva ili tri dana, a nekima je teško da izdrže i do zalaska sunca. Takođe, nije za sve hranjivo povrće, ili zelje. ili suvi hleb. Osim toga, jednima je da se nasite potrebno dve funte, a drugi oseća opterećenje ako pojede funtu ili pola funte. Međutim, svi koji se uzdržavaju treba da imaju jedan cilj, tj. da, primajući hranu po meri telesnih sila, ne upadaju u prejedanje. Jer, dušu raslabljuje ne samo kakvota hrane, nego i količina, raspaljujući u njoj štetan, grehovni oganj.
26. Ma kakvim jelima da se nasiti stomak, rodiće se semena plotske pohote, i um, savladan težinom jela, više neće biti u stanju da dobro upravlja kormilom rasuđivanja. Um ne opija samo neumerena upotreba vina: njega obično čini klimavim i kolebivim i lišava ga čistih i neporočnih pomisli čak i izobilje svakovrsnih jestiva. Uzrok razvrata i pogibli Sodomljana bio je, ne samo opijanje vinom, nego i presitost stomaka. Slušaj kako Gospod preko proroka ukoreva Jerusalim (Jez.16,49). Zbog čega je sagrešila sestra tvoja, Sodoma, ako ne stoga što je jela hleb svoj do sitosti i presitosti? Oni su takvom presitošću hlebom bili raspaljeni neugasivim žarom plotske pohote, te su, po sudu Božijem, bili sa neba sažeženi sumpornim ognjem. Ako je njih, na taj način, jedino neumerenost u upotrebi hleba zbog strasti presitosti sunovratila u ponor razvrata, šta reći o onima, koji, pri cvetajućem zdravlju tela, sebi dozvoljavaju da jedu meso i piju vino u neumerenoj količini, upotrebljavajući ih onoliko koliko im našaptava samougodljiva pohota, a ne koliko zahteva nemoć.
27. Sveti oci kao meru uzdržanja utvrđuju da hranu, koju moramo da primamo radi podržavanja života tela, prestanemo da jedemo dok u nama još postoji želja za jelom. Sudeći po tome, i nemoćan telom može da projavi vrlinu uzdržanja u savršenstvu jednako kao i krepak i zdrav, tj. ukoliko snagom volje bude obuzdavao želju za jelom kada zemljanost tela ne bude imala potrebu za njom. Jer, i apostol kaže: Staranje za telo ne pretvarajte u pohote (Rim.13,14). On nije sasvim zabranio da vodimo brigu o telu, nego samo zapoveda da pri tome nemamo pohotu. On je odbacio pohotljivu brigu o ploti, ali razumno, neophodno staranje za život nije isključio. Prvo je zabranio da kroz popuštanje telu mi ne bismo upali u pogubna pohotljiva dela, a drugo je dozvolio da se telo, oslabljeno nerazumnom strogošću, ne bi pokazalo nemoćno za ispunjavanje naših duhovnih zanimanja i napora.
28. Prema tome, mera uzdržanja treba da bude određena sudom savesti svakog. Svako je dužan da sebi odredi koliko da se uzdržava, tj. koliko je uzdržanja potrebno za borbu protiv uznemiravanja ploti. Postove, ustavom određene, svakako treba držati. Međutim, ako posle njih ne budemo čuvali uzdržanje u hrani, njihovo nas izvršavanje neće dovesti do savršene čistote. Gladovanje u višednevnim postovima će doneti samo kratkotrajnu iscrpljenost i zamor tela, ali ne i čistotu celomudrenosti, ukoliko mu bude sledilo nasićenje tela do sitosti: jer, čistota duše je nerazdvojno povezana sa gladovanjem stomaka. Postojanu čistotu celomudrenosti nema onaj ko ne može da drži trajnu ravnomernost uzdržanja. Strogi postovi ostaju bez koristi ukoliko za njima sledi preterano popuštanje u hrani: plod njihov brzo će biti izgnan strašću stomakougađanja. Stoga je razumnije umereno svakodnevno potkrepljivanje hranom, negoli povremeni dugi i krajnje strogi postovi. Neumereno nejedenje može ne samo da pokoleba postojanost i čvrstinu duše, nego i da vršenje molitve, usled nemoći tela, učini beživotnim.
29. Radi očuvanja čistote duše i tela nije dovoljno samo uzdržanje u hrani: njemu treba dodati i druge duševne vrline. Najpre se treba naučiti smirenju kroz vrlinu poslušanja, skrušenosti srca i iznuravanja tela. Posedovanje novca treba ne samo izbegavati, nego i samu želju za njim – iz korena čupati. Jer, nije dovoljno nemati ih (što najvećim delom biva i po neophodnosti), već ne treba dopustiti ni samu želju da ih imamo ukoliko bi nam slučajno bili predloženi. Jarost gneva, takođe, treba savlađivati, težinu tuge nadvladavati, sujetnu slavu prezirati, nadmenost gordosti gaziti, i nepostojanost i lutanje uma obuzdavati neprestanim sećanjem na Boga. Svaki put treba da se [potrudimo] da srce od maštajućeg lutanja vratimo ka sagledavanju Boga. Jer, lukavi neprijatelj će pokušavati da se prikrade u skrivnice srca da bi nam um odvukao od sagledavanja.
30. Ko nije u stanju da obuzda prizive stomakougađanja, nikada neće moći da savlada pohotu koja se raspaljuje. Čistota unutrašnjeg čoveka se poznaje po savršenstvu ove vrline. Jer, niko neće poverovati da se u borbi sa najsilnijim suparnicima može nadmetati onaj koga u malom okršaju savlađuju najslabiji.
31. Prema tome, najpre treba da zgazimo pohotu stomakougađanja, te da svoj um olakšamo ne samo postovima, nego i bdenjima, čitanjem i neprestanom skrušenošću srca, pri sećanju na sve ono čime smo bili prelešćeni i pobeđeni, čas uzdišući sa osećanjem užasa zbog množine grehova, čas goreći željom za savršenstvom i čistotom. I treba ga dovesti do toga da, stalno zauzet podvižničkim trudovima i pomislima, i samo potkrepljivanje hranom ne smatra toliko dozvoljenim predmetom zadovoljstva, koliko bremenom naloženim u vidu kazne, kome treba pristupati više kao k nečemu neizbežnom za telo, negoli nečemu što želi duša. Ukoliko se potrudimo da postojano budemo u takvoj duhovnoj brizi i skrušenosti, ubrzo ćemo ukrotiti pohotljivost ploti (koja dolazi do krajnjeg besnila ako je tovarimo jelima), te otupiti njen poguban žalac. Tako ćemo, pri obilju suza i neprekidnog srdačnog plača, ugasiti peć našega tela koju je u nama, kroz udešavanje slučajeva za greh i uzbuđivanje strasti, raspalio car vavilonski, tj. đavo. Njima nas on, slično dodavanju nafte i smole u peć, silnije razgoreva (na nepotrebno), sve dok blagodat Božija, vejanjem rosnog duha, u srcima našim sasvim ne ugasi plamen plotske pohote. Prema tome, naša prva borba se sastoji u tome da željom za savršenstvom ugasimo pohotu za obilnom ishranom i stomakougađanjem. Stoga ne samo što sagledavanjem vrlina treba da savlađujemo želju za izlišnom hranom, već i samu neophodnu hranu za našu prirodu (kao nekorisnu za celomudrenost), treba da primamo sa brižljivom srdačnom opreznošću. Prohođenje našeg života treba da ustrojimo tako da se ni u koje vreme ne odvajamo od duhovnih zanimanja, osim kada nas slabost tela prinudi na neophodno staranje o njemu. Čak i tada kada se potčinimo toj neophodnosti, više zadovoljavajući životne potrebe, negoli robujući žudnji duše, mi smo dužni, što je brže moguće, da je ostavljamo s obzirom da predstavlja delo koje nas odvlači od spasonosnih zanimanja. Ni u vreme samog primanja hrane ne treba da se odvajamo od tih zanimanja. Jer, mi nikako nećemo moći da se uzdržimo od naslađivanja predloženim jelima ukoliko se duša, prikovavši pažnju za Božanstveno sagledavanje, ne bude u isto vreme naslađivala ljubavlju prema vrlinama i lepotom nebeskih stvari. I uopšte, sve sadašnje će [čovek] moći da se prezre kao truležno ukoliko se pogled uma nerazdvojno bude držao prikovan za netruležna i večna dobra. On će tako još za vreme prebivanja u telu srcem okusiti blaženstvo budućeg života.
32. Pobedivši takvim raspoloženjem pohotu stomakougađanja i obilne ishrane, [sada] već ne kao sluge ploti, mi ćemo biti smatrani kao dostojni da stupimo i u više borbe, tj. da se sukobimo sa nečistim silama, koje obično stupaju lično u borbu samo sa pobednicima. Na taj način se savladavanje plotskih želja pokazuje kao neka najčvršća osnova svih borbi. Ne pobedivši svoju plot, niko ne može da se pravilno bori. A ko se ne bori pravilno, neće biti uvenčan.
33. Hoćeš li da čuješ istinskog borca Hristovog, koji se bori po zakonitom pravilu ratovanja? Pazi. Ja, govori on, dakle, tako trčim, ne kao na nepouzdano; tako se borim, ne kao onaj koji bije vetar; nego iznuravam telo svoje i savlađujem ga, da propovedajući drugima ne budem sam odbačen (1.Kor.9,26-27). Vidiš li kako je on u sebi samom, tj. u ploti svojoj, kao na nekom najtvrđem osnovu, utvrdio glavno delo ratovanja, i sav uspeh borbe postavio jedino na iznuravanju ploti i pokoravanju tela svoga? Ja, govori, dakle, tako trčim, ne kao na nepouzdano. Ne trči na nepouzdano onaj ko sagledava nebeski Jerusalim i u njemu ima nepokretni cilj prema kome je dužan da nepokolebivo usmerava kretanje srca svoga. Ne trči na nepouzdano onaj ko se, zaboravljajući ono što je iza, pruža ka onome što je napred, stremeći ka naznačenoj nagradi nebeskoga prizvanja Božijega u Hristu Isusu (Fil.3,13-14). Prema njoj ustremljujući uvek pogled svoga uma, i žureći sa svom gotovošću srca svoga, on sa uverenošću uzvikuje: Dobar rat ratovah, trku završih, veru održah (2.Tim.4,7). Budući svestan da je sa upornošću i revnošću po savesti trčao za mirisom ulja Hristovih (Pesm.1,3), te da je umrtvljavanjem ploti uspešno održao pobedu u duhovnoj borbi, on sa nesumnjivom nadom navodi, govoreći: Sad me čeka venac pravde, koji će mi u onaj Dan dati Gospod, pravedni Sudija (2,Tim.4,8). A da bi i nama otkrio sličnu nadu na nagradu, ukoliko u podvigu toga tečenja budemo podražavali njemu, on dodaje: Ali ne samo meni, nego i svima koji sa ljubavlju očekuju Dolazak njegov (2.Tim.4,8). On svečano objavljuje da u Dan suda i mi sebe možemo da učinimo pričesnim njegovom vencu ukoliko, ljubeći dolazak Hristov (ne samo onaj u kome će se javiti onima koji to ne žele, već osobito onaj u kome On uvek hodi ka svetim dušama), održimo pobedu u borbi kroz umrtvljenje ploti. O tom poslednjem dolasku Gospod govori u Jevanđelju: Ja i Otac moj doći ćemo k njemu i u njemu ćemo se nastaniti (Jn.14,23). I još: Evo stojim na vratima i kucam; ako ko čuje glas moj i otvori vrata, ući ću k njemu i večeraću sa njim, i on sa mnom (Otk.3,20).
34. Uostalom, govoreći: Ja tako trčim, ne kao na nepouzdano, apostol ne opisuje samo podvig trčanja koji je izvršio (što se osobito odnosi na ustremljenje uma i plamenost njegovog duha, kojim je sa svom revnošću sledovao Hristu, sa nevestom govoreći: Za tobom i za mirisom tvog mira trčim, (Pesm.1,3), i još: Duša se moja prilepila za tebe, (Ps.62,9), već svedoči da je i u drugoj vrsti rata održao pobedu, navodeći: Tako se borim ne kao onaj koji bije vetar; nego iznuravam telo svoje i savlađujem ga (što se osobito odnosi na teške trudove uzdržanja, na telesni post i iznuravanje ploti). On tu sebe predstavlja kao budnog borca sa svojim telom, ističući da mu nije uzaludno zadavao udarce uzdržanja. Naprotiv, on je kroz umrtvljavanje svoga tela uspeo da stekne pobedničko slavlje: ukrotivši ga bičevima uzdržanja i izmoždivši ga udarcima pošćenja on je pobedniku duhu dostavio venac besmrtnosti i palmu netruležnosti. Vidiš li zakoniti poredak borbe, primećuješ li ishod duhovnog sukobljavanja, tj. kako se ratnik Hristov, održavši pobedu nad buntovnikom – telom, i bacivši ga pod noge svoje kao veliki pobednik, vozi na pobedničkoj kočiji! On ne trči na nepouzdano, jer je uveren da će ubrzo ući u sveti grad, nebeski Jerusalim. Tako se borim u postovima, tj. u umrtvljavanju tela, ne kao onaj koji bije vetar, tj. ne kao onaj koji uzaludno zadaje udarce uzdržanja. Jer, on umrtvljavanjem svoga tela nije poražavao pust vetar, nego duhove zlobe koji su ga napadali. Jer, onaj ko kaže: Ne kao onaj koji bije vetar, podrazumeva da ne pobeđuje pusti i prazan vetar, nego neke koji se nalaze u njemu. Prevladavši borbe ove vrste (tj. sa telom) on, ukrašen mnogim pobedničkim vencima, iznova stupa [u borbu], te se podvrgava napadima najsilnijih neprijatelja. I pobedivši prve zavidljivce, on je sa dobrom nadom počeo govoriti: Jer ne ratujemo protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstava, i vlasti, i gospodara tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe u podnebesju (Ef.6,12).
35. Za Hristovog borca, sve dok je u telu, nikada ne nedostaju slučajevi za zadobijanje venaca za ratovanje. Naprotiv, koliko se više venčava uspesima svojih pobeda, toliko mu predstoji silniji poredak borbe. Jer, na njega, pobedonosnog vojnika Hristovog, koji je pobedio i pokorio svoju plot, ustaje gomila protivnika, vojska neprijatelja, budući razdražena njegovim pobedama. To [se događa] da Hristov vojnik, raznežujući se pokojem mira, ne bi počeo da zaboravlja slavne borbe svoga ratovanja, te da, opustivši se od nerada, u osećanju bezbednosti od neprijatelja, ne bi izgubio gotovost i hrabrost da ispoljava pobedničko junaštvo koje je dostojno najviših nagrada. Prema tome, ukoliko ne slabimo, već uzrastamo u sili i hrabrosti, i želimo da postignemo najviše pobedničke trijumfe, treba u istom tom poretku da prohodimo borbe podvižništva: najpre da izvršimo ono zbog čega bismo zajedno sa apostolom mogli da kažemo: Tako se borim. ne kao onaj koji bije vetar; nego iznuravam telo svoje i savlađujem ga, a zatim, kada dobijemo taj boj, da stupimo i u onaj posle koga bismo opet sa apostolom mogli govoriti: Jer ne ratujemo protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstava, i vlasti, i gospodara tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe u podnebesju. Jer, sa njima mi nikako ns možemo stupiti u borbu ukoliko nismo odneli pobedu nad telom. Mi se nikada nećemo udostojiti da isprobamo borbu sa duhovima ukoliko jednako bivamo savlađivani u borbi sa ploti i poražavani u sukobljavanju sa stomakom. I tada će nas apostol pravedno prekoreti: Drugo vas iskušenje nije snašlo osim čovečijeg (1.Kor.10,13).
36. Monah koji želi da dostigne podvig unutrašnje borbe, prethodno treba sebi da odredi da, pre ustavom određenog i za sve zajedničkog časa potkrepljavanja hranom i izvan trpeze, nipošto ne uzima nešto od hrane ili pića, ma kakva ga prijatnost i sladost inače mamila. Takođe, i posle završetka trpeze neka se ne usudi na nešto slično, pa čak ni u najmanjoj meri. Isto tako, on treba da se drži vremena i mere sna koji su ustavom utvrđeni. I strasti te vrste treba da odsecamo sa istom revnošću sa kojom odsecamo bludnu strast. Jer, kako će ugasiti raspaljenost plotske želje onaj ko ne može da savlada izlišne želje stomaka? I kako će moći da pobedi tajne strasti, koje niču bez ikakvog svedoka, onaj ko ne može da ukroti vidljive i male strasti?
37. Mi treba da se bojimo neprijatelja koji se nalazi u nama samima, a ne spoljašnjeg protivnika. Jer, u nama se vodi neprestana unutrašnja borba. Ukoliko tu odnesemo pobedu, sve spoljašnje borbe će postati ništavne. Za Hristovog vojnika će sve postati mirno i sve će mu se pokoravati. Mi uopšte nećemo imati potrebu da se bojimo neprijatelja spolja ukoliko se ono što je unutra u nama, budući pobeđeno, pokorava duhu. Mi ne treba da verujemo da je nama, za postizanje savršenstva srca i čistote tela, dovoljan samo post koji se sastoji u uzdržanju od vidljivih jela. Ne, njemu treba pridodati još i post duše. Jer, i ona ima svoja štetna jela. Udebljavši se od njih, ona može da upadne u ponor sladostrašća i bez obilja telesne hrane. Njena hrana je osuđivanje, i to – vrlo prijatna hrana. Gnev je takođe njena hrana, premda ne tako laka, već povremeno štetna, čak i smrtonosna. Zavist je hrana duše, koja otrovno pozleđuje njene sokove i koja je neprestano muči žalošću zbog srećnih uspeha drugih. Sujeta je [takođe] njena hrana, koja je privremeno naslađuje prijatnim ukusom, a posle je čini pustom, obnaženom i lišenom svake vrline, ostavljajući je besplodnom i nesposobnom da donosi duhovne plodove: ona ne samo da je lišava nagrade za velike trudove, nego i privlači veliku kaznu. Svaka pohota i bluđenje nepostojanog srca jeste neka paša duše na svojevrsnom pasištu koje je hrani štetnim jelima, i koja je čine nepričesnom nebesnog hleba i tvrde hrane. Uzdržavajući se od svega toga u našem svetom pošćenju, srazmerno svojim silama, učinićemo svrsishodnim i dobroplodnim i držanje telesnog posta. Jer, naprezanje ploti koje je sjedinjeno sa skrušenošću duha predstavlja najprijatniju žrtvu Bogu: ono će u čistim i lepo ukrašenim skrivnicama srca izgraditi obitalište dostojno Njegove svetosti. Međutim, ako mi, posteći telesno, budemo uhvaćeni u mrežu najpogubnijih duševnih strasti, iznuravanje tela nam veće doneti nikakve koristi. Jer, tada ćemo ostati oskvrnjeni u našem dragocenijem delu, tj. ostati neispravni onim delom naše prirode koji u pravom smislu može da postane stanište Svetoga Duha. Jer, obitalište Boga i hram Duha Svetoga nije truležna plot, nego čisto srce. Prema tome, kada posti naš spoljašnji čovek, treba i unutrašnjeg uzdržavati od štetne hrane. Njega naročito treba da predstavljamo čistim Bogu da bismo se udostojili da u sebe primimo Hrista kao posetioca, kao što savetuje sveti apostol govoreći: Da se Hristos verom useli u srca vaša (Ef.3,16-17).
38. Treba birati hranu koja stišava i ne budi žar plotske pohote, koja se lako nabavlja i koja je saobrazna sa opštim običajem i upotrebom bratije. Stomakougađanje se projavljuje na tri načina: jedan podstiče da primamo hranu pre časa koji je ustavom utvrđen; drugi podstiče da se presićujemo i prepunjavamo stomak hranom, bez obzira na kvalitet; treći podstiče da se zadovoljavamo jedino najukusnijim i najprobirljivijim jelima. Stoga protiv stomakougađanja monah treba da drži trojako pravilo: prvo, da čeka ustavom utvrđeno vremena za razrešenje obeda: zatim, da ne popušta [želji] za presićavanjem; i treće, da se zadovoljava prostom i jeftinom hranom. I ono što u vezi sa hranom nije saobrazno sa opštim običajem i upotrebom, najdrevnije predanje otaca ne odobrava, budući da je oskvrnjeno sujetom, taštinom i hvalisavošću. Nikog od onih koji su se odlikovali darom znanja i rasuđivanja i od onih koje je blagodat Božija isturila napred kao najblistavija svetila za podražavanje mi nismo videli da su se uzdržavali od jedenja hleba, koji se smatra prostim i jeftinim. I obratno, mi nikada nismo videli da je neko od onih koji su upotrebljavali zelje, povrće i plodove sa drveta bio među najiskusnijim muževima, ili da se udostojio blagodati rasuđivanja i znanja.
39. Dela ljubavi treba pretpostavljati postu. Tome smo se naučili kod egipatskih otaca. Jer, kada smo mi, želeći da saznamo pravila ovih staraca, došli iz Sirije u Egipat, oni su nas primili sa neobično živom srdačnom toplinom. Ma kuda da smo prolazili, radi našeg uspokojenja se nisu ograničavali držanjem časa za primanje hrane koji je određen ustavom, kao što smo navikli da vidimo u palestinskim manastirima. Naprotiv, oni su uvek razrešavali upotrebu hrane pre naznačenog časa, izuzev sredom i petkom. Kada smo pitali zašto se kod njih tako slobodno zaobilazi pravilo svakodnevnog posta, jedan od staraca namje odgovorio: „Post je uvek sa mnom, a vas ne mogu imati svagda sa sobom. Osim toga, post predstavlja proizvoljnu [samovoljnu] žrtvu, premda i jeste veoma koristan i uvek potreban, a ispunjavanje dela ljubavi je neodložan zahtev zapovesti. Prema tome, primajući Hrista u vama, ja sam dužan da ga nahranim. A kada vas ispratim, ja ću radi Njega učinjeno snishođenje moći da nadoknadim strožijim postom. Jer, ne mogu svatovi postiti, dok je ženik sa njima. Nego će doći dani kad će se oteti ženik od njih, i onda će postiti u one dane“ (Lk.5,34-35).
40. Kao što govore sveti oci, krajnosti su podjednako štetne: i preterivanje u postu i presićavanje stomaka. Mi znamo neke koji nisu bili pobeđeni stomakougađanjem, ali su bili oboreni zbog prekomernog posta. Oni su upali u istu strast stomakougađanja zbog slabosti koja je proizašla od prekomernog posta.
41. Mi treba da se pobrinemo i o tome da ne primamo hranu pre određenog vremena ili preko mere (i pored želje plotskog zadovoljstva), i o tome da je upotrebljavamo u određeni čas, čak i ako nam se ne jede. Jer, i prekomernu želju plotskog zadovoljstva i odvraćanje od hrane pobuđuje naš neprijatelj. Osim toga, neumereno uzdržanje je štetnije od presitosti. Jer, od poslednjeg je, zbog pokajanja, moguće preći na pravilno dejstvo, a od prvoga – nije.
42. O tome kako da se prođe između dve krajnosti, držeći razumnu umerenost, pređašnji oci naši su često rasuđivali. Svim vrstama hrane oni su pretpostavljali hleb. Kao meru njegove upotrebe oni su odredili dva nevelika hleba, teška oko funte*'(400 gr.).
43. Opšte pravilo umerenog uzdržanja sastoji se u tome da svako prema snazi, prema stanju tela i uzrastu jede onoliko hrane koliko je potrebno za podržavanje telesnog zdravlja, a ne koliko zahteva želja za prejedanjem. Onaj ko ne drži podjednaku meru, nego čas prekomerno posti, čas se prejeda, šteti kako molitvi, tako i celomudrenosti: molitvi – zato što od nejedenja ne možete da bude bodar, zbog nemoći naginjući ka snu; a celomudrenosti – zato što oganj plotske pohote, koji se rasplamsava od prekomerne upotrebe hrane, produžava da dejstvuje i u vreme strogog posta.
44. Umereno upotrebljavati hranu, po mišljenju otaca, znači svakodnevno koristiti samo onoliko jela koliko je potrebno da bi se, i po okončanju obeda, još uvek osećala glad. Takva mera će čuvati dušu i telo u jednakom stanju, i neće čoveku dopustiti da upada ni u prekomerni post (koji raslabljuje telo), ni u presićavanje (koje opterećuje duh).
45. Predlažemo još jednu spasonosnu pouku blaženog Makarija, kako bismo našu knjigu o uzdržanju i postovima korisno završili mišljenjem [velikog] muža. On kaže da monah treba razumno da se drži dela posta kao da će u telu prebivati sto godnna i da obuzdava duševne pokrete (tj. da zaboravlja uvrede, da izbegava tugu, da patnje i lišavanja ne smatra ni u šta) kao da će umreti sledećeg dana. Time se u odnosu na prvo, tj. post, savetuje dušekorisna blagorazumnost koja monaha podstiče da uvek ide putem podjednake strogosti u uzdržanju, koja mu, čak u slučaju nemoći tela, ne dozvoljava da od uzdržanosti pređe ka suvišnosti, a u odnosu na drugo, tj. obuzdavanje duševnih pokreta – spasonosna velikodušnost, kojom je u stanju da prezire ne samo ono što u ovome svetu izgleda poželjno, nego i nesreće i žalosti, držeći ih za ništavne, ostajući nepokolebiv i postojano ustremljujući pogled uma ka onome na šta svaki dan i svaku minutu očekuje da bude pozvan.
 
b) BORBA SA DUHOM BLUDA (VI knjiga pravila)
 
46. Po predanju otaca, druga borba kod nas jeste borba sa duhom bluda. Ona je svagdašnja, ljuta i duža od drugih. Veoma su retki oni koji je u potpunosti savlađuju. Ona počinje da se javlja od prvog uzrasta zrelosti i ne prestaje pre pobede nad ostalim strastima. Pošto je način napadanja dvojak, i pošto je oružje za borbu dvostruko, i oružje odbrane treba da je dvojako. Za sticanje savršene čistote celomudrenosti nije dovoljan samo telesni post: važnija od njega treba da bude pokajnička skrušenost duha i neprekidna molitva protiv najnečistijeg duha. [Njih treba da prate] neprestano poučavanje u Svetom Pismu, sjedinjeno sa umnim delanjem, telesni trud i rukodelje koje srce uzdržava od lutanja i koje ga vraća u sebe, i više od svega – istinsko duboko smirenje, bez koga ni nad jednom strašću nikada ne može biti zadobijena pobeda.
47. Preobražaj ove strasti uslovljen je savršenim očišćenjem srca, iz koga se, po reči Gospoda, ispušta otrov te bolesti. Jer iz srca, kaže On, izlaze zle pomisli… preljube, blud i ostalo (Mt.15,19). Prema tome, najpre treba očistiti ono otkuda izlazi izvor života i smrti, kao što govori Solomon: Svrh svega što se čuva čuvaj srce svoje, jer iz njega izlazi život (Prič.4,23). Jer, telo se pokorava njegovoj volji i vlasti. Naravno, zakon isposničke oskudnosti u hrani treba slediti sa svim usrđem da telo, presićeno obiljem jela i protiveći se zapovestima duše, u svome ludilu ne bi oborilo svog rukovoditelja – duha. Međutim, ukoliko svu suštinu svoga delanja stavimo samo na iznuravanje tela, ne posteći istovremeno dušom od drugih strasti, i ne zanimajući se poukom u Božanstvenom ili drugim duhovnim delanjima, mi nećemo moći da stignemo na vrh istinske čistote. Jer, u tom slučaju će ono što je vladalačko oskvrnjivati naše telo, koje može biti i čisto. Prema tome, po ukazanju Gospoda, mi treba najpre da iznutra očistimo čašu i zdelu da bi i spolja bile čiste (Mt.23,26).
48. Ostale strasti se, pored ostalog, obično očišćuju i opštenjem sa ljudima i svakodnevnim poslovima i delima. One se nekako leče i samom neprijatnošću i dosadom zbog padanja u njih. Tako, na primer, porivi gneva, poniženja i netrpeljivosti se, osim srdačnom poukom i bodrom pažnjom, leče i posećivanjem bratije i čestim izazivanjem samih strasti. Jer, budući izazivane i češće ispoljavane, one se češće i izobličavaju i, stoga – brže i leče. Ova, pak, bolest pored iznuravanja tela i skrušenosti srca ima potrebu i za usamljenošću i udaljavanjem od ljudi kako bi se, pošto povodi za njeno pogubno grozničavo raspaljivanje budu uklonjeni, brže došlo do stanja savršenog ozdravljenja. Kao što je za one koji boluju od neke bolesti korisno da im se štetna jela ne iznose pred oči (da se pri pogledu na njih ne bi pojavila smrtonosna želja), tako i za proganjanje ove bolesti (tj. pohotljivosti) veoma mnogo potpomaže bezmolvije i usamljenost: budući udaljena od spoljnog izazivanja raznim licima i stvarima, bolesna duša slobodnije ushodi prema najčistijem umnom sagledavanju, čime lakše sa korenom može iščupati zarazno uzbuđivanje pohote.
49. Jedna je stvar – biti uzdržljiv, a druga – biti čedan, i postići nepomućeno stanje celomudrene neporočnosti i devstvene nevinosti. Ova vrlina pripisuje se samo devstvenicima i devstvenicama dušom i telom, kakvi su, na primer, u Novom Zavetu – oba Jovana (Preteča i Jevanđelist), a u Starom – Ilija, Jeremija i Danilo. Pravedno se može smatrati da na njihovom stepenu stoje i oni koji su, posle pada, dugotrajnim podvižničkim trudovima i revnosnim iskanjem izgubljenoga dostigli do stanja čistote i neporočnosti duševne i telesne i koji žalac ploti ne osećaju toliko usled napada sramne pohote koliko zbog pokreta prirode. Takvo stanje je, dakle, kažemo, krajnje teško postići među mnogim ljudima, a možda čak i nemoguće! To, uostalom, neka svako sam sazna kroz ispitivanje svoje savssti i neka ne očekuje da ga obavesti naše rasuđivanje. Mi ne sumnjamo da postoje mnogi koji se uzdržavaju, koji retke ili svakodnevne napade ploti progone i savlađuju čas strahom od večnog ognja, čas željom Carstva nebeskog. Starci smatraju da može da se desi da oni ne budu sasvim rastrojeni i pobeđeni strasnim razdraživanjima, ali da još uvek nisu obezbeđeni od napada i ranjavanja. Jer, onaj ko se bori neizbežno ponekad doživljava uznemirenost i ranjavanje, premda često i pobeđuje i savlađuje protivnika.
50. Ako sa apostolom treba da se zakonito podvizavamo duhovnim podvigom (2.Tim.2,5), potrudimo se da sa svom revnošću pobeđujemo tog najnečistijeg duha, i to ne svojim silama (budući da je čovekovo usilje nemoćno), nego nadajući se na pomoć Gospodnju. Jer, duša se neće osloboditi ove strasti koja ne odustaje od pokušaja da je pobedi sve dok ne postane svesna da je uspešno vođenje borbe iznad njenih moći, te da (ukoliko ne bude potkrepljena pomoći i zastupništvom Gospoda) svojim usiljem i svojom revnošću nikako ne može održati pobedu.
51. Svaki uspeh u vrlini jeste delo blagodati Gospodnje. I savlađivanje svake strasti jeste Njegova pobeda. Utoliko pre je ovo delo (tj. sticanje čistote i savladavanje pohotne strasti) naročita blagodat i dar, kao što potvrđuje mišljenje svetih otaca i iskustvo očišćenja od strasti, po svedočenju onih koji su se udostojili da ga steknu. Jer, ne osećati žalac ploti je, na neki način, isto što i – prebivati u telu i izaći iz ploti, i – biti odeven u plot i biti izvan prirode. Zbog toga čovek, da tako kažem, ne može na svojim krilima da uzleti na takvu nebesku visinu savršenstva, ukoliko ga blagodat Gospodnja iz zemaljskog blata ne izvuče darom čistote. Jer, ljudi u telu se ni jednom vrlinom tako uspešno ne upodobljuju anđelima, podražavajući njihov život, kao sticanjem blagodati čistote. Njome oni, premda žive na zemlji, po apostolu, imaju življenje na nebesima (Fil.3,20). Njome oni u smrtnom telu već poseduju ono što se obećava svetima u budućem životu, po odlaganju truležne ploti.
52. Počuj šta kaže apostol: Svaki koji se bori od svega se uzdržava (1.Kor.9,25). Nama, u našem duhovnom podvižništvu, on kao obrazac postavlja onoga ko se bori na trkalištima. Radi uspeha u borbi, on se uzdržava ne samo od zabranjene hrane, pijanstva i netrezvenosti, nego i od nerada, besposlice i lenjosti. Postojanim upražnjavanjem i pronicanjem u delo, on se stara da razvije svoje sile i zadobije veštinu. On ostavlja svaku brigu i žalost zbog žitejskih i supružanskih dela, mučeći se samo brigom o uspehu i pobedničkom vencu. Naročito se on brine da se sačuva čist od plotskog oskvrnjenja, da se čak ni u snu ne zavara nekakvim sramnim maštanjima kako ne bi umanjio silu zadobijenu posle dugog vremena i velike brige. Iz toga možeš videti sve što treba da radi i duhovni podvižnik. Možeš videti i to da je za uspeh u duhovnom delanju i tebi potrebno da prvenstveno čuvaš čistotu i celomudrenost. Prema tome, čistota je potrebna i u svetskim spoljašnjim nadmetanjima za truležne vence. Koliko tek ona beskrajno neophodnija u našem duhovnom unutrašnjem stremljenju ka nebeskim vencima? Kod nas se zahteva ne samo spoljašnja čistota od telesnog greha, ili nevoljnog oskvrnjenja, nego naročito unutrašnja čistota misli i osećanja. Mi na svaki način treba da sačuvamo čiste same skrivnice srca. Ono što oni (tj. trkači na trkalištu) žele da imaju samo telesno, mi treba da posedujemo u dubinama savesti, u kojoj naš podvigopoložnik Gospod posmatra sve, pa i najmanje, pokrete našeg proizvoljenja. Prema tome, ono što ne smemo da učinimo javno, ne treba da dopustimo da iznikne ni u unutrašnjosti kroz neoprezne pomisli, i onim što je sramota pred ljudima ne treba da se oskrnavljujemo srce kroz tajno saglašavanje. Jer, od ljudi se to i može sakriti, ali ne i od anđela i od samog svemogućeg Boga, od koga se nikakva tajna ne može utajiti.
53. Znak i mera savršenstva stečene čistote jeste odsustvo svakog maštajućeg obraza čak i kada se odmaramo ili spavamo dubokim snom. Ako se on i javi, pri takvom stanju, ipak ostaje nemoćan da pokrene bilo kakve pohotne pokrete. Jer, takvi pokreti služe kao veran znak da duša još nije dostigla savršenstvo, premda se i ne uračunavaju u krivicu i greh. Čim maštajući obrazi uspevaju da proizvedu takvu neprijatnost, očigledno je da strast još nije u potpunosti iskorenjena.
54. Svojstvo pomisli koje se za vreme trajanja dana ne čuvaju sasvim revnosno, ispoljava se za vreme noćnog pokoja. Stoga, kada nam se desi navedena neprijatnost, ne treba da krivimo san, nego nepažnju u prethodnom vremenu. U tome treba da vidimo ispoljavanje bolesti koja se skriva u unutrašnjosti i koju nije prvi porodio noćni čas. On ju je samo izveo na površinu kože, u vreme potkrepljenja tela snom, dok se ona, u stvari, nalazila u unutrašnjim nitima duše. Unutrašnji plamen strasti smo mi sami zapalili, hraneći se u toku celoga dana rđavim pomislima. I telesne bolesti se ne rađaju onda kada se vidljivo projavljuju, nego se obrazuju ranije i to od hrane koja je štetna za zdravlje i od koje se sabiraju rđavi sokovi.
55. Znajući bolje od svih prirodu svoga stvorenja, i sam Bog, Tvorac i Sazdatelj celokupnog ljudskog roda, lečenje usmerava ka uzrocima nastanka ove strasne bolesti i kaže: Svaki koji pogleda na ženu sa željom za njom, već je učinio preljubu sa njom u srcu svome (Mt.5,28). Napominjući o sladostrašću očiju, On ipak više izobličava unutrašnje osećanje koje se rđavo koristi njihovom uslugom gledanja. U stvari, srce koje je bolesno i ranjeno strelom pohote gleda sa željom, te dar gledanja koji mu je Tvorac pružio na dobro, po svojoj strasnosti, obraća na služenje rđavim delima, čulom vida izvodeći na videlo bolest sladostrašća sakrivenu u njemu. Zbog toga se spasonosna zapovest i upućuje onome čijom strasnošću proizilazi zlo ranjavanje kroz gledanje. Jer, ne kaže se: „Na svaki način čuvaj oči svoje“, nego: Svrh svega što se čuva čuvaj srce svoje (Prič.4,23).
56. Neka nam prvo i glavno delo čuvanja čistote srca bude da što je moguće brže iz naših misli izagnamo sećanje na lice ženskog pola (čak i majke, sestre, srodnice ili svete žene) koje nam se po tananom dejstvu đavolske pakosti prokrada u um. Inače. ako se dugo zadržimo na takvim pomislima, neprijatelj naš i obmanjivač može naš um od ovih žena neprimetno da prevede na one preko kojih bi mogao posejati misli koje su štetne za dušu. Starajući se, stoga, da ispunimo zapovest: Svrh svega što se čuva čuvaj srce svoje, mi smo dužni da, po prvobitnoj zapovesti Božijoj, pažljivo pazimo na smrtonosnu glavu zmije (Post.Z), tj. začetke zlih pomisli preko kojih đavo pokušava da uđe u našu dušu. Ukoliko se desi da, zbog našeg nemara, njegova glava prodre u naše srce treba da pazimo da za njom ne pođe i celokupno njegovo telo, tj. da se od nečistih misli ne porodi i saglasnost na grehovno naslađivanje. Ukoliko, pak, bude pušten u unutrašnjost, neprijatelj će zapleniti dušu i konačno je ubiti svojim smrtonosnim ugrizom. Sve bezbožnike na zemlji koji niču, tj. plotska osećanja, mi smo dužni da zatiremo od jutra njihovog rađanja (Ps.100,8), i da razbijamo o kamen sinove Vavilona, dok su još deca (Ps.136,9). Jer, ako ne budu razbijeni dok su još nežni i slabi, oni će, uzrastavši zbog našeg povlađivanja, sa velikom silom ustati na nas, te će nas ili pogubiti, ili će biti pobeđeni, premda ne bez velikih uzdaha i napora. Jer, kada se jaki, tj. duh naš, naoruža i čuva svoj dvor, tj. čuva mir našeg srca strahom Božijim, imanje je njegovo na miru (Lk.11,21), tj. plodovi njegovih trudova i vrlina, stečeni nakon dugog vremena. A kada dođe jači od njega i nadvlada ga, tj. đavo kroz saglasnost sa pomislima koje ubacuje, uzme sve oružje njegovo u koje se uzdao, tj. sećanje na Pisma, ili strah Božiji, i razdeli što je zaplenio od njega (Lk.11,22), tj. navike u vrlinama razveje porocima koji su im suprotni.
57. Ovo je, kaže sveti Pavle, volja Božija – svetost vaša (1.Sol.4,3). I da u nama ne bi ostavio sumnju ili tamu nerazumevanja oko toga šta upravo naziva svetošću (da li pravdu, ili ljubav, ili smirenje, ili trpljenje – budući da se svim tim vrlinama stiče svetost), on dalje otvoreno ističe: Da se čuvate od bluda, i svaki od vas da zna držati svoje telo u svetosti i časti, a ne u strasnoj želji, kao i neznabošci koji ne poznaju Boga (1.Sol.4,3-5). Pogledaj kakvim pohvalama on prevaznosi celomudrenost, nazivajući je čašću sasuda, tj. tela našega i svetinjom. Prema tome, onaj ko prebiva u strasti pohote, nalazi se u stanju beščašća i nečistote i njegov život je tuđ svetosti. Nešto dalje, opet nazivajući celomudrenost svetošću, sveti Pavle dodaje: Jer nas ne prizva Bog na nečistotu, nego u svetost. Koji, dakle, odbacuje (čistotu) ne odbacuje čoveka nego Boga, koji je i dao Svetoga Duha svoga vama. (1.Sol.4,7-8). On je svojoj zapovesti dao nerazrušivu silu i važnost govoreći da onaj ko je odbacuje ne prezire čoveka, tj. njega koji je zapovedio, nego Boga koji kroz njega govori, koji je srce naše naznačio za obitalište Duha Svetog. Vidiš li kakvim pohvalama (premda i prostim rečima) on hvali ovu vrlinu! On, najpre, njoj pripisuje svetost; zatim utvrđuje da se njome sasud našega tela oslobađa od svake nečistote; potom, da će sasud prebivati u časti kao svetinja kada izbaci sramnu nečistotu; i, na kraju, da preko nje Sveti Duh postaje obitavatelj našeg srca (što i jeste njeno najviše preimućstvo).
58. Navešću i drugo slično svedočanstvo istog apostola. Pišući Jevrejima, on kaže: Starajte se da imate mir sa svima i svetost, bez koje niko neće videti Gospoda (Jev.12,14). I ovde on jasno potvrđuje da bez svetosti, koju on obično naziva neporočnošću i čistotom duše i tela, nikako nije moguće videti Gospoda.
59. Što je uzvišenije i nebeskije dostojanstvo celomudrenosti, tim izaziva silnije napade neprijatelja. Stoga smo dužni da se pojačano pridržavamo ne samo telesnog uzdržanja, nego i skrušenosti srca, sa neprestanim molitvenim uzdasima, kako bismo peć naše ploti, koju car vavilonski neprestano potpaljuje žarom plotskih želja, stalno gasili i hladili rosom Duha Svetoga koja silazi u naša srca.
60. Takvo raspoloženje ćemo uspeti da zadržimo ukoliko se uvek budemo sećali da Bog i noću i danju gleda i zna ne samo naša tajna dela, nego i sve pomisli, i ukoliko budemo verovali da ćemo morati da mu damo odgovor za sve što se nalazi u srcu našem, kao i za sva naša dela i postupke.
61. Mi uvek treba da držimo ravnomerno umereni post kako nas čak ni za vreme sna nečista maštanja ne bi oskvrnjivala. Jer, ko naruši razumnu meru strogosti u uzdržanju od hrane, neizostavno će kasnije na isti način narušiti i meru popustljivosti. A sa izmenom mere potkrepljavanja hranom, neizbežno će se izmeniti i svojstvo naše čistote. Pri tome je neophodno imati postojano smirenje srca i trpljenje, kao i pažljivo udaljavanje od gneva i drugih strasti u toku dana. Jer, čim se u nama razgori oganj gneva, u nas će lako prodreti i žar pohote. Više od svega je neophodna bodra pažnja noću. Jer, kao što čistota i pažnja tokom dana priprema noćnu čistotu, tako i noćno bdenje srcu i pažnji pruža silu i krepost da ustane protiv svake nečistote tokom dana.
62. Da li je moguće sasvim ugasiti oganj pohote, čiji žar naše telo oseća kao sebi prirođen? Prethodno pogledajmo šta o tome misli blaženi Pavle. Umrtvite, kaže on, udove svoje koji su na zemlji (Kol.3,5). Kakve to udove on zapoveda da umrtvljujemo? Naravno, ne ruke i noge ili neke druge udove da odsecamo, već da istrebljujemo telo grehovno, o kome govori na drugom mestu: Da bi se uništilo telo grehovno (Rim.6,6), koje, kao i svako drugo telo, ima svoje udove. Upravo njih zapoveda da umrtvimo. Na istom mestu on i nabraja koji su to udovi. Jer, rekavši: Umrtvite, dakle, udove svoje, koji su na zemlji, on produžava: Blud, nečistotu, strast, zlu pohotu, i lakomstvo, što je idolopoklonstvo. Prvi ud je blud, tj. greh nezakonitog telesnog spajanja; drugi blud je nečistota, koja se bez ikakvog dodira sa ženom događa za vreme sna, ili za vreme bdenja; treći ud je strast, koja, nalazeći se u skrivnicama duše, može da se razgori i bez dejstva telesne pohote; četvrti ud je zla pohota, koja može da se odnosi ne samo na navedenu nečistu strast, nego i uopšte na sve pogubne želje, i koja je bolest razvraćene volje; i poslednji ud tela grehovnog za apostola jeste lakomstvo. Apostol savetuje da treba da se uzdržavamo ne samo od tuđih stvari, nego da i svoje velikodušno preziremo, kao što je zaista i postupala prva zajednica verujućih koja se spominje u knjizi Dela apostolskih (Dap.4,32-35). Iz svega rečenoga može se izvesti zaključak: ako su mnogi Hrista radi odbacili svoje imanje, pri čemu su ne samo posedovanje novca, nego i samu želju za njim, odsekli od svojih srdaca, sledi da je na isti način moguće ugasiti i raspaljivanje pohote. Jer, apostol ne bi sjedinio nemoguće delo sa mogućim. Priznajući i jedno i drugo mogućim, on je zapovedio da i jedno i drugo umrtvimo. Blaženi Pavle je do te mere bio uveren u mogućnost da se iskoreni bludna strast iz udova naših da je zapovedio ne samo da je umrtvimo, nego da se čak ni ime njeno ne izgovara među nama: A blud i svaka nečistota i lakomstvo da se i ne spominje među vama, kao što i dolikuje svetima; ni sramotne ni lude reči ili šale, što god je nepristojno (Ef.5,3-4). Stoga i ne može biti sumnje da strast bluda može biti istrebljena iz udova naših. Jer, apostol je zapovedio da je odsecamo kao i gramžljivost, praznoslovlje, smehotvorstvo, koje je lakše odseći.
63. Uostalom, treba da znamo da i pored sve strogosti uzdržanja, tj. gladi, žeđi, bdenja, postojanog truda, usrdnog čitanja dušekorisnih knjiga, mi ne možemo zadobiti neprekidnu čistotu celomudrenosti, ukoliko nam ne dođe u pomoć naročita blagodat Božija. Neka svako zna da je dužan da se neumorno upražnjava u navedenim podvizima samo radi toga da bi se, trpeljivo podnoseći žalosti od njih i privukavši k sebi milosrđe Božije, udostojio Božanstvenog dara oslobođenja od borbe ploti i od gospodarenja nadmoćnih strasti, a ne sa nadom da će sam po sebi, posredstvom njih, postići neuništivu čistotu telesne celomudrenosti, koju toliko želi i traži.
64. Želje sadašnjih stvari ne mogu biti savladane ili odbačene, ukoliko umesto njih ne budu prihvaćene druge, spasonosne. Stoga, ako želimo da istrebimo plotske želje iz naših srdaca, na njihovo mesto treba da posadimo duhovne želje kako naš duh, stremeći uvek ka njihovim predmetima, ne bi imao niti želju, niti vremena da obraća pažnju na prelesti prolaznih zemaljskih radosti. Kada se naš duh svakodnevnim upražnjavanjem u duhovnom delanju utvrdi u raspoloženju odricanja od svega, iskustveno će razumeti silu stiha koji svi mi često ponavljamo, premda ga samo malobrojni, tj. opitni poimaju: Svagda vidim pred sobom Gospoda. On mi je sa desne strane da ne posrnem (Ps.15,8). Dakle silu i smisao ovoga stiha razume samo onaj ko, dostigavši do čistote tela i duha o kojoj govorimo, postane svestan da ga Gospod čuva svakoga minuta da ne skrene na pređašnje, i da desnicu njegovu, tj. da njegova sveta dela – On ograđuje. Jer, Gospod je uvek prisutan pored svetih svojih i to ne sa leve (budući da sveti muž nema ništa levo, tj. zlo), nego sa desne strane. A za grešnike i nečiste On biva nevidljiv, zato što oni nemaju desnu stranu, na kojoj je On obično prisutan.
65. Mnogo je stepena celomudrenosti, po kojima se uzlazi do nepokolebive čistote. Lestvicu takvog usavršavanja celomudrenosti ja razdeljujem na šest stupnjeva, koji se zapravo neprimetno prolaze, kao što i naše telo svaki dan neosetno raste, i bez našeg znanja izrasta do svoga savršenog oblika. Prvi stepen celomudrenosti je prisutan tamo gde se monah ne podvrgava smućenju od plotske pohote u budnom stanju; drugi, tamo gde se um ne zadržava na sladostrasnim pomislima; treći, tamo gde se pri viđenju žene ni malo ne uznemiri željom; četvrti, tamo gde u budnom stanju ne dopušta ni proste plotske pokrete; peti, tamo gde i sama tanana saglasnost na plotsko delanje ne ranjava um u slučaju kada rasuđivanje ili čitanje privodi na sećanje čovekovo rođenje; šesti, tamo gde ni za vreme sna ne biva smućen sablažnjivim maštanjima o ženama.
66. Potpuna celomudrena čistota se od početaka uzdržanja od pohotnih misli i pokreta razlikuje savršenim umirenjem plotskih uzbuđenja i pokojem. Savršeno sazrela celomudrenost uvek čuva nepomućenom i nepokolebivom čistotu tela i duše. Ona nije drugo do – svetost. To se dešava kada telo, prestavši da želi protiv duha, počne da se saglašava sa njegovim željama i vrlinom, i kada se oboje međusobno sjedine čvrstim mirom, i, po izreci Psalmopojca, kao braća stanu da žive zajedno (Ps.132,1). Tada i Bog prebiva sa njima, budući da se kaže da je u miru mesto Njegovo (Ps.75,3), tj. ne u buci rata i borbe sa strastima, nego u miru celomudrenosti i u postojanom pokoju srca. Stoga onaj ko se, kroz gašenje plotskih strasti, udostoji da stekne ovo mesto mira u isto vreme postaje i obitalište Božije.
 
v) BORBA SA DUHOM SREBROLJUBLJA (VII knjiga pravila)
 
67. Treća borba koja nam predstoji jeste borba sa duhom srebroljublja, tj. sa strašću koja je tuđa i nesvojstvena našoj prirodi. Ona se u monasima rađa zbog malodušnosti slaboenergične duše koja nije nastrojena kako treba, i najvećim delom – od rđavo položenog odricanja od sveta, u čijoj osnovi nije ležala plamena ljubav prema Bogu. Pokreti ostalih strasti kao da u nama samima imaju početak, kao da su usađeni u čovekovu prirodu i nekako unedreni u plot. Budući da su istovremene sa našim rođenjem, strasti svojim pokretima predupređuju projavu sposobnosti da se razlikuje dobro i zlo. One se pobeđuju jedino dugotrajnim trudom. Ta, pak, bolest (tj. srebroljublje) dolazi kasnije i spolja prilazi duši. Zbog toga ona i može da se lakše otkloni i istera. Međutim, ukoliko zbog nemara bude prenebregnuta i jednom puštena u srce, ona biva pogubnija od svih. Ona se tada teže izgoni od svih, budući da postaje koren svih zala (1-Tim.6,10), služeći kao izvor buđenja raznih strasti.
68. Ukoliko ugrabi vlast nad malodušnom i hladnom dušom monaha, ova strast ga najpre pobuđuje ka malom sticanju, sa upečatljivim slikama mu opisujući neke, navodno pravedne i razumne razloge zbog kojih mu je neophodno ili da sačuva nešto novca prilikom odricanja od sveta, ili da ga stekne nakon odricanja. „Ono što se daje u manastiru, – žali se ona, – nije dovoljno za zdravo i krepko telo. Šta ćeš činiti ako se desi telesna bolest, a kod tebe ne bude ništa da bi sebi pomogao u nemoći? Manastirska sredstva za izdržavanje su preoskudna, a nebriga o bolesnima prevelika. Moraćeš da umreš na bedan način ukoliko ne budeš imao nešta vlastito što bi mogao da upotrebiš na popravku telesnog zdravlja. Ni odeća koju ti je dao manastir nije dovoljna. Zbog toga treba da imaš nešto čime bi mogao sebi da nabaviš drugu. Na kraju, ne može se sve vreme [života] provesti u istom manastiru. Prema tome, ukoliko ne pripremiš sebi pare za putne troškove i prevoz preko mora, nećeš moći da se preseliš kada budeš ushteo, te ćeš, stešnjen krajnjom bedom, bez ikakvog uspeha postojano provoditi radnički i bedan život“. Kada takvim pomislima zaplete svoj um, monah počinje da misli kako da stekne makar jedan dinar. Sa tim ciljem on traži neki posao, koji i ispunjava sa svom marljivošću, bez znanja svoga ave. Prodavši, zatim, tajno [svoje rukodelje] i dobivši željenu monetu, on se, u strahu za nju, premišlja gde da je stavi, ili kome da je poveri na čuvanje. Istovremeno, njega je već počela da ga nagriza još ljuća briga o tome kako da udvostruči monetu: i on napregnuto stvara važne planove o tome šta bi kupio za nju, i kakvu bi novu korist stekao od kupljenog. A kada mu se i ta želja ostvari, pojaviće se najnezasitija pohlepa za zlatom, koja se zatim sve silnije i silnije razgoreva, srazmerno sa količinom prihoda: jer, sa umnoženjem novca, uvećava se i besnilo strasti prema njemu. Kao žar na žar, dolaze i druge brižljive pomisli: obećava mu se dug život, predstavlja starost i razne duge bolesti koje u starosti nije moguće podneti ukoliko se u mlade godine ne pripremi dovoljno para. Tako se nesrećna duša, budući svezana uzama ove zmije (srebroljublja), sve više i više razgoreva u želji da umnoži rđavo započeto sabiranje imetka, sama u sebi rađajući zarazu koja je, slično plamenu, sve jače i jače proždire. Budući sva prožeta koristoljubivom pomisli, ona ni šta ne obraća srdačan pogled osim na izvor iz koga bi mogla da nabavi novac kojim bi se što brže oslobodila od bremena manastirske strogosti. Ukoliko se pojavi neka nada za dobijanje novca, ona se već ničega ne ustručava: ni laži, ni kleveta, ni krađe, ni narušavanja vernosti. Jednom rečju, zlato i očekivanje koristi u svemu za nju postaje bog, kao što je za druge – stomak. Provideći poguban otrov ove bolesti, blaženi apostol je nazvao ne samo korenom svih zala, nego i idolosluženjem, govoreći: (Umrtvite) i lakomstvo, koje je idolopoklonstvo (Kol.3,5).
69. Postoje tri vrste te bolesti koje svi oci sa jednakim gađenjem osuđuju. Prva, čiju smo pogubnost već opisali, vara neke nesrećnike i ubeđuje ih da sabiraju ono što nisu imali ni ranije, kada su živeli u svetu; druga ih pobuđuje da opet žele i da povrate ono što su ostavili na početku svoga odricanja od sveta: treća se rađa pri lošem postavljanju početka monahovanja (tj. pri nesavršenom odricanju od svega) i onima koje uspeva da zarazi duševnom hladnoćom ne dopušta da se savršeno obnaže od svih svetskih imanja, uplašivši ih budućom oskudicom i raslabivši ih neverjem: ona im zatim, usled zadržavanja novca i drugog imanja, (koja su bili dužni da ostave, odričući se od sveta) nikako ne dopušta da dostignu jevanđelsko savršenstvo. I u Svetom Pismu možemo naći primere osude te tri vrste pada, sa teškim kaznama koje ih prate. Želeći da dobije ono što pre nije imao, Gijezije ne samo da se nije udostojio da zadobije blagodat proročke službe (koju je trebalo da dobije od svoga učitelja po naslednom prejemstvu), nego je bio i poražen gubom zbog Jelisejevog prokletstva (4.Car.5,21-27). Želeći da povrati novac koji je, pošavši za Hristom, odbacio, Juda je upao u izdajstvo Gospoda i izgubio apostolski čin. Osim toga, on ni svoj život nije okončao na opšti način, već samonasilnom smrću (Mt.27,5). Zadržavši neki deo od onoga što su posedovali, Ananija i Sapfira su ustima apostola kažnjeni smrću (Dap.5,1-11).
70. O onima koji su se odrekli sveta, ali su zatim bili pobeđeni neverjem, bojeći se da ostanu obnaženi od svakog zemaljskog imanja, tajanstveno je zapisano u knjizi Ponovljenih zakona: Ko je plašljiv i slab srcem (neka ne ide u rat), već neka ide i vrati se kući svojoj, da ne bi srce brata svoga uplašio kao svoje (Pon.Zak.20,8). Šta je očiglednije od tog proroštva? Nije li očigledno da Sveto Pismo želi da oni bolje i da ne postavljaju temelj takvom zvanju, niti da ime njegovo primaju na sebe kako i druge svojim rečima, rđavim primerom i nevernim strahom svojim ne bi raslabljivali i udaljavali od jevanđelskog savršenstva. Njima se, dakle, zapoveda da odlaze iz borbe i da se vraćaju domu svome, budući da sa podeljenim srcem niko ne može da se bori u Gospodnjoj borbi. Jer, dvojedušan čovek je nepostojan u svim putevima svojim (Jak.1,8). U jevanđelskoj priči se govori o caru koji je sa deset hiljada krenuo protiv drugoga, koji je imao dvadeset hiljada. Ne nadajući se da će imati uspeha u sukobu sa njim on je, dok je još bio daleko od njega, poslao da ište mir (ne želeći očigledno niti da počinje borbu). Proničući u smisao te priče dolazimo do zaključka da je bolje da više navedena lica uopšte i ne započinju sa odricanjem od sveta, nego da, započevši, kasnije ne mogu da ga podnose usrdno i sa potpunom tačnošću, te tako sebe izlože velikoj opasnosti. Jer, kao što govori Premudri, bolje je ne obećati, nego li obećati pa ne ispuniti (Prop.5,4). Dobro je tu rečeno da jedan ide sa deset hiljada, a drugi sa dvadeset. Jer, broj strasti, koje nas napadaju, veći je od broja dobrih raspoloženja koja se bore za nas. Ali niko ne može… služiti Bogu i mamonu (Mt.6,24), i nijedan koje metnuo ruku svoju na plug pa se obazire nazad, nije pripravan za Carstvo Božije (Lk.9,62).
71. Takvi obično sklonost ka gramžljivosti sličnu ranijoj pokušavaju da opravdaju autoritetom Svetog Pisma. Tumačeći ga nepravilno, oni su sa radošću spremni da izokrenu i po svojoj želji izmene misao apostola, pa čak i [samog] Gospoda, ne prilagođavajući svoj život ili razum prema smislu Pisma, nego čineći nasilje nad Pismom po želji sopstvenog samougađanja. Želeći da i u sadašnjem slučaju pokažu da je Pismo saglasno sa njihovim mišljenjem, oni govore: „Napisano je: Blaženije je davati, nego primati“ (Dap.20,35). Shvatajući ove reči na naopak način, oni smatraju da se njima savršeno poništava sila izreke u kojoj se govori: Ako hoćeš savršen da budeš, idi, prodaj sve što imaš i podaj siromasima, i imaćeš blago na nebu, pa hajde za mnom (Mt.19,21). Oni misle da pod takvim izgovorom ne moraju da ostavljaju svoje bogatstvo. Oni se proglašavaju blaženijim od onih koji su ga ostavili jer su u stanju da, kao obezbeđeni ranijim imanjem, od suviška i drugima udele. Oni se, u stvari, stide da sa apostolom prime slavno siromaštvo Hrista radi, i ne žele da se zadovolje trudovima svojih ruku i manastirskim oskudnim izdržavanjem. Njima preostaje jedno od dvoga: ili da postanu svesni svoje samoprelesti i toga da se nikada nisu odrekli od sveta (budući da su pristrasni prema ranijem bogatstvu), ili da (ukoliko žele da na delu i kroz trud ispitaju monaško zvanje) sve odbace i razdaju kako bi se, ne zadržavajući kod sebe ništa od onoga od čega su se odrekli, zajedno sa apostolom hvalili glađu i žeđu i [trpljenjem] hladnoće i nagotovanja (2.Kor.11,27).
72. Kruži jedna izreka svetog Vasilija, episkopa kesarijskog, upućena jednom senatoru, koji je bio savladan hladnoćom o kojoj je reč, tj. koji je, govoreći da se odrekao od sveta, kod sebe zadržao nešto od imovine, ne želeći da se izdržava trudom svojih ruku, niti da se obučava istinskom smirenju kroz oskudicu u svemu i mukotrpni napor u manastirskom potčinjavanju. „I [čin] senatora si izgubio, – rekao je on njemu, – i monah nisi postao“.
73. Prema tome, ako želimo da se zakonito podvizavamo duhovnim podvigom, isterajmo iz srdaca naših i tog pogubnog neprijatelja. Pobeda nad njim nije toliko velika, ali je vrlo nečasno i ružno biti pobeđen od njega. Jer, biti poražen od silnijeg jeste bolno (zbog obaranja dole) i žalosno (zbog izgub-ljene pobede), premda poraženi na neki način nalazi utehu u tome što je svestan siline protivnika. Međutim, ako se poraz pretrpi od slabašnog protivnika i pri borbi koja nije teška, ponižavajući stid će izazvati mnogo veći bol od bola zbog pa-da, i sram će biti mnogo teži od nastale štete.
74. Konačna pobeda i savršeno slavlje nad ovim neprijateljem može se očekivati tek kada savest monaha ne bude uprljana posedovanjem čak ni najmanjeg novčića. Stoga je nemoguće da se onaj ko se zaneo makar i najmanjim novčanim darom i ko je jednom u srce svoje primio koren pohote gražljivosti, odmah ne razgori ognjem čežlje za većim. I vojnik Hristov će biti pobednik, van svake opasnosti i nedostupan napadu strasti, sve dok ovaj najnezgodniji duh u njegovom srcu ne poseje začetke svoje pohote. Kod svih vrsta strasti najvažnije je paziti na glavu zmije. Međutim, naročito u odnosu na ovu strast treba biti najbrižljivije oprezan i ne dozvoliti da njena glava prodre u unutrašnjost. Jer, ukoliko bude puštena unutra ona će, hraneći se svojom materijom i jačajući, sama od sebe razgoreti veliki požar. Stoga ne treba strahovati samo od posedovanja novca, nego i samu želju treba sasvim iščupati iz duše. I ne treba toliko izbegavati dela (effectus) srebroljublja, koliko sa korenom odsecati strast (affectus) njegovu. Jer, nikakvu korist nam neće doneti oskudica u novcu, ukoliko u nama ostane želja da ga posedujemo.
75. Moguće je da i onaj ko nema novca bude porobljen bolešću srebroljublja. Nikakvu korist neće doneti delo lišavanja od svega onome ko ne bude mogao da odseče strast gramžljivosti. Jer, on se naslađuje delom osiromašenja, ali ne i samom vrlinom siromaštva, te se sa žalošću u srcu miri sa teškom neophodnošću. Jer, kao što neke neoskvrnjene telom jevanđelska reč proglašava nečistima srcem (Mt.5,28), tako i oni koji nimalo nisu obremenjeni težinom novca mogu, po srcu i umu, biti osućeni zajedno sa srebroljupcima. Oni jednostavno nisu imali priliku za sticanje, ali su imali volju [za sticanjem], koja u očima Božijim uvek ima veću važnost od neophodnosti. Stoga mi treba na sve načine da se pobrinemo da plodovi naših trudova ne propadnu uzalud. Jer, dostojno je sažaljenja da se trpe posledice lišavanja od svega i osiromašenja, a da se plodovi gube usled besplodne grešne želje volje.
76. Hoćeš li da saznaš kakve pogubne plodove donosi ova strast i kakve ogranke drugih strasti pušta iz sebe, na pogibao onoga ko je prima i ko je brižljivo ne istrebljuje? Pogledaj na Judu koji je bio pribrojan apostolskom činu! Kako ga je samo pogubila otrovom svojim (budući da nije hteo da zgazi smrtonosnu glavu zmije) uhvativši ga u zamku svoje pohote! U kakvu ga je samo duboku propast prestupa bacila, naučivši ga da za trideset srebrnjaka proda Iskupitelja sveta i Spasitelja ljudskog roda! On nikada ne bi bio doveden do tako bezbožnog dela izdaje da nije bio zaražen bolešću srebroljublja. On ne bi postao svetotatstveni vinovnik ubistva Gospoda da se nije navikao da potkrada povereni mu kovčežić.
77. Eto najsnažnijeg primera tiranstva ove strasti. Jednom zaplenjenoj duši ona, kao što smo rekli, više ne dopušta da vrši bilo kakvo pravilo poštenja, niti da se nasiti bilo kakvim prihodima. Jer, kraj njenog besnila se ne postiže obogaćenjem, nego ogoljenjem od svega. I sam Juda je dobio na raspolaganje kovčežić namenjen za razdavanje bednima da bi, nasitivši se obiljem novca, u krajnjoj meri, umerio svoju strast. Međutim, on se raspalio preteranim razgorevanjem strasti, te je ne samo tajno potkradao kovčežić, nego – i samog Gospoda ushteo da proda. Jer, besnilo ove strasti se ne nasićuje nikakvom veličinom bogatstva.
78. Znajući da onaj ko ima nešto po strasti nije u stanju da gramžljivost zadrži u pristojnim granicama, i da kraj strasti nije mala ili velika suma, nego savršeno odricanje od svega, sveti apostol Petar kažnjava smrću Ananiju i Sapfiru, koji su za sebe zadržali nešto od svog imanja. I oni su poginuli za laž zbog gramžljivosti, kao što je Juda sam sebe pogubio zbog krivice izdajstva Gospoda. Kakva je samo među njima sličnost u prestupu i u kazni! Tamo je srebroljublje dovelo do izdajstva, a ovde do laži. Onamo se izdaje istina, a ovde se vrši greh laži. Dejstvo greha tamo i ovde naočigled nije slično, ali mu je cilj istovetan. On je, da bi se izbavio od bede, opet poželeo da ima ono čega se bio odrekao, a oni su, da ne bi postali bedni, pokušali da za sebe zadrže nešto od svoga imanja, koje je trebalo da se apostolima verno prinese, ili potpuno razda braći. I u prvom i drugom slučaju je sledila jednaka kazna smrću zbog toga što su oba greha izrasla iz istog korena srebroljublja. Ako je (nastavićemo da razmatramo) onima koji nisu želeli da steknu tuđe, nego samo da sačuvaju svoje sopstveno i koji nisu imali želju za sticanjem, nego samo želju da sačuvaju, izrečena tako stroga presuda, šta da se kaže za one koji žele da sabiraju bogatstvo koje nikada nisu imali, i koji se pred ljudima pokazuju siromašni, dok pred Bogom ostaju bogati zbog strasti gramžljivosti.
79. Gramžljivce treba smatrati gubavima duhom i dušom, slično Gijeziju koji je, poželevši truležan novac ovoga sveta, bio pogođen zaraznom nečistotom gube. Njome je on i nama ostavio očigledan primer kako duša, koja se oskrnavi prestupnom strašću gramžljivosti, biva poražena duhovnom zarazom strasti, i kako u očima Gospoda ima nečistotu koja vodi večnom prokletstvu.
80. Prema tome, ako si, stremeći savršenstvu, ostavio sve i pošao za Hristom, slušajući reč Njegovu: Idi, prodaj sve što imaš i podaj siromasima, i imaćeš blago na nebu, pa hajde za mnom (Mt.19,21), zašto se, položivši ruke na plug, osvrćeš nazad, te po rečima istog Gospoda, postaješ nepripravan za Carstvo nebesko (Lk.9,62)? Kad si već postavljen na krov, na visinu jevanđelskog savršenstva, zbog čega opet silaziš u kuću svoju da uzmeš nešto od onoga što si ranije tako radosno prezreo (Lk.17,31)? Kad si već postavljen na polje delanja vrlina, zašto se opet trudiš da se obučeš u breme svetskog sticanja, od koga si se oslobodio pri odricanju od sveta? Ako tada, preduhitren siromaštvom, nisi imao šta da ostaviš, utoliko pre sada ne treba da stičeš ono što ranije nisi posedovao. Ti si, po osobitom Božijem blagovoljenju, (siromaštvom) bio pripremljen (za odricanje od sveta) kako bi, neometan nikakvim lancima sticanja, brže pritekao k Njemu. Uostalom, niko od siromašnih ne treba da se ponižava (stoga što nema šta da ostavi). Jer, nema nikoga ko ne bi imao šta da ostavi. Od svih imanja sveta odrekao se onaj ko je sa korenom odsekao samu strast za sticanjem.
81. Ovu vrlinu negramžljivosti [nesticanja] mi ne možemo sačuvati celom i nepovređenom ukoliko ne živimo u manastiru, i ukoliko, po apostolu, nismo zadovoljni kad imamo hranu i odeću (1.Tim.6,8).
82. Prema tome, sećajući se osude Ananije i Sapfire, ustručavajmo se da zadržimo nešto od onoga što smo po zavetu dužni da savršeno ostavimo, nameravajući da se odreknemo od sveta. Plašeći se takođe primera Gijezija, koji je za greh srebroljublja bio kažnjen neizlečivom gubom, pobojmo se da steknemo ono što ni pre nismo imali. Užasavajući se, takođe, kako zlodela Judinog, tako i njegovog kraja, izbegavaćemo svim silama ponovno sticanje novca, od koga smo se odrekli jednom za svagda. Osim toga, pomišljajući na smrtnost naše prirode i neizvesnost smrtnog časa, pobojmo se da Dan Gospodnji, koji nastupa kao lopov u noći, našu savest ne zatekne uprljanu sticanjem makar i jedne pare. Jer, i ona jedna će uništiti sve plodove našeg odricanja od sveta i učiniti da se ono što je Gospod u Jevanđelju rekao bogatašu odnosi i na nas: Bezumniče, ove noći tražiću du-šu tvoju od tebe; a ono što si pripremio čije će biti (Lk.12,20)?
Nimalo ne misleći o sutrašnjem danu, nikako nemojmo sebi dozvoliti da se udaljimo od ustava opštežića. Mi to, bez sumnje, nikako nećemo moći ispuniti, niti ćemo moći da mirno proživimo po pravilima manastirskog ustava, ukoliko u nama prethodno ne bude na čvrstom temelju utvrđena vrlina trpljenja, čiji izvor nije ništa drugo do smirenje.
 
g) BORBA SA DUHOM GNEVA (VIII knjiga pravila)
 
83. U četvrtoj borbi predstoji nam da iz dubine naše duše sa korenom iščupamo smrtonosni otrov gneva. Jer, sve dok se on gnezdi u našim srcima, i oslepljuje oko’ našega uma pogubnim mrakom, mi ne možemo steći ni pravilno razlikovanje dobra i zla, ni oštrinu časnog sagledavanja, ni zrelost saveta; niti možemo biti pričesnici života, niti se nepokolebivo držati pravde; niti primati istinsku duhovnu svetlost, budući da je rečeno: Uznemiri se od jarosti oko moje (Ps.6,8); niti postati pričesnici mudrosti, čak i da nas svi smatraju premudrim, budući da gnev počiva u nedrima bezumnih (Knj.Pro.7,10); niti postići dugovečni život, čak i ako nas drugi ljudi smatraju razumnim, budući da gnev pogubljuje i razumne (Prič.15,1); niti uzmoći da uvek dobro držimo meru pravde po ukazanju srca, budući da gnev čovekov ne tvori pravdu Božiju (Jak.1,20); niti uzmoći da posedujemo važno uvažavanje, tako obično i među ljudima ovoga veka, makar i po preimućstvu rođenja bili smatrani znatnima i poštovanima, budući da gnevan čovek nije blagoobrazan (Prič.11,25); niti uzmoći da posedujemo zrelost saveta, makar izgledali kao oni koji su stekli mnoga poznanja, budući da jarosni čovek sve čini bez saveta (Prič.14,17); niti biti spokojni od nemira i smućenja, ni slobodni od grehova, makar nimalo od drugih ne bili uznemiravani, budući da gnevljiv čovek zameće svađu, i jarosni otkriva grehe (Prič.29,22).
84. Trudeći se da opravdaju ovu pogubnu bolest duše, poneki pokušavaju da umanje njenu nepriličnost pogrešno tumačeći Pismo, te govore: „Nije strašno ako se gnevimo na bratiju koja greše, budući da se i sam Gospod gnevio i jarostio na one koji ili neće da ga poznaju, ili neće da ga poštuju kao što treba, premda ga i znaju, kao na primer: I planu gnev Gospodnji na narod Njegov (Ps.105,40), ili, kao na drugom mestu, gde se prorok moli, govoreći: Gospode, nemoj me pokarati u jarosti svojoj, niti u gnevu svome kazniti (Ps.6,2). Oni ne razumeju da time ne samo što ljudima daju slobodu da dejstvuju po strasti na svoju propast, već i bezgraničnome Bogu, izvoru svake čistote, nečastivo pripisuju nečistu plotsku strast.
85. Ukoliko se ova i slična mesta u Svetom Pismu shvate bukvalno, u grubom telesnom značenju, ispašće da Bog spava i da se budi, da sedi i hoda, da je blagonaklon prema jednima i da se odvraća od drugih, da se približava i udaljuje, da ima telesne udove – glavu, oči, ruke, noge i slično. Ne može izbeći krajnju pogrešku onaj ko sve ovo bukvalno razume o Onome koji je, po svedočanstvu Svetog Pisma, nevidljiv, neopisiv, svudaprisutan. Isto tako se Njemu bez bogohulstva ne može pripisati smućenje gnevom i jarošću. Pod imenom telesnih udova i pokreta označavaju se Božanstvena svojstva i promisliteljska dejstva o nama, koja mi lakše možemo da shvatimo kroz poređenje: oči označavaju da Bog sve vidi i sve zna; ruke i noge – Njegovo stvaralaštvo i promišljanje, mišice – silu i svedržiteljstvo i ostalo. Tako isto, kada čitamo o gnevu ili jarosti Božijoj, treba da se čuvamo da ne pomišljamo na nešto što se susreće kod čoveka. Pod tim treba bogodolično da shvatimo nešto što je tuđe svakoj ljutini, zapravo da je On Sudija i pravedni uzvratitelj za sve što u ovome svetu nije ispravno učinjeno. Pri čitanju izreka takve vrste mi treba da se plašimo pravedne kazne Božije, te da se na svaki način čuvamo od svega što je protivno Njegovoj volji.
86. Stoga, monahu koji stremi ka savršenstvu i koji želi da se zakonito podvizava duhovnim podvigom treba da je tuđ svaki pokret gneva i jarosti. On treba da sluša šta mu zapoveda izabrani sasud: Svaka gorčina i gnev i ljutina i vika i hula sa svakom zlobom, neka su daleko od vas (Ef.4,31). Govoreći: Svaki gnev da je daleko od vas, on ne izuzima nikakav pokret gneva, čak ni znaj koji izgleda kao neophodan ili koristan. Monah koji žuri (ako se pokaže kao neophodno) da leči brata koji je sagrešio neka pazi da se ne razgnevi kako ne bi, starajući se da izleči onoga ko strada lakom groznicom, upao u još goru bolest slepila. Jer, onaj ko hoće da zaleči ranu drugoga treba da je zdrav i slobodan od svake bolesti, da mu se ne bi rekla ona jevanđelska reč: Lekaru, izleči se sam (Lk.4,23), a takođe i: A zašto vidiš trun u oku brata svoga, a brvno u oku svome ne osećaš? Ili, kako ćeš reći bratu svome: stani da ti izvadim trun iz oka tvoga; a eto brvno u oku tvome (Mt.7,3-4).
87. Ma iz kog razloga se u nama razgoreo, pokret gneva oslepljuje oči srca. Nalažući pokrov na oštrinu umnog vida on ne daje da vidimo Sunce pravde. Sve jedno je da li je na oči postavljen zlatni ili olovni list, ili od nekog drugog metala: vrednost metala ne utiče na razliku u oslepljenosti. Uostalom, gnev nam čini i veoma korisnu uslugu ukoliko se srdimo na sladostrasne pokrete našega srca i ukoliko negodujemo što se u skrivnicama naših grudi javlja [naklonost] ka onome što je stid činiti, pa čak i govoriti pred ljudima i zbog čega strepimo od straha pri misli na prisustvo anđela i samoga Boga, koji je svuda i sve ispunjava, kao i o svevidećem Oku Božijem, od koga se ne mogu sakriti nikakve tajne naše savesti. Korisno je i kada se ljutimo protiv samoga gneva, tj. zbog toga što se on uvukao [u nas], pobuđujući nas protiv brata. Jer, tada sa gnevom odbacujemo njegove pogubne predloge, ne dajući mu da se na zlo naše skriva u skrivnicama naših grudi. Da se tako gnevimo uči nas i prorok koji je odlučno od svojih osećanja odbacivao ovu strast. On čak ni svojim javnim neprijateljima (koje je Bog predao u njegove ruke) nije hteo da se osveti. Kada ga je Semej na glas psovao pred svima, bacajući kamen na njega, i kada je Avisaj, sin Sarujin, za kaznu zbog takve uvredu cara hteo da mu odrubi glavu, blaženi car David je blagočastivo uznegodovao protiv takve namere, sačuvavši nepokolebivo svoju krotost, i pokazavši obrazac smirenja i tvrdog trpljenja, govoreći: Šta je vama do mene, sinovi Sarujini, neka psuje; jer mu je Gospod rekao: psuj Davida. Pa ko sme kazati: zašto tako činiš? Još reče David Avisaju i svim slugama svojim: eto, moj sin koji je izašao od bedara mojih, traži dušu moju, a kako neće ovaj Venijaminov? Ostavite ga neka psuje, jer mu je Gospod zapovedio. Da ako Gospod pogleda na nevolju moju, i vrati mi Gospod dobro za psovku njegovu današnju (2.Sam.16,10-12).
88. Na taj način, nama se dopušta da se gnevimo, ali za spasenje, tj. na same sebe, i na rđave pomisli koje nam dolaze. Možemo, dakle da se gnevimo na njih, i da ne grešimo, tj. da ih ne sprovodimo u delo na sopstvenu pogibao. Isti smisao još jasnije izražava i sledeći stih: Govorite u srcima svojim i na posteljama svojim se rastužite (Ps.4,5). Naime, ono što pomišljate u srcima svojim kada vas iznenadno spopadnu smućujuće pomisli ispravljajte i zaglađujte spasonosnom skrušenošću, pošto prethodno mirnim rasuđivanjem uspete da utišate svaki šum i nemir gneva, što će biti slično leganju na udobnu postelju. Iskoristivši pouku ovoga stiha i blaženi Pavle je rekao: Gnevite se ali ne grešite, i zatim dodao: Sunce da ne zađe u gnevu vašem: niti dajte mesta đavolu (Ef.4,26-27). Ako je pogubno dopuštati da Sunce pravde zađe u gnevu našem, i ako mi, razgnevivši se, odmah dajemo mesto đavolu u srcu svome, zbog čega onda ranije zapoveda da se gnevimo, govoreći: Gnevite se ali ne grešite! Ne kaže li on sledeće: gnevite se na svoje strasti i na sam gnev vaš, da pri vašoj popustljivosti u gnevom pomračenim umovima vašim ne bi počelo da zalazi Sunce pravde – Hristos. Jer, Njegovim odlaskom vi biste u vašim srcima dali mesto đavolu.
89. U prenesenom značenju pod suncem možemo da shvatimo razum. On se pravedno naziva suncem zbog toga što prosvećuje sve pomisli i stremljenja našeg srca. [S druge strane], pod zabranom gneva treba shvatiti zapovest da strašću gneva ne gasimo to svetilo kako, sa njegovim zalaskom, svo naše srce ne bi obuzeo mrak burnog nemira zajedno sa njegovim vinovnikom – đavolom. Jer, tada bismo, obuhvaćeni tamom gneva kao u tamnoj noći, ostali u neznanju šta da radimo. Takvo shvatanje ovog mesta kod apostola predano nam je u poukama staraca. Oni ne dozvoljavaju čak ni za trenutak da dopustimo gnevu da se uvuče u naše srce. Oni nas savetuju da na sve načine pazimo da ne dođemo pod osudu izrečenu u Jevanđelju: Svaki koji se gnevi na brata svoga nizašto biće kriv sudu (Mt.5,22). Pri tome, kad bi bilo dozvoljeno da se gnevimo do zalaska sunca, strast gneva bi se uvek žurila da se, navodno opravdano, zadovolji svojom osvetom pre nego što sunce pozna zapad svoj.
90. A šta reći za one čija neumoljivost ne prestaje ni po zalasku sunca, i koji mnogo dana drže zlobu na one protiv kojih su se rasrdili? Oni ponekad govore da se ne gneve, premda njihova dela često otvoreno izobličavaju silno negodovanje (kada se, na primer, prema nekome ne obraćaju sa pristojnom rečju ili kada ne razgovaraju sa uobičajenom ljubaznošću). Njima se čini da oni pri tom ne greše, budući da ne traže odmazdu za svoje razdraženje. Međutim, oni samo ne smeju, ili ne mogu da ga ispolje, dok im u srcu kipi. Ćuteći, oni ga preživljavaju, čime otrov gneva obraćaju na svoju propast. Oni gorčinu gneva ne izgone odmah silom duše, nego je vare tokom mnogih dana, da bi je tek tokom vremena unekoliko ukrotili.
91. Zar ne zadovoljava svoju osvetu i gnev onaj ko od onoga na šta ga pobuđuje gnev ispunjava samo ono što može? Tako čine i oni koji zadržavaju pokrete gneva ne zbog želje da su miroljubivi, nego zbog nemoći da se osvete, premda ga i iskaljuju čime mogu. Nemajući mogućnosti da onima na koje su se rasrdili učine nešto više, oni svoj bes iskaljuju time što sa njima ne govore sa običnom ljubaznošću. Nije, dakle, dovoljno samo da se obuzda ispoljavanje greha na delu. Gnev treba da se izbaci iz skrivnica srca, inače će se, usled pomračenja tamom, izgubiti zdravo rasuđivanje i svetlost poznanja, čime [čovek] prestaje da bude hram Duha Svetoga. Jer, premda i ne žalosti ljude iz okoline, pritajeni gnev u srcu izgoni najsvetlije sijanje Duha Svetoga, isto kao i ispoljeni gnev.
92. Zar se može misliti da nam Bog dopušta da makar jednu minutu držimo gnev, ukoliko [se zna] da ne dozvoljava da prinosimo žrtve naših duhovnih molitava kad smo svesni ne samo da se gnevimo na drugoga, nego i kad drugi ima nešto protiv nas: Ako, dakle, prineseš dar svoj žrtveniku, i onde se setiš, da brat tvoj ima nešto protiv tebe; ostavi onde dar svoj pred žrtvenikom, i idi te se najpre pomiri sa bratom svojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj (Mt.5,23-24)? I kako možemo misliti da nam se dozvoljava da držimo ogorčenost na brata makar do zalaska sunca (da ne kažem mnogo dana), ukoliko nam se ne dozvoljava da molitve svoje prinosimo Bogu čak ni kada on ima nešto na nas, i kada nam apostol zapoveda: Neprestano se molite(1.Sol.5,P), i: Hoću, dakle, da se muževi mole na svakom mestu, podižući svete ruke bez gneva i dvoumljenja (1.Tim.2,8)? Prema tome, ukoliko budemo zadržavali takav otrov u srcima svojim preostaje nam ili da se nikada ne molimo (te da smo krivi pred apostolskom i jevanđelskom zapovešću, kojom nam se zapoveda da se neprestano i na svakom mestu molimo), ili da smo svesni da, izlivajući svoju molitvu bez obzira na zabranu, u stvari projavljujemo svoju gordu nepokornost u duhu bunta, a ne da prinosimo molitvu Gospodu.
93. Ne moramo da se duže zadržavamo na jevanđelskim i apostolskim zapovestima kada i Stari Zavet (koji, čini se, unekoliko povlađuje našim nemoćima) upozorava na isto, govoreći: Nemoj mrzeti brata svog u umu svom (Lev.19,17), i opet: Putevi zlopamtljivih vode u smrt (Prič.12,28), i još: Ne budi osvetoljubiv, i ne nosi srdnje na sinove naroda svoga (Lev.19,18). Vidiš li da se i tu rđavo raspoloženje prema bratiji odseca ne samo na delu, nego i u tajnim pomislima, budući da se zapoveda da se iz korena iz srca izbaci mržnja kako ne samo ne bismo uzvraćali za uvredu, nego kako se je čak ne bismo ni opominjali.
94. Osetivši naročitu unutrašnju pobudu da ispravimo svoju nesređenu i nemarnu narav, i pobeđeni gordošću ili netrpljenjem, mi se u sebi žalimo da nam nedostaje pustinja. Time kao da podrazumevamo da bismo tamo, ni od koga ne uznemiravani, odmah stekli vrlinu trpljenja, očigledno pravdajući svoj nerad (oko ukroćenja poriva gneva), i razlog njegovog nastajanja prebacujući na bratiju, a ne na svoje netrpljenje. Međutim, ukoliko mi, na taj način, budemo uzroke naše neispravnosti pripisivali drugima, nikada nećemo doći do neophodne mere trpljenja i savršenstva. Delo ispravljanja i umirenja svoga srca nemoj smeštati u ruke proizvoljenja drugoga, koje uopšte ne stoji u našoj vlasti, već ga drži u dobrom raspoloženju svoje volje. Naše nepadanje u gnev ne treba da zavisi od savršenstva drugoga, nego od naše vrline, koja se ne stiče tuđim trpljenjem, nego sopstvenom velikodušnošću.
95. Prema tome, iskanje pustinje priliči savršenima i očišćenima od svake strasti, koji su u zajednici sa bratijom istrebili sve strasti. U nju ne [treba] stupati zbog malodušnog bekstva, nego iz želje da se dostigne visina Božanstvenog sagledavanja (budući da nju ni savršeni ne mogu steći bez pustinje). Jer, neisceljenje strasti koje prenesemo u pustinju ostaće skrivene u nama, ali ne i istrebljene. Onima koji su čisti srcem pustinja obezbeđuje najčistije sagledavanje, te u najvernijim viđenjima otkriva poznanje duhovnih tajni, dok onima koji se još nisu očistili obično ne samo da očuvava strasti, nego ih još i pojačava. U takvom slučaju [čovek] sebi može da izgleda trpeljiv i smiren sve dok se ne vidi ili ne stupi u dodir sa nekim čovekom. Međutim, čim ga neki slučaj izazove na pokret, on se odmah vraća svojoj ranijoj naravi: tada odmah u njemu niču strasti koje su se skrivale i, kao neobuzdani konji koji su ugojeni dugim odmorom, sa najvećim stremljenjem i besnilom izlaze iz svojih zatvora na propast svog jahača. Jer, ukoliko nisu prethodno očišćene, strasti sa većim besnilom dejstvuju u nama posle prekida slučajeva njihovog ispoljavanja i obuzdavanja među ljudima. I samu senku trpljenja, kojom smo, kako se uobražavalo, živeći zajedno sa bratijom, naizgled ovladali, i koje smo projavljivali, u najmanju ruku, iz uvažavanja prema njima i iz stida da se pred svima pokažemo malodušnim, mi gubimo u pustinjskoj bezbrižnosti.
96. Slično je i sa otrovnim zmijama i zverima: dok se sakrivaju u pustinji, u svojim leglima i jazbinama, one ne ujedaju, premda ne zbog toga što su bezopasne ili što su stekle dobre osobine, nego stoga što ih na to prisiljava pustinja. Međutim, čim ugrabe mogućnost da ujedu, one odmah iznose i ispoljavaju otrov i zverstvo koje se u njima skriva. Isto tako i onima koji žele savršenstvo nije dovoljno da se ne gneve na ljude (kada sa njima nisu u opštenju i sukobu, budući da je gnev pri tome živ: on se samo pritajio i gotov je da se odmah obruši na bilo šta). Sećam se kako sam se, živeći u pustinji, ponekad razdraživao na pero za pisanje ukoliko mi se ne bi svidela njegova debljina ili tankost, ponekad na nožić ukoliko se pri rezanju zatupi te ne seče brzo, a ponekad i na kremen ukoliko iz njega nije brzo izletala iskra ognja kada sam žurio na čitanje. Pokret negodovanja je ponekad navaljivao sa takvom silom da se iz usta nevoljno čulo prokletstvo na bezdušnu stvar, ili već neizostavno na đavola: time bi i smućenje nestajalo i duša se uspokojavala. Prema tome, u delu usavršavanja će malu korist doneti udaljavanje od ljudi na koje bi se podizao gnev, ukoliko prethodno ne zadobijemo trpljenje. Jer, strast gneva se može ispoljavati i na nemim stvarima i na sitnicama. Ostajući u našem srcu ona nam neće dati da postignemo mirno raspoloženje, niti da se oslobodimo od drugih strasti.
97. Stoga, ako želimo da postignemo najviše Božanstveno blago o kome se govori: Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti (Mt.5,8), dužni smo da ovu strast izbacimo ne samo iz naših dela, nego i da je sa korenom iščupamo iz dubine duše. Jer, neće nam suviše koristiti da obuzdavamo besnilo gneva u reči i da ga ne ispoljavamo na delu, ukoliko ga Bog, od koga se ne mogu sakriti tajne srca, bude video u skrivnicama srca. Jevanđelska reč nam zapoveda da pre odsecamo korene strasti, negoli njihove plodove (koji se po iskorenjivanju korena više neće rađati). Time će duša dobiti mogućnost da postojano prebiva u svakom trpljenju i svetosti, budući da gnev neće biti odstranjen samo sa površine naših postupaka i delanja, nego i iz skrivnica pomisli. Stoga treba umrtvljavati gnev i mržnju, kako ne bismo upali u greh čovekoubistva, koji bez njih ne može da se desi. Jer, svaki koji se gnevi na brata svoga ni za što, biće kriv sudu (Mt.5,22), i: Svaki koji mrzi brata svoga jeste čovekoubica (1Jn.Z,15). Takav, naime, u srcu želi da pogine onaj na koga se gnevi. I premda ljudi ne smatraju da je prolio krv sopstvenom rukom ili mačem, Gospod ga zbog strasti gneva proglašava ubicom. On će, naime, svakom uzvratiti ili nagradom, ili kaznom ne samo za ostvarena dela, nego i za namere volje, kako sam govori preko proroka: A ja znam dela njihova i misli njihove, i doći će vreme, te ću sabrati sve narode… (Is.66,18). I apostol [kaže]: Pošto se misli njihove među sobom optužuju ili opravdavaju na dan kada Bog uzasudi tajne ljudske… (Rim.2,15-16).
98. Prema tome, Hristov podvižnik, koji se zakonito podvizava, treba sa korenjem da iz sebe izbaci strast gneva. Za savršeno, pak, izlečenje od ove bolesti neophodno je sledeće lečenje: pre svega, treba verovati da ne dolikuje gneviti se ni pod kojim izgovorom, ni zbog opravdanih, ni zbog neopravdanih razloga, znajući da ćemo, po pomračenju gnevom izvorne svetlosti koja je u nama, po pomračenju svetlosti našeg srca, odmah izgubiti i svetlost razlikovanja stvari, i čvrstinu blagorazumnosti i pristojnosti, i merilo pravde; zatim, treba da se držimo ubeđenja da će se, ukoliko se duh gneva zadrži u nama, neizbežno pomutiti i čistota našega duha, te on već neće moći postati hram Duha Svetoga; i najzad treba da pomišljamo i na to da sve dok prebivamo u gnevu mi nikako ne smemo da se molimo i da pred Gospodom izlivamo svoje prozbe. I iznad svega, imajući pred očima neizvesnost granice čovekovog života, mi postojano treba da smo svesni da se svakog dana možemo preseliti iz tela. Tamo nam nimalo neće pomoći ni držanje čistote celomudrenosti, ni odricanje od celokupnog imanja, ni preziranje bogatstva, ni trud posta i bdenja, budući da već zbog gneva i mržnje Sudija vaseljene preti večnim mukama.
 
d) BORBA SA DUHOM TUGE (IX knjiga pravila)
 
99. U petoj borbi treba da izbegnemo žalce sveproždiruće tuge. Ukoliko zadobije mogućnost da ovlada našim srcem, ona onemogućava Božanstveno sagledavanje. Sunovrativši dušu sa visine svetog raspoloženja, ona je raslabljuje do kraja i guši, ne dajući joj ni da molitve vrši sa običnom srdačnom živošću, ni da pritiče čitanju Sveštenih knjiga (kao duhovnom oruđu i leku), ni da bude mirna i krotka sa bratijom, dok je prema obaveznim delima poslušanja čini netrpeljivom i ropćućom. Lišivši je svakog zdravog rasuđivanja i pomutivši joj srce, ona je čini izbezumljenom i opijenom, te je skrušava i davi pogubnim očajanjem.
100. Stoga smo, ukoliko želimo da se zakonito trudimo u podvizima duhovne borbe, dužni da sa podjednakom pažnjom lečimo i ovu bolest. Kao što moljac [nagriza] odeću, i crv drvo, t-ko i tuga čoveku izjeda srce (Prič.25,21): tako jasno i određeno Božanstveni Duh izražava silu opasne i pogubne strasti. Kao što odeća koju su izjeli moljci više nema nikakvu vrednost, niti je prikladna za časnu upotrebu, i kao što drvo koje su izgrizli crvi više nije za građu ili za ukras ma koje građevine, makar i osrednje, već zaslužuje da bude odloženo radi spaljivanja ognjem, tako i duša koju proždiru ugrizi sveuništavajuće tuge više nije prikladna za prvosvešteničku odeću, tj. miro Duha Svetog, koje silazi sa neba najpre na bradu Aaronovu, a zatim na skute njegove, kao što je rečeno u proroštvu svetog Davida: Kao dobro ulje na glavi, koje se stače na bradu, bradu Aaronovu, koje se stače na skut od haljine njegove (Ps.132,2), niti za građenje i ukrašavanje duhovnog hrama čiji je temelj postavio Pavle, premudri arhitekta, govoreći: Jer ste vi hram Božiji i Duh Božiji živi u vama (1.Kor.Z,16), za čiju izgradnju se koriste drva koja opisuje nevesta u Pesmi nad Pesmama, govoreći: Grede su nam u kućama kedrove, daske su nam od kiparisa (Pesm.1,17). Eto kakve vrste drveća se izabiru za hram Božiji: one su i ugodnog mirisa i ne trule, kako ne bi podlegla kvarenju usled starosti, niti gnjilosti od crva.
101. Ponekad ta bolest ima običaj da se rađa od prethodnih strasti, od gneva, pohote, ili gramžljivosti, tj. kad neko u umu izgubi nadu da će ih zadovoljiti delima ili stvarima po njihovim vrstama; ponekad se rađa bez ikakvih vidljivih razloga koji bi mogli da nas bace u tu propast, tj. po dejstvu lukavog neprijatelja, pri čemu nas iznenada zahvata takva žalost da sa uobičajenom ljubaznošću nismo sposobni da primimo čak ni osobe koje su nam najdraže i najpotrebnije (i sve što nam one tada budu rekle mi ćemo smatrati neumesnim i nepotrebnim, te im nećemo dati nikakav ljubazan odgovor, budući da su sve pore našeg srca ispunjene gorčinom žuči).
102. Time se najjasnije pokazuje da se žalci žalosti u nama ne podižu uvek zbog krivice drugih, nego više zbog naše sopstvene [krivice]: mi sami u sebi nosimo uzroke svih žalosti, tj. u semenima strasti koja, čim našu dušu orosi kiša iskušenja, odmah izbijaju u svojim mladicama i plodovima. Niko se nikad ne prinuđuje na greh (čak i ako rđav primer drugih pobuđuje na greh), već [čovek] u svome srcu ima sakrivenu građu određenog greha. I nikako ne treba verovati da čovek, na primer, iznenada prima strast sramne pohote (ne posedujući je ranije), tj. kada pogleda na lepu ženu i kada bude poražen njenom lepotom. Naprotiv, treba smatrati da ju je on poželeo stoga što je gledanje na nju samo iznelo na videlo bolest koja se skrivala u unutrašnjosti. Zbog toga mi prvenstveno treba da se pobrinemo oko očišćenja svojih strasti i ispravke svojih osećanja i raspoloženja.
103. Postoji još jedna vrsta tuge, i to najrđavija, koja u dušu koja je sagrešila ne polaže nameru da ispravi život i da se očisti od strasti, nego – najpogubnije očajanje. Ona Kainu nije dopustila da se pokaje posle bratoubistva, ni Judi da posle izdaje potraži sredstva ispravljanja. Naprotiv, ona ga je, kroz očajanje koje je savetovala, navela na samoubistvo.
104. Tuga za nas može biti korisna samo u slučaju kada je primamo budući pokretani ili pokajanjem zbog grehova, ili vatrenom željom za savršenstvom, ili sagledavanjem budućeg blaženstva. O njoj i blaženi Pavle govori: Jer žalost koja je po Bogu donosi pokajanje za spasenje, za koje se ne kaje; a žalost ovoga sveta donosi smrt (2.Kor.7,10).
105. Međutim, ta tuga, koja donosi pokajanje za nesumnjivo spasenje, jeste poslušna, srdačna, smirena, krotka, prijatna i trpeljiva, budući da proizlazi iz ljubavi prema Bogu. Iz želje za savršenstvom ona se neumorno prostire prema telesnom samozlopaćenju i skrušenosti duha, ali istovremeno nekako ostaje radosna i živa zbog nade na napredak, usled čega zadržava svu prijatnost srdačnosti i blagodušnosti, noseći u sebi sve plodove Duha Svetoga koje nabraja apostol: A plod Duha jeste: ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrota, vera, krotost i uzdržanje (Gal.5,22). Tuga, pak, ovog sveta jeste krajnje ropćuća, netrpeljiva, gruba, puna odbojne svadljivosti, besplodne žalosti i pogubnog očajanja. Onoga koga obuzme, ona rasejava i odvlači od svakog zanimanja i spasonosnog staranja o samom sebi. Ona ne samo da preseca dejstvo molitve, nego i pustoši sve navedene duhovne plodove koje obično omogućuje žalost koja je po Bogu.
106. Zbog toga svaku tugu koja se ne prima ili radi spasonosnog pokajanja, ili zbog revnosti za savršenstvom, ili zbog želje za budućim dobrima treba kao svetsku i smrtonosnu odsecati i sasvim izbacivati, zajedno sa duhom bluda, srebroljublja i gneva.
107. Ovu najpogubniju strast moći ćemo da izagnamo iz sebe ukoliko svoju dušu neprestano budemo zanimali duhovnim poukama, oživljavajući je i podižući je nadom i sagledavanjem budućeg blaženstva. Na taj način mi možemo da savladamo sve vrste tuge: i onu koje proizilazi iz prethodnog gneva, i onu koja dolazi od gubitka prihoda i podnošenja štete, i onu koja se rađa od nanesenih nam uvreda, i onu koja proizilazi iz nerazumnog duševnog rastrojstva, i onu koja nas baca u smrtno očajanje. Uvek se radujući zbog sagledavanja večnih budućih dobara i prebivajući nepokretno u takvom raspoloženju, mi nećemo padati duhom u neprijatnim okolnostima, niti uznositi u prijatnim, gledajući i na jedne i na druge kao na ništavne i brzo prolazeće.
(Radi smirivanja duha tuge čitaj još u 7. odeljku izbor iz svetog Kasijana – o borbi sa nevoljama i napastima).
 
đ) BORBA SA DUHOM UNINIJA (X knjiga pravila)
 
108. Kao šesta, predstoji nam borba sa strašću koju mi možemo nazvati uninijem, čamotinjom ili srdačnom setom. Ona je srodna tuzi i nju osobito trpe monasi koji stranstvuju po pustinjama. Ona je najneprijatniji neprijatelj onih koji prebivaju u usamljenosti. Ona svakog monaha uznemirava naročito oko šestog sata (u dvanaest sati po našem računanju vremena, odnosno u podne) kao neka groznica koja u određene sate napada bolesnu dušu sa svojim rastrojavajućim dejstvima. Neki starci (Evagrije I tom, str. 631), nazivaju je podnevnim demonom, o kome se govori u 90. Psalmu.
109. Napavši na bednu dušu inoka, uninije rađa užas prema mestu [na kome prebiva], odvratnost prema keliji i prezir prema bratiji koji žive sa njim, ili na manjoj udaljenosti od njega, predstavljajući ih lenjivim i sasvim neduhovnim, dok njega samog sasvim razlenjuje i odvraća od dela kojima se obično zanima u svom obitalištu. Ono u njemu slabi volju da sedi u keliji, ne dopušta mu da pristupa čitanju, nagoni ga da uzdiše i da se žalosti što je toliko vremena proživeo bez imalo napretka i što nije stekao nikakav duhovni plod, te mu savetuje da tuguje zbog toga što ostaje u pustom mestu iako bi mogao da upravlja drugima i da mnogima donosi korist, i stoga što nikoga nije vaspitao i što nikoga svojim poukama i učenjem nije duhovno rodio. Zatim mu ono hvali manastire koji se nalaze daleko od njega, predstavljajući mesta na kojima se oni nalaze kao mnogo korisnija za duhovno napredovanje, budući da mogu više da potpomognu spasenje, dok opštenje sa tamošnjom bratijom prikazuje kao najprijatnije i duhovno naziđujuće. Nasuprot tome, mesto na kome se on nalazi predstavlja kao nepodnošljivo, napominjući mu da od bratije koja tu prebiva nema nikakve pouke, dok sve nužno za održavanje tela dobija sa ogromnim trudom. Na kraju, ono usamljeniku nagoveštava da neće moći da se spase ukoliko ostane na tom mestu, te da će uskoro poginuti ukoliko ne ostavi keliju i ukoliko se odmah ne preseli na neko drugo mesto. Posle toga, oko petog i šestog časa ono njegovo telo dovodi do takve nemoći i do takve izgladnelosti da mu se čini kao da je iscrpljen i izmoren od dugog putovanja i najtežeg truda, ili kao da je podneo dvodnevni ili trodnevni post bez ikakvog potkrepljivanja hranom. I eto, on se u nemiru obazire tamo-amo, uzdiše zbog toga što mu niko od bratije ne dolazi, često ulazi i izlazi iz kelije, i posmatrajući sunce ima utisak da sporo teče ka zalasku. U takvoj nerazumnoj smetenosti uma on kao da je obavijen mrakom, te postaje nesposoban za bilo kakvo duhovno delanje. On počinje da misli da se od takve napasti ne može izbaviti ukoliko ne poseti nekog od bratije, ili ukoliko se ne uteši snom. Tu taj razorni duh počinje da mu iznosi da treba da učini neophodne posete bratiji, ili da posećuje bolne koji se nalaze u blizini ili daleko. On mu, takođe, ubacuje [pomisao] da je dužan da pronađe neke rođake ili rođakinje i da ih počešće posećuje, te da bi bilo veliko delo pobožnosti ukoliko bi neku blagočastivu ženu, koja je se posvetila Bogu i koja je lišena svake pomoći od rodbine, počešće posećivao i donosio joj sve što joj je potrebno, budući da se njeni srodnici ne staraju o njoj. [On mu podmeće zaključak] da se treba više truditi u delima blagočastivosti te vrste, dok je sedenje u keliji besplodno i ne donosi nikakav napredak.
110. Tako se uznemirava bedna duša, zapletena u neprijateljske zamke sve dok se monah, izmoren duhom uninija, ili baci u postelju, ili napusti kelijsko zatvorništvo, ištući izbavljenje od napasti u poseti nekoga od bratije. Međutim, ta poseta, koju on u sadašnje vreme koristi kao lek, u rukama njegovog protivnika ubrzo postaje sredstvo koje izaziva još veće rastrojstvo. Jer, neprijatelj će još češće i snažnije napadati onoga ko mu, kao što je na delu doznao, odmah, čim započne borba, okreće leđa, te svoje spasenje ne očekuje ni od pobede ni od suprotstavljanja, nego od bekstva. On će, naime, malo po malo napuštajući keliju, početi da zaboravlja na glavno delo svoga zvanja koje se sastoji u stremljenju prema Božanstvenoj, sveprevazilazećoj čistoti, koja se može postići jedino u svagdašnjem bezmolvnom prebivanju u keliji i u neprestanom Božanstvenom poučavanju. Tako, na kraju, vojnik Hristov beži od svoje borbe, zapliće se u svetska dela i više nije ugodan Vojvodi (2.Tim.2,4), kome je obećao služenje.
111. Blaženi David je veoma prekrasno izrazio sve štetne posledice te bolesti u sledećem stihu: Zadrema duša moja od uninija (Ps.118,28). I zaista, u to vreme spava duša, a ne telo. Jer, ranjena strelom ove razorne strasti, duša zaista postaje pospana za sva stremljenja prema vrlini i za praćenje svojih duhovnih osećanja.
112. Prema tome, istinski vojnik Hristov, koji želi da se zakonito podvizava u borbi za savršenstvo, treba da se stara da i ovu bolest izagna iz skrivnica svoje duše. On i protiv tog najneumesnijeg duha uninija treba da se smelo naoruža suprotstavljanjem, kako ne bi pao ni od ranjavanja strelom sna, niti kao begunac istupio iz zatvorništva svoje kelije, čak ni pod opravdanim izgovorom blagočašća.
113. Jer, onoga koga počne da savlađuje sa bilo koje strane, on ostavlja da prebiva u keliji bez ikakvog uspeha, načinivši ga lenjivim i bezbrižnim, ga izgoni napolje i čini skitnicom i lenjivim za svako dobro delo, prisiljavajući ga da postojano obilazi kelije bratije i manastire, i da ni o čemu drugom ne pomišlja osim o tome gde i pod kojim izgovorom da nađe sebi priliku da obeduje sledeći put. Jer, um lenjivog ni o čemu drugom ne misli osim o hrani i o stomaku. Srevši negde prijatelja u nekom muškarcu ili ženi, koji obamiru u istoj hladnoći, on se upliće u njihova dela i potrebe. Malo po malo uhvativši se u zamku takvim zanimanjima koja su štetna za njegovu dušu, i kao obavijen zmijinim zagrljajem, on se već više nikada neće moći odvojiti od njih, niti se obratiti ka napuštenim delima ranijeg zvanja.
114. Duh uninija u nama, pre svega, izaziva lenjost, odvraća nas od delanja i uči besposličenju. Stoga je glavno dejstvo protiv njega: ne popuštati i sedeti za delom. U tom pogledu mi, kao lekarski recept protiv uninija, možemo primiti ono što je sveti Pavle Solunjanima pisao o trudu: Ali vas molimo, braćo… da se usrdno starate da živite mirno, i da gledate svoja posla, i da radite svojim sopstvenim rukama (1.Sol.4,10-11). On kaže: živite mirno, tj. prebivajte bezmolvno u svojim kelijama kako od raznih priča (od kojih ne može da se sačuva onaj koji prazno luta tamo-amo) ne bi izgubili svoj unutrašnji mir, te počeli i drugima da pričinjavate nemir. On zatim kaže: gledajte svoja posla, tj. nemojte se, zanoseći se radoznalošću, starati da saznate dela sveta i da ispitujete ponašanje druge bratije kako se umesto brige o sopstvenom ispravljanju i revnovanja za sticanje vrlina ne biste navikli da svoje vreme provodite u osuđivanju i klevetanju bratije. I još on kaže: radite svojim sopstvenim rukama, tj. sedeći u keliji, prionite na rukodelje. Time je on odsekao samu mogućnost onoga što je ranije odbacivao. Onaj ko voli da sedi za poslom nema kada da šeta tamo-amo, da istražuje tuđa dela, da se upliće u njih i sudi o njima. U dru-goj poslanici istim Solunjanima on ovome dodaje: Zapovedam vam pak, braćo, u ime Gospoda našega Isusa Hrista, da se klonite od svakoga brata koji živi neuredno, a ne po predanju koje primiše od nas (2.Sol.Z,6). Ovde on već ne moli, nego zapoveda, i to ne prostim rečima, nego imenom Gospoda našega Isusa Hrista. Time on daje da razumemo da je ta zapovest obavezna. Iz daljih reči se vidi da je to zapovest o trudu. Onoga ko ga izbegava ne treba primati u hrišćansku zajednicu. Prema tome, on zapoveda da se udaljavamo od onih koji ne žele da se trude. Njih treba da odsecamo kao udove koji su povređeni pokvarenom lenošću, kako bolest nerada, kao smrtonosna zaraza, ne bi prešla i na zdrave udove tela. I u rečenome već postoji silna pobuda na trudoljublje. Nju, međutim, on još više pojačava pružajući im sebe kao primer koji treba da podražavaju (2.Sol.Z,7). On kaže: živeći kod vas, mi nismo zabadava jeli hleb (2.Sol.Z,8), premda i Gospod zapoveda da oni koji jevanđelje propovedaju od jevanđelja žive (1.Kor.9,14). Kada ni onaj ko je propovedao Jevanđelje i izvršavao tako visoko duhovno delo nije primao hranu na dar, šta ćemo reći u opravdanje svoje lenjosti mi kojima nije naložena nikakva propoved reči i koji nemaju nikakvu drugu brigu osim staranja o sopstvenoj duši? Sa kakvom nadom se mi osmeljujemo da u lenjosti na dar jedemo hleb, koga izabrani sasud, zadužen brigama o propovedi Jevanđelja, sebi nije dozvoljavao da jede bez truda svojih ruku? Da se, uostalom, ne bi pokazalo kao da je njegov sopstveni primer jedini, te da se ne predlaže kao obrazac za podražavanje svima, apostol navodi da su tako postupali i svi koji su bili sa njim. Naime, Sila i Timotej, koji su to pisali sa njim, bavljahu se istim trudovima. Da ko ne bi pomislio da se ukloni od podražavanja njegovog primera (predstavljajući da su oni svi radili ćuteći, nemajući nameru da daju primer koji i nas obavezuje na trud) on kaže da su, imajući vlast da ne rade, radili da bi sebe dali njima za primer, da bi se ugledali na nas (2.Sol.Z,9). On kao da kaže: „Ako zaboravite razumno učenje, koje često ulazi u vaše uši, barem zadržite u sećanju naše primere, koji su predstavljeni vašim očima“. Najzad, posle tolikih ubeđivanja, apostol u odnosu na njih već ne upotrebljava savet učitelja ili lekara, nego autoritet apostolske vlasti, govoreći: Ako neko neće da radi, neka i ne jede (2.Sol.Z,10)! To je presuda protiv mogućih i predvidljivih prezirača ove zapovesti, izrečen sa sedišta apostolskog suda.
115. I u Poslanici Efescima apostol je o istom trudu pisao, govoreći: Kradljivac neka više ne krade, nego bolje neka se trudi da radi svojim rukama ono što je dobro da bi imao davati onome kome je potrebno (Ef.4,28). I u Delima apostolskim nalazimo da on ne samo uči, već i dela. Došavši u Korint, on nije želeo da se zadrži nigde drugde osim kod Akile i Priskile, koji su bili majstori zanata kojim se i on obično zanimao, sa očiglednom namerom da radi zajedno sa njima (Dap.18,1-3). Osim toga, kada se, ploveći u Jerusalim, zaustavio u Miletu, on je poslao u Efes da dozovu prezvitere Efeske Crkve. Dajući im pouke kako da u njegovom odsustvu upravljaju Crkvom Božijom, on je rekao da ni novaca, ni odeće od njih nije tražio. Naprotiv, njegovim potrebama i potrebama onih što behu sa njim poslužile su njegove sopstvene ruke. I on je to činio radi toga da bi pokazao da se tako treba truditi, pomažući onima koji nemaju i sećajući se zapovesti samog Gospoda, tj. da je blaženije… davati, nego primati (Dap.20,33-35). Dajući primer trudoljublja, on ujedno poučava da je bolje pomagati potrebitima od onoga što je stečeno znojnim trudom, nego od onoga što je nekim drugim putem došlo u naše ruke. Monah koji tako deluje biće ukrašen dvostrukom vrlinom: odbacivanjem svih stvari steći će savršeno siromaštvo Hristovo, a svojim trudom i raspoloženjem pokazaće darežljivost bogatog, poštujući Boga svojim pravednim trudom, i prinoseći mu na žrtvu od plodova svoje pravde.
116. Egipatski oci nikako ne dozvoljavaju monasima, a naročito mladima, da budu bez posla. Naprotiv, revnošću prema trudu oni mere stanje srca i brzinu napretka u trpljenju i smirenju. Oni ništa ne primaju od ishrane za svoju upotrebu, nego od svojih trudova hrane bratiju koja dolazi i strance, i šalju u mesta Livije koja su siromašna zbog neplodnosti i gladi. Oni čak i u gradovima onima koji stradaju u prljavim tamnicama dostavljaju velike količine hrane svake vrste, verujući da takvim požrtvovanjem od plodova svojih ruku prinose prijatnu žrtvu Gospodu. O tom predmetu drevni egipatski oci su stvorili izreku: monaha koji radi iskušava jedan demon, a onoga koji prebiva u lenjosti napada bezbrojno mnoštvo.
117. Počevši da živim u pustinji, ja sam avi Mojsiju (Livijskom, kome pripadaju 1. i 2. Knjiga razgovora) rekao da sam juče bio potpuno raslabljen nedugom uninija i da sam ga se oslobodio tek kad sam otišao avi Pavlu. „Ne, ti se nisi oslobodio od njega, – rekao mi je on, – nego si mu se predao i pokorio. Jer, on će te još silnije napadati kao kukavicu i begunca, videvši da si u prvoj borbi dopustio da budeš pobeđen i da si odmah pobegao sa bojnog polja. Stoga treba da rešiš da drugi put stupiš u borbu sa neprijateljem i da odbijaš njegove vatrene napade, pobeđujući ga trpljenjem i suprotstavljanjem, a ne napuštanjem kelije ili pogružavanjem u san“. Tako se na opitu pokazalo da ne treba bežati od napada uninija, izbegavajući borbu sa njim, već da ga treba pobeđivati hrabro mu se suprotstavljajući.
 
e) BORBA SA DUHOM TAŠTINE (XI knjiga pravila)
 
118. Kao sedma, predstoji nam borba sa duhom taštine. On je raznoobrazan, promenjiv i tanan. Njega i najoštrovidnije oči teško mogu razmotriti i prepoznati. Stoga je utoliko teže od njega se zaštiti. Ostale strasti su proste i jednolike. Taština je, pak, složena i raznolika. Ona odasvud i sa svih strana susreće vojnika – za vreme borbe, i kada se već pojavljuje kao pobednik. Jer, ona pokušava da rani vojnika Hristova i odećom, i stasitošću, i hodom, i glasom, i poslom, i bdenjima, i postovima, i molitvom, i usamljenošću, i čitanjem, i znanjem, i ćutljivošću, i poslušnošću, i smirenjem, i dobrodušnošću. Kao neki najopasniji podvodni kamen, sakriven talasima koji se dižu, ona iznenadno dovodi do strašnog brodoloma one koji plove pri blagoprijatnom vetru i u vreme u koje se najmanje nadaju.
119. Prema tome, onaj koji želi da ide carskim putem sa oružjem pravednosti desnim i levim treba, po apostolskom učenju, podjednako da hodi i u slavi i sramoti, u grdnji i pohvali (2.Kor.6,7-8), te da sa krajnjom opreznošću upravlja svoj korak putem vrline, posred uzburkanih talasa iskušenja, pod rukovodstvom rasuđivanja i nadahnućem Duha Gospodnjeg. On treba da zna da će se odmah razbiti o pogubne podvodne grebene čim makar malo skrene na desno ili na levo. Zbog toga od premudrog Solomona i slušamo savet: Ne skreći ni na desno, ni na levo (Prič.4,27), tj. ne obmanjuj sebe zbog vrlina i ne uznosi se svojim duhovnim uspesima, niti skreći na levu stazu strasti tražeći, kao što je apostol rekao, slavu u sramoti njihovoj (Fil.3,19). Onoga u kome ne može da izazove taštinu lepotom stasite i raskošne odeće, đavo iskušava njegovom nezgrapnom, neurednom i ništavnom odećom; onoga koga nije uspeo da baci u tu strast pomoću časti, on sapliće ponižavanjem; onoga koga nije uspeo nagovoriti da se prevaznosi mnogim znanjem i sposobnošću krasnorečivosti, on lovi ćutanjem. Onaj ko javno posti biva uznemiravan sujetnom slavom, a onaj ko iz prezira takve slave počne da skriva post trpi napade od samouznošenja. Da se ne bi uprljao taštinom poneko izbegava da vrši duge molitve pred bratijom. Međutim, počevši da ih upražnjava u tajnosti i nemajući nikoga za svedoka svog delanja, on ne izbegava da trubi o tome. Naši starci prekrasno opisuju svojstvo te bolesti, upoređujući je sa lukom i češnjem: ma koliko mi skidali jedan sloj omotača, opet se pokazuje drugi sloj.
120. Ona ne prestaje da goni čak ni onoga ko se, bežeći od slave, sakriva po pustinji izbegavajući svako opštenje sa smrtnima. I što čovek beži dalje od sveta, to ga više napada. Neke od onih koji žive u manastirima ona pokušava da baci u prevaznošenje trpljenjem u delanju i trudu, druge – spremnošću na poslušanje, treće – smirenjem koje sve nadvisuje. Jednoga ona iskušava mnogim znanja, drugog – dugim sedenjem za čitanjem, trećeg – dužinom bdenja. Ta bolest se trudi da svakoga rani njegovim vlastitim vrlinama. Tako ona priređuje spoticanje u propast upravo onim čime se stiču plodovi života. Onima koji žele da prohode put pobožnosti i savršenstva neprijatelji – klevetnici postavljaju mreže prelesti baš na putu po kome koračaju, po izreci blaženog Davida: Na putu kojim hodim sakriše mi zamku (Ps.141,4). Ukoliko se mi, dakle, hodeći putem vrline i stremeći ka počasti višnjeg zvanja, nadmemo svojim uspesima, saplešćemo se i zaplešćemo se u mreže taštine, imajući svezane noge svoje duše. Na taj način se dešava nas ne savlađuje protivnik, ali nas pobeđuje veličina naše pobede nad njim.
121. Budući nadvladavane, sve druge strasti venu i svakim danom postaju sve slabije. Takođe, pod uticajem mesta ili vremena, one sahnu i stišavaju se. Uopšte, usled borbe sa vrlinama koje su im suprotne, njih je lakše izbeći i odbiti. Međutim, ova i kada je poražena još žešće ustaje na borbu. I kada se misli da je ispustila duh, ona kroz svoju smrt postaje još življa, zdravija i jača. Druge strasti tiranski vladaju samo nad onima koje su pobedili u borbi. Ova, pak, svoje pobedioce još žešće pritiska. I što je silnije pobeđena, snažnije se bori pomislima prevaznošenja zbog pobede nad sobom. Tanana lukavost neprijatelja se upravo vidi u tome što zbog njegovih smicalica vojnik Hristov pada od sopstvenih strela, iako nije mogao biti pobeđen neprijateljskim oružjem.
122. Ostale strasti se, kao što smo rekli, umiruju pod uticajem drugog mesta. One se, takođe, stišavaju i slabe usled udaljavanja od predmeta greha, ili prilika i povoda za greh. Ova, pak, ide i u pustinju sa onim koji beži od nje. Ona se ne boji nikakvog mesta, niti slabi zbog udaljavanja predmeta od očiju. Ona crpi hrabrost upravo iz uspeha u vrlini onoga koga napada. Ostale strasti, kao što smo napred rekli, sa vremenom ponekad slabe i iščezavaju. Njoj, pak, vreme ne samo da ne šteti, već još više sabira hranu za njenu sujetu.
123. Najzad, nalazeći se u ratu sa vrlinama koje su im suprotne i otvoreno istupajući, kao po danu, ostale strasti je lakše pobediti i lakše držati na odstojanju. Proguravši se, pak, među vrline i pomešavši se sa našom vojskom, taština kao da stupa u borbu po tamnoj noći. Ona utoliko žešće obmanjuje, ukoliko je manje očekuju i ukoliko se manje čuvaju od njenih napada.
124. Čitamo da je Jezekija, judejski car, muž savršeno pravedan u svemu, zbog jedne strele prevaznošenja bio oboren; da je onaj ko je jednom molitvom mogao da izmoli izbavljenje od 185 hiljada asirskih vojnika bio pobeđen sujetnim slavoljubljem; da je onaj ko je molitvom bio udostojen produžetka života za 15 godina (iako je posle već postojalo Božije određenje granica njegovog života i dana smrti) i kome je sunce, vraćajući se unazad za deset stepeni, potvrdilo [čudo], za jedno prevaznošenje i maštanje o sebi sve izgubio. I posle svedočanstva o vrlini i takvog znamenja Božijeg blagovoljenja prema njemu, on je ne samo sebe, nego i sav narod svoj podvrgao gnevu Božijem. I taj gnev je bio toliki da je, i posle smiravanja i umoljavanja Boga sa svim svojim narodom, jedino mogao izmoliti njegovo odlaganje, tj. da ne dođe u njegove dane (4.Car.20,2). Tako je poguban i težak greh strasti prevaznošenja!
125. Osija, pradeda spomenutog cara, koji je takođe pohvaljen svedočanstvom Svetog Pisma, imađaše mnoge vrline i mnoga veoma pohvala dela i uredbe za dobro naroda. Međutim, ponevši se taštim visokoumljem on je uvredio Gospoda Boga svoga delom koje mu nije bilo ugodno. I odmah je pao sa visine svoje slave i bio kažnjen gubom (2.Dnev.26). Eto i drugog primera teškog pada! Vidite, dakle, kako srećni uspesi mogu biti pogubni, ukoliko se [čovek] ne čuva od taštine i prevaznošenja. Oni koji se ne paze i ne čuvaju i koji izbegavaju skrušenost u teškim okolnostima, trpe jači poraz zbog svojih pobeda. Izbegavši opasnost smrti u vreme borbe, oni padaju zbog pobede i slavlja.
126. Zbog toga apostol opominje: Nemojmo biti sujetni (Gal.5,26). Izobličavajući fariseje, i Gospod govori: Kako vi možete verovati kada primate slavu jedan od drugoga, a slavu koja je od jedinoga Boga ne tražite (Jn.5,44). O takvima i blaženi David sa pretnjom govori: Bog rasipa kosti čovekougodnika (Ps.52,6).
127. Početnike i one koji su malo napredovali u vrlinama i u duhovnom znanju, taština obično nadima zbog glasa, tj. što pevaju lepše od drugih, ili zbog suvog tela, ili zbog lepote tela, ili zbog bogatih i blagorodnih roditelja, ili zbog toga što su prezreli vojnu službu i počasti. Drugoga ona ubeđuje da bi, da je ostao u svetu, lako stekao i počast i bogatstvo, premda ih nikada ne bi mogao postići. Ona ga, na taj način, nadima prinošenjem na žrtvu neizvesnih nada, nagovarajući ga da se prevaznosi zbog ostavljanja onoga što nikada nije imao.
128. Na nekoga ona popušta želju za sveštenstvom ili đakonstvom, predstavljajući mu u mislima da bi on sa svetošću i strogošću ispunjavao svoje delo, te bi i drugim sveštenicima bio primer svetosti, a mnogima koristan svojim ponašanjem i izrečenim poukama. Ponekad i onoga ko živi u pustinji, ili samuje u keliji, ono navodi da u umu svome mašta kako obilazi domove raznih lica i manastire i dejstvom svojih uobraženih ubeđenja mnoge obraća na put ispravnog života. I bedna duša biva vođena tamo-amo takvom sujetom, maštajući kao u dubokom snu. I zanesena sladošću tih pomisli i ispunjena takvim maštanjima, ona najvećim delom nije u stanju da primeti niti svoja dela, niti prisustvo bratije koji su stvarno prisutni. Naprotiv, ona je sladosno pogružena u ono što mašta u budnom stanju, lutajući svojim pomislima.
129. Sećam se kako je, dok sam živeo u Skitskoj pustinji, jedan starac prišao keliji jednog brata radi posete i začuo kako se unutra nešto govori. On se zaustavio, želeći da sazna šta on čita iz Svetog Pisma ili šta izgovara napamet, kao što je bio običaj da se čini za rukodeljem. Prignuvši uho bliže, blagočastivi slušalac je čuo da brat daje pouku narodu kao da je u Crkvi. To je značilo da je on, prevaren duhom sujete, sebe zamišljao jerejem i vršio svoje zamišljeno delo. Počekavši još malo, starac je čuo kako je brat završio svoju pouku. Zatim je zamenio dužnost i već bio u činu đakona, započevši da vozglašava: „Oglašeni iziđite“. Starac je pokucao na vrata. Izašavši, brat ga je susreo sa uobičajenim poštovanjem. Uvodeći ga unutra, on je upitao da li je davno došao, pretvarajući se da je zabrinut što je, možda, dugo morao da stoji napolju i da možda pretrpi nešto neprijatno. U stvari, njega je izobličavala savest zbog maštanja i zbog onog što je činio pokretan njima. Starac je umiljato odgovorio: „Stigao sam u trenutku kada si vozglašavao: „Oglašeni iziđite“.
130. Ovaj primer sam naveo kako bismo, imajući pred očima potpuno izobraženje sile i poretka napada strasti na bednu dušu, bolje pazili na sebe, i kako bismo lakše izbegli zamke i klopke neprijatelja. Tako postupaju i egipatski oci. Ne kolebajući se uopšte, oni sve slično iznose na videlo i svojim pričama o drugima i o sebi raskrivaju i obnažuju pred mladim monasima borbe sa svim strastima, i sa onima koje već trpe mladi, i sa onima koje im tek predstoje. Kroz takvo iznošenje iskušenja od svih strasti, početnici koji gore duhom spoznaju tajne svojih trenutnih borbi. Videći ih kao u ogledalu, oni shvataju uzroke strasti koje se bore sa njima, kao i sredstva protiv njih. Oni, isto tako, unapred saznaju i za borbe koje im tek predstoje, pripremajući se da se zaštite od njih, da stupaju u borbu protiv njih i da se sukobljavaju sa njima. Najiskusniji lekari imaju običaj ne samo da leče sadašnje bolesti, nego i da se, po svom prozorljivom iskustvu, suprotstavljaju budućim, unapred ih otklanjajući poukama ili celebnim napicima. Tako i ovi najistinskiji lekari duša svojim duhovnim poukama, kao nekim protivotrovom, unapred ubijaju bolesti srca koje bi mogle iznići. Oni ne daju da one niknu u dušama mladih inoka, otkrivajući im i uzroke napada strasti, i celebna sredstva protiv njih.
131. Želeći da se po zakonu podvizava istinskim duhovnim podvigom, Hristov vojnik treba na svaki način da se stara da pobedi ovu raznoobraznu i mnogoliku zver. Najpre, mi možemo izbeći sam susret sa ovom složenom nepotrebnošću koja je sa svih strana spremna da istrči protiv nas. Da bismo to postigli ne treba da, zadržavajući u misli Davidovu izreku: Gospod rasipa kosti čovekougodnika (Ps.52,4), sebi zabranimo da bilo šta činimo ili poduzimamo sa taštom namerom da steknemo sujetnu slavu. Zatim, ono što je učinjeno sa dobrim početkom treba da sačuvamo sa sličnom – dobrom pažnjom, kako se ne bi potkrala bolest sujete i opustošila plodove svih naših trudova. Osim toga, ono što bratija nije prihvatila kao opšti običaj, i što ne čine svi, svim nastojanjima treba da odbacujemo kao hvalisavo delo. Na sve načine treba izbegavati i ono što nas može učiniti istaknutim među drugima i što nam, zbog toga što je samo nama svojstveno, može doneti slavu kod ljudi. Tim samoisticanjem se prvenstveno i obelodanjuje da smo oboleli od smrtonosne zaraze taštine, premda smo mogli da je izbegnemo da smo u mislima držali opomenu da ćemo ne samo sasvim izgubiti plodove trudova koje preduzimamo sa taštom namerom, već postati i krivci za veliki prestup. Jer, kao kradljivci svetinje mi ćemo morati da ponesemo večne muke. Žalosteći Boga, mi smo poželeli da delo činimo radi ljudi, a ne radi Njega, kao što smo bili dužni. Time smo mi ljude pretpostavili Bogu, i slavu sveta – slavi Božijoj. U tome će nas tada i izobličiti Bog koji zna ono što je sakriveno.
 
ž) BORBA SA DUHOM GORDOSTI (XII knjiga pravila)
 
132. Osma i poslednja borba predstoji nam sa duhom gordosti. Iako se po poretku opisivanja borbe sa strastima smatra poslednjom, ona je po početku i vremenu zapravo prva. Ovo je najsvirepija i najneukrotivija zver, koja osobito napada savršene. Ona ih sa ljutim ujedom proždire u trenutku kada oni gotovo dostižu sam vrh vrline.
133. Postoje dva oblika gordosti: prvi je onaj koji, kao što smo rekli, napada muževe visokog duhovnog života, a drugi obuzima početnike i plotske [ljude]. I premda oba oblika gordosti podiže pogubno uznošenje kako pred Bogom, tako i pred ljudima, ipak se prvi upravno odnosi na Boga, a drugi – na ljude. Načelo drugog i sredstva protiv njega mi ćemo istražiti, ako Bog da, u poslednjim poglavljima ove knjige, a sada bismo unekoliko razmotrili prvi, kojim se, kao što smo rekli, iskušavaju prvenstveno savršeni.
134. Zla gordost je strast koja uništava sve vrline, i obnažuje i lišava čoveka svake pravednosti i svetosti. Kao neka sveobuhvatna zaraza, ona se ne zadovoljava raslabljenošću samo jednog uda, ili jednog dela, nego celo telo ranjava smrtonosnim rastrojstvom. Ona i one koji već stoje na vrhuncu vrline pokušava da obori krajnje teškim padom i upropasti. Svaka druga strast se zadovoljava svojim granicama i svojim ciljem. I premda remeti i druge, ona je usmerena uglavnom protiv jedne vrline, te prvenstveno nju pritiska i na nju napada. Tako stomakougađanje, tj. strast prema prejedanju i sladokusnosti upropašćuje uzdržanje, pohota oskrnavljuje čistotu, gnev progoni trpljenje. Ponekad onaj ko pati od neke strasti nije sasvim tuđ ostalim vrlinama. Gubitkom jedne vrline, koju je savladala revnosno naoružana strast koja joj je suprotna, čovek može donekle zadržati ostale. Međutim, kada ovlada bednom dušom i zauzme najvišu tvrđavu vrlina (smirenje), gordost kao neki najsvirepiji tiranin ruši i razara do temelja ceo njen grad. Izravnavši nekada visoke stene svetosti i pomešavši ih sa zemljom poroka, ona više ne dopušta da ni jedan znak slobode u porobljenoj duši bude sačuvan. Što je bogatija duša koju porobi, to je teži jaram ropstva kome je podvrgava, najsurovijim grabežom je obnaživši od svega imanja vrlina.
135. Ako želiš da tačnije saznaš meru sile tog najsurovijeg tiranina, priseti se da je kao anđeo, koga su zbog prekomernog sjaja i lepote nazivali jutarnjom zvezdom (luciferom), zbačen sa neba upravo zbog te strasti. Ranjen strelom gordosti, on je iz najvišeg čina blaženih anđela pao u preispodnju. Takav bestelesni anđeo, ukrašen tako značajnim preimućstvima, za jedno uznošenje srca beše zbačen sa neba na zemlju. Koliko tek mi, koji smo obučeni u smrtno telo, treba da sa svakom budnošću izbegavamo gordost. To samo pokazuje veličinu pogubnog pada. Kako, pak, treba da izbegavamo najštetniju zarazu ovom strašću, naučićemo se ako ispitamo načelo i uzroke navedenog pada. Jer, nemoć se ne može izlečiti, niti se može odrediti lek protiv ma koje bolesti, ukoliko se najpre pažljivim istraživanjem ne ispitaju njihova načela i uzroci. Odeven Božanstvenom svetlošću i sijajući više od drugih višnjih sila po štedrosti Stvoritelja, ovaj (arhanđeo) je umislio da sjaj premudrosti i lepotu vrline, kojima je bio ukrašen po blagodati Tvorca, poseduje po svojim prirodnim silama, a ne po darežljivosti Božijoj. Naduvši se zbog toga, on je počeo da sebe smatra ravnim Bogu. Pomislio je da ni u čemu nema nužde, slično Bogu, i da radi prebivanja u takvoj čistoti nema potrebe za Božanstvenom pomoći. Tako se on potpuno pouzdao u silu svog slobodnog proizvoljenja, verujući da će mu njime biti dostavljeno u izobilju sve što je potrebno za potpuno savršenstvo u vrlini i za neprekidnost najvišeg blaženstva. Ova jedna pomisao postala je za njega prvi uzrok pogubnog pada. Smatrajući da nema potrebe za Bogom, on je bio i ostavljen od Boga, te je odmah postao nepostojan i kolebiv. Tako je odmah osetio i nemoć svoje sopstvene prirode i izgubio blaženstvo kojim se, po daru Božijem, naslađivao. On je, naime, zavoleo pogubne reči, kojima se veličao i govorio: Uzići ću na nebo (Is.14,13), i jezik lažljiv, kojim je, obmanjujući sebe, govorio: I izjednačiću se sa Višnjim. Njima je zatim obmanuo Adama i Evu, nagovarajući ih: Bićete kao bogovi. Stoga je i čuo presudu: Toga radi Bog će te poraziti do kraja: iščupaće te i preseliti iz tvoga naselja. i koren tvoj iz zemlje živih. Videće pravednici i pobojaće se, i podsmevaće mu se, govoreći: Gle čoveka koji nije imao Boga za pomoćnika, nego se uzdao u veličinu bogatstva svoga. On napredova u sujeti svojoj‘ (Ps.51,6-9). Poslednje reči („gle čoveka“) veoma pravedno mogu da se primene i na one koji se nadaju da postignu najviša blaga bez Božije zaštite i pomoći.
136. Eto uzroka prvog pada i načela glavne strasti. Ona se, zatim, preko onoga ko je njome prvi bio ranjen, prokrala u prvostvorenog i proizvela sve mnoštvo strasti. I prvostvoreni je poverovao da jedino silom svog slobodnog proizvoljenja i svojim trudovima može da dostigne slavu Božanstva. Time je on izgubio i onu silu kojuje dobio po blagosti Tvorca.
137. Takvim primerima i svedočanstvima Svetog Pisma najjasnije se dokazuje da je strast gordosti po nastanku prva i da je izvor svih grehova i prestupa, iako je po redosledu borbe poslednja. Ona ne uništava samo jednu, sebi suprotnu vrlinu, kao ostale strasti, tj. smirenje, već ujedno pogubljuje sve vrline. I ona ne iskušava neke osrednje i ništavne, nego naročito one koji stoje na visini savršenstva. Jer, tako o tome duhu govori prorok: Hrana mu je izabrana (Av.1,16). Blaženi David je sa velikom pažnjom čuvao skrivnice svoga srca. To pokazuje smelost sa kojom je Onome od koga nisu bile sakrivene tajne njegove savesti, uzvikivao: Gospode, ne nadima se srce moje, niti se uznose oči moje, niti idem na veliko, ni na ono što je više od mene (Ps.130,1), i još: Ne živi u domu mome onaj ko se drži gordosti (Ps.100,7). Pa ipak, znajući koliko je čak i savršenima teško da se sačuvaju od svakog pokreta ove strasti, on se nije uzdao samo u svoj trud, već je u molitvi izmoljavao pomoć od Gospoda. On je iskao da izbegne rane od strela ovoga neprijatelja, govoreći: Ne daj da stane na mene noga ohola (Ps.35,12), (tj. „Ne daj mi, Gospode, da učinim kakav korak po nagovoru gordosti“). On se, naime, bojao i strašio da ne bude podvrgnut onome što se govori za gorde: Bog se protivi gordima (Jak.4,6), i još: Nečist je pred Gospodom ko je god ponosita srca (Prič.16,5).
138. Koliko je samo veliko zlo gordost. Njoj ne mogu da se suprotstave ni anđeli ni druge protivne sila, već mora da se usprotivi sam Bog. Treba primetiti da apostol nije rekao da oni koji su sputani ostalim strastima imaju Boga za protivnika. On nije rekao: „Bog se protivi stomakougodnicima, bludnicima, gnevljivcima, ili srebroljupcima“, nego jedino – gordima. Jer, te strasti su okrenute ili samo protiv onih koji greše, ili protiv njihovih saučesnika, tj. drugih ljudi, a gordost je naročito usmerena protiv Boga. Zbog toga ga i ima za protivnika.
139. Mreže ovog najnepotrebnijeg duha možemo da izbegnemo ukoliko o svakoj vrlini u kojoj smo napredovali budemo govorili: Ali ne ja, nego blagodat Božija koja je sa mnom, i: Blagodaću Božijom jesam, što jesam (1.Kor.15,10), i: Jer Bog je Onaj koji čini u vama i da hoćete i da tvorite po Njegovom blagovoljenju (Fil.2,13). I sam Savršitelj našeg spasenja govori: Ko ostaje u meni i ja u njemu, taj donosi mnogi plod, jer bez mene ne možete činiti ništa (Jn.15,5), a i Psalmopojac peva: Ako Gospod ne sazida dom, uzalud se muče koji ga grade; ako Gospod ne sačuva grad, uzalud ne spava stražar (Ps. 126,1). Jer, volja onih koji žele i koji se trude i koji su obučeni u telo koje se bori protiv duha nije dovoljna da bi se, bez naročitog pokrova Božanstvenog milosrđa, postigla savršena čistota i neporočnost, niti da se zadobije ono što se tako silno želi i ka čemu se stremi. Jer, svaki dar dobri i svaki poklon savršeni odozgo je, silazi od Oca svetlosti (Jak.1,17). Šta li imaš što nisi primio? A ako si primio, što se hvališ kao da nisi primio (1.Kor.4,7).
140. Ja ovo govorim ne zbog toga što bih, ponižavajući čovekov trud, nekoga hteo da odvojim od brižljivog i napornog truda. Naprotiv, ja odlučno tvrdim (i to ne na osnovu sopstvenog mišljenja, nego na osnovu mišljenja staraca) da se bez njih nikako ne može zadobiti savršenstvo. Međutim, ono ne može biti dovedeno do odgovarajućeg stepena samo na osnovu njih, tj. bez blagodati Božije. Prema tome, kao što kažemo da ga samo čovekovi trudovi bez pomoći Božije ne mogu postići, tako tvrdimo da se blagodat Božija daje samo onima koji se trude u znoju lica, ili, govoreći rečima apostola – samo onima koji hoće i koji se trude. U 88. Psalmu se u ime Božije kaže: Poslah pomoć junaku, uzvisih izabranoga svoga iz naroda (st.20). Mi po reči Gospodnjoj govorimo da svako ko ište prima, da se svakome ko kuca otvara i da svako ko traži nalazi. Međutim, traženje, iskanje i kucanje sami po sebi nisu dovoljni bez milosrđa Božijeg koje daruje ono što ištemo, koje otvora ono u šta kucamo, i koje daje da nađemo ono što tražimo. Ono je spremno da nam sve to daruje, čim mu mi pružimo priliku i prinesemo svoju dobru volju. Jer, ono mnogo više nego mi sami želi i očekuje naše savršenstvo i spasenje. I blaženi David je duboko postao svestan nemoći da postigne uspeh u svome delanju i trudu samo sopstvenim naporima. Stoga je dvostrukom molitvom iskao da se udostoji da Gospod sam ispravi njegova dela, govoreći: I delo ruku naših dovrši nam, i dela ruku naših dovrši (Ps.89,17), i opet: Utvrdi Bože ono što si učinio među nama (Ps.67,29).
141. Prema tome, mi treba da stremimo savršenstvu, revnujući u postovima, bdenjima, molitvama i skrušenosti srca i tela kako ne bismo, nadimajući se gordošću, sve učinili uzaludnim. Mi treba da verujemo da sopstvenim naporima i trudovima, tj. bez pomoći blagodati Božije, ne možemo postići ne samo savršenstvo, nego ni ono u čemu se upražnjavamo radi njegovog postizanja, tj. podvige i razna duhovna delanja.
142. Mi uvek treba da uznosimo blagodarnost Bogu ne samo stoga što nas je stvorio razumnima i obdario sposobnošću slobodnog proizvoljenja, što nam je poklonio blagodat krštenja i kao pomoć pružio poznavanje zakona, nego i stoga što nas svojim svakodnevnim promišljanjem oslobađa od neprijateljskih napada, što nam pomaže da savladamo plotske strasti, što nas bez našeg znanja pokriva od opasnosti, što nas štiti od padanja u greh, što nam pomaže, što nas prosvećuje u poznanju i razumevanju zahteva Njegovog zakona, što tajno u nama pobuđuje skrušenost zbog nerada i grehova naših, što nas spasonosno ispravlja, što nas udostojava naročite posete i što nas ponekad i protiv naše volje privlači spasenju. Najzad, on samo naše slobodno proizvoljenje, koje je više naklonjeno strastima, usmerava ka boljem dušekorisnom delanju, i obraća ga na put vrline, posećujući ga svojim dejstvima.
143. Eto u čemu se zapravo sastoji smirenje pred Bogom, eto u čemu se sastoji vera najdrevnijih otaca, koja čak do sada prebiva čista i kod njihovih prejemnika. O toj njihovoj veri daju nesumnjivo svedočanstvo apostolske sile, koje su projavljene ne samo među nama, nego i među nevernima i malovernima.
144. Joasaf, car Judejski najpre beše pohvalnog života. Međutim, pogordivši se, on je bio predan beščasnim i nečistim strastima, po apostolovoj reči: Predade ih Bog u pokvaren um, da čine što je neprilično (Rim.1,26-28). Takav je zakon pravde Božije. Onaj ko se nepokajano nadima gordim prevaznošenjem srca, predaje se na posramljenje najgnusnijoj plotskoj sramoti kako bi, ponižen, osetio da je oskrnavljen zbog toga što ranije nije hteo da bude svestan najdublje i najvažnije nečistote od gordog prevaznošenja, te da bi, spoznavši [nesreću], porevnovao da se očisti i od drugih strasti.
145. Prema tome, očigledno je da niko ne može da postigne krajnji stepen savršenstva i čistote bez istinskog smirenja. Njega svako treba da javno svedočeći pred bratijom, a takođe i pred Bogom u skrivnicama svoga srca, te da veruje da bez Njegove zaštite i pomoći, koji ga posećuju svakog trena, nikako ne može da postigne savršenstvo koje želi i prema kome sa naporom stremi.
146. Dosada smo, koliko je dozvoljavala oskudnost našeg dara, uz Božiju pomoć dovoljno rekli o duhovnoj gordosti koja, kao što je rečeno, iskušava savršene. Taj oblik gordosti nije mnogima poznat, i ne ispituju ga mnogi, budući da su malobrojni oni koji se staraju da steknu savršenu čistotu srca. Malobrojni dostižu do takvih borbi. Gordost se obično bori samo sa onima koji se, pobedivši sve druge strasti, nalaze gotovo na samom vrhuncu vrline. Pošto nije mogao da ih savlada navodeći ih na plotski grehopad, najlukaviji naš neprijatelj pokušava da ih uprlja i pogubi duhovnim padom. On namerava da ih kroz njega liši svih pređašnjih plodova, stečenih velikim trudom. Uostalom nas, koji smo sputani plotskim strastima, on ni najmanje ne iskušavanja na taj način, već nas spotiče grubom, plotskom nadmenošću. Zbog toga smatram neophodnim da, po našem obećanju, nešto kažem o opasnosti koja prvenstveno preti nama, ljudima naše mere, i naročito dušama mladih i početnih monaha.
147. Ako posle rđavog i nedovoljno revnosno postavljenog početka odricanja od sveta ostane u duši monaha, plotska gordost mu neće dopustiti da od ranije svetske gordosti siđe do istinskog Hristovog smirenja. Ona će ga najpre činiti nepokornim i tvrdoglavim, ne dozvoljavajući mu da bude krotak i ljubazan. Ona mu neće dozvoliti da ide u korak sa svom bratijom, da živi kao i ostali i da izbegava samoisticanje. Ona mu naročito neće dopustiti da se, po zapovesti Boga i Spasa našega, obnaži od svakog zemaljskog sticanja. Odricanje od sveta nije ništa drugo do ispoljavanje umrtvljenosti prema svemu i krst. Ono se istinski može započeti i izgraditi samo na temelju svesti o duhovnoj umrlosti za sva dela ovoga sveta, i na veri da i telesno treba da umiremo svaki dan. Ona, nasuprot tome, čoveka uči da ga očekuje dugovečan život, predstavljajući mu unapred razne dugotrajne bolesti. Kolebajući ga stidom i smućenjem zbog mogućnosti da ostane bez ičega i da se izdržava iz tuđih, a ne iz svojih izvora, ona mu savetuje da je mnogo bolje da hranu i odeću obezbeđuje od svojih, a ne tuđih sredstava. Kao potvrdu, ona navodi izreku: Blaženije je davati nego primati (Dap.20,35). Međutim, oni koji su odebljali i ohladneli srcem nikada neće moći da razumeju smisao sa kojim je ona rečena.
148. Prema tome, monah koji nije dobro započeo svoje podvizavanje nikada neće moći da primi istinski prosto Hristovo smirenje. On neće prestati da se hvali ili znatnošću porekla, ili da se nadima ranijim svetovnim činom (koji je napustio samo telom, a ne i srcem), ili da se uznosi novcem (koji je zadržao kod sebe na svoju pogibao, budući da zbog njega ne može niti spokojno da nosi breme manastirskog poretka, niti da se potčini poukama ma kog starca). Onaj kime je ovladala gordost smatra ponižavajućim da drži ma kakvo pravilo potčinjavanja ili poslušanja. On čak nerado sluša i opšte učenje o savršenstvu duhovnog života. Ponekad se on i u potpunosti odvraća od njega, naročito kada ga izobliči savest ili kada primi podozrenje da je namerno usmereno protiv njega. U tom slučaju se njegovo srce još više ogorčuje i raspaljuje gnevom. Posle toga se kod njega javlja glasan govor, gruba reč, tvrdoglav odgovor sa gorčinom, gord i brzi hod, nezadrživ govor. Tako se dešava da mu duhovni razgovor ne donosi nikakvu korist. Naprotiv, za njega on postaje štetan, postajući povod za veći greh.
149. Slušao sam kako je jedan ava prekorio mladog monaha: „Zašto si ostavio smirenje, koje si projavljivao neko vreme po odricanju od sveta, i počeo da se nadimaš đavolskom gordošću“. Sa krajnjom ohološću on mu je odgovorio: „Zar sam ja neko vreme smirivao sebe da bih zauvek bio potčinjen“. Pri tako neobuzdanom i uvredljivom odgovoru, starac se zaprepastio od iznenađenja. Njemu se prekinuo govor. On kao da je čuo reči od samog drevnog lucifera, a ne od čoveka. On nije mogao da izusti ni jednu reč iz usta svojih protiv takve drskosti, nego je samo iz srca ispuštao uzdahe i stenjanja. Ćuteći, on je u umu ponavljao ono što je rečeno o Spasitelju našem: Budući u obličju Božijem… unizio je sebe i bio poslušan i to ne na neko vreme (kao što govori obuzeti đavolskim duhom nadmenosti), nego čak do smrti (Fil.2,6-8).
150. Plotska gordost se projavljuje u sledećim delima: njen govor prati bučnost, njeno ćutanje – dosada, njenu veselost – gromki smeh, njenu tugu – besmislena potištenost, njeno odgovaranje -zajedljivost, njenu reč – lakomislenost. Njene reči kao da se izgovaraju bez ikakvog učešća srca. Ona ne poznaje trpljenje, i ostaje tuđa ljubavi, smela u nanošenju žalosti, malodušna u njihovom podnošenju, teško pokretna na poslušanje ukoliko mu ne prethodi njena sopstvena želja i volja, nepokorna savetima, nesposobna za odricanje od svoje volje i za potčinjavanje drugima, uporna pri svome rešenju, nesaglasna da popusti drugome. Postavši nesposobna da prima spasonosne savete, ona više veruje svome mišljenju, nego rasuđivanju staraca.
151. Spustivši se dole po takvim stepenima onaj kime je jednom ovladala gordost sa užasom se već odvraća od strogog opštežiteljnog poretka. Smatrajući da se sporo kreće na putu savršenstva zbog opštenja sa bratijom, te da neznatno uspeva u sticanju trpljenja i smirenja usled krivice drugih i prepreka sa njihove strane, njemu dolazi želja da živi u usamljenoj keliji ili čak da osnuje vlastiti manastir sa ciljem privlačenja mnogih ka strogom životu. I on se žuri da sabere pristalice svog učenja i pouka, od neuspelog učenika postajući najneuspeliji učitelj.
152. Prema tome, ako hoćemo da se naša građevina (zdanje) podigne do samoga vrha i da bude ugodna Bogu, postarajmo se da joj postavimo temelj po tačnom jevanđelskom učenju, a ne po našoj samougodljivoj volji. Po njemu, takav temelj ne može biti ništa drugo osim straha Božijeg i smirenja, koje se rađa od krotosti i prostosrdačnosti. Smirenje se ne može steći bez odricanja od svega. Bez odricanja se nećemo moći utvrditi ni u dobrom poslušanju, ni u tvrdom trpljenju, ni u nepomutljivoj krotosti, ni u savršenoj ljubavi. Bez svih njih, pak, naše srce nikako ne može postati stanište Duha Svetoga. O tome Gospod govori kroz proroka: Na koga ću pogledati, ako ne na krotkog i skrušenog srcem, koji drhti od reči mojih (Ps.66,2).
153. Zbog toga vojnik Hristov, koji se zakonito se podvizava duhovnim podvigom i koji želi da bude uvenčan vencem od Gospoda, treba na svaki način da se pobrine da istrebi i ovog najljućeg zvera kao pogubitelja svih vrlina. On treba da je ubeđen da se neće osloboditi od strasti sve dok on bude u njegovom srcu. Naprotiv, čak će i ono nešto vrlina koje bude stekao propasti od njegovog otrova. Jer, u našoj duši nikako ne može biti podignuta građevina vrlina ukoliko najpre u našem srcu ne budu postavljeni temelji istinskog smirenja. Naime, jedino smirenje, kao najtvrđe složeno, može da izdrži zdanje savršenstva i ljubavi koje se diže do vrha. Radi toga je, najpre, potrebno da pred našom bratijom sa iskrenim raspoloženjem projavljujemo istinsko smirenje, ne dozvoljavajući sebi da ih bilo čime ožalostimo, ili rastužimo. Mi to nećemo nikako biti u stanju da ispunimo ukoliko u nama ne bude duboko ukorenjeno istinsko odricanje od svega zbog ljubavi prema Hristu. To odricanje se sastoji u potpunom lišavanju od ma kakvog sticanja. Osim toga, potrebno je da u prostoti srca i bez ikakvog pritvorstva primimo jaram poslušanja i potčinjavanja tako da, osim zapovesti ave, u nama nipošto ne živi nikakva druga volja. To će moći da ispuni samo onoj ko je sebe umrtvio za ovaj svet, i ko se smatra nerazumnim i glupim, bez ikakvog razmišljanja izvršavajući sve što zapovede starci, sa verom da je sve sveto i objavljeno samim Bogom.
154. Ako se budemo držali u takvom raspoloženju, bez ikakve sumnje ćemo steći nepomućeno i neizmenjivo stanje smirenja. Njime ćemo se smatrati najmanjim od svih i trpeljivo podnositi sve što nam se dešava, bilo da se radi o klevetama, skorbima ili štetama. I to ćemo primati kao da se na nas nalaže od strane naših starešina (kao poslušanje ili ispitivanje). I ne samo da ćemo to sa lakoćom podnositi, nego ćemo sve smatrati neznatnim i ništavnim, postojano se sećajući i osećajući stradanja Gospoda našega i svih svetih. Jer, tada će nam se klevete koje nam se pričinjavaju izgledati utoliko lakše, ukoliko smo dalje od njihovih velikih dela i veoma plodnog života. Oduševljenje prema trpljenju, koje odatle proizilazi, biće još silnije ukoliko budemo pomišljali da ćemo se ubrzo i mi preseliti iz ovoga sveta i da ćemo po brzom završetku našega života odmah postati saučesnici njihovog blaženstva i slave. Takva pomisao je pogubna ne samo za gordost, nego i za sve strasti. Posle toga sledi da vrlo strogo održavamo takvo smirenje i pred Bogom. To ćemo i postići ukoliko se budemo držali ubeđenja da sami od sebe, bez Njegove pomoći i blagodati, ne možemo učiniti ništa što bi doprinelo savršenstvu vrline, i ukoliko budemo iskreno verovali da je i ono što smo uspeli da razumemo – dar Božiji.
 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *