NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM II

DOBROTOLJUBLJE – TOM II

 

DOBROTOLJUBLJE

PREPODOBNI OCI VARSANUFIJE I JOVAN

 

Kratko saopštenje o njima
 
Sveti Varsanufije se rodio u Egiptu. Od mladih godina je želeo da vodi podvižnički život. Prolazeći jedanput pored konjskog trkališta, i videći kako se tu jedan stara da preduhitri i zaobiđe drugoga, on je u sebi pomislio: „Vidiš li kako se usrdno podvizavaju oni koji traže truležne vence? Zar nismo utoliko više dužni da se podvizavamo mi – naslednici Carstva nebeskog“. On je od tog prizora otišao još više goreći duhom za podvig.
Nije poznato da li je bio u kakvoj egipatskoj obitelji. Povest ukazuje na njega kao na monaha u Palestini. Došavši u Jerusalim na poklonjenje svetim mestima. on je rešio da u njemu i ostane. U početku je živeo pod rukovodstvom starca Markela, a zatim je otišao u obitelj ave Serida, blizu Gaze. Stremeći, pak višem podvižništvu on je sagradio malu keliju izvan obitelji. Zatvorivši se u njoj, on se naslađivao najslađim medom bezmolvija.
Na početku njegovog bezmolvija iz manastira su mu donosili samo tri hleba nedeljno. On se predavao plaču i iz suza je crpao sladost. Zbog osećanja te neizrecive sladosti on je često bio zadovoljan sa jednim hlepčićom, a često je zaboravljao i njega da se dotakne. Tako je on hranu uzimao ponekad dva puta nedeljno a ponekad jedanput. On je često bio uzvođen ka duhovnoj hrani i zbog njene sladosti zaboravljaše na čulnu.
Omivajući se svagdašnjim suzama, vremenom je blaženi očistio svoje srce od telesnih i duševnih strasti i postao nedostupan neprijateljskim strelama. On je stekao mir pomisli, koji postaje smestište za darove Duha Svetog. Postigao je i to da u njemu utihne, ili bolje reći, umre svaki strasni pokret i mudrovanje zbog čega je svoj zatvor i nazvao grobnicom.
Od kako je svoje srce očistio od strasti i udostojio se da postane hram i obitalište Duha Svetog, on se obogatio uzvišenim, istinskim i savršenim smirenjem. On je sebe smatrao zemljom i pepelom, i to na delu, a ne samo na rečima. On je uvek sebi govorio: „Ko sam ja? Ko mene smatra za nešto“.
Kroz takvo smirenje on se udostojio najveće među vrlinama – rasuđivanja, koje Bog monahu daje kao upravitelja.
Veliki Varsanufije se putem rasuđivanja udostojio da stekne prozrenje, kojim se, po objašnjenju prepodobnog Petra Damaskina shvataju mislene i skrivene suštine čulne i mislene tvorevine.
On se udostojio da prozrenjem stekne dar prozorljivosti i proroštva kojim je video ono što se dešava u daljini kao da je blizu, i buduće kao da je sadašnjost. Po blagodati, on je takođe znao i srdačna raspoloženja ljudi.
Stoga je onima koji su ga pitali odgovarao saobrazno sa nastrojenošću njihovog uma i misli a ne saglasno sa njihovim rečima.
Blaženi Varsanufije je, po rečima božanstvenog Davida, u srce svoje primao ushođenja, smirenju dodajući smirenje, bezmolviju bezmolvije, ljubavi ljubav, da bi se na kraju udostojio i najvišeg dara – ushićenja u Bogu i vaznošenja do sedmog neba, i to ne na mislenim krilima mašte, nego u neizrecivoj sili Duha. Tamo je on primio blagoslov i video neizreciva blaga Carstva Božijeg, ne znajući da li je bio u telu ili izvan tela, slično velikom Pavlu (2.Kor.12,3).
Zbog toga je njemu data obilna blagodat čudotvorstva, te je imenom Vladike Isusa Hrista mogao da vaskrsava mrtve, da izgoni demone, da isceljuje neizlečive bolesti, da čini i druga znamenja i čudesa i, slično Iliji, da zaključa i otvori nebo.
Takvih darova se udostojio i u takvo savršenstvo vrlina je dostigao veliki među ocima, Varsanufije. Međutim, tako veliki darovi došli su posle iskušenja koje mnogi ne samo da ne mogu na delu pretrpeti, nego ih ni njihov sluh ne može podneti. Isto tako se preblaženi podvrgavao i velikim bolestima, ali ih je podnosio sa takvom velikodušnošću da ne samo da nikada nije legao ka odar radi odmora, nego ni rukodelje svoje nije ostavljao.
Ovaj svetitelj je živeo u 6. veku, u vreme cara Justinijana. Više od 50 punih godina njega nije video niko od ljudi. Samo jednom se on pokazao nekolicini bratije i umio im noge kako bi razvejao sumnje o svom postojanju. Pred kraj života on se još jednom odvojio od svog dragog bezmolvija i to radi dobra Crkve. Tada je Justinijan počeo da pritešnjuje one koji nisu primali učenje aftartodoketa, koje je sam podržavao. Jerusalimski patrijarh je u toj nevolji nagovorio velikog avu da se uputi imperatoru sa porukom da svoj gnev promeni u milost. Poslanstvo je imalo uspeha. Ubeđen silom reči ave, imperator je prekinuo zamišljeno proganjanje nepokornih. On je Jerusalimskoj Crkvi vratio svoju naklonost, poslavši joj darove sa Varsanufijem.
Veliki ava se upokojio 563. godine. Neki, pak, ne navodeći godinu, jednostavno kažu: „Pre 600. godine“.
Drugi starac prepodobni Jovan, provodio je bezmolvni život kao i Varsanufije i udostojio se istih darova Duha. Naročito je stekao darove prozorljivosti i proroštva, zbog čega je i nazvan Prorok.
Odakle je bio rodom i otkuda je došao u obitelj prepodobni Jovan nije poznato. Živeo je u prvobitnoj keliji Varsanufija Velikog pošto je veliki starac izvai Gaske obitelji sazidao drugu keliju. U njoj je bezmolstvovao 18 godina, do svoje končine. Niko ga nije video da se ikada nasmejao ili bio smućen, ili da se bez suza pričešćivao Božanstvenim Tajnama, kao što o tome svedoči iguman tog manastira.
Prepodobni Jovan je mnogo toga predvideo i predskazao, što se na delu i ostvarilo. Prelodobni Jovan je unapred znao o svojoj smrti, rekavši: „U sedmi dan po avi Seridu i ja ću se upokojiti. Da je avi Seridu bio produžio život, i ja bih proživeo još pet godina. Međutim, pošto je Bog to sakrio od mene i uzeo ga, ni ja neću duže živeti“.
Ava Elijan, koji je postrižen i postavljen za igumana obitelji, još beše mlad po godinama, bez poznavanja manastirskog pravila i načina uprave nad bratijom. Stoga je on molio božanstvenog Jovana: „Pokloni mi barem dve nedelje, kako bih mogao da te pitam o manastiru i upravljanju njime“. Starac je sažalivši se nad njim i budući pokrenut Duhom Svetim koji je obitavao u njemu, odgovorio: „Dobro, ostaću sa tobom još dve nedelje“.Tako ga je ava Elijan ispitivao o svemu što se tiče upravljanja opštežićem. Posle dve nedelje prepodobni je pozvao svu manastirsku bratiju i, oprostivši se sa svima, sve otpustio u njihove kelije. Zatim je u miru predao duh svoj u ruke Božije.
Po končini prepodobnog Jovana i sveti Varsanufije je savršeno zaćutao i više nikako nije davao odgovore, kako predaje ava Dorotej u zaglavlju svog 2. slova. A kada je zaćutao Varsanufije, i sam ava Dorotej je napustio obitelj utemeljivši svoje odvojeno opštežiće.
Ovi blaženi oci su svom dušom zavoleli bližnje, i pomagali im i koristili im ne samo za svog života, nego i po smrti, budući da su ostavili dušespasonosnu knjigu svojih bogomudrih odgovora, kao otačko nasleđe duhovnoj deci. Prilježno je čitajući, oni iz nje mogu izvući veliku korist za dušu.
Ta knjiga sadrži 850 odgovora pruženih na različita pitanja raznovrsnih lica: arhijereja, jereja, monaha, svetovnjaka. staraca, mladića, nemoćnih i zdravih. Neke od njih je napisao takozvani „drugi starac“, Jovan, a druge, i to većinu, dao je sam veliki starac Varsanufije. Pri tome, on ih nije pisao sam, nego preko ave Serida.
Kada je Varsanufije Veliki počeo da daje odgovore igumanu manastira, prepodobnom Seridu, desila se jedna okolnost dostojna divljenja. (Naime), pozvavši svog pisca Serida, sveti Varsanufije mu je naložio da napiše odgovor prepodobnom Jovanu, inoku obitelji svetog Save. Ne mogavši da zadrži u umu svome sve reči koje muje rekao sveti, Serid se zamislio i bio u nedoumici kako će da zapiše toliko mnoštvo reči. On je očekivao da će mu starac narediti da donese mastilo i hartiju da bi, slušajući, zapisivao reč po reč. Po blagodati prozrenja danoj mu od Svetog Duha, sveti Varsanufije je poznao tajnu misao Serida. Lice mu je iznenada zasijalo kao oganj i on je rekao. „Pođi, napiši i ne boj se. Ako ti kažem i bezbrojno mnoštvo reči sa namerom da ih zabeležiš, znaj da Sveti Duh neće dopustiti da napišeš ni jednu reč više ili manje od onoga što ti je rečeno, čak i kad bi želeo, već će tvoju ruku voditi sa ciljem da zapišeš sve po redu kojim ti je govoreno“.
Takva je ova knjiga! Izobilujući divnim rasuđivanjem, ona razrešava i najzamršenija pitanja. Ona je učiteljica trpljenja, iskorenjivač roptanja, mač koji odseca samovolju, sekira koja seče licemerstvo, rukovodilac ka istinskom i savršenom smirenju koje nas poučava da sebe smatramo ništavnim, propovednica pokajanja, roditeljka plača i zastupnica spasenja duša i savršenstvo u Hristu Gospodu.
 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *