NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dobrotoljublje » DOBROTOLJUBLJE – TOM II

DOBROTOLJUBLJE – TOM II

 

DOBROTOLJUBLJE
PREPODOBNI JEFREM SIRIN

PODVIŽNIČKE POUKE

 

III

OPŠTI NACRT ŽIVOTA ONIH KOJI SU SE POSVETILI UGAĐANJU GOSPODU I IZGRAĐIVANJU SVOG SPASENJA
1. Svima, koji su sebe posvetili Bogu i koji se uvek staraju da predaju tela svoja u žrtvu živu, svetu, ugodnu Bogu (Rim.12,1), predstoji da, saglasno sa svetim zavetima Jevanđelja i ostalih Svetih Pisama, veruju da će, predavši se na svako dobro delo i svako upražnjavanje u vrlini, blagodaću Hristovom i silom Božijom, dobiti savršeno izbavljenje i očišćenje od sramotnih strasti, koje se podižu u duši i telu. Ono što je nemoguće za nas, moguće je za Boga koji je obećao. Osim toga, grehovne strasti su kasnije ušle u dušu i telo usled prestupa prvosazdanog čoveka.
2. Mi verujući smo kroz sveto krštenje primili zalog blagodati kao talanat radi mnogostrukog umnožavanja i dobijanja obećanog nasledstva. Božanstveni Duh Utešitelj, koji je dat apostolima i, preko njih, jedinoj istinitoj Crkvi Božijoj, od časa krštenja prebiva u svakome koji je pristupio sa čistom verom. I svako dobija kesu srebra radi umnožavanja, obrađivanja i dobitka, kao što je rečeno u Jevanđelju.
3. Kao što dete, koje je rođeno u ovome veku, ne ostaje zauvek u dečijem uzrastu, nego svakodnevno raste, po prirodnom zakonu, dok ne izraste u odraslog čoveka, tako i rođeni odozgo vodom i Duhom ne treba da ostaje u duhovnom dečaštvu, već da, postojano prebivajući u podvigu, trudu i mnogom trpljenju, kroz borbu sa duhovnim neprijateljem napreduje i uzrasta sve dok ne dostigne punotu duhovnog uzrasta, tj. dok ne postane savršen čovek, koji ima meru rasta punote Hristove, kako uči apostol (Ef.4,13).
4. Dete koje se rodilo telesnim rođenjem dostiže zreo uzrast po neophodnom zakonu prirode. Božiji promisao je, naime, odredio da savršenstvo telesnog uzrasta nastupa nezavisno od naše volje, tj. po zakonu prirode. U duhovnom rođenju odozgo Bog je, naprotiv, ustanovio drugi poredak. On je u delu duhovnog uzrastanja čovekovom slobodnom proizvoljenju prepustio trud, podvig i naporno koračanje (prema cilju) sa čvrstim trpljenjem. Borite se, govori Gospod, da uđete na uska vrata (Lk.13,24); i još: naprežite se zbog toga što podvižnici zadobijaju Carstvo nebesko (Mt.11,12); i još: Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje (Lk.21,19). Blagodat Božija je uredila da svako, po sopstvenom raspoloženju i sopstvenoj volji, [sopstvenim] trudom i podvigom duhovno uzrasta.
5. [Čovek] stiče pričešće Svetoga Duha za duhovno uzrastanje u obnovljenju uma srazmerno sa telesnim i duševnim podvigom [koji preduzima], i saglasno sa naslađivanjem dobrim delima. On po blagodati i zabadava dobija (silu za) spasenje, a po veri, ljubavi i podvigu slobodnog proizvoljenja ushodi i napreduje. Tako on i po blagodati i po pravdi postaje naslednik večnog života. Čovek ne uzrasta u napredovanju samo Božijom silom i blagodaću, već i sopstvenim dejstvom i staranjem. I obratno, on u savršenu volju Božiju i u meru čistote ne može doći samo sopstvenom silom i snagom, bez sadejstva i pomoći Duha. Jer, ako Gospod ne sazida dom, uzalud se muče koji ga grade; ako Gospod ne sačuva grad, uzalud ne spava stražar (Ps.126,1).
6. Šta je savršena volja Božija koju, po savetu i ubeđenju apostola, svako treba da postigne (Rim.12,2)? Očišćenje i osvećenje srca pričešćem Duhom Božijim koje se bez sumnje vrši u duši, koja se sa verom i ljubavlju u potpunosti predaje Bogu. Gospod je rekao: Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti (Mt.5,8). Od onih koji žele da postignu takvo blaženstvo On zahteva savršeno očišćenje od greha, tj. odlučno oslobođenje od strasti beščašća i savršeno sticanje najviše vrline. Na to ukazuje i prorok koji u molitvi govori: Srce mi čisto sazdaj Bože, i duh prav obnovi u meni (Ps.50,12). I opet, na pitanje: Ko će izaći na goru Gospodnju, ili ko će stati na Svetom mestu Njegovom, on odgovara: Čije su ruke nevine i ko je čist srcem (Ps.23,3.4). Time je Duh pokazao da smo dužni da svojom sopstvenom delatnošću savršeno odsečemo od sebe greh koji se čini delom, rečju i pomišlju, te da stremimo savršenoj čistoti duha sa nadom da ćemo je, blagodaću Svetoga Duha, i dostići. Navodeći kakve treba da budu duše koje se udaljavaju od telesnog braka i svetovnih veza i koje žele da prebivaju u devstvenosti, apostol govori: Koja je neudata brine se za Gospodnje, kako će ugoditi Gospodu, da bude sveta ne samo telom, nego i duhom (1.Kor.7,34). On time savetuje da duša. tj. nevesta Hristova, koja želi da se sjedini sa čistim nebeskim Carem, treba da postane slobodna od greha na delu i u misli. tj. kako od očiglednih grehova, tako i od tajnih strasti, kao što je rečeno kod Jovana Bogoslova: I svaki koji ovu nadu ima u Njega, očišćava sebe, kao On što je čist (1.Jn.Z,3).
7. Duša koja se udaljila od svetovnih veza i koja je zaželela da prebiva u savezu i opštenju sa netruležnim Ženikom, treba da bude čista ne samo od očiglednih grehova, tj. bluda, krađe, stomakougađanja, klevete, praznoslovlja, vike, smeha, gramžljivosti, nego još više – od najsilnijih duševnih strasti i tajnih grehova, tj. od pohote, taštine, čovekougađanja, licemerja, vlastoljublja, laži, rđave naravi, mržnje, neverja, zavisti, prevaznošenja, ljubomore, samougađanja, samoljublja, oholosti i njima sličnih nevidljivih sramnih strasti (Rim.1,26). Pismo i sakrivene duševne grehove smatra ravnim gresima koji su projavljeni na delu, budući da se radi o izdancima jednog istog korena. Prorok izobličava: U srcu činite bezakonja (Ps.57,3), dok se za sebe moli: Od tajnih mojih očisti me (Ps.118,13). I koliko treba da se staramo da od očiglednih grehova sačuvamo spoljašnjeg čoveka, tj. telo, kao hram Božiji, toliko treba da se pobrinemo i podvizavamo radi očuvanja unutrašnjeg čoveka, tj. duše od svake lukave pomisli, kao što je rečeno: Svrh svega što se čuva čuvaj srce svoje, jer iz njega izlazi život (Prič.4,23).
8. Mi ćemo napredovati u čuvanju srca ukoliko se uvek suprotstavljamo lukavim pomislima taštine, mržnje, oholosti, laži, pohote, nadmetanja, vlastoljublja i ostalih, te ukoliko sa svom strogošću ispitujemo sami sebe, čuvajući svoj um od saveza i saglasnosti sa tajnim duševnim strastima. Osim toga, neophodno je da se sa naporom predajemo svakom dobrom poduhvatu, trudu i podvigu kako bismo postavili prepreku svome neprijatelju. Ako budemo tako činili, Gospod će, videći naš duševni podvig, po svome čovekoljublju u nama silom Duha neprekidno vršiti veliko isceljenje od tajnih strasti, sveteći se našim mislenim neprijateljima.
9. Duhovnu meru kojoj treba da stremimo navodi nam sveti Pavle. On kaže da sva naša briga treba da bude usmerena na to da svakog čoveka pokažemo savršenog u Isusu Hristu (Kol.1,28). U čemu se, pak, sastoji to savršenstvo on pokazuje u svojim molitvenim željama Efescima, govoreći: Neka vam Bog da silu da ojačate Duhom Njegovim u unutrašnjem čoveku, da se Hristos verom useli u srca vaša, da biste, ukorenjeni i utemeljeni u ljubavi, mogli… [poznati ljubav Hristovu] (Ef.3,16-18). Venac svega je ljubav. To je on još snažnije predstavio u drugoj poslanici gde je naveo da razni Božiji darovi i čovekova samopožrtvovanja nisu savršeni bez ljubavi. Osim toga, on ljubav predstavlja kao uništiteljku i istrebiteljku svih strasti (1.Kor.13,1-8). To je granica savršenstva. Iz toga sledi da se oni koji su se udostojili duhovnih darova, koje je sveti Pavle nabrojao, nalaze u opasnosti, borbi i strahu ukoliko još nisu primili izbavljenje (od strasti) dejstvom najsavršenije i prave duhovne ljubavi.
10. To je apostol otkrio radi onih koji žele da se tačno uzdižu ka hrišćanskom savršenstvu, zapravo, da neko od onih koji su se udostojili nekih darova ne bi pomislio da je i pri nepotpunom dejstvu blagodati već postigao savršenstvo i da, uobrazivši kao da već ni u čemu nema nužde i zadovoljivši se nižim darovima, ne bi ostao među onima koji nisu postigli potreban vrhunac savršenstva. Ukazivanjem na cilj savršenstva apostol uči da svako treba da se neprestano i istrajno podvizava dobrim podvigom, smatrajući se siromašnim pred takvim bogatstvom ljubavi, te da prohodi duhovno trkalište dok ne postigne cilj, kao što je rečeno: Tako trčite, da… dobijete (1.Kor.9,24).
11. Rasuđivanje o cilju podvižništva sam raširio sa ciljem da u onima koji žele da ga prihvate učvrstim tačnu misao o našem nadanju, i o vrsti trke koja nam predstoji, da bi svako (i svaka) od onih koji se posvećuju Bogu stalno imao u vidu gde smo prizvani i kakvu meru smo obavezni da postignemo, te da bismo svim silama i sa svom revnošću same sebe i sve što imamo u ovome veku, uvek usrdno posvećivali na dobro, ne dopuštajući da nas sujeta ubedi da smo mi nešto, nego smatrajući da zaista nismo ništa u poređenju sa prevashodstvom savršene mere našega zvanja i neispitivim bogatstvom ljubavi Hristove. Sa strpljenjem hitajmo u podvig koji nam predstoji, gledajući na Isusa, Načelnika i Savršitelja vere (Jev.12,1). Što je za mnom zaboravljam, a stremim za onim što je preda mnom (Fil.3,13).
12. Kako bratija treba da živi i da se ophodi među sobom? Kakvim trudovima, naporima i delatnostima ljubitelji istine mogu da postignu cilj koji je naveden?
Onaj ko stremi ka ovom cilju neka svoju dušu preda bratstvu, udaljivši se od sveta i svetskih zadovoljstava. Tako je zapovedio Spasitelj kada je, nabrojavši šta je dužan da ostavi onaj koji želi da ga sledi, dodao: Pa i dušu svoju (Lk.14,26). Jer, šta znači ostaviti svoju dušu ili odreći se nje? To znači bezuslovno i potpuno se predati bratstvu, nipošto ne ispunjavati svoju volju, i odlučno ništa nemati u svojoj vlasti, osim odeće koja se nosi. Time se [bratu] omogućuje da, budući slobodan od briga, uvek sa radošću ispunjava samo ono što mu je zapoveđeno. Onaj ko se odrekao svoje duše neka svu bratiju, a naročito nastojatelja, poštuje kao gospodare i vladare. Neka im on dragovoljno služi, ne radeći samo prividno kao da ugađa ljudima, nego kao sluga Hristov (Ef.6,6). Predavši sebe Gospodu, neka on ide uskim i tesnim putem (poslušanja), i neka se rado stavi pod blagi jaram Hristov, čvrsto verujući da mu se priprema veliko spasenje.
13. Bratija je dužna da među sobom živi u prostoti, čistoti, jednodušnosti, miru i srdačnoj iskrenosti. Niko ne treba da se prevaznosi nad drugim, niti da se smatra boljim, ili većim od drugoga. Naprotiv, kao učenik Hristov neka se svako smatra najbednijim od svih ljudi kako bi se ljubavlju, prostotom, odsustvom suparništva i oholosti, pri uzajamnom potčinjavanju jednih drugima, u strahu Božijem, u bratstvu mogao sačuvati savez mira, i kako bi ono bilo jedno telo i jedan duh u Hristu Isusu.
14. Nameravajući da se drži ovih pravila, neka se svako najpre na svaki način postara da u srcu svome ima svetu ljubav i strah Božiji. Neka ih on neprestano izmoljava od Boga, i neka čestim, ili bolje reći, neprestanim sećanjem na Gospoda i nebesku ljubav na svaki način revnuje da ih, uz pomoć blagodati, u sebi svakodnevno uvećava.
15. A u ljubavi prema bližnjemu ćemo (posle toga) već lako napredovati. Postavivši prvo na prvom mestu, drugo će se već, sledeći za prvim, po redu izvršiti. Onaj, pak, ko bude lenj prema prvoj velikoj zapovesti, tj. ljubavi prema Bogu (koja se uz Božije dejstvo obrazuje u nama iz unutrašnjeg raspoloženja, dobre savesti, i ispravnih misli o Bogu), a namerava da se pobrine o drugoj, sličnoj prvoj, ostvariće samo spoljašnje služenje bratiji koje nikada neće biti čisto i zdravo, budući da će zlobne spletke, nalazeći njegov um dalekim od sećanja na Boga i od ljubavi i stremljenja k Njemu, ili u duši proizvoditi roptanje i žalbe na služenje bratiji, predstavljajući ga teškim i nepodnošljivim, ili će početi da ga nadimaju i nagone da mašta o sebi kao o velikom i dostojnom poštovanja, obmanjujući ga mišlju o njegovom mnogom delanju na korist svih. Nalazeći se daleko od sećanja na Boga i od straha Božijeg, čovek po neophodnosti traži slavu i pohvale od onih kojima služi. Ukoliko su, pak, um i duševno raspoloženje uvek zauzeti mislima o Bogu i stremljenjem ka Njemu, čovek će, saobrazno ljubavi Božijoj, sve činiti u slavu Božiju, bogateći se čistim i bogougodnim delima ljubavi prema bratiji i zadobijajući savršen uspeh u svome trudu koji ga uvenčava večnom nagradom od Boga.
16. Svako upražnjavanje u vrlinama koje preduzimamo treba da činimo u slavu Božiju, a ne radi naše sopstvene slave. Hođenje po zapovestima biva sveto i čisto samo ako ga prati sećanje na Boga, strah Božiji i ljubav prema Bogu. Takvim raspoloženjem se od nas daleko odgoni neprijatelj koji uvek pokušava da oskrnavi ispunjavanje zapovesti, te sve što nam je zapoveđeno u zapovestima nama izgleda radosno i lako ispunjivo. Jer, ljubav Božija čini da su nam zapovesti lagane, udaljujući svaku teškoću pri njihovom ispunjavanju. Neprijatelj se na sve načine trudi da različitim zemaljskim mamcima naš um odvuče od sećanja na Boga, od straha i ljubavi prema Gospodu, da bi, zatim, nekim prividnim dobrom i naše srce privukao prema lažnim dobrima i udaljio ga od istinskog dobra, tj. od ljubavi prema Bogu. I sve što čovek čini dobro lukavi nastoji da pokvari i oskrnavi, mešajući sa ispunjavanjem zapovesti svoja semena taštine, ili sumnje, ili roptanja, i nečeg sličnog kako dobro koje se čini ne bi bilo istinski dobro. Jer, dobro je istinsko samo onda kada se smirenoumno i usrdno izvršava radi Boga. Eto zbog čega je svakome potrebno mnogo znanja i rasuđivanja kako bi um mogao da raspozna spletke i zamke neprijatelja i da od svojih dela odbaci sve što je grešno. Jer, i dobro delo se može uraditi lenjo i nebrižljivo, ili sa nečistom namerom, usled čega postaje neblagougodno Bogu, kao što se može učiniti i po volji Božijoj, usrdno, bodro, Boga radi, zbog čega će se pokazati kao blagougodno pred Njim.
17. Oni koji su se u potpunosti predali Bogu treba da ispunjavaju sve zapovesti u skladu sa svojim silama, budući da je očigledno da je pred sve postavljen jedan cilj pobožnosti, tj. da se po veri i revnosti za sve vrline udostojimo da se ispunimo Duhom Svetim, te da steknemo savršeno oslobođenje od strasti, tj. očišćenje srca, koje u dušama vernih i pobožnih ostvaruje Duh koji osvećuje. Stoga neka se svako posveti dobru saobrazno sa merom njegove duševne ljubavi prema Bogu. I napokon, onaj ko želi da se neprestano moli neka postojano prebiva u molitvi. (Misli se na zatvornike).
18. Prema tome, brata koji želi da stupi na molitveni podvig iz ljubavi prema nebesnim dobrima ne treba ometati. I on je veoma dostojan pohvala pred ljudima i pred Bogom. Jednodušna bratija sa radošću neka dozvole takvome da prebiva u molitvi kako bi i sami dobili nagradu od Boga za saglasnost i za dobru podršku koju su dali bratu. Jedino neka onaj ko se odlučuje da nezadrživo žeđuje za Gospodom i prebiva jedino sa Njim i na samom delu prebiva u podvigu neprekidnog stremljenja ka Gospodu, protiveći se svim nepotrebnim pomislima, kako bi njegovi plodovi, na opšte izgrađivanje svih, postali svakodnevno očigledni. Onome ko ima ljubav prema Bogu, čak ukoliko još i nije dostigao do ranjenosti i ushićenja Božanstvenom ljubavlju u vreme molitve, premda se i prisiljava, podvizava i prinuđava svoju volju, bezuslovno se predajući nebeskoj ljubavi i starajući se da stekne istinsku duhovnu molitvu, ostala bratija neka sa radošću dozvoli da prebiva u molitvi. Bolje reći, neka mu oni potpomažu kao pomoćnici, smatrajući svojim sopstvenim dobitkom bratovljev napredak u savršenstvu. Neka ga oni ne sprečavaju usled suparništva i zavisti, neka ne ometaju početak prekrasnog revnosnog podviga, i neka ne prekidaju dobro stremljenje prema Bogu. Videći vatrenost uzajamne ljubavi, Bog će ispuniti iskanja svih, dajući svakome utehu zbog pravilnog i dobrog međusobnog odnosa.
19. Onaj ko je stupio u čin molitvenika treba da prihvati najveći podvig, budući da je na sebe uzeo najveće delo. Jer, mnoge prepreke stoje pred neprestanim prebivanjem u molitvi: san, uninije, otežalost tela, lutanje pomisli, netrpeljivost, raslabljenost. Osim toga, tu su napadi lukavih duhova koji vode borbu sa dušom koja na delu neprestano ište Boga. Oni se bore protiv nje i na sve načine je sprečavaju da se približi Bogu. Stoga on treba da postojano prebiva u trezvoumnoj pažnji prema svemu onome što se događa u [njegovoj] unutrašnjosti, u borbi, trpljenju i plaču, pojačano se starajući da ne dopusti ništa što bi zasmetalo molitvi.
20. Ako našu molitvu ne budu ukrašavali smirenoumlje, ljubav, prostota i dobrota, mi nećemo imati nimalo koristi, budući da će se raditi samo o ličini molitve. To, uostalom, treba reći ne samo o molitvi, nego i o svakom podvigu uopšte – o devstvenosti, o postu, o bdenju, o pevanju Psalama, o služenju i o svakom drugom trudu koji se čini radi vrlina. Svi takvi trudovi i podvizi su uzaludni ukoliko u sebi ne nalazimo plodove ljubavi, mira, radosti, krotosti, smirenja, prostote, iskrenosti, trpljenja, odsustva zavisti i sličnog. Jer, oni se i preduzimaju radi takvih plodova. Bez tih plodova sva naša dela i svi naši podvizi su besplodni. Oni koji nemaju te plodove na Dan suda će se naći u istom redu sa ludim devojkama.
21. Vi koji ste još nesposobni da se savršeno posvetite delu molitve, sa verom i strahom Božijim se pripremite za služenje bratiji, ili za prohođenje poslušanja. I započevši trud, istrajte kao oni koji ispunjavaju zapovest Gospodnju i koji vrše duhovno delo. Budite pažljivi prema njemu kao prema delu Božijem, i služite sa radošću kao sluge Gospodnje, nipošto ne dopuštajući da ga neprijateljska zloba oskrnavi bilo čovekougađanjem, bilo roptanjem, bilo nadutošću, bilo lenjošću, bilo nemarnošću. Naprotiv, starajte se na sve načine da svoje prekrasno poslušanje osvetite pobožnošću i ljubavlju prema Bogu, kako bi mu bilo blagoprijatno.
22. Prema tome, pošto svoj bratiji koja žive istim načinom života predstoji jedan, ranije navedeni cilj, neka se svako podvizava u skladu sa svojim silama i neka veruje Bogu da će, uz dobru revnost i upražnjavanje u vrlinama, postići savršenu meru hrišćanskog usinovljenja. Prostota, iskrenost, uzajamna ljubav, radost i smirenoumlje u svemu neka u bratstvu uvek budu nepokolebivi kao temelj. U protivnom ćemo, prevaznoseći se, nadimajući se jedan na drugog, ili predajući se roptanju, svoj trud učiniti uzaludnim. Onaj ko neprestano prebiva u molitvama neka se ne prevaznosi nad onima koji još nisu sposobni za postojanu molitvu kako bi njegovo delo moglo napredovati pred Bogom i ljudima. I onaj ko se posvetio služenju, ili prohođenju nekog drugog poslušanja, neka ne ropće po nagovoru zloga, i neka ne kleveće onoga ko prebiva u molitvama i postovima, kako bi stekao blagodat kod Boga, i kako bi njegovo delo postalo blagoprijatno Bogu.
Budući da smo udovi jedan drugoga, dužni smo da jedan drugoga uspokojavamo. Rukovođeni dušom, telesni udovi bez zavisti služe jedan drugome. Tako smo i mi, budući udovi jedni drugih, rukovođeni jednim Duhom i hranjeni jednom živom rečju istine, dužni da, uz uzajamno uspokojavanje jedan drugoga, dovodimo sebe u opštu saglasnost ljubavlju i prostotom, dobrotom i radošću. Kada bude sačuvano takvo uzajamno raspoloženje prostote jednih prema drugima, suvišak onih koji upražnjavaju molitve će dopuniti nedostatak molitvenosti kod onih koji nose poslušanja, i obratno, suvišak trudova onih koji nose poslušanja će dopuniti nedostatak delatnosti onih koji prebivaju u molitvama kako bi, po reči apostola, postojala jednakost (2.Kor.8,14). Samo neka među bratijom bude utvrđena prostota, ljubav, smirenoumlje i odsustvo zavisti. Tada će se svako srazmerno svojoj veri, ljubavi i trudu, svakodnevno napredujući, udostojiti Carstva nebeskog. Eto pravog anđeoskog života! To upravo znači: Da bude volja tvoja i na zemlji kao na nebu. Tada se mi jedan sa drugim sjedinjujemo u odsustvu zavisti, u prostoti, ljubavi, miru i radosti; tada napredak bližnjega smatramo svojim sopstvenim dobitkom; tada nemoći, ili nedostatke i nevolje drugih priznajemo za sopstveni gubitak, kao što je rečeno: Ne starajte se svako za svoje, nego svako i za ono što je drugih (Fil.2,4). Na taj način ćemo, stradajući jedan zbog drugog, i naročito snažni zbog slabih, i krepki zbog nemoćnih, biti u stanju da ispunimo zakon Hristov, kao što je objasnio sveti Pavle (Gal.6,2).
 

   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *